Љубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне…
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.

Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?…

Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.

Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота…
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.

Од љубави наших веће су тишине…
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.

—
Нема података.