Нечиста крв

I

Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама, него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки.

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да откада је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла. Одувек саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге куће, такође старе и чувене. У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробље. Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу, са запаљеним кандилима.

Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су одвајкада били тако богати. И тек за хаџи-Трифуна од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелост да, после свог хаџилука, све то богатство, које је до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао „свет да гледа”. Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама. Собе је раскошно искитио најскупоценијим ћилимима, и старим и скупим сликама из Пећи, Свете Горе и Рила; по рафовима поређао сребрне сахане и златне зарфове. Доле, до капије, утврдио бињекташ од мрамора, са кога је узјахивао на своје чувене коње. А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом; пиштољима и јатаганима и у тешким јаким чизмама до колена. Отада Турчин, заптија, није смео поред куће проћи, још мање да застане. Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три четири ноћна стражара да дремају, јер је он, тај Софкин прамдед, хаџи-Трифун, тргујући по највећим градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао, услед тога познанства а највише због свога богатства, не само заптије, кајмакаме, него саме паше да мења и у „сургун” да шаље.

За сваки народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало каквога крвника, насилника сменити, знало се да се за то мора к њему доћи. И тада би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему остављају да то изврши, како он хоће и нађе за добро. Он би то брзо извршавао. Митом, чиме се највише и успевало, а ако ни то не, онда чак и куршумом, и то од човека туђе вере, каквог Арнаутина, качака. Али за то је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе и одстоји службу. Сиротињи и људима по затворима, за време Ускрса, Божића или славе три дана морало се слати јело и пиће.

Био је строг и прек. Трепет не само за кућу него и за целу породицу. Чивчијама, слугама са чивлука из Ратаја и воденичарима са воденица у Собини, он је био све и сва. Чак је неке, причало се, и убијао. За све време, док је он путовао по Турској, по трговини, а обично би се целог лета тамо бавио — он би се овамо по родбини једнако помињао и њиме се застрашивало. Особито удовице, чији синови тек што настали, па место да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме „батом својим”, како су га у родбини звали, застрашивале и претиле им:

— Хајде, хајде, знаш ти, доћи ће он. Јуче сам била тамо и рече ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем. Нећу и не могу да, кад одем до њега; а он да се на мене исколачује. „Шта ти, мори, кријеш онога твога? ... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути! Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете.” И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем чим дође, видећеш ти! — завршавале су.

И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога. И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, стрине. Мужеви као да нису смели првога дана преда њ, а знали су да ће он, шта би за њих имао, преко тих њихових жена поручити им и наредити.

Свака би одлазила горе, на горњи спрат, и на онај доксат, где би он обично седео. Понизна, са страхом, не смејући од величине — јер такав им је велик и страшан изгледао — ни да га погледају, поздрављале би га:

— Дође ли бато?

— Дођох! — Кратко, са досадом, чуло би се како он одговара.

А већ када би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала. Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро. Сигурно муж њен нешто скривио. Или новац што је узајмио од њега за радњу није вратио или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио. Али, и поред све те његове строгости, опет и најсиротија и најудаљенија у родбини није била заборављена, јер је свакој доносио са тих путовања какав поклон и сваку ма чиме обрадовао.

Много није говорио никада. Али што би рекао то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то што рекао покојни хаџи-Трифун.” И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату — а зими доле, у оној великој широкој соби. Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао.

Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео ипак са сином, јединцем, никако није могао да изиђе на крај. Кћер је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце, а још мање сина наследника — он је дакле био последње дете „истришче” — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже. Он, син као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога, који је на то сина против њега потпомагао, јачао. Сигурно је то била она, мати, јер зна он, да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија. Изгледа као да, досадивши јој се напослетку тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, она се сва окренула сину и једнако само њега пази. Са сином је излазила и ишла по родбини, код кћери, и онда, сви скупа, ишли би по чивлуцима, славама, саборима и по осталој родбини. И све, сестре и мати, утркивале се, која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити, да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало. А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што треба, једнако се на сина дурио. Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе, да га види, али ипак да и на њега, као на остале, слуге и чивчије, дигне руку — то није могао.

А још када је син почео једнако само са Турцима и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са њиховим девојкама и булама да ашикује, старац се почео обезумљивати:

— Ако му је до тога — беснео је — зна и за то хаџи-Трифун. И он је некад био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека! — И за то — објашњавао је старац — и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко. И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати.

А када би, и после толиких грдњи и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао — он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер.

— Чу ли за онога?

Она, мада је чула за то, ипак би се чинила невешта.

— Шта?

— Како шта? — плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како ништа ниси чула? Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја, што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видим? Које доба беше јутрос, када он дође? А?

— Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно.

— Дете рано дође, леже, и ено га још спава.

Он већ не би могао да издржи. Ципелом или чибуком бацио би се за њом:

— Ајд, бар и тебе да не гледам! — И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је једанпут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га. Чак није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла:

— Немој ти. Ти када отвараш много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога.

А међутим он, стари, зна да није због тога, што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растресао му се сан; него због тога да не би чуо како њен син у зору и у недоба долази.

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као и у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

И од тад, од смрти хаџи-Трифунове, у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним оделима, а још раскошнијим јелима и слаткишима. Једна фурунџиница, која би само за њихову кућу пекла, могла је од њих да се издржава, толико се месило и пекло.

И никад се из њихове куће није чула, као из осталог комшилука, свађа, бој или писка деце. Чак се нико није могао похвалити да је могао чути да се код њих каква ружна реч изговорила гласно. И што је бивало свађе, несугласице, па и смртних случајева, све се то свршавало у тишини. Једнако се гледало да се живи што тише, лепше и у што већем изобиљу: да су собе једнако окићене и што топлије, утутканије намештене; да по кући, по дворишту шуште меке женске хаљине; да се виђају лица бела, нежна, очувана и негована. Око куће једнако се докупљивали суседни плацеви и амбареви. Штале, што су биле испрва одмах до куће, све су се даље иза куће помицале у крајеве, да се приликом доношења хране, жита не би реметио кућни мир и раскош. А око куће се опет башта једнако проширивала; пунила најлепшим и најбољим дрвећем: шамдудима, трешњама и вишњама, и разноврсним калемљеним скупоценим ружама, а особито ниским јабукама до земље са нежним плодовима, које су само по неколико зрна годишње рађале.

Женске су имале само да се што лепше носе, ките, и да знају што више страних јела да готове, и што теже, заплетеније везове да везу. Али опет, ипак да им је једино главно да што више своју лепоту и снагу негују, да су што беље, што страсније. И циљ живота да им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и залудити.

Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом”. Нигде их није било. Мада им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и давање под закуп земље него за трговину. Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима. Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања. Али тамо се ишло више шетње ради. Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему.

Био је усамљен, иза поља, са кулом у дубини зеленила, а окружен свуда зидовима и редовима високих топола које су вечито шуштале успављујући. За тај чивлук, нарочито за ту кулу, толике су приче и бајке биле везиване и говорене. И једино на том чивлуку што би се ко од њихових мушких могао видети, а иначе нигде, јер и њихов се сав живот састојао само у раскошном ношењу одела и непрекидном труду да се што дуже живи. Зато их увек и било по околним бањама, где су се опорављали од неуредна живота, да би се после могли приликом прве гозбе, славе, вечере, што више најести и напити. Кад би почела да се приближава слава њихове куће, свети Ђурђиц, онда на две недеље унапред настало би спремање. Видело би се како из целе родбине, а обично сиротије тетке и стрине, долазе, да ту и спавају, да би могле једнако радити, помажући да се што више намеси, спреми и удеси.

По три пута би се неки колачи месили, који не би испали као што треба. О прању, рибању, намештању и кићењу соба по неколико би се дана договарало. Одело, почев од најмањег детета па до најстаријег, све би се изнова кројило. Чак би се преправљало одело и слугама, нарочито слушкињама, којих је увек било по неколико, и то већином из њихових чивлука. Њима би се тада давале, не старе хаљине, већ само тек неколико пута ношене, које су или бојом или кројем изишле из ношње. Све се то унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако, као што треба, јер се знало, да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад дођу, морају запрепашћивати, и да се после по читаве месеце прича и једнако одржава: прво, онај узвик међ женским светом: „ао, што код хаџи-Трифунових беше на слави!” — а друго, међу мушкарцима по чаршији, како се, као увек, после славе продужило весеље и пиће у оном чивлуку у Доњем Врању. И тамо, затворени у друштву чувених Грка, Цинцара и првих бегова, Турака, које због вере нису могли примати код куће, правили читав лом.

Доводили чочеке из Скопља, метере, заурлаше из Масурице, и Циганке и то не праве, ове из вароши, из циганске махале, него такозване Ђорговке, насељене по околним великим селима и хановима на друму, а чувене са својих кртих, топлих тела и разблудних очију. И онда би отуда, из чивлука, где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли. После у потаји, у поверењу, причало би се, како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета која није била обична, свакидашња, за новац женска. Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио. И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила. И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком, на којој су, по обичају, они, њини мушки, као домаћини, света и обичаја ради, по читаве њиве и винограде губили.

И у томе је био једини живот тих њихових мушких, јер цео остали живот, живот на улици, по комшилуку и чаршији, трговини, продаји, не само да је био далеко од њих, него су се и они сами све више трудили да буде што даље од њих. Једнако су се упињали да се том својом кућом, имањима и чивлуцима буду од целе вароши што издвојенији и удаљенији. И баш у том упињању, да се од свих издвоје, изгледа да су налазили сву драж свога живота. А да би у томе што више успели, гледали су да се у свима ситницама од осталога света разликују. Тако, у јелима која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ блага, слатка, и пржена само на маслу, никако свињском машћу пошто је то тешко за стомак; па онда у начину говора, јер услед једнаког дружења са Грцима, Цинцарима и Турцима, сви су, покрај страног меког изговора, завршавали реченице са нарочитим додацима, као „џан'м” или „датим”. А по ношњи, облачењу, највише су се познавали. Нико од њих није понео дубоке ципеле или чизме већ увек плитке, лаковане. Чакшире, истина, и њине су биле широке, чохане, које су им остраг у борама тешко падале, али ногавице никад нису биле дугачке, још мање широке и испуњене гајтанима, већ уске, кратке, да би им се што више виделе беле чарапе.

Бројанице, које су носили, нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би се, ма колико биле дугачке, ипак могле све у шаку да скупе. И у бријању и шишању косе издвајали су се. Каогод што су сви имали исти израз лица, вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста...

А опет, да их не би свет сасвим заборавио, редовно су се појављивали на саборима и свечаностима. Слали су богате прилоге за зидање школа и цркава. И зато увек, при избору патроната над црквом, над каквим општим добром, биран је и по један из њихове куће, и то не толико због њиховог учешћа и рада, колико због тих поклона и прилога. А и бојали се да их не увреде, јер се знало да, кад случајно, и у најмањем каквом општем послу, не би ко од њих био изабран, да би се та непажња примила овамо од њих не са огорченошћу него с увређеном равнодушношћу: „Па зна се, да се нема коме чинити ни помагати.”

И ваљда због тога спољњег, неблагодарног света, од кога су се они толико одвајали, бежали, али којега су се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов да се подсмехне, сити и зазлорадује — знало се: да они, одувек, што год би се десило у њиној родбини све брижљиво крију и таје. Највеће свађе приликом деобе имања, најгоре страсти и навике, као и болести, у тајности су се чувале. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по лицу и очима што не познаје.

А међутим, толико је имало да се чује, види и прича! Нарочито у последње време, откада је почела деоба, откада је сваки брат, стриц Софкин, хтео да има своју кућу и све у њој, као што је у главној њиховој.

Само Софка увек се са језом и страхом сећала тога, што је, или још као дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала разумети, а камоли упамтити, или што је и сама, кад је одрасла, својим очима видела.

Већ за прамбабу јој, за чувену Цону не само по вароши, него и по околним варошима знало се и причало. Чувена је била са своје раскоши и „салтанатлука”. Пошто је остала удовица, никако се није удавала. Пола вароши нежењено остало, надајући се да ће се преудати ма за кога од њих, кад већ остари и мало попусти лепотом. Али она никога није гледала, него једнако водила и представљала кућу као право мушко. Када би излазила и одлазила на чивлуке, да надгледа имања, ишла би на коњу. Слуге, с обе стране држећи руке на сапима, пратиле су је. Не само да је пушила, већ и оружјем руковала. А и сам ход, стас, нарочито обле јој и високе обрве и овално и мало дугуљасто лице издвајало је од осталих жена.

Али зато није ни умрла као остале женске. Једнако, не пропуштајући ниједан празник, одлазила је у цркву, да тамо, у столу њихове куће, одмах испод владичиног стола, целу божју службу одстоји. У то време дошао неки нов учитељ, Николча, чувен са свога певања и несравњеног гласа. У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала.

Ко зна како су се упознали, како и где састајали. Тек се почело примећивати, како, чим би он из певнице спазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно, толико би он у свој глас почео да уноси, не, као што доликује молитви, светој речи песме, побожног високог и сувог него толико нечега светскога, и страснога, да би сви бивали потресени и узрујани. Чак чуло би се како и сам владика, када би му после певања прилазио руци за благослов, благосиљајући га, говори:

— Аферим, синко! Аферим, Николчо! Али много синко, световно, много силан и чудан глас!

Али исто онако како је умела да сачува од света те своје везе са њим, ту љубав, готово задоцнелу за њене године, али не и за њену лепоту и свежину, исто је тако знала, када се то хтело да обелодани порођајем, све да затаји. Кратко и мирно са собом је свршила. Једнога дана нашли су је у купатилу мртву, са пресеченим жилама.

Па чувени деда Софкин, Каварола. Место да он, као старији, једнако седи код куће, пошто је млађи брат био вечито болешљив, и мада се био оженио, првом лепотицом из Скопља, из неке упола грчке фамилије, ипак он, једва издржавши неколико месеци брачнога живота, продужи тобож своја путовања по варошима, а у ствари свој стари распуснички живот са чочецима, Циганкама и другим јавним светом. Жена његова морала је сама код куће да седи и тог свог девера да двори, негује, чува и једнако да је с њиме. На саборима, славама са њиме морала да се појављује. И ко зна када, како, тек изгледа да је с њиме почела грешити.

И једино тај њен грех са умоболним девером могао је да објасни после онолико трпљење и подношење од мужа, Кавароле. Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснио, чинио чуда, покоре.

Долазио би кући заједно са јавним женскињем. Ту би продужавао, а она би сама морала да их двори, служи, и тада би слуге брата, већ онесвеслог од страха, кришом износили и склањали у комшилук, да га не би заклао. Жена би остала, да сама простире постељу, па чак дотле је ишло да и њега, и те женске заједно, покрива. Није лаж. Живи људи још то причају и куну се. Наскоро жена умрла, брат у манастир, светом оцу Прохору, умоболан свршио. А он опет отишао, на та своја путовања и лутања. Кћери, с помоћу стричева и родбине, место њега водиле кућу. А и он сам морао више пута у години, да долази, да не би све то пало у очи и све се сазнало.

Али није остајало на томе. Продужавајући и даље теревенке Каварола под старост, пошто је удао кћери, на срамоту свих, поново се оженио. Узео је девојку. И као у неки инат, као да се први пут жени, тако велику и сјајну свадбу правио. Узео истина мало старију, заосталу, али чувену са своје раскошне лепоте. И она опет била нека Гркиња, из грчке фамилије, која је била у самој вароши, одмах испод цркве. Она тој фамилији није била ни кћер, ни сестра, већ нека даља рођака. И ко зна зашто, већ као велика, заостала девојка ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франка. Сама она и сва њена раскошна лепота изгледа да је била и трајала само до венчања, свадбе, и после одмах усахла, спарушила се. И отуда, после, да би и даље сачувала ту своју спарушену лепоту, цео живот провела у лечењу, неговању, купању и пржењу тела... Памти се, да из амама готово није избијала.

Па онда Софкиног деде рођена сестра, „чал'к Наза”, како су је звали. Три пута бежала као девојка. Три пута се и турчила. Готово један чивлук отишао откупљујући је и доводећи натраг. И после, да се све то сакрије, удали је за једног њиховог слугу, коме горе, готово накрај вароши купили кућицу и дали му неколико њива и винограда, да би могли живети. И она, када остарела, никада овамо није више долазила. Једино би дошла на „прочку”, уочи великог поста, када би по обичају цела породица морала да дође и иште опроштаја, да се међу собом љубе и мире. А опет тај њен муж, некадашњи слуга, „тетин њихов”, како се сам звао, из куће им никако није избијао. Поносио се, што им је род, што може и он са њима за софром да једе и пије. А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седео, него што их је подсећао и био живи сведок онога шта је било...

И онда све горе и горе ствари. Толико умоболних, узетих, толико рађања деце са отвореним ранама, умирање у најбољим годинама, вечито долажење чувених ећима, лекара, бабица, толико бајање, посипање разним водама, вођење код врачара по развалинама, по записима и другим лековитим местима по околини! ...

Софки и сада, кад год би се сетила лудог тетина Ристе, месо би неком одурношћу заиграло. Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати.

Не зна се баш зашто је полудео. После болести, у којој је био сав узет, уобразивши да га је, за време те његове дуге болести, жена варала са најстаријим калфом из радње, почео је да пије. Онда је и полудео. Држали су га и хранили везаног, горе, на горњем спрату. И кад год би Софка са осталом децом хтела из радозналости да оде горе и види га, па пењући се на степенице, почели да вире кроз решетке од ограде на доксату, испод његове собе, он приметивши их, го, само у гаћама и кошуљи, висок, блед, почео би к њима да поскакује и виче:

— Ох, Марија курва!

И везаних ногу, у белим, новим чарапама, једнако подскакујући, настављао би:

— Ох, ох!... курва Марија! ...

Тетка, чувши, брзо би истрчала. Њих, децу, одјурила би, а њега силом увукла натраг у његову собу. Ноћу било би још горе. Софка, покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала, не би никако могла да заспи, јер би једнако допирало до ње одозго, кроз таваницу његово поцупкивање. Па тек, када би тетка отишла да га лечи! Софка није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање:

— Водице, мори! Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух!

И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет. И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост. И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење:

— Узимај, Господе! Ослобођавај, Господе!

II

Зато Софка никада није волела да о тим својим прецима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна.

Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то увек леђима подупрта о зидове купатила, као да је и лети хтела да их греје и пари. Шиљаста носа, шиљасте браде, али за чудо висока чела и крупних, тако дубоких, тајанствених очију, са јасно изведеним до на крај чела дугачким обрвама и густим као сен трепавицама. што је најгоре, она је свом мужу, Софкином деди, падала као нека рођака, истина не по крви, по оцу и матери, али ипак по неком стрицу. Грдан је новац морао да да док су се венчали. И после, као зато што се тако близак род узели, говорило се, да је она увек била повезане главе, која ју је отада једнако болела, и од које се је она једнако лечила, а највише љутом, препеченом ракијом. Деда је звао својом „мајчицом” и готово је на рукама носио.

А деду памти само по једном. Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице, стоји напуњен сатљик вина. Само га по том памти, а више ништа. А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао поред Солуна, чак у Цариград да што више путује и учи — тај њен деда и баба тада никако нису били код куће. Остављајући момку Тонету магазу горе у чаршији а кућу Магди, слушкињи, коју су још дететом узели и лепо је удомили, једнако су били на чивлуцима. Тамо се хранили од чивчија, да би се само могао што више Софкином оцу, ефенди-Мити новац да шаље, те да он што безбрижније живи, учи и што више научи.

И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди” господин. Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој матерњи језик. За све је био туђин и стран, нарочито за толику родбину. Истина, говорио би покаткад и здравио се с којим од њих, али више обичаја ради него што је хтео. Чак ни са оцем и матером, тек по који пут. Није ни јео са њима доле у приземној соби. Горе, у гостинској соби, морало да му се поставља и нарочито за њега да се кува, толики је био пробирач. Једино што га је загрејавало, чиме се поносио, било је то, што га због те његове учености а и отмености почели први бегови и паше да позивају. И то не они стари бегови, бегови само по богатству, већ ови други, који су, поред богатства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављени за меџлисе и за судове. Они га призивали к себи, дружили се с њиме. Приликом суђења, на саветовањима, бивао је он као тумач, нека веза између њих и народа, које је требало да ови суде и заповедају. чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе и дочеке, али који су луксузношћу и нарочитим реткостима морали превазилазити те њихове. Тако исто он је био најбољи и најмеродавнији оцењивач женскиња, које би бегови доводили за себе.

Доцније, када је требало да се жени, пошто већ није било у вароши, као пре, онако богатих девојака из првих кућа, него је остајало: или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино још са села су пристајале да, доносећи са собом имања, дођу у варош и у овакве старе куће; или да пробира и узме лепу, али готово сироту.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада доста оронула. Живели су од кирије од неколико оронулих дућанчића при крају вароши. Софкине матере отац, вечито болешљив, готово слеп, једнако је седео код куће са навученом модром хартијом над очи, бојећи се сунчанице, и вечито распасан, изнегован, као да се тек сада из постеље дигао.

Њене сестре одавно то некадашње богатство прежалиле и поудавале се за ситне трговце бакале, већином скоротечнике, док се Софкина мати, Тодора, од свих сестара одвајала. Била је више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста. И нико се није могао надати, да ће из ње каква лепота изићи. Али не преварило то њега, ефенди-Миту. Чим је такву видео, одмах, знајући у какву ће се лепотицу доцније развити на изненађење и чудо свима, а највише на уштрб дотадање своје гордости и господства, узео је за жену. И заиста, није се преварио. Као из воде, после годину дана удадбе, Тодора се развила и пролепшала у праву лепоту.

Али њега то брзо заситило, те опет настави свој стари начин живота. Као и пре, када је био нежењен, морало се њему исто тако горе, одвојено, носити, и ручак и вечера. Ретко је силазио међу њих. још ређе се са њима разговарао, а камоли да је штогод по кући хтео да види, надгледа. А доцније, кад му жена родила Софку, морала је сасвим да се одвоји од њега и да спава доле, са свекром и свекрвом само да би он могао што спокојнији и мирнији да буде. А опет увек, чим би му се указала прва прилика, гледао је што пре да оде на какав пут, тобож по трговину. Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања, али ипак су била честа. А највише су падала у она доба годишња, када је некада, још као млад, ишао на та путовања и науке. И чак за време тих путовања умрли му отац и мати. Софкин деда и баба. И као да га гласник није могао на време наћи, када се то десило, те није могао стићи, да их бар види мртве.

Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће, од родбине, па чак и од своје жене, у кући се ипак живело исто онако раскошно и у изобиљу. Софкина се мати, вечито захвална што је он њу узео, узвисио је к себи, показа, више него што су се од ње надали. Као да је била из прве и најбогатије куће, лако је намештала собе, тако је готовила јела, дочекивала госте и родбину. И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имендана буде увек све лепше и раскошније.

А на његову ту вечиту одвојеност, усамљеност од свих па и од саме ње, своје жене, никада она чак ни изразом лица, покретом, а камоли речју, да штогод показа.

Тек доцније, када Софка поодрасте, он је више ради ње, Софке, него ради матере, почео се као разњежавати, и по неки пут прилазити к њима. Сам је почео Софку учити да чита и да пише. Покаткад, увече, кад би долазио кући, а доле, испред кујне, међу матером и мед осталим женама била и Софка, и кад би му она полетела у сусрет, он би онда, грлећи је, долазио са њом. Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсте, како је шашоље око врата, по брадици и по гргуравој косици. И сада, када се тога сети, Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова одела а нарочито рукава, из којега се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила.

— Па како си ми, Софкице? Јеси била добра? — сагињући се к њој тако расположен, застајао би са Софком испред кујне и почео да се или са матером разговара или са осталим женама здрави, а не, као дотада да и не застајкујући и не гледајући ни ко је ту, а камоли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу.

Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих жена, штогод разговара, шали. почела би тобож Софку код њега да пањка:

— Добра! Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Само кида цвеће и баца.

Софка, једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире, и тада још онако мала, па је већ знала да ће то матери чинити радост и срећу, мазећи се око оца, почела би да одриче и да се правда:

— Није, ефендијице, није, татице! Није, жив ми ти!

Он, узимајући је у наручја, носио би је собом, горе, у ону његову собу.

И ако би тада почео да пада мрак, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда почео са њоме да се игра.

А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обавија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом. Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се покрећу и влаже се. Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега. Ко зна чега? Да ли нечега непрежаљеног и ненађеног? Да ли што овако лепа Софка није мушко, његов наследник? Да ли, што га њене танке уснице, детиње али црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме занео?

Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би:

— Софкице! ... Татина Софкице!

И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде која би је тада почела по лицу да гребе.

И, ако све то његово изненадно расположење, та бујност, не би била прекинута случајним доласком некога или ма чим другим, онда би и матер к себи звао. Тада би заједно вечерали, заједно седели горе, у његовој соби. И Софка не памти слађе вечере од тих.

И сутра настали би тако исто срећнији дани. Колима би одлазили у Доње Врање на чивлук. Али нико више сем њих троје и Магде.

У колима, на прво место седао би он. И као свакада, изваљен на седишту, са једном ногом опруженом и по њој опуштеном руком, обучен у чохано одело, али не као остали, већ у неком нарочитом за њега кроју. Чакшире мало уске, без гајтана, јер су оне лакше а скупље стају због тежег шивења. Сува, дугуљаста, мало кошчата лица али свагда стегнута израза очију и уста и са мало високим челом и једном по њему набраном, попречном бором, испод косе. Испод чела су биле његове увек уморне, увек упола отворене очи. Оном другом руком држао би Софку на колену, а она би била тада окићена и обучена као већ велика девојка. Цела коса била јој повезана, сви зулувчићи извучени око чела и ушију, а претрпана минтанима и накитима. Спроћу њих седела би мати. Она, сигурно окупавши се за овај излет, била сва румена и светла. Њене очи, оне њене чувене крупне очи са изведеним обрвама и врелим јагодицама, тако би јој се сијале а уста срећно играла.

Кола би силазила наниже. Улазила би у онај пролаз, узан и притешњен засађеним врбама и ископаним јендецима, али зато пун свежине. Онда би излазила и ишла ка оној равници, подједнако равној због засађеног кукуруза и дувана. Тада би се све брже примицали. Магда горе, код кочијаша, усред корпи и завежљаја с јелима и питама, већ не би могла да издржи а да се не здрави и разговара са сељацима пролазницима и радницима. Уосталом, она је једина и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди-Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено, нарочито у своје лаковане, плитке, и то дупле, праве турске ципеле. Или је бар тако изгледало да само у то гледа, да не би ваљда примећивао те поздраве и морао на њих одговарати.

У чивлуку, ограђеном зидом и тополама, одмах до реке, пуном свежине и хлада, чак и зиме усред лета, провели би неколико дана.

Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа. Мати горе, на кули, сва срећна, једнако је била на прозорима од собе, које тобож ветри и паје. Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир, пилиће, да се вечера не задоцни. Увече вечеравали би уз пиће које се у реци хладило, и уз оно ноћно, издвојеније и јаче жуборење реке, клапарање воденица, а више њиних глава једнолико, као из далека, шуштање топола, њиховог густог, сочног лишћа. После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари.

А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно, почео би да пева. Па се тек занесе, почне на сав глас. Мати не сме да га прекида. Само га отуд, из обасјане собе, слуша. Софка по материном лицу види да она речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како од среће, трепери и отворених уста гута одоздо његов глас који се све више почиње да разлева по башти, реци и тополама тако чудно, страсно и топло.

Доцније, када би мислио да је Софка већ заспала, долазио би и он горе са још не попијеним вином у стаклету и продужавао песму. Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста.

Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна. Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето, њој, своме детету, Софки, има да заблагодари, што јој се опет вратио, он, њен муж и његова љубав.

III

После дође рат и ослобођење, нестанак турске власти и господства, па и нестанак Софкиног оца, ефенди-Мите. Са Турцима и беговима и он пребегао, и тамо у Турској почео да се бави, тобож тргујући с њима. Ретко би отуда овамо прелазио. И што је Софка бивала већа, он је све ређе долазио; у години дана једанпут и то обично ноћу. Остане по два и три дана, али никуда из куће не излази. Чак и најближу родбину, стричеве и тетке, не прима.

И Софка се сећа да су ти дани били најгори. Јер после сваког његовог поновног одласка у Турску, мати би јој по неколико дана ишла сломљена и убијена, а то све зато што је једино она све знала. Знала је да он тамо нема никакве трговине нити какве послове, још мање да одлази зато, што тобоже не може да се одвикне од мешања и дружења са тим беговима, већ да је у ствари сасвим нешто друго.

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи, као што је знала да има још одавна, и пре ослобођења имање а нарочито чивлуци и воденице нису као што треба. Истина, једнако су се звали њиховим али берићет се није, као некада, довлачио сав; већ једва нешто, ко зна који део. Више је изгледало да је то од њихових сељака, чивчија, као неки поклон и дар, неголи наполица. А већ аренде и закупи од воденице толико су унапред и ко зна за колико година узети и толико замршени да је то било горе него и сама продаја. Али о продаји, особито њему, ефенди-Мити, није се смело поменути. Волео је и пристајао на сто пута горе позајмице, узимање новца под интерес од зеленаша, него да се ма шта прода и отуђи. Па и та узајмљивања, залагање имања, морала су бити испод руке, у највећој тајности. Као увек, све је то извршивао Тоне, њихов главни момак, који је још под дедом Софкиним био доведен са села.

Он се после толико извежбао у рачунима, да је, као њихов заступник, једнако горе у чаршији, у њиховој магази седео. Он је са сељацима и чивчијама уговарао, давао имања под закуп и аренде, као што је и новаца узимао у име њихове куће. И већ је тада, како се шапутало, поред свога готовог новца, имао своју кућу, а од њих, својих газда од четири и више година неподигнут ајлук. Али он је и био све и сва, особито код Софкина оца. Никада га овај није питао од кога је узео новац, које имање за то заложио и под којим условима. Он, Тоне, имао је само да њему донесе новац и да то нико не дозна — а све остало било је споредно.

Али после ослобођења дошли су судови и парнице. Нарочито када се морало са сељацима и чивчијама да рашчишћује, да се зна чија је земља; да ли газдина и турска, да ли њихова. Тада се видело да им, после свега од њиховог имања неће остати ништа. А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди-Мита, да се заклиње, свађа и то с ким? — са својим доскора слугама! Зато је од свега дигао руке. А могао је, само да је хтео, не признати ни једном своме чивчији да је шта од њега узимао, као што су друге газде и учиниле, те поново дошли до већ проћерданог и продатог имања.

— Ех, зар да ме сељачки хлеб куне и суза њихова проклиње? — Горко, великодушно је одбијао од себе.

Али тако исто није хтео нити смео да дочека ни оно друго — отуђивање, продају имања, и обелодањивање свега што би морало да настане. Зато је, одмах по ослобођењу и он са осталим беговима и Турцима отишао и пребегао у Турску, оставивши Тонету да, како зна и како хоће, он то свршава и расправља. И Тоне је са адвокатима, којима се тада, после ослобођења, сва варош напунила, и који су чак и на мамузама наполеоне носили, све лепо уредио и пречистио, тако да ништа није остало.

Остало је само неколико њива и винограда, и то њиве удаљене, а виногради запарложени. Од винове лозе ни трага, до само голи и рачвасти кестенови. Једина њива, што остала а вредела, била је до Мораве, до моста, куд се иде у Бању.

И када је Тоне дошао, да то све каже Софкиној матери, она, по његовоме лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо, награбио се. И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге; Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже! Једино, када Тоне праштајући се од ње и као тражећи благослова и извињавајући се, што сад мора да их остави и предузме свој дућан, трговину на своје име, једва тад, толико је глас гушио, што му одговорила:

— Ако, ако, Тоне!

— Па, снашке, иако ја више нисам код вас ... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?! Али, иако више нисам, опет, увек, кад год ти што затребам, само пошаљи, јави, и ту сам ја да учиним, послушам.

— Добро, добро.

И не могући да издржи, док не оде и не изгуби се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе под својим хаљинама а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата — Тодора, тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре но што је он изишао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна где у какав кут и полумрак срушила се плачући и грцајући.

Али ипак знало се да се то никада не сме дознати. Ни родбина, нити ико. Оно што преостало, особито ту њиву око Мораве, Магдини су синови узели да раде тобож на исполицу, а у ствари више давали, него што од ње добивали, као знак благодарности што им је земља, коју су пре као чивчије држали, сад постала њихова. Тако исто и Магда готово никако се од њих од куће им, није одвајала. Целе би недеље преседела тамо на селу код својих синова и снаха, где је била као неки старешина, јер је муж умро, али чим би дошла субота или какав празник одмах би овамо до њих долазила, увек доносећи понешто, а највише брашна, хасла, сира, од чега би после Софики и матери по неколико дана трајало. И онда овде, код њих, слушајући и трчећи, преседела би празник и још који дан. Тако исто и остали сељаци, пређашње њихове чивчије, и даље су код њих долазили, увек доносећи понешто, никад не спомињући да је земља сада њихова, те се због тога у прво време немање није баш тако јако ни осећало. И зато је матери Софкиној испочетка доста олако ишло и испадало за руком, да се ништа не примети, већ да као и пре, цела родбина, нарочито стари стричеви и тетини, увек бивају почашћивани љутим ракијама и добрим пићем и кафом.

А када дође слава, Ускрс, Божић, исто је онако било намештано и спремано, и она, мати јој, у најлепшем оделу, повезана, закићена цвећем. Софка тада увек у новим хаљинама, свиленим, од најновије и најскупље басме која би се у вароши почела да носи. Целог дана, веселе и срећне, дочекују госте. Чак и свирачи дођу и одсвирају... А на питања о њему, ефенди-Мити, мати би одговарала: како јој је баш пре неки дан послао новац; и долазио човек, да јој каже како он још не може доћи. У неком је великом послу. Гледаће да бар на јесен дође; и како је Софки послао баш ту басму, да јој се начини хаљина...

И заиста, и сама Софка с почетка није знала од куда матери новац за те њене увек нове и скупе хаљине. Али убрзо се Софка досетила. Видела је: да јој мати тако скупе хаљине даје, да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила или га чак омрзла, што никако к њима не долази, што њу и „маму њену” оставља увек тако саме.

А сви ти људи, слуге, који су тобож доносили те његове поклоне, увек су долазили, када Софка случајно није била код куће, те их она није могла видети.

А све је то материно упињање било узалудно. Исто тако, као што је за материно заваравање знала, знала је и за све остало што се око ње догађа и збива. Особито оно отимање родбине око ње, Софке, када су она и мати остале саме после очевог напуштања, тобож прелажења у Турску. Тетке, стрине утркивале су се код које ће Софка, још онако мала, бити у гостима; код које ће што дуже остати и бити гошћена и чашћена, и то толико, као да је она какав стар човек. А Софка је и тада већ знала да сва та Ијубав и нежност родбинска долази као од неке слутње, предосећања несреће, која већ почиње да се догађа. И зато су око Софке трчали сви и као улагивали су јој се, што су хтели тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте, док се та несрећа није догодила, и да, када том несрећом буду растављени и немајући када о чем другом да мисле, бар их она, овако мала, има онда у доброј успомени по њиховом добру, по овом њиховом гошћењу, чашћењу, и као такве, богате и добре, памти их и сећа их се. А поред тога зато су се још око ње отимали у Ијубави, што су сви не предосећали него начисто с тим били: да је она, Софка, последњи изданак од породице, главне куће; да ће се њоме свршити и утрти све. Али, ипак, поред свега тога, изгледало је да се отимљу око ње највише ради тога, оца јој, ефенди-Мите, јер, мада их је он оставио, ипак га они још толико поштују, да ето сада његово јединче и љубимче готово што на рукама не носе, и као кап воде на длану не чувају.

А да је заиста сва та њихова љубав била више ради оца јој него ради ње саме, Софке, она је видела и по самој матери. Јер доцније, када Софка поче да показује знаке женске лепоте; кад јој њене другарице у игри почеше одједном, изненада да застају и унезверене њеном љепотом, бујношћу прсију, косе, да дивећи јој се, узвикују: „Ао, Софке! Јао каква си и колика си!” — отада је мати и не пусти саму. Отада капија није смела да остаје по ваздан отворена.

Софке сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па ни међу саме женске, није смела да оде, а да је мати не прегледа, не види како је обучена. Макар била у највећем послу а Софка хтела да оде у комшилук међ другарице, она би, остављајући посао и бришући руке о кецељу, допраћала је до самог капиџика и суседне баште једнако намештајући је и дотерајући је... Јер, за бога — говорила би јој тада мати, сва срећна — откуда она сме допустити да Софка ма каква изађе. Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на очи да му изађе и камоли да се усуди и да га погледа!

Међутим, све то није требало. Одавна је Софка за све то знала; и зашто отац једнако тамо седи у Турској; зашто овамо к њима све ређе и ређе долази, тако да га је почела да памти и да га се сећа само по тим његовим ноћним доласцима, у мало већ олињалом оделу, потамнела, као сува, а у ствари зборана лица, али још једнако свежег, обријаног, влажних уста, још водњикавих очију а увек са бројаницама, у лакованим ципелама и белим чарапама... Па онда исто тако је знала, када би они мислили да она увелико спава, за оно њихово, материно и очево, ноћно седење, целе ноћи, немо, без речи, а из очију им се види: како све ово треба једном свршити, не може се више, треба бежати, продати и кућу и све... Е, али шта ће онда гробови на гробљу, па родбина, па особито шта ће свет казати!