Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;
како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;
како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.
Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;
да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.
~ КРАЈ ~