Све са својим путем, ја сам жудно хтео
Све са својим путем! Али заман муке:
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда…
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда…

Ја где сам? завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?.. Све ћути. Ах! то је ужасно.

—
Из збирке „Душа и ноћ“.