Олдос Хаксли

О. Л. Хаксли (16.7.1894. г. – 22.11.1963. г.)

Опречних мишљења нема; сви су тако обрађени да не могу а да не раде оно што треба. (Врли нови свет)

Зарад друштвене стабилности људи су се одрекли личних слобода, наука је заменила религију и служи као неприкосновени поседник истине, уметности је ишчупана суштина, јер је допуштена само лака и површна забава, конверзација је сведена на тривијалне, хиљаду пута изговорене фразе, промискуитетно понашање се подстиче, а дрога (било хемијска, било медијска) служи као незаменљиво средство за успављивање свести и стварање виртуелне стварности. Иако овим речима описујем радњу у најбољем роману Олдоса Хакслија „Врли нови свет", јесте ли овај опис могли да разликујете од стварности у којој живите?

... индустријска цивилизација је могућа једино ако нема самоодрциања. Тражи се самоповлађивање, ограничено једино захтевима хигијене и економике. Иначе долази до застоја у индустријском развоју. (Врли нови свет)

Олдос Хаксли се родио 16. јула 1894. године у Годалмингу, у Енглеској, у породици чији чланови су генерацијама представљали истакнуте чланове високог друштва. Олдосов деда, Томас Хенри Хаксли био је зоолог, али се највише истакао као „Дарвинов булдог", један од највећих пропагатора Дарвинове теорије еволуције у XIX веку, док ће скоро један век касније, 1963. године, Ендрју Хаксли, Олдосов полубрат, постати један од добитника Нобелове награде за медицину. Леонард, Олдосов отац, поред тога што је био учитељ и писац, поседовао је веома добро опремљену лабораторију у којој је млади Хаксли стицао своја прва знања, док је са званичном наставом започео у основној школи „Хилсајд", где му је предавала његова мајка Јулија, по занимању учитељица. Касније се млади Хаксли уписао на Итон, један од најчувенијих енглеских колеџа.

Итон је резервисан само за децу из највиших каста. (Врли нови свет)

Иако је породица имала другачије планове за младог Олдоса, судбина се испречила и одредила му да не иде стопама угледних рођака; судбина, која га је изоловала од друштва и тако му омогућила дубље спознавање стварности и јасније уочавање погрешних токова којима се човечанство кретало и креће, а чему су, у не малој мери, доприносили управо и његови најближи. А судбина се у његовом случају звала кератитис (запаљење рожњаче), од којег је оболео у својој четрнаестој години, услед чега је наредних неколико година био готово у потпуности слеп. Чим му се вид мало повратио, уместо да се посвети медицини или биологији, Олдос се уписао на Оксфорд, да би студирао енглеску књижевност. Дипломирао је 1916. године, усред Првог светског рата, од којег је, због своје болести био изузет.

Нема слободе на овоме свету, постоје само позлаћени кавези. (Олдос Хаксли)

Убрзо по завршетку формалног школовања, Хаксли је започео своју књижевну каријеру, објављујући углавном сатиричне приче у којима је исмевао моду и манире високог друштва у Британији, да би се потом окренуо поезији и објавио четири збирке, пре него што се дефинитивно посветио писању романа. Писао је есеје и чланке за различите часописе, али није био довољно плаћен, па га је и даље издржавао отац. Годину дана је провео као предавач француског језика на Итону, где је предавао и Ерику Блеру, касније познатијем под својим псеудонимом, Џорџ Орвел. Хаксли је брзо напустио овај посао, јер се није сналазио у улози предавача.

Што је код некога већа моћ и оригиналност ума, то он више наклиње религији и самоћи. (Олдос Хаксли)

Године 1919. Хаксли се оженио са белгијанком, Маријом Нис (са којом ће остати у браку све до 1955. године, када је она умрла од рака; године 1956. оженио се по други пут, са Лауром Арчер, која се, попут њега, бавила писањем, те остала упамћена као његов први биограф). У свом првом роману, „Кромов кукавичлук" (1921), Хаксли критикује Викторијанске и Едвардовске друштвене принципе који су довели до стварања повољне климе за избијање Првог светског рата. Прогањала га је спознаја да пред његовим и очима читаве Европе, све што је некада имало неку вредност нивелисано, да је сваки смисао обесмишљен и да се огромна празнина, попут црне рупе у свемиру, креће човечанством и немилосрдно га гута. У писмо свом оцу, Хаксли је објаснио да је овај роман написао желећи да прикаже „живот и размишљања века који је био сведок насилном уништавању свих мерила, конвенција и вредности једне епохе."

Треба да сазнаш истину и истина ће од тебе направити лудака. (Олдос Хаксли)

Године 1925. рођена је Маргарет Тачер, будућа премијерка Велике Британије, у Русији је Сергеј Јесењин, чувени песник, наводно извршио самоубиство, а Олдос Хаксли се по први пут упутио у Сједињене америчке државе. Ипак, оно што је тамо видео дубоко га је погодило. Био је сведок рађања нечег новог, нечег што га је забрињавало и обеспокојавало. У Европи су сва мерила уништена, а авет американизације надвијала се над њом и спремала се да је покори. Када се вратио кући, записао је:

У Америци се тренутно редефинишу све вредности, дешава се радикална промена (на горе) у установљавању нових стандарда.

Препун ужасавајућих утисака, по повратку са путовања у Америку, он записује своја запажања, прави скице и слаже све потребне елементе у темељ свог најбољег романа, којем ће дати ироничан назив по једној реченици из „Буре", драме која се приписује Шекспиру — „Врли нови свет", који је објавио 1932. године (сам Шекспир је посебна тема, а велики број истакнутих интелектуалаца не само да је изражавао сумњу да је Вилијам Шекспир икада ишта написао, већ је и именовало сер Франциса Бејкона као оригиналног аутора тих дела; поред тога, дела обилују розенкројцеровачком, темпларском и слободнозидарском тематиком, ритуалима и симболима, а познато је да Бејкон није био само најученији човек свога доба, већ и водећи Розенкројцеровац). Хаксли је био увређен свеприсутном комерцијализацијом, отвореним и снажним подстицањем сексуалног промискуитета и стварањем индивидуа које су оријентисане искључиво на задовољавање површних жеља. Управо у Америци, Хаксли је налетео и на књигу Хенрија Форда (касније једног од главних ликова који се физички не појављују али су интелектуално свеприсутни у „Врлом новом свету", толико главног да је заменио и самог Бога), имућног индустријалца и великог пропагатора нацизма, човека који је на свом радном столу уместо женине држао слику Адолфа Хитлера. Хенри Форд у медијима није био представљан само као успешан индустријалац, он је представљао узор новог века. Похлепа, жудња, моментално задовољавање наметнутих инстант жеља, слепи материјализам и обожавање технологије — све то заједно Хаксли је успео да обједини у својој дистопијској визији будућег човечанства. Када је двадесетак година касније написао есеј о сопственом делу, са очајањем је констатовао: „Нисам ни помишљао да ће се све одвијати тако брзо."

... сва наша наука је само један „Народни кувар", са ортодоксном теоријом кувања коју нико не сме да доводи у питање, и списком рецепата коме се ништа не сме додавати без одобрења главног кувара. (Врли нови свет)

„Врли нови свет" дочекан је „на нож" како од књижевних критичара, тако и од свеукупног медијског естаблишмента, те је роман тек деценијама касније стекао свој култни статус. Али, то и не треба да нас чуди. Хаксли је у свом делу успео да обједини све мане савременог друштва, не уклањајући своју жаоку ни од кога, већ све подвргавајући жестокој критици. Тако су и имена ликова настала као спој различитих, стварних и угледних личности, оних људи који су на различитим пољима креирали или доприносили стварању „врлог новог света", света у којем је индивидуалност укинута, где је Бог замењен науком, технологијом и Хенријем Фордом, и где се све мери искључиво профитом и исплативошћу. Тако имамо Бернарда Маркса, једног од главних протагониста у роману, чије име је настало стапањем Бернарда Шоа (чувеног драмског писца који се у периоду између два светска рата отворено залагао за социјализам, а Хаксли је у социјализму видео само друго лице капитализма, односно само још једно средство за поробљавање људи) и Карла Маркса; Ленину Краун, која је име добила по Лењину а презиме, иронично, по енглеској речи за краљевску круну; Бенита Хувера, који име носи по Бениту Мусолинију (италијанском фашистичком диктатору и енглеском шпијуну, како су открили недавно обелодањени списи из архиве британске тајне службе) и Херберту Хуверу, тадашњем председнику САД; ту је и Дарвин Бонапарта, настао по узору на Чарлса Дарвина и Наполеона Бонапарту (а овај спој никако није случајан, јер је Дарвинова теорија еволуције на интелектуалном пољу кренула у покоравање света баш као што је Наполеон то покушао да учини физички); затим имамо Мустафу Монда, који своје име дугује Мустафи Кемалу Ататурку, оснивачу модерне Турске, а презиме одељењу „Бруннер Монд" у оквиру хемијске фабрике „Imperial Chemical Industries"; никако не смемо заборавити да споменемо и Моргану Ротшилд, чије инветивно име и презиме је настало из споја две најмоћније династије у том тренутку, породице Морган (која је пре Рокфелерових словила за најимућнију породицу на тлу САД, мада се касније испоставило да је највећи део њиховог капитала такође припадао породици Ротшилд) и Ротшилда, који и данас важе за најбогатију породицу на свету.

Изнад главног улаза, речи: ЛОНДОНСКИ ЦЕНТАР ЗА ИНКУБАТОРСКУ ПРОИЗВОДЊУ И СИСТЕМСКУ ОБРАДУ и, на рељефу у облику штита, гесло Светске Државе: ЗАЈЕДНИЦА, ИСТОВЕТНОСТ, СТАБИЛНОСТ. (Врли нови свет)

Као што ни имена ликова Хаксли није препустио случају, тако ни ниједан други елемент у роману није случајан, већ плод жеље аутора да укаже (онима који су довољно проницљиви) на многоструке везе које се плету унутар токова модерне цивилизације. Роман отвара директор Лондонског центра за инкубаторску производњу, који води групу младих студената кроз сва одељења своје фабрике упознајући их са најсавременијом технологијом, а тиме и нас, читаоце, са начином на који се стварају нови „врли" људи.

„Колико да добијете општу представу", објашњавао би им. Јер неку општу представу би, наравно, морали да имају, ако свој посао треба да обављају интелигентно — али што је могућно блеђу, ако треба да постану добри и срећни чланови друштва. (Врли нови свет)

У „Врлом новом свету" свет је уједињен под заједничким називом — Светска држава. Том државом владају регионални Управљачи, којих има укупно десет. Жене више не рађају (у одређеној старосној доби њима се уклањају јајници), већ се деца добијају из епрувета. Наратор нам објашњава да је на тај начин довршен процес започет са Сигмундом Фројдом, јер „господ Фројд је био први који је открио застрашујуће опасности породичног живота. Свет је био пун очева — дакле пун беде; пун мајки, дакле пун свакојаких перверзија од садизма до невиности; пун браће, сестара, стричева, стрина — пун лудила и самоубиства." Током читавог романа, на местима где ми данас уобичајено спомињемо Бога, становници „врлог новог света" користе два имена — Форда и Фројда, па тако говоре: „Господе Форде" или „Господе Фројде", „Форда ми"; користе термине као што су „његово фордство" или се организације зову попут „Кола фордовских сестара". Такође, године се деле на оне пре и после Форда (радња романа се одвија 2540. године или по новом календару 632. године после Форда, односно 632 године после производње првог примерка аутомобила „Модел Т"). Поистовећивање Форда и Фројда, наравно, није случајно, и њих двојица у роману заправо представљају два лица једног истог бића, бића којем је циљ да убеди људе да нису ништа друго до празне, материјалне љуштуре и да се једина срећа крије у задовољавању материјалних потреба, непрекидној куповини и свакодневном одласку код психијатра који се неће бавити вашом душом (коју уосталом и не признаје као засебан ентитет, јер је полазиште савремене психоанализе, нажалост, засновано на идеологији материјалистичког позитивизма), већ индоктринацијом и социјализацијом у постојећи поредак ствари. Отуда становници Светске државе и не умеју нормално да разговарају, већ је њихова конверзација (уколико се таквом уопште може назвати) сведена на бесмислено понављање хиљаду пута поновљених фраза. Јер, њихова индоктринација је започела још у периоду док су се налазили у епрувети.

Процес Бокановски је један од најважнијих елемената друштвене стабилности!... Стандардни људи и жене у једнообразним серијама... Принцип масовне производње најзад примењен у биологији. (Врли нови свет)

У оквиру Лондонског центра постоје различита одељења у којима се врши селекција и одрађују потребни третмани не би ли се, на крају, добили одговарајући чланови друштва. У „Сали за друштвено предодређење" врши се селекција по кастама, од Алфи (интелектуалаца, чија је судбина да буду лидери на различитим друштвеним пољима, а између осталог, неки од њих ће постати и будући Управљачи света) до Епсилона (тупих физичких радника, неспособних за било какво размишљање). Прокламовани циљ Светске државе јесте срећа целог друштва, али је срећа дефинисана као способност задовољавања потрошачких потреба, односно као могућност тренутног приступа сваког члана друштва храни, дрогама, сексу и новим стварима. „Боље нове набављати него старо поправљати. Нову робу у нову собу", гласи једна од девиза Светске државе.

... то је тајна среће и врлине — волети оно што мора да се ради. То је сврха целокупне обраде: навести људе да воле своје неизбежну друштвену судбину. (Врли нови свет)

„Врли нови свет" је свет отуђености, потрошачког менталитета, лажне среће и неприкосновених ауторитета. За разлику од романа „1984" (1949) Џорџа Орвела (а који је настао по узору на „Врли нови свет", баш као што је „Врли нови свет" настао по узору на роман „Ми", руског писца Јевгенија Замјатина, иако је Хаксли негирао да је то дело прочитао пре него што је започео рад на сопственом), где власт успоставља и одржава свој ауторитет помоћу силе и апсолутне контроле (па је зато атмосфера у том свету тако суморна и сива), владари у „Врлом новом свету" су се определили да створе људе какви су им потребни (па атмосфера у овом делу није суморна, већ лака, јер одише површном срећом и тривијалним забавама). У оба дела акценат је на технологији, али док се Орвел посветио технологији у служби масовне контроле, Хаксли се првенствено бави биологијом, јер је она употребљена за стварање онаквих људи какви су власти потребни. У „врлом свету" наука се поштује изнад свега, али не сва наука, већ само она чија истраживања служе интересима владајуће елите. Помоћу вакцинације (која се обавља још док се плод налази у епрувети) гуше се или подстичу жељене особине и на тај начин стварају људи-зомбији, односно празне чауре које сврху свог живота налазе једино у покорном служењу владарима (индустрији), а једини одушак проналази у забави (која, поново, доноси профит тој индустрији). Светска држава подстиче једино ону науку која подупире њена схватања света, док се свака независна потрага за истином сматра опасном и сече се у корену.

„Почећу из почетка", рече Д. Ц. а ревноснији студенти записаше његову намеру у своје свеске: почети из почетка. (Врли нови свет)

Када се роде, деца пролазе кроз читав низ „хипнопедијских" поступака, чиме се наставља процес њиховог обликовања. „Хипнопедија" је учење у сну, чиме је Хаксли желео да укаже на подсвесне утицаје којима су људи непрестано изложени а да то и не примећују: од филмова, музике, науке, технологије, књига, па до реклама. То су сублимиране поруке, скривене, којима се људима намећу узори понашања и модели које треба следити. Суштина „хипнопедијске" обуке своди се на непрекидно понављање једних те истих фраза, од којих ће бити сачињен каснији живот сваког човека и које ће они потезати сваки пут када немају одговор на суштинска или болна питања са којима се суочавају. Тако ће сваки пут, суочени са непријатном ситуацијом, људи у „врлом" свету посегнути за „сомом", халуциногеном дрогом која улепшава стварност, а при том ће се позивати на дубоко у подсвест усађене „хипнопедијске" фразе као што су „Грам у прави час — то је прави спас", или „Боље грам него срам". Пошто је колективно уздигнуто на највиши пиједестал, свако лично осећање (свака емоција, свако самостално размишљање) представља опасност по друштво и зато кад било који појединац осети нешто своје, нешто лично, он аутоматски понавља „Кад јединка нешто осети у души, зграда целог друштва почне да се руши", гута таблете чудотворне „соме" и учествује у заједничким оргијама.

Форда славимо, оргије правимо;
Пуно соме, пуно секса,
Паримо се без комплекса. (Врли нови свет)

Главни јунак овог романа је Џон, младић је чија мајка некада била у вези са директором Лондонског центра, али се током обиласка „Резервата дивљака" изгубила и заувек остала у њему. У „Резервату" живе Индијанци и то животом којим су живели и пре доласка Европљана на њихов континент. Као једини белци, Џон и његова мајка су дискриминисани, што младог Џона тера у самоћу у којој он открива другачије светове и стиче навику да размишља. Ипак, њих двоје су из различитих разлога дискриминисани: Џон, просто јер је бео, а његова мајка, јер је задржала све навике из „врлог" света и наставила са њиховом применом. Џонова мајка је од епрувете учена да „свако припада свакоме", те да је највећи грех уколико су момак и девојка заједно у вези дуже од неколико месеци и при том још немају сексуалне афере са другима. Стога она спава са свим мушкарцима у индијанском селу и на себе навлачи гнев Индијанки, тих „дивљакуша", које се вежу за само једног мушкарца и још им рађају децу. Као што је већ напоменуто, у „врлом" свету нема више рађања, јер се деца праве у фабрикама, па је отуда у том свету најгора и најчуднија реч, реч — мајка; када чују ту реч житељи „врлог света" не могу а да не поцрвене, као да су чули најстрашнију псовку. „Резерват" и „врли свет" су наизглед две супротности, две крајности, али уколико сте пажљивији јасно ћете уочити да као што Форд и Фројд представљају два лица истог бића, тако и ове две супротности, заправо, представљају два лица истог света. Разликују се само по средствима која користе, али оба света су подједнако затворена, подједнако прогоне или терају у изолацију људе који се разликују, који мисле сопственом главом, који не допуштају да им се намећу лажне вредности. У оба света мудри људи живе усамљено.

Неразвијеност костију и мишића одвојила је Бернарда од његових ближњих, а осећање изузетности, које је по свим мерилима резултат прејаког духа, постало је са своје стране узрок још јаче изолованости. Хелмхолца је, међутим, чинила тако нелагодно свесним себе и тако потпуно усамљеним управо његова превелика способност. Заједничка им је била свест да обојица имају изражену индивидуалност. (Врли нови свет)

Џон је растао у уверењу да је „врли свет" заиста пун благодети, јер га је његова мајка (жена рођена из епрувете, те жестоко постиђена што је називају тим погрдним именом) успављивала са причама о прелепом и срећном свету у којем нема старења, у којем људи лете у модерним машинама и постоји чаробна „сома" која одстрањује све боли. Поред тога, Џоново образовање је засновано на Шекспировим делима, из којих се он није могао научити природном стању ствари, већ је све вештаче творевине из тих дела схватао буквално, још увек не умејући да чита језик симбола. Зато када буде ступио у тај „врли свет", Џон ће се потпуно разочарати, толико да ће на крају и сам отићи у други есктрем, покушати да оживи нешто што је одавно превазиђено и на крају се убити. Пре свега тога, Џон ће се заљубити у Ленину још током њене посете „Резервату" (Бернард Маркс, главни протагониста романа до појаве Џона, одвешће Ленину Краун у „Резерват" као на неку врсту егзотичног туризма, опасан провод у „свету дивљака"; ту ће они присуствовати прастарим, окрутним обичајима за дозивање кише, те се с радошћу вратити у „врли свет", а са собом ће повести и Џона и његову мајку. Обреди којима су присуствовали само су огољено насиље којем они свакодневно присуствују и у којем учествују и у свом „врлом свету", али којег нису свесни, јер је оно нашминкано и прикривено, а они само индоктринирани и научени да га не виде. Тако, на пример, они неће налазити ништа страшно у изоловању Џонове мајке на самрти, јер у „врлом свету" постоје посебне установе у којима не само што људи умиру, већ се и деца обучавају да смрт прихватају као нешто весело и чак корисно, јер: „Некад се P2O5 губио сваки пут када би неког спалили. Сада се каптира више од деведесет осам одсто. Више од килограм и по из просечног одраслог леша. Дакле, само у Енглеској, готово четири стотине тона фосфора годишње... Лепо је помислити да смо друштвено корисни и после смрти. Ђубримо биљке", објашњава један од ликова). Однос између Џона и Ленине је одличан пример сукобљавања различитих погледа на живот, различитих вредности. То је поглед једног идеалисте, који се уздизао у самоћи, читајући књиге и једне практичне жене, која никада није желела ништа више но да буде као и сви остали. Иако они гаје међусобне симпатије (које у Ленинином случају иду чак дотле да се заљубљује у Џона и жели да буде само са њим, што је нечувено у „врлом свету" где свако припада свакоме), њихови пориви извиру из различитих извора. И Џон је лудо заљубљен у Ленину, али романтичарски и док он у њој трага за љубављу, она у њему тражи само партнера за секс; он жели искрене емоције, али Ленина, од епрувете одгајана да буде празна, тривијална особа, жељна једино инстант ужитака, није у стању да му их пружи. У Светској држави, када желе да похвале неку жену, људи кажу да је она баш „пнеуматична" (поново аутомобилски жаргон), али исти тај израз користе и за опис удобне фотеље, чиме нам Хаксли поручује да у „врлом свету" не само да више нема никаквих емоција, већ је и сам секс сведен на ниво робе широке потрошње.

Нејасно се прибојавао да она не престане да буде нешто чега би се он осећао недостојним. (Врли нови свет)

И, као што се то дешава у животу, систем наставља са својим постојањем уклањајући сваку претњу, односно склањајући људе који самостално мисле. Иако већ вековима стварају људе по сопственим жељама, Управљачи света су свесни да стварањем Алфи (малобројне, али преко потребне интелектуалне касте) морају и да ризикују. Наиме, и унутар индоктринираних Алфи јавља се мали број оних појединаца који не пристају да буду слепи послушници и желе да мисле сопственом главом. Тако су Бернард и Хелмхолц (једини Бернардов пријатељ, веома продуховљени човек, гладан нових духовних искустава које није могао да има у свету тривијалности) прогнани на острво (Хаксли користи острво као симбол издвојености од друштва, место на којем се истакнути појединци самостално развијају, без опасности да угрозе друштвени поредак), док је Џон остављен у „врлом" свету као једини примерак „дивљака" и туристичка атракција. Покушавајући да води другачији живот, Џон се населио у једном од светионика, у којем је покушавао да води аскетски живот: сам је узгајао поврће у башти, медитирао је и ригорозно се кажњавао сваки пут када је имао „грешне" мисли. Становници „врлог света" су се одушевљавали овом чудном појавом и долазили су у све већем броју да уживају у Џоновом самокажњавању. Све се завршава када Џон схвати да му је достојанство заувек одузето, да му је свако проналажење смисла недостижно, па извршава самоубиство.

Не може се играти електромагнетски голф по правилима центрифугалне лоре. (Врли нови свет)

Олдос Хаксли је живео на релацији Енглеска — Италија — Француска све до 1937. године, када је јасно уочио да свет јуриша ка новом глобалном рату, па се преселио у Лос Анђелес и покушао да изгради каријеру као сценариста. Ипак, у Холивуду се није прославио, јер су његове текстове моћни холивудски продуценти сматрали сувише тешким и нефилмичним. По доласку у Америку открио је у себи нове склоности, пре свега ка мистицизму, па се учланио и до краја живота остао важан члан једног мистичког култа. Поред тога, интересовао се за хипнозу, присуствовао бројним сеансама за призивање духова и почео да ескпериментише са дрогама. Године 1953. по први пут је пробао мескалин (халуциногену дрогу која се добија од кактуса пејотла који расте у Мексику и Тексасу, а који су још Астеци користили ради падања у транс; први је о овом кактусу писао фрањевачки мисионар Бернардино де Сџахагун 1560. године, да би 1888. године немачки токсиколог Луис Левин успео да из осушеног кактуса изолује један алкалоид, а његов колега Артур Хефтер, мало касније, још четири. Године 1919. мескалин је синтетизован у лабораторији, те прво постао омиљен међу психијатрима јер је изазивао праву „оргију визија", а потом стекао и култни статус међу европским интелектуалцима. Иронично, Хаксли је управо у роману „Врли нови свет" писао о мескалину и критиковао га.) коју му је дао његов психијатар, Хамфри Озмонд, а потом је почео да користи и ЛСД, а све у нади да ће помоћу наркотика добити мистичне визије других светова. Када је први пут пробао мескалин ухватила га је паника, јер посматрајући обичну баштенску столицу помислио да се налази пред Сташним судом. Даље експериментишући с дрогама, Хаксли је написао и своју студију на ту тему, насловљену „Врата перцепције" (The Doors of Perception), која ће касније одушевити младог Џимија Морисона, те ће он по њој назвати свој бенд „The Doors". Иако је ова књига изазвала негативне рекације од стране његових колега књижевника (чак га је критиковао и Томас Ман, који је до тада подржавао његов рад, сматрајући писање таквог штива неодговорним и опасним), „Врата перцепције" су постала готово истог тренутка бестселер. На неки начин, сам Олдос Хаксли је постао све оно против чега је некада писао. До краја живота је експериментисао с дрогама и писао на ту тему, чак и на самртној постељи тражећи од своје жене да му убризга 100 милиграма LSD-а.

Време прошло и будуће моју душу страшно муче... Уз грам „соме" све се реши, садашње се време смеши. (Врли нови свет)

Истога дана када је убијен председник Сједињених америчких држава, Џон Ф. Кенеди, 22. новембра 1963. у свом дому, од последица рака, умро је и Олдос Хаксли. Без обзира на његово понашање у другој половини живота, када је више из очајања него из знатижеље кренуо путем наркотизовања свести, иза Хакслија је остао један маестралан роман, ремек-дело које би требало с времена на време наново ишчитавати, не само због његовог сатиричног, а ипак дубоког стила, нити само због фантастичног предвиђања будућности (изузетно је занимљиво прочитати разговор становника Светске државе о неком филму који су гледали, јер се њихови утисци своде на специјалне ефекте, узбуђеност због реалистичног приказа детаља, док је сама прича и тематика потпуно небитна), већ због једног додатног квалитета које је ово штиво добило — а то је његова есејистичност. Читајући га данас, ми имамо прилику да критички и детаљно разматрамо управо све оно што нас окружује. Илузорно би било помислити да ће учење лекција из овог дела утицати на промену токова којима свет иде (уосталом, они који овим светом управљају и не читају књиге, а ако их и читају, не обазиру се на њихове поуке, одлучни да спроведу своје себичне циљеве), али, као појединци, читањем можемо проширити сопствену свест, отворити унутрашње очи (без помоћних хемијских средстава) којима ћемо сагледати стварност која се крије иза привида и препознати све заблуде и варке које нам се сервирају као највеће истине. Та продуховљеност ће нас учинити проницљивима, али и усамљенима у свету у којем сви остали верују у наметнуте лажи, па зато и постоје бројне изреке које упозоравају да мудост и истина нису за све људе. Не може свако да носи то бреме.

Увреде су се одбијале од дебелог оклопа глупости који их је штитио; гледали су га безизразно, с тупом и мргодном озлојеђеношћу у очима. (Врли нови свет)

____
© Драган Матић: „Олдос Хаксли”
Оригинал текста налази се на е-адреси:
URI: http://www.creemaginet.com/sajt/oldos-haksli-biografija
Вебсајт „Мреза Креативних Људи” (К велико, Љ велико)

Радови О. Хаксли

Врли нови свет (PDF)
Brave New World, 1932, (енглески j.)
О дивный новый мир, (руски j.)

О писцу на другим језицима

„A. L. Huxley” (енглески j.)
„А. Л. Хаксли” (руски j.)