Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

—
Sabrana dela, Knj. I-V. — Knjiga I „Pesme sunca“ (1929). — I. Jadranski soneti. — Pisano u Parizu, Ženevi, Sofiji i Atini 1900–1923.