U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.

Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.

Samo, – u tmini, polumraku lednom
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,

To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno – mlada, golih nedra,

Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...

Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje „Pesme“... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.

Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, ko fantome.

A ona čita... dok sred noći duge,
Ko grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.

I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom ko strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada

I opet čita... Bol ko more raste
U mrtvoj noći... dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim ko paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.

Sama sveća gori u samotnoj vili.

—
Nema podataka.