| Транслитерација | Латиница | | laban.rsБиблиотекаЗамјатин → МИ

Јевгениј Замјатин

МИ

Белешка 1.
Конспект:

Проглас. Најмудрија линија. Поема.

Ја просто преписујем — реч по реч — оно што је данас изашло у Државним Новинама:

„Кроз 120 дана завршиће се изградња Интеграла. Близу је велики, историјски тренутак, када ће се први Интеграл винути у космичке просторе. Пре хиљаду година ваши херојски преци покорили су влашћу Јединствене Државе читаву земаљску куглу. Вама предстоји још славнији подвиг: да стакленим, електричним, огњеним Интегралом интегрирате бесконачну једначину васионе. Вама предстоји да благотворном јарму разума потчините непозната бића која насељавају друге планете — и која су можда још у дивљем стању слободе. Ако она не схвате да им ми носимо математички беспрекорну срећу, наша је обавеза да их приморамо да буду срећни. Али пре оружја — опробаћемо реч.

У име Добротвора објављује се свим бројевима Јединствене Државе:

Свако ко може обавезан је да саставља трактате, поеме, манифесте, оде или друге саставе о лепоти и величини Јединствене Државе.

То ће бити први терет који ће понети Интеграл.”

„Живела Јединствена Држава, живели бројеви, живео Добротвор!”

Ја ово пишем — и осећам: горе ми образи. Да: интегрирати грандиозну васионску једначину. Да: исправити дивљу кривуљу, исправити је по тангенти — асимптоти — по правој. Јер је линија Јединствене Државе — права. Велика, божанствена, тачна, мудра права, најмудрија од свих линија...

Ја, Д-503, градитељ Интеграла — ја сам само један од математичара Јединствене Државе. Моје перо, навикнуто на цифре, није у стању да ствара музику асонанса и рима. Ја ћу само покушати да забележим оно што видим, што мислим — тачније, што ми мислимо (баш тако: ми и нека то ‚Ми’ буде наслов свих мојих бележака). Јер то ће бити диференцијаини количник нашег живота, математички савршеног живота Јединствене Државе, а ако је тако, зар то неће бити само по себи, мимо моје воље, поема? Биће — верујем и знам.

Пишем ово и осећам: горе ми образи. Вероватно, ово личи на оно што осећа жена када први пут у себи чује пулс новог — још мајушног, слепог човечића. То сам ја и истовремено — нисам ја. И низ дугих месеци мораће га хранити својим соком, својом крвљу, а онда — с болом да га откине од себе и положи пред ноге Јединствене Државе.

Али ја сам спреман, онако као сваки, — или скоро као сваки од нас. Ја сам спреман.

Белешка 2.
Конспект:

Балет. Квадратна хармонија. Икс.

Пролеће. Иза Зеленог Зида, с дивљих невидљивих равница, ветар носи жуту медљану прашину некаквог цвећа. Од те слатке прашине усне се суше — сваког их тренутка облизујем језиком — и мора бити да су зато слатке усне код свих жена које сусрећеш (и мушкараца такође, наравно). Дакле, то смета да се логички мисли.

Али какво је небо! Модро, неискварено ни једним јединим облачком (како су дивљи укус имали древни људи ако су њихове песнике могле да надахњују ове бесмислене, нехатне, глупо устумаране гомиле паре). Ја волим — уверен сам, нећу погрешити ако кажем: ми волимо — само ево овакво, стерилно, беспрекорно небо. У такве дане — читав свет је одливен од исто таквог непокретног, вечног стакла као и Зелени Зид, као и све наше грађевине. У такве дане видиш најмодрију дубину ствари, некакве до тада непознате, изузетне њихове једначине — видиш их у нечем најобичнијем, свакодневном.

Ето, на пример, ово. Јутрос сам био на хелингу, где се Интеграл гради — и у једном тренутку сам приметио, стругове: са затвореним очима, до самозаборава, кружиле су кугле регулатора; радилице су се светлуцајући савијале, десно и лево; балансер је гордо њихао раменима; по такту нечујне музике налегало је длето бушилице. У једном тренутку сам приметио сву лепоту овог грандиозног машинског балета, обливеног лаганим плавим сунцем.

И даље — сам са собом: зашто — лепо? Зашто је игра — лепа? Одговор: зато што је то неслободно кретање, зато што је читав дубоки смисао игре управо у апсолутној, естетској потчињености, идеалној неслободи. И ако је тачно да су се наши преци препуштали игри у најнадахнутијим тренуцима свога живота (религиозне мистерије, војне параде), онда то значи само једно: инстинкт неслободе је од давнина органски својствен човеку, и ми, у садашњем нашем животу — само свесно...

Мораћу завршити касније: шкљоцнуо је нумератор. Подижем очи: О-90, наравно. И кроз пола минута она ће лично бити овде; по мене у шетњу.

Драга О! — мени се то увек чинило — да она личи на своје име: око 10 центиметара је нижа од Материншке Норме — и због тога је сва округло углачана, и ружичасто О — уста — отворена су у сусрет свакој мојој речи. И још округли, буцмасти превоји на корену шаке — такви су код деце.

Кад је она ушла, још је навелико у мени тутњао логички замајац, и ја сам по инерцији почео да говорим о формули коју сам тек утврдио, у коју смо улазили и сви ми, и машине, и игра.

„Дивно. Зар не?” упитао сам.

„Да, дивно. Пролеће”, ружичасто ми се осмехнула О-90.

Ето, молим вас лепо: пролеће... Она — о пролећу. Жене... Ја сам ућутао.

Доле. Булевар је пун: по таквом времену послеподневни лични сат — обично трошимо на допунску шетњу. Као и увек Фабрика Музичких инструмената је свим својим димњацима певала Марш Јединствене Државе. У симетричним редовима, по четворо, ударајући одушевљено такт, ишли су бројеви — стотине, хиљаде бројева у плавичастим унифама Вероватно од старинске речи ‚униформе’., са златним плочицама на грудима — државни број за свакога и сваку. И ја сам — ми смо, нас четворо, — један од безбројних таласа у тој моћној бујици. Лево од мене је О-90 (кад би ово писао један од мојих косматих предака пре хиљаду година, — он би је, вероватно, назвао оном смешном речју ‚моја’); десно су нека два непозната броја, женски и мушки.

Блажено модро небо, мајушна детиња сунца у свакој плочици, и лица непомрачена безумљем мисли... Зраци — схватате: све је од некакве јединствене, зрачне материје која се осмехује. Па бронзани тактови: „Тра-та-та-там. Тра-та-та-там” те бронзане степенице, које блистају на сунцу, и са сваком степеницом — ви се подижете све више, у вртоглаву модрину...

И исто онако као што је то јутрос било на хелингу, опет сам видео, као да је ово сад први пут у животу — видео сам све: апсолутно праве улице, стакло калдрме из кога прште зраци, божанствене паралелопипеде провидних боравишта, квадратну хармонију сивоплавичастих редова. И тако: као да нису цела поколења, него да сам ја — баш ја — победио старог Бога и стари живот, као да сам баш ја створио све ово, и ја сам као кула, бојим се да покренем лакат, да се не би осули комадићи зидова, купола, машина...

А онда тренутак — скок кроз векове — са + на − . Сетио сам се (очигледно — асоцијација по контрасту) — одједном сам се сетио слике у музеју: њихов ондашњи булевар двадесетих векова, заглушујуће шарен, замршен ковитлац људи, точкова, животиња, објава, дрвећа, боја, птица... И кажу, то је у ствари било — то је могло бити. То ми се учинило тако неверодостојно, тако апсурдно, да нисам издржао и почео сам одједном гласно да се смејем.

И у истом тренутку ехо — смех — здесна. Окренуо сам се: мени у очи — бели — необично бели и оштри зуби, непознато женско лице.

„Извините”, рекла је она, „али ви сте тако надахнуто све посматрали — као неки митски бог седмог дана стварања света. Чини ми се да сте убеђени да сте и мене створили ви, а не неко други. Врло сам поласкана...”

Све то — без осмеха, чак бих рекао — с извесним поштовањем (можда јој је познато да сам ја — градитељ Интеграла.) Али не знам — у очима или обрвама — некакав чудно раздражујући икс, и никако не могу да га ухватим, да му дам цифарски израз.

Због нечега сам се збунио и, малчице се заплићући почео логички да мотивишем свој смех. Потпуно је јасно да је тај контраст, та непремостива провалија између садашњег и ондашњег...

„Али зашто — непремостива?” (Какви бели зуби!) Преко провалије — могуће је пребацити мост. Ако само замислите: добош, батаљони, редови — па то је такође било — и, према томе...

„Па да: јасно је!” викнула је (то је било запрепашћујуће укрштање мисли: она је готово истим мојим речима о ономе што сам записивао пред шетњу). Схватате: чак мисли. То је због тога што нико није ‚један’, него ‚један од’. Ми смо тако једнаки...

Она:

„Уверени сте?”

Видео сам обрве у оштром углу издигнуте према слепоочницама — као оштри рошчићи икса, и опет сам се због нечега сплео; погледао сам десно, лево — и...

Десно од мене — она, танана, оштра, тврдоглаво гипка, као бич, I-330, (сад видим њен број); лево — О, сасвим друкчија, сва од облина, с дечјим превојима на руци; и на крају наше четворке — мени непознати мушки број — некако двапут извијен, као слово S. Сви смо ми били различити...

Ова, десно, I-330, ухватила је очигледно мој збуњени поглед — и са уздахом:,

„Да... Авај!”

У суштини ово ‚авај’ било је потпуно умесно. Али ипак нешто на њеном лицу или у гласу...

Ја сам — са необичном за мене оштрином — рекао:

„Нема ту авај. Наука се развија, и јасно је — ако не данас, а оно кроз педесет, сто година...”

„Чак су носеви код свих...”

„Да, носеви”, већ сам готово викао. „Ако већ завист постоји — свеједно је какав је разлог за... Ако је мој нос прћаст, а код другог...”

„Што се вашег носа тиче, он је чак и ‚класичан’, како су у стара доба говорили. А руке... Но, покажите руке! Никако не волим кад гледају на моје руке: све у длакама, космате — какав бесмислен атавизам.” Пружио сам руку и — колико сам могао туђим гласом — рекао:

„Мајмунске.”

Она је погледала на руке, онда на лице:

„Да то је веома интересантан спој”, одмеравала ме је очима као на ваги, и промакли су опет на тренутак рошчићи у угловима обрва.

„Он је записан код мене”, радосно и ружичасто је отворила уста О-90.

Да је бар ћутала — ово је било потпуно излишно. Уопште, ова драга О... како бих рекао... код ње је неправилно срачуната брзина језика; брзина језика у секунди увек мора бити мало мања од брзине мисли у секунди, а никако обратно.

На крају булевара, на акумулаторском торњу, звоно је снажно откуцавало 17. Лични час је завршен. I-330 је одлазила заједно са оним S-оликим мушким бројем. Он има такво лице које улива поштовање, и сад видим, као да ми је чак и познато. Негде сам га сретао — не могу сада да се сетим.

На растанку се I — исто онако иксовски — осмехнула. „Навратите прекосутра у слушаоницу 112.” Слегао сам раменима:

„Ако будем имао распоред — баш за ту слушаоницу коју сте ви споменули.”

Она са некаквом неразумљивом увереношћу:

„Имаћете.”

На мене је ова жена деловала исто онако непријатно, као случајно залутали у једначину недељиви ирационални члан. Ја сам желео да макар на кратко останем насамо са љупком О.

Прошао сам са њом под руку четири линије булевара. На углу је она морала десно, а ја — лево.

„Тако бих данас хтела да дођем до вас да спустимо ролетне. Баш данас, овог тренутка...” бојажљиво је О упрла у мене округле модрокристалне очи.

Смешна је. Шта сам јој могао рећи? Тек што је јуче била код мене и зна исто тако добро као и ја да је наш најближи сексуални дан — прекосутра. То је просто једно те исто њено ‚пребацивање мисли’ — као што се дешава (понекад штетно) пребацивање паљења у мотору.

На растанку сам два пута... не, бићу тачан: три пута пољубио дивне, модре очи, без иједног облачка.

Белешка 3.
Конспект:

Сако. Зид. Таблица.

Прегледао сам све што сам јуче написао — и видим: писао сам недовољно јасно. То јест, све је ово савршено јасно за било кога од нас. Али ко зна: можда сте ви, незнанци, којима ће Интеграл донети моје белешке, можда сте ви велику књигу цивилизације прочитали само до оне странице, као и наши преци пре 900 година. Можда ви не знате чак ни азбуку као што је Сатна Таблица, Лични Сати, Материнска Норма, Зелени Зид, Добротвор. Смешно ми је — и истовремено веома тешко да говорим о свему томе. То је исто тако као кад би писац неког, рецимо, 20. века у свом роману морао да објашњава шта је то ‚сако’, ‚стан’, ‚жена’. Међутим, ако је његов роман преведен за дивљаке — зар се може замислити без напомена у вези са, ‚сакоом’?

Убеђен сам да је дивљак гледао на ‚сако’ и мислио: ‚Па добро, чему ово? Само терет.’ Мени изгледа да ћете тачно тако гледати и ви, кад вам кажем да нико од нас после Двестогодишњег Рата није био иза Зеленог Зида.

Али, драги моји, треба ипак донекле мислити, то веома помаже. Јасно је једно: сва историја човечанства, колико знамо, јесте историја прелаза од номадских форми ка све више устаљеним формама. Зар не произилази из тога да је најустаљенија форма живота (наша) — у исто време и најсавршенија (наша). Ако су се људи мајали по земљи с једног краја на други, то је само било у преисторијским временима, када су постојале нације, ратови, трговине, откривање разних Америка. Али због чега, коме је сада то потребно?

Дозвољавам: није се навикло на тај устаљени начин живота без муке и одједном. Кад су у време Двестогодишњег Рата сви путеви били разрушени и зарасли у траву — у прво време мора да је изгледало веома неудобно живети у градовима који су били одсечени један од другог зеленим прашумама. Али шта из тога произилази? Кад је човеку отпао реп, он, вероватно, такође није одмах научио да тера муве без репа. Он је у прво време несумњиво туговао за репом. А сада — можете ли ви замислити себе са репом? Или: можете ли себе да замислите на улици — голог без ‚сакоа’ (можда се ви још шетате у ‚сакоима’). Исто тако је и овде: ја не могу да замислим град који није окружен Зеленим Зидом, не могу да замислим живот који није обучен у цифарске одежде Таблице.

Таблица... Ево баш сад, са зида у мојој соби, строго и нежно, гледају ме у очи њене пурпурне цифре на златном пољу. Нехотице се сећам онога што су древни називали ‚икона’ и тако бих желео да састављам песме или молитве (што је једно те исто). Ах, зашто нисам песник, па да те достојно опевам, о Таблицо, срце Јединствене Државе!

Сви смо ми (а можда и ви) још као деца, у школи, читали онај највеличанственији од свих споменика древне књижевности који је доспео до нас — ‚Возни ред’. Али, ако га поставите напоредо са Таблицом — видећете упоређен графит и дијамант: и један и други имају — Ц, угљеник, али како је вечан, прозрачан, како сија дијамант! Коме не застаје дах, кад с буком јурите по страницама ‚Возног реда’. А Сатна Таблица — свакога од нас на јави претвара у челичног шестоточковног јунака велике поеме. Сваког јутра, са шестоточковном тачношћу, једног истог часа, и једног истог тренутка — ми, милиони, устајемо као један. У једном истом часу, јединственомилионски, почињемо посао — јединственомилионски га завршавамо. И сливајући се у јединственомилионско тело, у једној истој Таблицом обрађеној секунди — приносимо кашике устима — и у једној истој секунди излазимо у шетњу и идемо у слушаоницу, у салу Тејлорових екзерсиса, одлазимо на спавање...

Бићу потпуно отворен: апсолутно тачно решење задатка среће немамо ни ми: два пута дневно — од 16 до 17 и од 21 до 22 — јединствени моћни организам се распада на поједине ћелије — то је утврђено Таблицом — на Личне Сате. У то време ћете видети: у соби код једних — чедно спуштене ролетне, други одмерено, по бронзаним степеницама Марша — прелазе булеваром, трећи су — као ово ја сад — за писаћим столом. Али ја чврсто верујем — нека ме назову идеалистом и фантастом — ја верујем: пре или после — тек ми ћемо једном и за те сате пронаћи место у општој формули, једном ће свих 86.400 секунди стајати у Сатној Таблици.

Имао сам прилике да читам и чујем много невероватних ствари о оним временима када су људи живели још у слободном тј. неорганизованом, дивљем стању. Али најневероватније ми се увек чинило управо ово: како је тадашња, макар и ембрионална власт, могла дозволити да људи живе без ичега налик на нашу Таблицу, без обавезних шетњи, без тачног регулисања распореда јела, како је могла дозволити да устају и одлазе на спавање кад им дуне у главу; неки историчари чак кажу да су у то доба на улицама по сву ноћ горела светла, да се по сву ноћ улицама ходало и возило.

Ето, то ја никако не могу да разумем. Ма како да је био ограничен њихов разум, ипак су морали да схвате да је то било право, свеопште убијање — само лагано, из дана у дан. Држава (хуманост) бранила је да се осуди на смрт појединац, а није бранила да се убијају милиони напола. Убити једног, тј. смањити збир људских живота за 50 година, — то је злочиначки, а смањити збир људских живота за 50 милиона година — то није злочиначки. Па зар то није смешно? Код нас ће тај математички морални задатак решити за пола минута било који десетогодишњи број, а код њих то нису могли — сви њихови Кантови скупа (зато што се ниједан Кант није досетио да изради систем научне етике, тј. засноване на одузимању, сабирању, дељењу, множењу).

А ово — зар није апсурд што је држава (смела је себе да назове државом!) могла да остави без сваке контроле сексуални живот. Ко је, кад је, и колико је хтео... Потпуно ненаучно, као животиње. И као животиње су насумице рађали децу. Зар није смешно: познавати воћарство, живинарство, рибарство (имамо тачне податке да су они све ово знали) и не умети доћи до последњег ступња те логичке лествице; детарства. Не досетити се наших Материнских и Очинских Норми.

Тако је смешно, тако је невероватно, да сам ето написао, а плашим се: одједном ћете ме ви, непознати читаоци, прогласити за пакосног шаљивца. Одједном ћете помислити да просто хоћу да вам се подсмевам и да вам са озбиљним изгледом причам крајње будалаштине.

Али прво: ја нисам способан за шалу — у сваку шалу, као нејавну функцију, улази лаж; и друго: Јединствена Државна Наука тврди да је живот древних био баш такав, а Јединствена Државна Наука не може да погреши. Па и откуд је тад и могла да се створи државна логика кад су људи живели у стању слободе, тј. као звери, мајмуни, стадо. Шта се може тражити од њих кад се чак и у наше време — однекле са дна, из косматих дубина — још понекад чује дивљи мајмунски ехо.

Срећом — само понекад. Срећом — то су само ситни кварови детаља: могу се лако оправити, не заустављајући вечно, велико кретање читаве машине. И да бисмо избацили искривљени завртањ — ми имамо вешту, тешку руку Добротвора, имамо искусно око Чувара...

Да, узгред буди речено, сад сам се сетио: онај јучерашњи, двапут извијени, као S, — чини ми се да сам га видео како излази из Бироа Чувара. Сад схватам зашто сам имао оно инстинктивно осећање поштовања према њему и некакву неугодност кад је та чудновата I уз њега... Морам признати да је та I...

Звони за спавање: 22:30. До сутра.

Белешка 4.
Конспект:

Дивљак са барометром. Епилепсија. Кад би.

Досад ми је све у животу било јасно (немам узалуд, чини ми се, извесну посебну наклоност баш према тој речи ‚јасно’). А сад... Не схватам.

Прво: ја сам стварно добио распоред да будем баш у слушаоници 112, као што ми је она и рекла.

Мада је вероватноће било 10000000 = 20000 (1500 — то је број слушаоница, а 10000000 — бројева). А друго... Уосталом, боље редом.

Слушаоница Огромна, скроз-наскроз сунцем осветљена полулопта од стаклених масива. Кружни редови племенито лоптастих, глатко ошишаних глава. Са лаким замирањем срца обазрео сам се унаоколо. Мислим да сам тражио: неће ли синути негде над плавичастим таласима унифа ружичасти срп — љупке уснице О. Ево нечијих необично белих и оштрих зуба, сличних... не, то није то. Вечерас ће, у 21, О доћи к мени — жеља да је овде видим била је потпуно природна.

Ево — звонце. Устали смо, отпевали Химну Јединствене Државе — а на подијуму блистајући златним звучником и оштроумношћу фонолектор.

„Поштовани бројеви! Недавно су археоложи откопали једну књигу из 20. века. У њој иронични аутор прича о дивљаку и о барометру. Дивљак је приметио: сваки пут кад би се барометар зауставио на ‚киша’ — стварно је падала киша. И зато што је дивљак зажелео кишу, он је ишчачкао тачно онолико живе да би ниво био на ‚киша’ (на екрану — дивљак у перју који чачка живу: смех). Ви се смејете: али зар вам се не чини да је далеко више достојан подсмеха Европејац из те епохе. Исто као и дивљак, Европејац је зажелео ‚кишу’ — кишу с великим словом, кишу алгебарску. Међутим, он је стајао пред барометром као покисла кокошка. Дивљак је бар имао више смелости и енергије и — макар и дивље — али логике: умео је да утврди постојање везе између последице и узрока. Ишчачкавши живу, умео је да направи први велики корак на том великом путу, по коме...”

И овде (понављам: пишем ништа не прикривајући) — овде сам на извесно време постао готово непромочив за животворне бујице које су лиле из микрофона. Одједном ми се учинило да сам овамо дошао узалуд (зашто ‚узалуд’ и зар сам могао а да не дођем, кад је био дат распоред?); учинило ми се — све је празно, само љуштура. И ја сам с тешкоћом укључио пажњу тек онда кад је фонолектор већ прешао на основну тему: на нашу музику, математичку композицију (математичар — узрок, музика — последица), на описивање тек пронађеног музикометра.

„...просто окрећући ову ручицу, свако ће од вас да произведе око три сонате на сат. А тек са каквим су тешкоћама то успевали ваши преци! Они су могли да стварају само доводећи себе до напада ‚надахнућа’ — непозната форма епилепсије. И ето вам најсмешније илустрације онога што је код њих било — Скрјабинова музика — 20. век. Тај црни сандук (на подијуму су размакли завесу и тамо је — њихов прастари инструмент) — они су тај сандук звали ‚ројални’ или ‚краљевски’, што још једном само доказује колико је сва њихова музика...”

И даље — опет се не сећам, врло вероватно, зато што... Па да, рећи ћу отворено: зато што је ‚ројалном’ сандуку пришла она — I-330. Вероватно сам био просто поражен том њеном неочекиваном појавом на подијуму.

Била је у фантастичном костиму древне епохе: чврсто припијена црна хаљина, оштро потцртана белина откривених рамена и груди, и ова топла сенка, која се од дисања њихала, између... и заслепљујуће бели, готово зли зуби...

Осмех — ујед, овамо — доле. Села је, почела да свира нешто дивље, грчевито, шарено, као сав ондашњи њихов живот — ни сенке разумне механичности. И, наравно, они око мене су у праву: сви се смеју. Само мали број... али зашто и ја — ја?

Да, епилепсија — душевна болест — бол... Лагани, слатки бол — ујед — и кад би био још дубљи, још болнији. И ево сад полако — сунце. Не наше, не ово плавичасто — кристално и равномерно кроз стаклене цигле — не: дивље, сунце које лети, које жеже — доле све са себе — све у ситне комадиће.

Један што је седео поред мене искосио се улево — на мене — и исцерио се. Због нечега сам веома јасно запамтио: видео сам — на његовим уснама је искочио микроскопски мехурић од пљувачке и прснуо. Овај ме је мехурић отрезнио. Ја сам — поново ја.

Као и сви — чуо сам само бесмислено, ужурбано тандркање жица. Смејао сам се. Било ми је лако и једноставно. Талентовани фонолектор нам је сувише живо представио ту дивљу епоху — то је све.

С каквим сам уживањем после тога слушао нашу садашњу музику. (Она је била изведена на крају — ради контраста.) — Кристалне хроматске скале бесконачних редова које су се спајале и разилазиле — и акорди који сумирају Тејлорове и Маклоренове формуле; читаве тоне тешки, гломазни квадрати над Питагориним троуглом; тужне мелодије умирућег таласастог кретања; снажни тактови који су смењивали, Фраунхоферове линије у паузама — спектрална анализа планета... Каква величанственост! Каква непоколебљива законитост! И како је јадна самовољна, ничим осим дивље фантазије — неограничавана музика древних...

Као и обично, у симетричним редовима по четворо, излазили су из слушаонице сви на широка врата. Мимо мене је промакла позната двоструко извијена фигура; ја сам се с поштовањем поклонио.

Кроз један сат треба да дође љупка О. Осећао сам се пријатно и корисно узбуђен. Код куће — брже у канцеларију, тутнуо сам дежурном свој ружичасти бон и добио сам потврду на право ролетни. То право ми имамо — само за сексуалне дане. А иначе, међу нашим прозрачним као сатканим од светлуцавог ваздуха зидовима — ми живимо увек на виделу, вечито умивани светлошћу. Ми немамо где да се кријемо један од другог. А осим тога то олакшава тешки и узвишени рад Чувара. Иначе, шта ли би се све могло десити. Можда су баш чудновата, непрозирна боравишта древних људи и створила ту њихову жалосну ћелијску психологију. ‚Моја (сиц!) кућа — моја тврђава’ — како су само могли то да смисле!

У 21 сам спустио ролетне — и тог истог тренутка ушла је мало задихана О. Пружила ми је своја ружичаста усташца — и ружичасти бон. Ја сам откинуо талон — и никако нисам могао да се отргнем од ружичастих усана све до последњег тренутка — до 22.15.

Онда сам јој показао своје ‚белешке’ и говорио — чини ми се врло добро — о лепоти квадрата, коцке, праве линије. Она је тако очаравајуће ружичасто слушала — и одједном из модрих очију суза, друга, трећа — право на отворену страницу (стр. 7). Мастило се разлило. Ето, мораћу да преписујем.

„Драги Д, кад бисте само ви — кад бисте ви...”

Ма шта ‚кад би’? Шта то ‚кад би’? Опет њена стара песма: дете. Или, можда, нешто ново — што се тиче... тиче оне? Мада овде као да... Не, то би већ било сувише бесмислено.

Белешка 5.
Конспект:

Квадрат. Господари света. Пријатно-корисна функција.

Опет то није оно. Опет са вама, мој непознати читаоче, ја разговарам као да сте ви... Рецимо, мој стари друг, R-13, песник, црначких усана; уосталом њега сви познају. А међутим, ви сте — на Месецу, на Венери, на Марсу, на Меркуру — ко би вас знао, где сте и ко сте.

Ево шта: замислите — квадрат, жив, диван квадрат. И он треба да исприча, о себи, о свом животу. Схватате — квадрату би најмање пало на памет да прича како су му сва четири угла равна: он то просто не види — толико је то за њега обично, свакодневно. Ето, и ја сам читаво време у том квадратном положају. Ето, на пример, ружичасти талони и све што је у вези са њима: за мене је то — једнакост четири угла, али за вас је то, можда, мало сложеније него Њутнов бином.

Дакле тако. Неко је од древних мудраца, разуме се случајно, рекао паметну ствар:

„Љубав и глад владају светом.” Ерго: да би се завладало светом — човек мора да овлада господарима света. Наши преци су по скупу цену покорили, најзад, Глад: ја говорим о Великом Двестогодишњем Рату — о рату града и села. Вероватно су се, из религиозних предрасуда, дивљи хришћани тврдоглаво држали свога ‚хлеба’. Ова реч се код нас сачувала само у облику поетске метафоре; хемијски састав ове материје није нам познат. Али 35. године пре оснивања Јединствене Државе — била је пронађена наша садашња нафтана храна. Истина, остало је у животу само 0,2 становништва земаљске кугле. Али зато — очишћено од хиљадугодишње прљавштине — како је тек сад земљино лице постало блиставо! И због тога су тих нула целих и два десета — окусили блаженство у дворцима Јединствене Државе.

Али, зар једно није јасно: блаженство и завист — то су бројитељ и именитељ разломка који се зове срећа. И каквог би смисла имале све безбројне жртве Двестогидишњег Рата, кад би у нашем животу, ипак остао још неки повод за завист. А он је остао зато што су остали носеви ‚прћасти’ и ‚класични’ (наш ондашњи разговор за време шетње) — зато што су љубав једних тражили многи, а, других — нико. Природно што је Јединствена Држава, потчинивши Глад (алгебарски = суми материјалних добара) прешла у офанзиву против другог господара света — против Љубави. Најзад је и ова стихија такође била победена, тј. организована, математизирана, и отприлике пре 300 година био је проглашен наш историјски Lex sexualis: ‚сваки број има право — као на сексуални производ — на сваки број.’ Е, а даље — то је већ техника. Брижљиво вас испитују у лабораторијама Сексуалног Бироа, тачно одређују садржај полних хормона у крви — и израђују за вас одговарајућу Табелу сексуалних дана. Онда ви подносите пријаву да у своје дане желите да се користите тим и тим бројем (или тим и тим бројевима) и добијате одговарајући блок са боновима (ружичастим). То је све.

Јасно је: повода за завист — нема више никаквих, и именитељ разломка среће сведен је на нулу — разломак се претвара у дивну бесконачност. И баш оно што је за древне људе представљало извор безбројних најглупљих трагедија — ми смо довели до хармоничне, пријатно-корисне функције организма, исто онако као што су сан, физички рад, узимање хране, дефекација и друго. Из овога видите како велика снага логике чисти све чега се дотакне. Ох, кад бисте и ви, непознати, спознали ту божанствену снагу, кад бисте и ви научили да је следите до краја.

...Чудно: писао сам данас о највећим врховима у људској историји, све време сам дисао најчистији планински ваздух мисли, — а унутар је некако облачно, паучинасто, и укрштен је некакав четворошапи икс. Или су то моје шапе — и све је то због тога што су ми дуго стајале пред очима — моје космате шапе. Не волим да говорим о њима: то је траг дивље епохе. Зар је у мени стварно...

Хтео сам да прецртам све ово — зато што то прелази границе конспекта. Али сам онда одлучио: нећу прецртати. Нека моје белешке — као најфинији сеизмограф — покажу кривуљу чак и најбезначајнијих можданих колебања: понекад баш таква колебања служе као весник...

А ово је већ апсурд, то би већ стварно требало прецртати: ми смо све стихије довели у корито — никаквих катастрофа не може бити.

Мени је сад потпуно јасно: чудновато осећање у мени — оно је баш од оног истог мог квадратног положаја о коме сам говорио на почетку. И није у мени икс (то не може бити) — него се просто бојим да ће неки икс остати у вама, непознати моји читаоци. Али верујем да нећете сувише строго судити о мени. Верујем — разумећете да ми је тако тешко да пишем, као што никад ниједном аутору у току читаве људске историје није било: једни су писали за савременике, други — за потомке, али нико никада није писао за претке или за бића слична њиховим дивљим, далеким прецима...

Белешка 6.
Конспект:

Случај. Проклето ‚јасно’. 24 часа.

Понављам: ставио сам себи у дужност да пишем не прикривајући ништа. Зато, ма колико то било тужно, морам овде да приметим, да очигледно, чак и код нас, процес стврдњавања, кристализације живота још није завршен, до идеала има — још неколико ступњева. Идеал је (то је јасно) — онде где се ништа више не дешава, а код нас... Ево ако хоћете: у Државним Новинама данас читам да ће се кроз два дана на тргу Коцке одржати празник Правосуђа. Мора да је опет неки број нарушио ход велике Државне Машине, па се опет десило нешто непредвиђено, непрорачунато.

А осим тога — нешто се са мном десило. Истина, то је било за време Личног Часа, тј. у току времена које је специјално одређено за непредвиђене ситуације, али ипак...

Око 16 (тачније у десет до 16) био сам код куће. Одједном — телефон:

„Д-503?” женски глас.

„Да.”

„Да ли сте слободни?”

„Да.”

„То сам ја, I-330. Одмах ћу доћи до вас и отићи ћемо у Древну Кућу. Слажете ли се?”

I-330... Ова I ме раздражује, одбија — скоро плаши. Али баш због тога сам ја и рекао: да.

Кроз 5 минута смо већ били на аеру. Модра мајска мајолика неба — и лагано сунце — на своме златном аеру зуји за нама, не престижући нас и не заостајући. Али тамо, напред, беласа се као бела на оку облак, бесмислен, буцмаст — као образи старинског ‚купидона’ — и то као да смета. Предњи прозорчић је отворен, ветар, усне се суше — хтео не хтео све време их облизујеш и све време мислиш на усне.

Ево, већ се издалека виде мутнозелене мрље — тамо, иза Зида. Затим лагано, спонтано обамирање срца — наниже, наниже, наниже — као са стрме планине — и ми смо код Древне Куће.

Сва је та чуновата, крхка, слепа грађевина одевена унаоколо у стаклену љуску: иначе би се она, наравно, одавно срушила. Код стаклених врата — старица, сва наборана — а нарочито уста: само боре, борице, усне су се већ увукле унутра, уста су некако зарасла — и било је потпуно невероватно да ће она проговорити. А ипак је — проговорила.

„Дакле, драги, дошли сте да погледате моју кућицу?” и боре су се засијале (тј., вероватно су се зракасто наместиле, што је и створило утисак ‚засијале’).

„Да, бакице, опет сам се зажелела”, рекла јој је I.

Борице су сијале:

„Сунце, велиш, а? Шта, шта? Ах ђаволице, ах ђаволице! Зна-ам, знам! Па добро: идите сами, а ја ћу овде, на сунцу...”

Хм... Вероватно је моја сапутница — овде чест гост. Хтео бих нешто са себе да стресем — смета ми: вероватно, она иста наметљива визуелна слика: облак на глаткој модрој мајолици.

Кад смо се пели по широком, тамном степеништу, I је рекла:

„Волим ја ову старицу.”

„Зашто?”

„Не знам. Можда — због њених уста. А можда — ни због чега. Просто онако.”

Слегао сам раменима. Она продужи — једва се осмехујући, а можда се чак и није осмехивала:

„Осећам се веома крива. Јасно је да не може бити: ‚просто онако — љубав’, него ‚због тога је љубав’. Све стихије морају бити...”

„Јасно...” почео сам ја — одмах сам ухватио самог себе на тој речи и кришом погледао на I: да ли је приметила или не?

Она је гледала некуд наниже; очи су јој биле оборене — као ролетне.

Сећам се: увече, око 22 часа пролазиш булеваром, и међу јасно осветљеним прозрачним ћелијама — тамне ћелије са спуштеним ролетнама, а тамо, иза ролетни — Шта се дешава код ње, иза ролетни? Зашто је данас телефонирала, а и чему све ово?

Отворио сам тешка, шкрипава, непровидна врата — и ми смо у мрачној, неуредној просторији (они су то називали ‚стан’). Онај, веома чудни, ‚краљевски’ музички инструменат — и дивља неорганизована, сулуда — као ондашња музика — шароликост боја и облика. Бела површина — горе; тамномодри зидови; црвени, зелени, наранџасти повези древних књига; жути месинг — свећњаци, статуа Буде; епилепсијом извитоперене линије намештаја које се не уклапају ни у какве једначине.

Тешко сам подносио тај хаос. Али моја је сапутница имала, очигледно, снажнији организам.

„То је мој најомиљенији...” и одједном као да се тргла — ујед-осмех, бели оштри зуби. „Тачније: најбесмисленији од свих њихових ‚станова’.”

„Или, још тачније: држава”, поправио сам је ја. „Хиљаде микроскопских, вечито завађених држава, немилосрдних, као...”

„Па да, јасно...” очигледно је врло озбиљно рекла I.

Прошли смо кроз собу где су стајали мали, дечји креветићи (деца су у тој епоси такође била приватна својина). И поново — собе, светлуцање огледала, суморни ормани, неподношљиво шарени дивани, огромни ‚камин’, велики кревет од махагонија. Наше садашње — дивно, прозрачно, вечно — стакло било је само у облику бедних, крхких квадратића-прозорчића.

„И кад се помисли: овде су ‚просто онако волели’, сагоревали, мучили се...” (опет спуштена ролетна очију). „Какав бесмислен, непрорачунат губитак људске енергије, зар не?”

Говорила је некако из мене, говорила је моје мисли. А у њеном осмеху је за све време био онај раздражујући икс. Тамо, иза ролетни, нешто се у њој дешавало — само не знам шта — што ме је изводило из стрпљења; хтео сам да се препирем с њом, да вичем на њу (баш тако), а морао сам да се слажем — немогуће је било не сложити се.

И ево — зауставили смо се пред огледалом. У том тренутку — видео сам само њене очи. Синула ми је идеја: па човек је удешен исто тако лудо, као и ови бесмислени ‚станови’ — Ијудске главе су непровидне, и само мајушни прозори унутра — очи. Као да се досетила — окренула се. ‚Добро — ево мојих очију. Дакле?’ (Ово, наравно, ћутећи).

Преда мном — два језиво мрачна прозора, и унутра тако незнани, туђ живот. Видео сам само ватру — тамо гори некакав нарочит ‚камин’ — и некакве фигуре, налик...

То је, свакако, било природно: видео сам тамо себе одраженог. Али је било неприродно и није личило на мене ово очигледно, то је било мучно дејство ситуације) — тачно сам осетио страх, осетио сам се ухваћен, смештен у тај луди кавез, осетио сам да ме је захватио дивљи вихор древног живота.

„Знате шта”, рекла је I, „изађите на тренутак у суседну собу.” Њен се глас чуо оданде, изнутра, иза тамних прозора очију, тамо где је буктао камин.

Изашао сам, сео. Са полице на зиду, право мени у лице, једва се приметно осмехивала прћаста асиметрична физиономија неког древног песника (изгледа, Пушкина). Зашто седим овде — и покорно подносим тај осмех, и чему све ово: зашто сам ја овде — због чега ово бесмислено стање? Ова жена што дражи, што одбија, ова чудна игра...

Тамо су лупнула врата на орману, шуштала је свила, с муком сам се уздржавао да не пођем тамо и — не сећам се тачно: вероватно да сам хтео да јој кажем много оштрих речи. Међутим, она је већ изашла. Била је у краткој, старинској светло жутој хаљини, црном шеширу и црним чарапама. Хаљина од лаке свиле — јасно сам видео: чарапе су врло дугачке, допиру далеко изнад колена, и откривени врат, сенка међу...

„Чујте, јасно је да ви хоћете да се правите оригинални, али зар ви...”

„Јасно”, прекиде ме I, „бити оригиналан — то значи издвојити се некако од других. Дакле, бити оригиналан — то значи нарушити једнакост. И оно што се на идиотском језику древних називало ‚бити баналан’ — то код нас значи: само извршавати своју дужност, зато што...”

„Да, да, да! Баш тако”, нисам издржао. „И ви не треба, не треба...”

Она је пришла статуи прћастог песника и спустивши ролетне на дивљу ватру очију — ону тамо, унутра, иза својих прозора, рече, овог пута, изгледа потпуно озбиљно (можда да би ме одобровољила), рече веома мудру ствар:

„Зар вам се не чини чудно што су људи некада трпели ево овакве? И не само трпели — још им се клањали!”

„Јасно... То јест, хтео сам...” (то проклето ‚јасно’!)

„Па да, схватам. Али, у суштини, то су били владари јачи од њихових крунисаних владара. Зашто их они нису изолирали, истребили? Код нас...”

„Да, код нас...” почео сам ја. И одједном се она — засмејала. Просто сам очима видео тај смех: звонку, оштру, еластично-гипку, као бич, кривуљу тог смеха.

Сећам се — сав сам дрхтао. Ето — ухватити је — и више се не сећам... Требало је нешто — било шта — урадити. Махинално сам отворио своју златну плочицу, погледао на сат. Десет до 17.

„Не мислите ли да је већ време?” рекао сам учтиво, колико сам могао.

„А ако бих вас ја замолила — да останете овде са мном?”

„Слушајте: јесте ли ви... јесте ли ви свесни шта говорите? Кроз десет минута морам бити у слушаоници...”

„И сви бројеви морају да заврше прописани курс уметности и науке...” рекла је I мојим гласом. Онда је одшкринула ролетну — подигла очи: кроз тамне прозоре буктао је камин. „У Медицинском Бироу имам једног лекара — он је записан код мене. И ако ја замолим — издаће вам уверење да сте били болесни. Дакле?”

Ја сам схватио. Схватио сам, најзад, куда води сва ова игра.

„Дакле, тако? А знате ли ви да сам ја, као и сваки частан број, у суштини, обавезан да без одлагања одем у Биро Чувара и...”

„А ван суштине”, (оштар осмех-ујед). „Страшно ме интересује да ли ћете отићи у Биро или не?”

„Ви остајете?” ухватио сам кваку на вратима. Квака је била бронзана — и ја сам чуо: исто ми је тако и глас био бронзан.

„Један тренутак... Може ли?”

Пришла је телефону. Позвала је некакав број — био сам толико узбуђен да га нисам ни запамтио који — и викнула:

„Чекаћу вас у Древној Кући. Да, да сама...” Притиснуо сам хладну бронзану кваку:

„Ви ћете ми дозволити да узмем аеро?”

„Ох, да, свакако! Изволите...”

Тамо, на сунцу, код излаза — као биљка, дремала је старица. Опет је било чудно што су се отворила њена потпуно зарасла уста и што је проговорила.

„А она ваша — шта, зар је остала сама?”

„Сама.”

Старичина уста су поново зарасла. Завртела је главом. Очигледно је чак и њен ослабљени разум схватио сву бесмисленост и ризичност понашања ове жене.

Тачно у 17 био сам на предавању. И овде сам одједанпут због нечега схватио да сам старици рекао неистину: I сад тамо није била сама. Можда ме је баш то — што сам нехотично преварио старицу — толико мучило и сметало ми да слушам. Да, није сама: ето у чему је ствар.

После 21½ — имао сам слободан сат. Можда бих већ данас могао да одем у Биро Чувара и да је пријавим. Међутим, ја сам после овог глупог случаја толико уморан. А онда — законски рок за пријављивање је 48 сати. Стићи ћу сутра: још пуних 24 часа.

Белешка 7.
Конспект:

Длака из трепавице. Тејлор. Буника и ђурђевак.

Ноћ. Зелено, наранџасто, модро; краљевски инструменат од махагонија; жута, као поморанџа, хаљина. Онда — Бронзани Буда; одједном сам подигао бронзане капке — и потекао је сок: из Буде. И из жуте хаљине — сок, и по огледалу капи сока, и цури велики кревет и дечји кревеци, и сада ја сам цурим — и некакав самртно слатки ужас.

Пробудио сам се: умерена, модрикава светлост; блистају стаклени зидови, стаклене фотеље, сто. То ме је умирило, срце је престало да ми лупа. Сок, Буда... какав апсурд? Јасно је: болестан сам. Раније никад нисам сањао. Прича се да су древни људи — то им је било најобичније и најнормалније — сањали. Па да: и читав живот њихов је био — ево овакав ужасавајући рингишпил: зелено — наранџасто — Буда — сок. Али ми знамо да су снови озбиљно психичко обољење. И ја знам: досад је мој мозак био хронометарски проверен, блистав механизам, без трунке прашине, а сад... Да, сад је управо овако: осећам у мозгу некакво страно тело — као најтананију длачицу од трепавице у оку: читавог себе осећаш, и то око с длачицом — не можеш заборавити ни за тренутак...

Бодро, кристално звонце код узглавља: 7, устајање. Десно и лево, кроз стаклене зидове — као да видим самог себе, своју собу, своју одећу, своје покрете — поновљене хиљаду пута. То крепи: видиш себе као део нечег огромног, моћног, јединственог. И исто таква прецизна лепота; ниједног сувишног геста, превоја, заокрета.

Да, тај Тејлор је био, несумњиво, најгенијалнији међу древним људима. Истина, његова га мисао није довела дотле да прошири свој метод на читаво живљење, на сваки корак, на пуна 24 сата — он није умео да интегрира свој систем од једног до 24 сата. Па ипак, како су они могли да пишу читаве библиотеке о тамо неком Канту — а једва да примећују Тејлора, тог пророка који је умео да завири у десет векова унапред.

Завршен је доручак. Хармонично је отпевана Химна Јединствене Државе. Складно постројени, по четворо — према лифтовима. Једва чујно зујање мотора — и брзо доле, доле, доле — лако обамирање срца...

И онда, одједном, опет због нечега онај бесмислени сан — или некаква скривена функција тога сна. Ах, да, јуче такође на аеру — спуштање наниже. Уосталом, све је то свршено: тачка. И сасвим је добро што сам био тако одлучан и оштар према њој.

Вагоном подземне железнице јурио сам онамо где је на постољу блистало на сунцу још непокретно, још непродуховљено ватром, елегантно тело Интеграла. Затворивши очи маштао сам у формулама: у мислима сам још једном израчунавао колика је полазна брзина потребна да би се Интеграл одвојио од земље. Сваким атомом секунде — маса Интеграла се мења (троши се експлозивно гориво). Добија се веома сложена једначина, с трансцендентним величинама.

Као кроз сан: овде, у чврстом цифарском свету — неко је сео поред мене, неко ме је лагано гурнуо, рекао: „Извините.”

Малчице сам отворио очи — и прво (асоцијација од Интеграла) нешто је изванредно брзо јурнуло у простор: глава — и она јури зато што су са стране — раширена ружичаста крила-уши. И онда кривуља нагнутог потиљка — погурена леђа — двоструко извијено — слово S. И кроз стаклене зидове мог алгебарског света — поново длака из трепавице — нешто непријатно, нешто што морам данас...

„Ништа, ништа, молим”, осмехнуо сам се суседу, док смо се клањали један другом. На његовој плочици је севнуло: S-4711 (разумљиво зашто је он до првог тренутка, код мене, био везан за слово S: то је био визуелни утисак нерегистрован свешћу). И, севнуле су очи: два оштра сврдла, која су се брзо окретала и ушрафљивала све дубље, и ево сад ће се ушрафити до самог дна, видеће оно што сам ја чак од самог себе... Одједном ми је длака из трепавице постала потпуно јасна: један од њих, од Чувара, и најједноставније је, не одуговлачећи, рећи му одмах све.

„Ја сам, знате, јуче био у Древној Кући...” мој је глас — чудан, спљоштен, раван — покушавам да се накашљем.

„У реду, одлично. То даје материјала за врло поучне закључке.”

„Али разумете — нисам био сам, пратио сам број I-330, и...”

„I-330? Радујем се због вас. Врло интересантна, талентована жена. Има много поклоника.” Па и он је — онда у шетњи — можда је и он записан код ње? Не, њему о томе — не треба, немогуће: то је јасно.

„Да, да! Свакако, свакако! Врло”, осмехивао сам се — све шире, бесмисленије — и осећао: од овог осмеха сам огољен, глуп... Сврдла су у мене доспела до дна; онда, окрећући се брзо — ишрафила се назад у очи; S се двојако осмехнуо, климнуо ми главом, измигољио се према излазу. Заклонио сам се новинама (чинило ми се — сви ме гледају) — и брзо заборавио на трепавицу, на сврдло, на све: до те мере ме је узбудило оно што сам прочитао. Један кратак редак: „На основу веродостојних података — поново су откривени трагови до сад неухватљиве организације која је себи поставила за циљ ослобођење од благотворног јарма Државе.” Ослободење? Чудновато: како су у човечијој врсти жилави злочиначки инстинкти. Кажем свесно: ‚злочиначки’. Слобода и злочин су тако нераздвојно повезани међу собом, као... као кретање аера и његова брзина: брзина аера = 0, и он се не креће; слобода човека = 0, и он не врши злочине. То је јасно. Једино средство да се човек избави од злочина — то је да се избави од слободе. И ето, једва смо се од тога избавили (у космичким размерама векови — наравно, то је ‚једва’), кад одједном некакви бедни глупани... Не, не схватам: зашто се нисам одмах, још јуче, упутио у Биро Чувара. Данас после 16 — идем тамо обавезно. У 16.10 сам изашао — и одмах на углу спазио О — сву у ружичастом усхићењу због овог сусрета. Ето она има једноставан, заобљен ум. То је добродошло: она ће ме схватити и подржати... Уосталом, не: није ми била потребна подршка: ја сам се чврсто одлучио. Трубе Фабрике Музичких инструмената сложно су свирале Марш — све један те исти свакодневни Марш. Каква неисказана чаролија у тој свакодневности, поновљивости, глаткости! О ме ухвати за руку.

„Да прошетамо”, округле модре очи су широко отворене према мени — модри прозори су унутра — и ја продирем унутра ни за шта се не закачивши; ничега нема унутра, тј. ничега страног, непотребног.

„Не, нећемо шетати. Ја треба...” рекао сам јој куда. И на своје запрепашћење приметио сам: ружичасти круг усана сложио се у ружичасти полумесец, рошчићима наниже — као од нечег киселог. Плануо сам.

„Ви, женски бројеви, неизлечиво сте изгледа, нагрижени предрасудама. Потпуно сте неспособне да мислите апстрактно. Извините — али то је просто тупост.”

„Ви — идете шпијунима... Фуј! А ја сам у Ботаничком Музеју набавила за вас стручак ђурђевка...” Због чега ‚А ја’ — зашто то ‚А’? Потпуно женски. Ја сам љутито (признајем) дограбио њен ђурђевак. „Је ли ово ваш ђурђевак, ево? Помиришите: лепо је, зар не? Онда имајте макар оволицко логике. Ђурђевак лепо мирише: значи то је тако. Али ви не можете рећи о мирису, о самом појму ‚мирис’ да ли је добар или рђав? Не мо-же-те, зар не? Постоји мирис ђурђевка — и постоји одвратни мирис бунике: и једно и друго је мирис. Било је шпијуна у древној држави — и ми имамо шпијуне... да, шпијуне. Ја се не бојим речи. Међутим, јасно је: тамо је шпијун — буника, овде је шпијун — ђурђевак. Да, ђурђевак, да!” Ружичасти полумесец је дрхтао. Сад ја схватам: то ми се само учинило — међутим, тада сам био убеђен да ће се она засмејати. И ја повиках још јаче:

„Да, ђурђевак. И ничег смешног ту нема, ничег смешног.” Мимо нас су пливале округле, глатке лопте глава — и окретале се. О ме је нежно узела за руку.

„Ви сте данас некако... Да нисте болесни?” Сан — жуто — Буда... Одмах ми је постало јасно: морам отићи у Медицински Биро.

„Да, па истина је: ја сам болестан”, рекао сам врло радосно (овде је сасвим необјашњива противуречност: нисам се имао чему радовати).

„Па ви морате одмах ићи лекару. Схватате ли, ви сте дужни да будете здрави — смешно је да вам то доказујем.”

„Добро, драга О, добро, свакако сте у праву. Апсолутно сте у праву!” Нисам пошао у Биро Чувара: шта да се ради, морао сам у Медицински Биро; тамо су ме задржали до 17. А увече (уосталом, свеједно — увече је тамо већ било затворено) — увече је дошла к мени О. Ролетне нису биле спуштене. Решавали смо задатке из старинске збирке задатака: то веома умирује и пречишћава мисли. О-90 је седела над свеском, нагнувши главу према левом рамену и од марљивости подупирала је изнутра језиком леви образ. То је било тако детињски, тако очаравајуће. И тако је у мени све лепо, тачно, једноставно... Отишла је. Сам сам. Два пута сам дубоко уздахнуо (то је врло корисно пред спавање). И одједном некакав непредвидени мирис — и о нечем веома непријатном... Ускоро сам пронашао: код мене је у кревету био скривен стручак ђурђевка. Одједном се све узбуркало, подигло са дна. Не, то је било просто нетактично с њене стране што ми је подметнула тај ђурђевак. Ах, да, ја нисам отишао, да. Па нисам ја крив што сам болестан.

Белешка 8.
Конспект:

Ирационални корен. R-13. Троугао.

То је — као некада давно, у ђачко доба, када се са мном десио корен из -1. Тако се јасно, рељефно сећам: светла, лоптаста сала, стотине дечачких округлих глава — и Пљапа, наш математичар. Ми смо га прозвали Пљапа: био је већ дуго у употреби, расклиматан и кад би дежурни у њега позади укључивао утикач, онда би из звучника увек на почетку излазило: „Пља-пља-пља-пшшш”, па тек онда час. Једном је Пљапа причао о ирационалним бројевима — и, сећам се, ја сам плакао, ударао песницама о сто и дерао се: „Нећу корен из -1! Извадите из мене корен из- 1!” Тај ирационални корен је урастао у мене као нешто туђе, страно, страшно, он ме је гутао — није било могућно да се он испуни смислом, да се учини безопасним, зато што је био изван ратио. И ево сад поново корен из -1. Прегледао сам своје белешке — и јасно ми је: заваравао сам самог себе, лагао сам себе — само да не видим корен из -1. То је све којешта — да сам болестан и остало: ја сам могао тамо да одем; пре недељу дана — знам, пошао бих не премишљајући се. Зашто сада... Зашто? Ето и данас. Тачно у 16.10 стајао сам пред блиставим стакленим зидом. Више мене — златно, сунчано чисто сијање слова на табли Бироа. Кроз стакла, у дубини, дугачак ред плавичастих унифа. Као кандила у древној цркви — тихо светле лица: они су дошли да изврше подвиг, они су дошли да положе на олтар Јединствене Државе своје вољене, пријатеље, + себе. А ја — ја сам хрлио ка њима, са њима. А нисам могао: ноге су дубоко сливене са стакленим плочама — стојим, тупо гледам, без снаге да се покренем с места... „Еј математичару, сањаш!” Уздрхтао сам. На мене — црне, смехом лакиране очи, дебеле црначке усне. Песник R-13, стари пријатељ — и са њим ружичаста О. Љутито сам се осврнуо (мислим се, да ми они нису сметали, ја бих, на крају крајева, с месом ишчупао из себе корен из -1, ушао бих у Биро).

„Не сањам, него баш ако желите — уживам”, рекао сам доста оштро.

„Па да, па да! Ви, драги мој, не би требало да будете математичар, него песник, песник, да! Збиља, пређите код нас — у Песнике, а? Ако хоћете — одмах ћу уредити, а?” R-13 говори загрцавајући се, речи из њега пљуште, из дебелих усница — прскање; свако ‚п’ — водоскок, ‚песници’ — водоскок.

„Служио сам и служићу знању”, намрштио сам се: шале не волим и не разумем, а R-13 има ружну навику да се шали.

„Ма какво знање! То ваше знање је — кукавичлук. Шта има од тога: тачно. Просто хоћете да зидом оградите бесконачност, а бојите се да погледате иза зида. Да! Погледајте — и зажмурите. Да!”

„Зидови — то је основа сваког људског...” почео сам ја. Из R је прснуо — водоскок; О се ружичасто, округласто смејала. Одмахнуо сам руком: смејте се, ако хоћете. Мени није било до тога. Хтео сам било чиме да растргнем, да угушим тај проклети корен из -1.

„Знате шта”, предложио сам, „хајдемо код мене да поседимо, да решавамо задатке.” (Сетио сам се јучерашњег мирног сата — можда ће такав бити и данас.) О је погледала на R: јасно, округло је погледала на мене, образи су се лагано обојили нежном, узбуђујућом бојом наших бонова.

„Али данас сам ја... Ја имам данас — бон за њега”, климнула је према R, „а увече је он заузет... Тако да...” Мокре, лакиране усне су добродушно шљапнуле:

„Па шта с тим: нама је и пола часа довољно. Је ли тако, О? Ја нисам љубитељ тих ваших задатака, него просто — хајдемо код мене да поседимо.” Било ми је страшно да останем сам са собом — или тачније, с тим новим, туђинцем, који је као чудним случајем носио мој број — Д-503. И ја сам пошао к њему, R-у. Истина, он није тачан, није ритмичан, има некакву извитоперену, смешну логику, али смо ми ипак — пријатељи. Нисмо узалуд, пре три године нас двојица изабрали ову милу, ружичасту О. То нас је некако још чвршће везало него ђачко доба. Даље — у R-овој соби. Као да је — све тачно онако као и код мене: Таблица, стакло фотеља, стола, ормана, кревета. Али чим је ушао R — покренуо је једну фотељу, другу — површине су се испремештале, све је испало из утврђеног габарита, постало нееуклидовско. R је увек исти, увек је исти. По Тејлору и математици — он је увек био на репу. Сетили смо се старог Пљапе: како ми, дечаци, све његове стаклене ноге облепимо цедуљицама са речима захвалности (много смо волели Пљапу). Сетили смо се учитеља закона. Наравно није реч о ‚закону Божијем’ — веронауци — него о закону Јединствене Државе. Учитељ закона био нам је необично громогласан — све је дувао ветар из звучника — а ми, деца, из свега гласа смо извикивали за њим текстове. А једном му је необуздани R-13 у трубу нагурао сажвакане хартије: сваки текст — пуцањ жваканом хартијом. R је, наравно, био кажњен, то што је он урадио било је, наравно, ружно; али сад смо се ми смејали — цео наш троугао — и, признајем, ја такође.

„А кад би био жив — као код древних, а? То би било, ‚б’”, водопад из дебелих, мљацкавих усана... Сунце — кроз таваницу, зидове; сунце горе, са стране, одражено — доле. О — на коленима R-13, и мајушне капљице сунца у њеним модрим очима. Ја сам се некако угрејао, одмакао; корен из -1 се ућутао, на миче се...

„Па како ваш Интеграл? Хоћемо ли ускоро полетети да просвећујемо становнике планета, а? Терајте само, терајте! Јер ћемо вам ми, песници, толико наклепати, да ни ваш Интеграл неће подићи. Сваки дан од 8 до 11...” R је одмахнуо главом, почешао потиљак: његов потиљак то је некакав четвртасти, позади привезани коферчић (присетио сам се старинске слике — ‚У кочијама’). Живнуо сам:

„А, ви такоде пишете за Интеграл? Па реците о чему? Ето, рецимо, на пример, данас.”

„Данас — ни о чему. Другим сам био заузет...” ‚б’ је прснуло право на мене:

„Чиме то другим?” R се намрштио:

„Чиме — чиме? Па, ако хоћете — пресудом. Поетизовао сам пресуду. Један идиот, исто из редова наших песника... Седео је две године поред мене, и све као да је било у реду. И одједанпут — ето ти на: ‚Ја сам, каже, — геније, геније је изнад закона’. И тако је нашкрабао... Па шта да причам... Ех!” Дебеле усне су висиле, лак у очима је ишчезао. R-13 је скочио, окренуо се и загледао негде кроз зид. Гледао сам његов чврсто затворен коферчић и мислио: шта ли он то сада тамо претура — код себе у коферчићу? Тренутак непријатног, асиметричног ћутања. Мени је било нејасно у чему је ствар, али овде је нешто било.

„Срећом, препотопска времена свемогућих Шекспира и Достојевских — или како их већ све тамо не зову — прошла су”, рекао сам намерно гласно. R се окренуо лицем. Речи су као и пре прскале, пљуштале из њега, али ми се учинило — веселог лака у очима више није било.

„Да, драги математичару, срећом, срећом, срећом! Ми смо најсрећнија аритметичка средина... Како ви то кажете: проинтегрирати од нуле до бесконачности, од кретена до Шекспира... Тако!” Не знам зашто — изгледало је да то нема никакве везе — тек сетио сам се оне, њеног тона; провлачила се некаква веома танана нит између ње и R (каква?). Опет се узврпољио корен из -1. Отворио сам лимену плочицу: 16 и 25 минута. Остајало им је за ружичасти бон 45 минута.

„Е, мени је време...” и ја сам пољубио О, стиснуо руку R, пошао према лифту. На булевару, прешавши већ на другу страну, осврнуо сам се: у светлом, наскроз обасјаном блоку кућа — овде онде биле су сиво плавичасте непрозрачне ћелије спуштених ролетни — ћелије ритмичне тејлоризоване среће. На седмом спрату пронашао сам очима ћелију R-13: он је већ спустио ролетне. Драга О... Драги R... Код њега је такође (не знам зашто ‚такође’ — али нек се пише како се пише) — код њега је такође мени нешто мало нејасно. А ипак смо ја, он и О — троугао, макар и разнострани, али ипак троугао. Ми смо, ако се говори језиком наших предака (можда вам је, читаоци моји са планете, овај језик разумљивији), ми смо — породица. Понекад је тако лепо, макар и на кратко одморити се, затворити се у прост, чврст троугао од свега што...

Белешка 9.
Конспект:

Литургија. Јамбови и хореји. Гвоздена рука.

Свечан, светао дан. У такав дан заборављаш своје слабости, нетачности, болести — и све је кристално непоколебљиво, вечно — као наше, ново стакло...

Трг Коцке. Шездесет и шест моћних концентричних кругова: трибине. И шездесет шест редова: тиха кандила лица, очи које одражавају сијање неба — или, можда, сијање Јединствене Државе. Пурпурно, као крв, цвеће — уснице жена. Нежне гирланде дечјих лица — у првим редовима, близу места радње. Продубљена, строга, готска тишина.

Следећи по сачуваним описима, нешто слично су осећали древни људи за време својих ‚богослужења’. Али они су служили своме бесмисленом, незнаном Богу — ми служимо осмисленом и до танчина знаном; њихов Бог им није дао ништа осим вечитих, мучних тражења; њихов Бог није измислио ништа паметније него, не зна се зашто, да људи приносе себе на жртву — а ми приносимо жртву нашем Богу, Јединственој Држави — смирену, осмишљену разумну жртву. Да, то је била свечана литургија Јединственој Држави, сећање на мученичке дане — године Двестогодишњег Рата, величанствени празник победе свих над једним, збира над јединицом...

Ево једног — стајао је на степеницама Коцке обливене сунцем. Бело... чак не — не бело, него већ безбојно — стаклено лице, стаклене уснице. И само очи, црне рупе које усисавају, гутају и онај језиви свет од кога је он био удаљен свега са неколико минута. Златна плочица са бројем је скинута. Руке су везане пурпурном траком (старински обичај: објашњење је, очигледно, у томе што су у старо време — када се све то није вршило у име Јединствене Државе — осуђеници, разумљиво, сматрали да имају право да се противе, па су им руке обично окивали у ланце).

А горе је, на Коцки, поред Машине — непокретна, као од метала, фигура онога кога ми зовемо Добротвор. Лице се одавде, одоздо, не може разабрати: види се само да је ограничено строгим, величанственим, квадратним обрисима. Али зато руке... Тако понекад бива на фотографијама: сувише близу, у првом плану, постављене руке — постају огромне, прикивају поглед — заклањају све остало. Ове тешке руке које засада још мирно леже на коленима — јасно је: камене су, и колена — једва издржавају њихову тежину...

И, одједном се једна од ових огромних руку лагано подигла — лагани, гвоздени гест — и са трибине, повинујући се подигнутој руци, приђе према Коцки један број. То је био Државни Песник на кога је пала срећна коцка да увеча празник својим стиховима. И загрмели су над трибинама божанствени, бронзани јамбови — о ономе безумнику са стакленим очима што је стајао тамо, на степеницама, и чекао логичке последице свог безумља.

...Пожар. У јамбовима се њишу куће, прште увис као житко злато, стропоштавају се. Грчи се зелено дрвеће, капље сок — само су остали црни крстови скелета. Али, јавио се Прометеј (то смо, наравно, ми).

„И упрегао је ватру у машину,
И законом је оковао хаос.”

Све је ново, челично: челично сунце, челично дрвеће, челични људи. Одједном некакав безумник — ‚ватру је с ланца пустио на слободу’ — и поново све гине...

Ја, на жалост, стихове слабо памтим, али једнога се сећам: није било могућно изабрати поучније и лепше слике.

Поново лагани, тешки гест — и на степеништу Коцке други Песник. Чак сам се придигао: не може бити?

Не: његове дебеле, црначке усне, то је он... Зашто унапред није рекао да му предстоји високо... Усне му дрхте, сиве су. Ја схватам: пред лицем Добротвора, пред лицем читавог скупа Чувара — али ипак, тако се узбуђивати...

Рески, брзи — као оштра секира — хореји. О нечувеном злочину: о богохулним стиховима у којима се Добротвор називао... не, мој језик то не може да понови.

R-13 се блед, не гледајући никога (нисам очекивао од њега такву стидљивост) — спустио, сео. У једном најмањем диференцијалу секунде промакло ми је, напоредо са његовим, нечије лице — оштар, црн троугао — и у тренутку се изгубило: моје очи — хиљаде очију — онамо, горе, према Машини. Тамо је — трећи гвоздени гест нељудске руке. И, љуљајући се услед невидљивог ветра — злочинац иде лагано, степеник — још — и још један корак, последњи у његовом животу — и он је, лицем према небу, са главом забаченом уназад — на свом последњем лежају.

Као судбина тешки камени Добротвор обишао је унаоколо Машину, ставио огромну руку на полугу... Ни шушња, ни даха: све су очи — на тој руци. Какав ли мора бити тај ватрени, заносни вихор — бити оруђе, бити резултанта стотине хиљада волти. Каква велика судбина! Немерљива секунда. Рука се спустила укључивши струју. Севнуо је неиздржљиво оштри зрак — као дрхтај, једва чујни тресак у цевима Машине. Распљоштено тело — све у лаганом, светлуцавом диму — и наочиглед свих копни, копни, раствара се ужасавајућом брзином. И — ништа: само барица хемијски чисте воде, која је још пре једног минута бујно и црвено клокотала у срцу...

Све је то било обично, све је то знао свако од нас: да, дисоцијација материје, да, цепање атома човечијег тела. Па ипак, сваки пут је то бивало — као чудо, то је било — као знамење нељудске моћи Добротвора.

Горе, пред Њим — зајапурена лица десетине женских бројева, уста полуотворена од узбуђења, цвеће Наравно из Ботаничког Музеја. Ја лично у цвећу не видим ничег лепог — као и у свему што припада дивљем свету, давно прогнаном преко Зеленог Зида. Лепо је само разумно и корисно: машине, чизме, формуле, храна и остало. које ветар њише.

По старом обичају — десет жена је китило цвећем унифу Добротвора која се још није просушила од штрцања крви. Величанственим кораком првосвештеника Он лагано силази, лагано пролази између трибина — а иза њега: увис подигнуте нежне, беле гранчице женских руку и једномилионска бура клицања. А онда исто такви поклици у част скупа Чувара, који су невидљиви овде негде присутни, у нашим редовима. Ко зна: можда је баш њих, Чуваре, предвидела фантазија древног човека, стварајући њихове нежне, страшне ‚арханђеле’, који су од рођења додељивали сваком човеку.

Да, нешто од древних религија, нешто што чисти, као олуја и бура — било је у читавој светковини. Вама, који ћете ово читати — да ли су вам познати овакви тренуци? Жалим вас ако их не знате...

Белешка 10.
Конспект:

Писмо. Мембрана. Космати ја.

Јучерашњи дан је за мене био она иста хартија кроз коју хемичари филтрирају своје растворе: све су честице измерене, и све што је сувишно остаје на тој хартији. И ујутру сам се спустио доле начисто издестилисан, прозрачан.

Доле; у холу, за столом, контролорка, погледајући на сат, записује бројеве оних који улазе. Њено име је Ju... уосталом, боље да не наведем њене цифре, јер се бојим да не напишем о њој нешто лоше. Мада је у суштини она веома уважена постарија жена. Једино што се мени код ње не допада — то је што су јој образи донекле опуштени — као рибље шкрге (рекло би се: шта ту има лоше?)

Она је шкрипнула пером, видео сам себе на страници: Д-503 — и — поред тога мрља.

Само што сам хтео да јој на то скренем пажњу, кад одједном она подиже главу и кану на мене једним таквим мастиљавим осмејком:

„Ево писма. Да. Добићете га драги мој — да, да, добићете га.”

Знао сам; писмо које је прочитала — треба још да прође кроз Биро Чувара (мислим, излишно је објашњавати тај природни ред), и најкасније до 12 биће код мене. Међутим, ја сам био збуњен баш тим осмејком. Мастиљава капља је замутила мој прозрачни раствор, у тој мери да се касније на градњи Интеграла никако нисам могао усредсредити — па сам чак једанпут у израчунавању погрешио, што ми се никада није дешавало.

У 12 часова — опет ружичасто-мрке шкрге, осмејак — и, најзад, писмо ми је у рукама. Не знам због чега, нисам га прочитао одмах ту, него сам га гурнуо у џеп — и брже у своју собу. Отворио сам га, прелетео погледом и — сео... Био је то званичан извештај да се код мене записао број I-330 и да данас у 21 морам да јој се јавим — доле је била адреса...

Не: после свега што је било, после онога кад сам јој тако недвосмислено показао свој однос према њој. И још нешто: па она чак није ни знала: да ли сам ја био у Бироу Чувара — она није имала одакле да сазна да сам био болестан — и, уопште да нисам могао... И без обзира на све ово...

У глави ми се вртело, зујала је динамомашина. Буда — жуто — ђурђевак — ружичасти полумесец... Да, и ово — још и ово: данас је хтела да дође код мене О. Да ли да јој покажем овај извештај — који се односи на I-330? Не знам: она неће поверовати (па, збиља, и како да поверује?) да ја ту ништа нисам крив, да сам ја савршено... И знам, разговор ће бити тежак, бесмислен, апсолутно нелогичан... Никако, само не то. Нек се све реши механички: просто ћу јој послати копију извештаја.

Ужурбано сам стављао извештај у џеп — и приметио ову своју ужасну мајмунску руку. Сетио сам се како је она, I, онда у шетњи, узела и гледала је. Зар је она стварно...

Сад је четврт до 21. Бела ноћ. Све је зеленкасто-стаклено. Али то је некакво другачије, крхко стакло — није наше, није право, то је — танана стаклена љуштура, а под љуштуром врти се, јури тутњи... И ја се нећу зачудити ако се овог часа као кружни успорени дим подигну куполе слушаоница, а остарели месец се осмехне мастиљаво — као она јутрос за столом, па се одједном у свим кућама спусте све ролетне, и за ролетнама...

Чудан осећај: осећао сам ребра — то су некакве гвоздене шипке и сметају — стварно ми сметају срцу, тесно је, нема места. Стајао сам код стаклених врата са златним цифрама: I-330. I је, леђима окренута према мени, писала нешто за столом. Ушао сам...

„Ево...” пружио сам јој ружичасти бон. „Добио сам данас извештај и јављам се.”

„Како сте ви уредни! Тренутак — може? Седите, одмах ћу завршити.”

Опет је спустила поглед на писмо — шта је тамо код ње, унутра, иза спуштених ролетни? Шта ће рећи — шта ће урадити кроз секунду? Како то да се сазна, да се израчуна, кад је она сва — оданде, из дивље, древне земље снова.

Гледао сам је ћутећи. Ребра — гвоздене шипке, тескобно... Кад говори — лице јој је као брз, блистав точак: не можеш да распознаш издвојене паоке. Међутим, точак је сад — непокретан. И ја сам приметио чудну комбинацију: тамне обрве високо подигнуте према слепоочницама — подсмешљиво оштар троугао, окренут врхом навише — две дубоке борице, од носа према угловима усана. И ова два троугла су на неки начин противречили један другом, ставијали су на читаво лице тај непријатни, раздражујући X — као крст: крстом прецртано лице.

Точак је почео да се врти, паоци су се слили... „Па ви нисте били у Бироу Чувара?”

„Ја сам био... Ја нисам могао: ја сам био болестан.”

„Да. Тако сам и мислила; нешто је морало да вас спречи — свеједно шта (оштри зуби, осмех). Али сте зато сад — у мојим рукама. Сећате се: ‚Сваки број, који у току 48 сати не пријави Бироу, сматра се’...”

Срце је почело тако да ми куца да су се шипке савиле. Као балавац — глупо, као дечак сам ухваћен; глупо сам ћутао. И осећао сам: заплео сам се, — ни руком ни ногом...

Она је устала, лењо се протегла. Притисла је дугме; са лаганом лупњавом су пале ролетне са свих страна. Био сам одсечен од света — удвоје са њом.

I је била тамо негде, иза мојих леђа поред ормана. Унифа је шуштала, падала — слушао сам — сав сам се претворио у ухо. И сетио се... не: синуло ми је у стотом делу секунде. Требало је недавно да израчунам кривину уличне мембране новог типа (сада те мембране, богато декорисане за Биро Чувара на свим булеварима бележе уличне разговоре). И сећам се: угнута, ружичаста, треперава мембрана — чудновато биће, које се састоји само од једног органа — уха. Ја сам сад био таква иста мембрана.

Сад је кврцнуо дрикер на оковратнику — на грудима — још ниже. Стаклена свила шушти по раменима, коленима — по поду. Чујем — и то још јасније него да гледам — из плавичастосиве, свилене хрпе искорачила је једна па друга нога... Чврсто затегнута мембрана дрхти и бележи тишину. Не: оштри, са бесконачним паузама — ударци чекића по шипкама. И чујем — видим: она, иза мене, размишља још једну секунду.

Сад — врата ормана, сад је лупнуо некакав поклопац — и поново свила, свила...

„Дакле, изволите.”

Окренуо сам се. Она је била у лаганој, шафранастожутој хаљини, древног кроја. То је било хиљаду пута пакосније него да је била без ичега. Две оштре тачке — кроз танану тканину, две жеравице које су ружичасто тињале кроз пепео. Два нежно-обла колена...

Седела је на ниској фотељи. На четвороугаоном сточићу пред њом — флашица са нечим отровно зеленим, две мајушне чашице са постољем. У углу њених усана димила се — у најтањој папирнатој цевчици она старинска... (како се оно зваше — сад сам заборавио).

Мембрана је још дрхтала. Чекић је ударао онамо — у мени — по усијаним шипкама. Разговетно сам чуо сваки ударац и... и одједном; ако то она исто чује?

Али она је мирно димила, мирно погледала на мене, и нехајно отресала пепео — на мој ружичасти бон.

Што је могуће хладнокрвније — упитао сам:

„Слушајте, ако је то тако — зашто сте се пријавили код мене? Зашто сте ме приморали да дођем овамо?”

Као да не чује. Налила је из флашице у чашицу, отпила. „Изврстан ликер, хоћете?”

Тек тад сам схватио; алкохол. Муњевито је севнуло јучерашње: камена рука Добротвора, неиздржљива оштрица зрака, а тамо: на Коцки — са забаченом главом, распљоштено тело. Уздрхтао сам.

„Слушајте”, рекао сам, „па ви знате: све оне који себе трују никотином а нарочито алкохолом — Јединствена Држава немилосрдно...”

Тамне обрве — високо према слепоочницама, оштар подсмешљив троугао: „Брзо уништити мањину паметније је него пружити могућност многима да упропашћују себе — и дегенерација — и тако даље. То је — до непристојности тачно.”

„Да... до непристојности.”

„И друштванце ето оваквих ћелавих, голих истина — пустити на улицу... Не, замислите... макар оног мог највернијег обожаваоца — па ви га знате — сад замислите да је збацио са себе сву ту лаж одеће — и у истинитом облику међу публику... Ох!”

Она се смејала. Међутим, ја сам јасно видео њен доњи тужни троугао: две дубоке боре од крајева уста до носа. И због нечега ми је због тих бора постало јасно: онај, двострукоизвијени, здепасти и клемпави — грлио је њу — такву... ОН... Уосталом, ја се сада трудим да пренесем ондашња своја — ненормална — осећања.

Сада, док ово пишем, јасно увиђам: све је то тако, и мора бити тако те и он, као сваки поштен број, има подједнако право на радости — и било би неправично... Па то је бар јасно.

I се врло чудновато и дуго смејала. Онда је нетремице погледала у мене — унутра:

„А што је главно — ја сам с вама потпуно мирна. Ви сте тако драги — о, убеђена сам у то — ви нећете ни помислити да одете у Биро и јавите да, ето, ја — пијем ликер, и да — пушим. Ви ћете бити болесни — или ћете бити заузети — или, већ више не знам шта. Шта више: убеђена сам — сад ћете пити са мном овај очаравајући отров...”

Какав безочан, подсмешљив тон. Тачно сам осећао: сад је опет мрзим. Уосталом, зашто ‚сад’? Ја сам је мрзео све време.

Сасула је у уста читаву чашицу зеленог отрова, устала и сијајући ружичасто испод шафранастог — направила је неколико корака — зауставила се иза моје фотеље... Одједном — рука око мог врата — устима у уста... не, негде још дубље, страшније... Кунем се, то је било потпуно неочекивано за мене, и, можда, само зато... Па ја нисам могао — сад то потпуно јасно схватам — нисам могао да желим оно што се затим догодило.

Неиздржљиво слатке уснице (претпостављам — то је био укус ‚ликера’) — и у мене је уливен гутљај ватреног отрова — и још... Откачио сам се од земље, и као самостална планета, бесно се вртећи, полетео наниже, наниже — по некаквој неизрачунатој орбити.

Оно даље могу описати само приближно, само путем ближих или даљих аналогија.

Раније ми то некако никад није падало на памет — али то је управо тако: ми, на земљи, све време се крећемо над бурним, пурпурним морем ватре, сакривеним тамо — у утроби земље. А никада не мислимо о томе. И као да је одједном танана љуштура под нашим ногама постала стаклена, одједном видимо... Постао сам стаклен. Видео сам — у себи, унутра... Било је мене два. Један ја — предашњи, Д-503, број Д-503, а други... Раније је он тек помало истурао своје космате шапе из љуштуре, а сад је измилео читав, љуштура је пуцала, у тренутку ће се разлетети у комадиће и... и шта онда?

Ухвативши се из све снаге за сламчицу — за наслон фотеље — питао сам; да бих чуо себе — оног, пређашњег:

„Где... где сте набавили овај... овај отров?” „А, ово! Просто један лекар, један од мојих...” „’Од мојих’? ‚Од мојих’ — којих?”

И онај други — одједном је искочио и заурлао:

„Не дозвољавам! Не желим да нико осим мене буде. Убићу сваког ко... Зато што вас ја — ја вас...”

Видео сам: он је грубо дохвати косматим шапама исцепа јој танану свилу, зари зубе — тачно се сећам: баш зубе.

Више не знам како се I измигољила. И ено — очи су пресвучене том проклетом непробојном ролетном — стајала је, прислонивши се леђима према орману и слушала ме.

Сећам се: био сам на поду, грлио њене ноге, љубио колена. И молио: „Сада — одмах — овог тренутка...”

Оштри зуби — оштар, подсмешљив троугао обрва. Сагла се, ћутећи откопчала моју плочицу.

„Да! Да, драга — драга”, почео сам ужурбано са себе да збацујем унуфу. Али I — исто тако ћутљиво — принела ми је пред очи часовник на мојој плочици. Кроз пет минута ће бити 22:30.

Охладио сам се. Знао сам шта то значи — појавити се на улици после 22:30. Све моје лудило — као да је одједном спласнуло. Ја сам био — ја. Било ми је једно јасно: мрзим је, мрзим, мрзим!

Не поздравивши се, не окрећући се — појурио сам из собе. Причвршћујући плочицу како-тако у трку, низ споредно степениште — (бојао сам се — сусрешћу некога у лифту) — искочио сам на опустели булевар.

Све је било на своме месту — тако је једноставно, обично, законито: стаклене куће које блистају од осветљења, стаклено бледо небо, зеленкаста, непомична ноћ. Али под тим тихим прохладним стаклом — нечујно је јурило нешто бујно, пурпурно, космато. И ја сам, губећи дах, јурио сам — да не закасним.

Одједном сам осетио: откопчава се у брзини причвршћена плочица — откопчала се и звекнула о стаклени тротоар. Сагао сам се да је подигнем — и у секундној тишини: нечији топот иза мене. Окренуо сам се: иза угла је скретало нешто малено, извијено. Тако ми се бар онда учинило.

Појурио сам из све снаге — само ми је звиждало у ушима Код улаза сам се зауставио: сат је показивао минут до 22:30. Ослушнуо сам: позади није било никог. Све је то очигледно — апсурдна фантазија, дејство отрова.

Ноћ је била мучна. Кревет се пода мном дизао, спуштао и поново дизао — пливао је по синусној линији. Сугерирао сам себи: „Бројеви су ноћу обавезни да спавају, то је обавеза — иста онаква као рад дању. Неопходно је да се дању ради. Не спавати ноћу — то је злочин...” а ипак нисам могао, нисам могао.

Пропадам. Нисам у стању да извршавам своје обавезе према Јединственој Држави... Ја...

Белешка 11.
Конспект:

...Не, не могу. Нека буде тако. Без конспекта.

Вече. Лака измаглица. Небо је прекривено златасто-млечном тканином и не види се шта је тамо — даље, горе. Древни људи су знали да је тамо највећи скептик који се досађује — Бог. Ми знамо да је тамо кристално модро, голо, непристојно ништа. Сада више ја не знам шта је тамо: сувише сам сазнао. Знање које је апсолутно уверено да је непогрешиво — то је вера. Ја сам чврсто веровао у себе, веровао сам да знам у себи све. И наједанпут...

Ја сам — пред огледалом. И први пут у животу — баш тако: први пут у животу — видим себе јасно, разговетно, свесно — са запрепашћењем видим себе, као неког ‚њега’. Ево мене — њега: обрве црне, извучене по правој линији; између њих — као ожиљак — вертикална бора (не знам да ли је била и раније). Челичне, сиве очи, опточене сенком бесане ноћи; и иза тог челика... испада да никада нисам знао шта је тамо. И из тог ‚тамо’ (ово ‚тамо’ истовремено је и овде, и бескрајно је далеко) — из тог ‚тамо’ ја посматрам себе — њега, и тачно знам: он — са обрвама, извученим по правој линији, стран је, мени туђ, сусрео сам се с њим први пут у животу. А ја прави, ја — нисам — он...

Не: тачка. Све су то — глупости, и сва су та бесмислена осећања — бунцање, резултат јучерашњег тровања... Чиме: гутљајем зеленог отрова — или њоме? Свеједно. Ја ово записујем само да бих показао како може чудно да се запетља и збуни људски — тако прецизан и оштар — разум. Онај разум који је чак ову бесконачност, која је плашила древне људе, успео да учини сварљивом — помоћу...

Шкљоцање нумератора — и цифре: R-13. Нека, ја се чак радујем: сада би ми самом било...

После 20 минута

На равни хартије, у дводимензионалном свету — ови редови су напоредни, али у другом свету... Губим осећај за бројеве: 20 минута — то може бити 200 или 200 000. И то је тако лудо: мирно, одмерено, мислећи о свакој речи, записивати оно што је било између мене и R. Исто онако као кад бисте ви, прекрстивши ноге, сели на фотељу поред сопственог кревета — и са радозналошћу гледали како се ви, баш ви — грчите на том кревету.

Кад је ушао R-13, био сам савршено спокојан и нормалан. Са осећањем искреног одушевљења почео сам да говорим о томе како му је изванредно успело да хореизира пресуду и да је онај безумник највише баш хорејима био исечен, уништен.

„И чак ово: када би ми предложили да направим шему Добротворове Машине, ја бих свакако — свакако — на неки начин у тај цртеж унео ваше трохеје”, завршио сам ја.

Одједном видим: код R — тамне очи, сиве усне.

„Шта вам је?”

„Шта — шта? Ништа... Просто ми је досадило: свугде унаоколо — пресуда, пресуда. Не желим више о томе — ето то је све. Ето, не желим!”

Намрштио се, трљао је потиљак — тај свој коферчић са туђим, мени непознатим пртљагом. Пауза. Ето пронашао је нешто у том коферчићу, извадио, одвија; распаковао је — лакирале су се смехом очи, скочио је.

„А ево за ваш Интеграл састављам... ово — да! Ето видите!

Предашњи: усне шљапкају, прште, речи пљуште као фонтана.

Помислите (’п’ — фонтана) — древна легенда о рају... Па то је о нама, о садашњици. Да! Замислите се само. Оним двома у рају било је дато да бирају: или срећа без слободе — или слобода без среће; трећега нема. Они, клипани, изабрали су слободу — и шта ћете: јасно — онда су вековима чезнули за оковима. За оковима — схватите, ето у чему је светски бол. Вековима! И тек смо се ми поново досетили како да повратимо срећу... Не, још — још ме слушајте! Ми и древни Бог смо заједно, за једним столом. Да! Помогли смо Богу да коначно савлада ђавола — па он је тај који је гурнуо људе да погазе забрану и окусе убитачну слободу, он — змија подмукла. А ми њу чизметином по глави — трас! И готово: опет рај. И поново смо простодушни, невини као Адам и Ева. Никакве збрке око добра и зла: све је — врло једноставно, рајски, детиње једноставно. Добротвор, Машина, Коцка, Гасно Звоно, Чувари — све је то добро, све је то — величанствено, предивно, племенито, узвишено, кристално чисто. Зато што то чува нашу неслободу — то јест нашу срећу. Ту би древни људи почели да расуђују, нагађају, лупају главу — етика, неетика... Е, лепо: једном речју, овакву неку рајску поемицу, а? И при том најозбиљнији тон... схватате? То би тек било, а?”

Како да не схватам. Сећам се, помислио сам: ‚има тако апсурдну, асиметричну спољашност и тако правилно мислећу главу.’ И због тога ми је тако близак — мени правоме (ја ипак себе, предашњег, сматрам — правим, све ово садашње — то је, наравно, само болест).

R је, очигледно, то прочитао мени на челу, загрлио ме и засмејао се:

„Ах ви... Адаме! Да, узгред буди речено, што се тиче Еве...”

Завукао је руку у џеп, извадио бележницу, прелистава.

„Прекосутра... не: кроз два дана — О има ружичасти бон за вас. Како ви сада са њом? Као и пре? Хоћете ли да она...”

„Па да, јасно.”

„Онда ћу јој рећи. Јер, знате, она се снебива... Такав вам је то случај! Мене она, само онако, ружичасто — бонски, а вас... И нећете да кажете ко је то четврти ушао у наш троугао. Ко је — кајте се, грешниче, хајде?”

У мени се подигла завеса, и — шуштање свиле, зелена флашица, усне... И безразложно, неумесно — оте ми се (да сам се само уздржао!):

„Реците ми: да ли сте некада имали прилике да пробате никотин или алкохол?”

R је скупио усне, погледао ме испод ока. Савршено јасно сам чуо његове мисли:

„Пријатељ си ми — пријатељ... Али ипак...” И одговор:

„Како да ти кажем? Заправо — не. Али сам знао једну жену...”

„I”, повикао сам ја.

„Како... ви сте — ви сте такође са њом?” надуо се од смеха, загрцнуо се, и сад ће да прсне.

Огледало је код мене тако висило да сам морао преко стола да се огледам: одавде, из фотеље, видео сам само своје чело и обрве.

И ја — прави — видео сам у огледалу унакажену дрхтаву праву обрву, и ја прави — чуо сам дивљи, одвратни крик:

„Шта ‚такође’? Не: шта је то ‚такође’? Не — ја захтевам.”

Развучене црначке усне. Исколачене очи... Ја — прави — чврсто сам ухватио за врат оног другог себе — дивљег, косматог, задиханог. Ја — прави — рекао сам њему, R-у:

„Извините, за име Добротвора. Сасвим сам болестан, не спавам. Не разумем шта је са мном...”

Дебеле усне су се летимице осмехнуле:

„Да — да — да! Разумем — разумем! Све ми је то познато... разуме се, теоретски. Збогом!”

На вратима се окренуо као црна лопта — натраг према столу, бацио је књигу на сто:

„Моја последња... Намерно сам донео — умало да не заборавим. Па збогом...” ‚п’ ме је прснуло, откотрљало се.

Ја сам — сам. Или, тачније: насамо са оним другим ‚ја’. Ја сам — у фотељи, и; прекрстивши ноге, из некаквог ‚тамо’ са радозналошћу посматрам како се ја — баш ја — грчим на кревету.

Због чега смо — ето, због чега смо пуне три године ја и О — живели тако пријатељски — и одједном сада само једна реч о тој, о I... Зар није све то лудило — љубав, љубомора — само у идиотским древним књигама? И што је главно — ја! Једначине, формуле, цифре — и... ово — ништа не схватам! Ништа... Сутра ћу одмах отићи до R-а и рећи ћу да...

Није истина: нећу отићи. И сутра, и прекосутра — никада више нећу отићи. Не могу, нећу да га видим. Крај је! Наш троугао се — разбио.

Ја сам — сам. Вече. Лагана измаглица. Небо је прекривено млечнозлатастом тканином, кад бих само знао: шта је тамо — горе? И кад бих знао: ко сам — ја, какав сам — ја?

Белешка 12.
Конспект:

Ограничавање бесконачности. Анђео. Размишљања о поезији.

Све ми се чини да ћу ипак оздравити, да могу оздравити. Дивно сам спавао. Никаквих снова нити других болесних појава. Сутра ће код мене доћи мила О, све ће бити једноставно, правилно и ограничено као круг. Не плашим се те речи — ‚ограниченост’: рад оног највишег што постоји у човеку — разума — своди се баш на непрекидно ограничавање бесконачности, на делење вечности на погодне, лако сварљиве порције — диференцијале. Баш у томе и јесте божанствена лепота моје стихије — математике. И разумевање баш ове лепоте управо њој и недостаје. Уосталом, то је онако — случајна асоцијација.

Све ово уз ритмичку, метричку лупњаву точкова подземне железнице. У себи скандирам точкове — и стихове R-а (његова јучерашња књига). И осећам: позади, преко рамена, неко се опрезно нагиње и загледа у отворену страницу. Не окрећући се, само једним крајичком ока, видим: ружичаста, раширена крила-уши, двоструко извијену прилику... он! Нисам хтео да му сметам и направио сам се као да га не видим. Како се он ту обрео — не знам: кад сам улазио у вагон — рекао бих да га није било.

Овај сам по себи безначајан догађај нарочито је добро утицао на мене, рекао бих: оснажио ме. Тако је пријатно осећати нечије оштро око, које брижно чува од најмање грешке, од најмањег нетачног корака. Нека ово звучи и помало сентиментално, али ми опет пада на памет она иста аналогија: анђели-чувари о којима су маштали древни људи. Како се много од онога, о чему су они само сањали, материјализовало у нашем животу.

У тренутку кад сам осетио анђела-чувара иза леђа, уживао сам у сонету под називом ‚срећа’. Мислим — нећу погрешити ако кажем да је то ретка ствар по лепоти и дубини мисли. Ево четири прва реда:

Вечито заљубљени два пута два,
Вечито спојени у страсном четири,
Најватренији љубавници на свету —
Нераздвојни два пута два...

И даље све на ту тему: о мудрој, вечној срећи таблице множења.

Сваки прави песник је обавезно Колумбо. Америка је и пре Колумба постојала вековима, али је само Колумбо умео да је открије. Таблица множења је и пре R-13 постојала вековима, али је само R-13 умео у нетакнутом честару цифара да пронађе нов Елдорадо. У ствари: има ли игде среће мудрије, ведрије него у овом предивном свету. Челик — рђа: древни Бог је створио древног човека, тј. способног да греши — и, према томе, сам је погрешио. Таблица множења је мудрија, апсолутнија од древног Бога: она никада — схватате ли: никада — не греши. И ништа срећније не постоји од цифара које живе по складним, вечитим законима таблице множења. Ни колебања, ни заблуда. Истина је једна, и пут истине је — један; и та је истина — два пута два, и тај истинити пут је — четири. И зар не би био апсурд, кад би ове срећно, идеално помножене двојке — почеле да мисле о некаквој слободи, тј. јасно — о грешци? За мене је аксиома да је R-13 умео да ухвати најосновније, нај...

Ту сам опет осетио — прво на свом потиљку, затим на левом уху — топло, нежно дисање анђела-чувара. Он је, очигледно, приметио да је књига на мојим коленима — већ затворена, и да су моје мисли — далеко. Шта ту има, ја сам спреман, макар и овог тренутка да отворим пред њим странице свог мозга: то је тако смирено, утешно осећање. Сећам се: чак сам се окренуо, упорно, молећиво сам му погледао у очи, али он није схватио — или није хтео да схвати — ни о чему ме није питао... Једино ми остаје: да све испричам вама, моји непознати читаоци (сад сте ми тако драги, и блиски, и недостижни — као што је био он у том тренутку).

Ово је био мој пут: од дела ка целини; део је — R-13, величанствена целина је — наш Институт Државних Песника и Писаца. Мислио сам: како се и могло десити да древним људима није падала у очи сва апсурдност њихове књижевности и поезије? Огромна, величанствена снага уметничке речи — траћила се потпуно узалуд. Просто смешно: свак је писао што му падне на памет. То је исто тако смешно и апсурдно као и чињеница што је море код древних људи пуна 24 часа тупо ударало о обалу, милиони килограмометара садржаних у таласима — одлазили су само на загревање осећања код заљубљених. Ми смо из заљубљеног шапата таласа — добили електрику; од зверке која штрца бесну пену — направили смо домаћу животињу; а исто тако смо укротили и оседлали — некада дивљу — стихију поезије. Сада поезија није више безочни славујев звиждук: поезија је — државна служба, поезија је — корист.

Наше чувене ‚Математичке Ноне’: зар би могли без њих у школи тако искрено и нежно да заволимо четири рачунске радње? А ‚Трње’ — тај класичан пример: Чувари су — трње на ружи које чува нежни Државни Цвет од грубих додира... Чије ће камено срце остати равнодушно кад види невина дечја уста како тепају, као молитву: Ружу зли дечко зграби. Трн се у руку заби. Несташко — јао, — јао, плачући је отрчао. А ‚Свакодневне оде Добротвору’? Ко се неће, кад их прочита, побожно поклонити пред самопожртвованим радом тог Броја над Бројевима? А мучни, црвени ‚Цветови Судских пресуда’? А бесмртна трагедија ‚Закашњења на посао’? А приручна књига ‚Станице о полној хигијени’?

Читав живот, у свој својој сложености и лепоти — заувек је искован у злато речи.

Наши песници више не лебде у седмом небу: они су се спустили на земљу; они са нама иду у корак уз звуке строгог механичког марша Фабрике Музичких инструмената; њихова је лира — јутарње шуштање електричних четкица за зубе и стравични тресак варница Добротворовој Машини, и величанствени ехо химне Јединственој Држави, и интимно одзвањање кристално-блиставог ноћног суда, и узбудљива лупњава ролетни које падају, и весели гласови најновије куварске књиге, и једва чујни шапат уличних мембрана.

Наши су богови овде, доле, с нама — у Бироу, у кухињи, у радионици, у клозету; богови су постали као ми: ерго — ми смо постали као богови. И ми ћемо, моји незнани планетарни читаоци, доћи к вама да бисмо ваш живот учинили божанствено разумним и тачним, као што је наш...

Белешка 13.
Конспект:

Магла. Ти. Потпуно бесмислен догађај.

Пробудио сам се пред зору, — у очи ружичасти, чврсти свод. Све је добро, округло. Довече ће доћи О. Ја сам, без сумње, већ здрав. Осмехнуо сам се, заспао.

Јутарње звонце — устајем — и сасвим друго: кроз стакла таванице, зидова, свугде на сваком месту, скроз наскроз — магла. Лудило облака све је теже — и лакше, и ближе, и више нема граница између земље и неба, све лети, копни, пада, немаш се за шта ухватити. Више нема кућа: стаклени зидови су се расплинули у магли, као ситни кристали соли у води. Ако се погледа са тротоара — тамне фигуре људи у кућама — као уравнотежене честице у кошмарном, млечном раствору — висе ниско, и горе, и још више — на десетом спрату. И све се пуши — можда некакав нечујни бесни пожар.

Тачно у 11.45: намерно сам тада погледао на сат — да бих се ухватио за цифре — да би ме спасиле макар цифре. У 11.45, пре но што ћу поћи на уобичајене, у складу са Сатном Таблицом, физичке радове, навратио сам у своју собу. Одједном телефон, глас — дуга, успорена игла у срце:

„Аха, ви сте код куће? Врло ми је мило. Чекајте ме на углу. Отићи ћемо... да, видећете куда.”

„Ви одлично знате: ја сада идем на посао.”

„Ви одлично знате да ћете урадити онако како вам ја кажем. До виђења.”

Кроз два минута... сам стајао на углу. Треба јој показати да мноме управља Јединствена Држава, а не она. „Онако како вам ја кажем...” И још је уверена: осећа се по гласу. Е сад ћу с њом да поразговарам као што треба...

Сиве, од влажне магле изаткане унифе егзистирале су у ужурбаности поред мене само за један тренутак и неочекивано се растварале у магли. Нисам се одвајао од сата, био сам — оштра, дрхтава секундара. Осам, десет минута... Три, два до дванаест...

Наравно. На рад сам већ закаснио. Како је мрзим. Али је требало да јој покажем...

На углу у белој магли — крв — рез оштрим ножем — усне.

„Ја сам вас, изгледа, задржала. Уосталом, свеједно. Сад вам је већ касно.”

Како је ја... уосталом, да: већ је касно.

Ћутећи сам гледао на усне. Све су жене — усне, само усне. Нечије ружичасте, еластично округле; обруч, нежна ограда од целог света. И ове: пре једног трена нису постојале, и тек овог тренутка — ножем — и још капље слатка крв.

Ближе — приљубила ми се уз раме — и ми смо једно, из ње се прелива у мене — и ја знам: тако треба. Знам сваким нервом, сваком длачицом, сваким до бола слатким откуцајем срца. И каква радост покорити се томе треба. Вероватно се комад гвожђа исто тако радосно покорава неизбежном, егзактном закону — и упија се у магнет. Вероватно се камен бачен увис за тренутак колеба — а онда стрмоглавце наниже, на земљу. Вероватно и човек, после агоније, најзад треба да удахне последњи пут — и да умре.

Сећам се: осмехнуо сам се расејано и без икакве везе рекао:

„Магла је... густа.”

„Ти волиш маглу?”

То древно, давно заборављено ‚ти’, ‚ти’ господара робу — ушло је у мене оштро, лагано: па ја сам роб, и то је — такође потребно, такође добро.

„Да, добро...” рекао сам себи гласно. А онда њој: „Ја мрзим маглу. Бојим се магле.”

„Значи — волиш. Бојиш се — јер је то јаче од тебе, мрзиш — зато што се бојиш, волиш — зато што не можеш да покориш. Јер се само и може волети оно што је непокорно.”

Да, то је тако. И баш због тога — баш због тога ја...

Ми смо ишли удвоје — а једно. Негде у даљини кроз маглу, једва чујно је певало сунце, све се пунило еластичним, бисерним, златастим, ружичастим, црвеним. Читав свет је — јединствена необухватна жена, и ми смо — у самој њеној утроби, ми се још нисмо родили, ми радосно сазревамо. И мени је јасно, непобитно јасно: све је за мене: сунце, магла, ружичасто, златасто — за мене је све то...

Нисам питао куда идемо. Свеједно: само да се иде, иде, сазрева, све еластичније пуни...

„Дакле...” I се зауставила на вратима. „Овде данас дежура баш један... О њему сам говорила онда у Древној Кући.”

Ја сам издалека, само очима, опрезно чувајући оно што сазрева — прочитао таблу: ‚Медицински Биро’. Све сам схватио.

Стаклена, соба пуна златасте магле. Стаклене полице са шареним флашама, теглама. Каблови. Плавичасте искре у цевима.

И човечуљак — веома танан. Сав је као изрезан од хартије и било како да се покрене — свеједно, он има само профил, веома изоштрен: севајућа оштрица — нос, усне — маказе.

Нисам чуо шта му је говорила I: гледао сам како је говорила — и осећао: осмехујем се незадрживо, блажено. Севнуле су оштрицама — маказе усне, и доктор је рекао:

„Тако, тако. Схватам. Најопаснија болест — ја ни за шта опасније не знам...” засмејао се, тананом папирнатом руком је брзо нешто написао и дао листић I; написао други — дао мени.

То су била уверења да смо били — болесни, да не можемо ићи на посао. Ја сам крао свој посао од Јединствене Државе, ја сам — лопов, ја сам — под Машином Добротвора. Али то је од мене — далеко, равнодушан сам, као да је у књизи... Узео сам листић не колебајући се ни тренутка; ја — моје очи, усне, руке — цео ја сам знао: тако мора да буде.

На углу, у полупразној гаражи узели смо аеро. I је опет, као онда, села за волан, помакла ручицу на ‚напред’ одвојили смо се од земље, запловили. И за нама је запловило све: ружичасто-златаста магла; сунце; танани, оштри профил лекара — сад одједном тако драг и близак. Раније је све било око сунца; сада сам знао да је све око мене — лагано, блажено, са затвореним очима...

Старица је на улазу Древне Куће. Драга, зарасла, са зрацима — борама: уста. Вероватно су била зарасла у току свих ових дана — и тек су се сад отворила, осмехнула.

„А-а, неваљалица! Уместо да ради као сви... па добро, добро! Ако нешто буде — ја ћу онда дотрчати, рећи...”

Тешка, шкрипава, непрозрачна врата су се затворила и у истом тренутку срце се широко, болно растворило — још шире: — широм. Њене су усне — моје, ја сам пио, пио, одмицао се, ћутећи гледао у очи широм отворене на мене — и опет...

Полумрак соба, плаво, жуто као шафран, тамнозелени сафијан, златасти осмејак Буде, светлуцање огледала. И — мој стари сан, тако ми је сад схватљив: све је натопљено златасто-ружичастим соком, и сад ће се прелити преко ивице, штрцнуће...

Сазрело је. И неизбежно као гвожђе и магнет, са слатком покорношћу по егзактном неминовном закону — улио сам се у њу. Није било ружичастог бона, није било рачунице, није било Јединствене Државе, није било мене. Били су само нежно- оштри, стиснути зуби, биле су златасте очи, широм на мене отворене — и кроз њих сам лагано улазио унутра, све дубље. И тишина — само у углу — иза хиљаде миља капљу капи у умиваонику и ја сам — васиона, и од капи до капи су — ере, епохе...

Пребацивши преко себе унифу, нагао сам се према I и очима је упијао у себе последњи пут.

„Ја сам знала да ће ово овако... Ја сам знала тебе...” рекла је I, врло тихо. Брзо је устала, обукла униформу и свој свакидашњи оштри осмех-ујед.

„Дакле, пали анђео. Сад сте пропали. Зар се не бојите? Е, па, до виђења! Сами ћете се вратити. У реду?”

Отворила је крило ормана са уграђеним огледалом; преко рамена — на мене, чекала је. Послушно сам изашао. Тек што сам прекорачио праг — одједном сам осетио потребу да се раменом прибије уз мене — само за трен раменом, ништа више.

Појурио сам натраг — у ону собу где је она (вероватно) још закопчавала унифу пред огледалом, утрчао — застао. Ево — јасно видим — још се њише старинска алка на кључу у вратима ормана, а I — нема. Она није могла никуда да оде — излаз из собе је само један — а ње ипак нема. Претражио сам све, чак сам отворио орман и тамо опипао шарене, старинске хаљине: нигде никог...

Мени је некако непријатно, планетарни моји читаоци, да вам причам о том потпуно невероватном догађају. Али шта да се ради кад је све било управо тако. И зар читав дан, од раног јутра, није био пун невероватности, зар све не личи на ону древну болест сновиђења? А ако је тако — зар онда није свеједно: један апсурд више или мање? Осим тога, убеђен сам: пре или после сваки апсурд ћу успети да укључим у некакав силогизам. То ме умирује, надам се да ће умирити и вас.

...Како ми је пуно срце! Кад бисте само знали: како ми је пуно срце!

Белешка 14.
Конспект:

‚Мој’. Не треба. Хладни под.

Још о јучерашњем. Лично време пред спавање било ми је заузето и нисам могао јуче да бележим. Али у мени је све то — као исклесано, па због тога некако нарочито — и мора бити да је заувек — тај неиздржљиво-хладни под...

Увече је требало код мене да доде О — то је био њен дан. Сишао сам код дежурне да узмем дозволу за ролетне.

„Шта је то с вама?” упитао је дежурни. „Ви сте некако данас...” „Ја... ја сам болестан...”

У суштини, то је била истина: ја сам, наравно, болестан. Све је то болест. И одмах сам се сетио: да, па наравно, уверење... Опипао сам у џепу: ево га — шушти. Значи — све је било, све је стварно било...

Пружио сам дежурном хартију. Осећао сам како ми горе образи; не гледајући видео сам: дежурни ме зачуђено посматра...

Најзад — 21½. У соби лево — спуштене ролетне. У соби десно — видим суседа: над књигом је — његова чворновата ћела је сва у испупчењима, а чело — огромна, жута парабола. Ја тешко ходам, ходам: како ћу — после свега — са њом, са О? И здесна — јасно осећам на себи поглед, јасно видим боре на челу — низ жутих, неразговетних редова; и због нечега ми се чини: ови су редови због мене.

У четврт до 22 у соби код мене — радостан ружичасти вихор, чврст обруч ружичастих руку око мог врата. И ево осећам: обруч је све слабији — слабији — размакао се — руке су се опустиле...

„Ви нисте онај, ви нисте пређашњи, ви нисте мој!”

„Каква је то бесмислена терминологија ‚мој’. Ја никада нисам био...” и запео сам: пало ми је на памет — раније нисам био, то је сигурно али сада... Јер ја сад не живим у нашем разумном свету, него у древном, буновном, у свету корен из минус један.

Ролетне падају: тамо, иза зида, десно, суседу књига пада са стола на под, и кроз последњу, тренутну, уску пукотину између ролетне и пода — видим: жута рука је дохватила књигу, а у мени: из све снаге бих се ухватио за ту руку...

„Мислила сам — хтела сам да вас сретнем данас на шетњи. Имам много — треба тако много да вам...”

Драга, јадна О! Ружичаста уста — ружичасти полумесец са рошчићима наниже. Па ја јој не могу испричати све што је било — макар и зато што ће је то учинити саучесницом мојих злочина; јер ја знам, она неће имати снаге да пође у Биро Чувара и, дакле...

О је лежала. Ја сам је лагано љубио. Љубио сам ту наивну буцмасту борицу на надланици, модре очи су биле затворене, ружичасти полумесец се лагано расцветавао, отварао — и ја сам је љубио целу.

Одједном јасно осећам: до које је мере све празно, упуштено. Не могу, не иде. Треба — а не иде. Усне су ми се одједном охладиле...

Ружичасти полумесец је задрхтао, смркао се, згрчио. О је пребацила преко себе ћебе, замотала се — лицем у јастук...

Седео сам на поду поред кревета — какав очајно хладан под — седео сам ћутећи. Неподношљива хладноћа одоздо — све се навише пење, пење. Вероватно је исто тако ћутљива хладноћа тамо, у модрим, немим међупланетарним просторима.

„Схватите: нисам је хтео...” мрмљао сам... „Ја сам се из све снаге...”

То је истина: ја, прави ја — нисам хтео. А ипак: којим речима да јој кажем. Како да јој објасним да гвожђе није хтело, али је закон — неизбежан, егзактан...

О је подигла лице са јастука и не отварајући очи рекла:

„Одлазите”, али од суза се чуло ‚отласите’ — и ето због нечега ми се урезала у памет та бесмислена ситница.

Сав прожет хладноћом, цептећи, изашао сам у ходник. Онамо иза стакла — лагани, једва приметни магличасти дим. А пред ноћ ће се он сигурно опет спустити, притиснуће свом снагом. Каква ли ће бити ноћ?

О је ћутећи промакла поред мене, према лифту — лупила су врата.

„Чекај”, викнуо сам: било ми је страшно.

Али, лифт је већ зујао наниже, наниже, наниже...

Она ми је отела R-а. Она ми је отела О.

Па ипак, па ипак...

Белешка 15.
Конспект:

Звоно. Море као огледало. Вечито ћу горети.

Само што сам ушао у хелинг где се гради Интеграл — кад у сусрет Други Градитељ. Лице му је као и увек: округло, бело, фајансно — тањир, и прича — служи на тањиру нешто неиздржљиво укусно:

„Ви сте изволели боловати, а овде без вас, без шефа јуче, може се рећи, одиграо се догађај.”

„Догађај?”

„Па да! Звонце, завршили смо, из хелинга су почели све да пропуштају — и замислите: контролор је уловио ненумерисаног човека. Како је он овде доспео — не могу да схватим. Одвели су га у Операционо. Тамо ће из њега, голубића, извући, како и зашто...” (осмех — сладак).

У Операционом раде наши најбољи и најискуснији лекари, под директним руководством самог Добротвора. Тамо су разне направе, а што је најглавније, чувено Гасно Звоно. То је у суштини старински школски експеримент: миш се стави под стаклени поклопац; ваздушном пумпом ваздух се под поклопцем разређује све више... И тако даље. Само, наравно, Гасно Звоно је далеко савршенији апарат — са употребом различитих гасова, и онда — овде, наравно, није изругивање над малом незаштићеном животињом, овде је високи циљ — брига о безбедности Јединствене Државе, другим речима — о срећи милиона. Отприлике пре једно пет стотина година, кад се рад у Операционом тек организовао, нашли су се глупаци који су Операционо упоређивали са древном инквизицијом, али то је тако бесмислено као кад бисмо изједначавали хирурга који врши трахеотомију и разбојника са великог друма: обојици је у рукама, можда, један те исти нож, оба раде једно те исто — секу грло живом човеку. А ипак је један — добротвор, други је — злочинац, један је са знаком +, други је са знаком -...

Све је то сувише јасно, све је то у једној секунди, у једном обрту логичке машине, а онда су у истом моменту зупци закачили минус — и ето, горе је већ нешто друго: још се њише алка на орману. Врата су, очигледно, тек залупљена — а ње, I, нема: ишчезла је. То машина никако није могла да пребаци. Сан? Али ја још и сад осећам: неразумљиви, слатки бол у десном рамену — приближивши се уз десно раме, I је — напоредо са мном у магли. „Ти волиш маглу?” Да, и маглу... све волим, и све што је еластично, ново, запањујуће, све је лепо.

„Све је лепо”, гласно сам рекао.

„Лепо?” округло су се избечиле фајансне очи. „То јест, шта ту има лепо? Ако је том ненумерисаном пошло за руком... значи, они су — свугде, унаоколо, све време, они су овде, они су — код Интеграла они...” „Ма ко су то они?”

„А откуд ја знам ко су. Али их осећам — схватате ли? Све време.”

„А да ли сте чули: као да су измислили некакву операцију — одстрањују фантазију?” (Стварно, ових дана сам тако нешто чуо).

„Па знам. Какве везе то има са овим?”

„Просто такве, што бих ја, да сам на вашем месту — пошао и замолио да ми изврше ту операцију.”

На тањиру се очигледно појавило нешто кисело као лимун. Драги мој — увредљивом му се учинила далека алузија да можда он има фантазију... Уосталом, шта ту има да причамо: пре недељу дана, вероватно, и ја бих се такође увредио. А сада — сад не: зато што знам да је имам — да сам болестан. Знам још и ово — не желим да оздравим. Ето не желим, и то ти је. Попели смо се стакленим басамцима. Све је — тамо доле под нама — лежало као на длану...

Ви, који читате ове белешке — без обзира ко сте, али над вама је сунце. И, ако сте некада били овако болесни као ја сада — онда знате какво је — какво може да буде — јутарње сунце; ви знате ово ружичасто, прозрачно, топло злато. И сам ваздух је готово ружичаст, и све је прожето нежном сунчаном крвљу, све је живо: живо је и мекано је камење; живо је и топло гвожде; живи су, и сви до једног, осмехују се — људи. Може да се деси да кроз сат — све ишчезне, кроз сат — да покапа ружичаста крв, али засад — живо је све. И гледам: нешто се прелива и пулсира у стекленим боковима Интеграла; гледам: Интеграл мисли о својој великој и страшној будућности, о тешком терету неизбежне среће, који ће он понети тамо горе, вама, непознатима вама који вечито тражите а никада не налазите. Ви ћете наћи, ви ћете бити срећни, — ви сте обавезни да будете срећни и нећете дуго чекати.

Труп Интеграла је скоро готов: елегантан, издужен елипсоид од нашег стакла — вечног као злато, еластичног као челик. Видео сам: изнутра уз стаклено тело причвршћују попречна ребра — ремењаче, уздужна — уздужнице; на крми су поставили постоље за гигантски ракетни мотор. Сваке 3 секунде — експлозија; сваке 3 секунде експлозија; сваке три секунде снажни реп Интеграла ће бљувати пламен и гасове у васионски простор — и јуриће, јуриће — огромни Тимур-Ленк среће...

Видео сам: по Тејлору, одмерено и брзо, по такту, као полуге једне огромне машине, савијали су се људи, исправљали, и опет наниже повијали. У њиховим рукама су блистале цеви: ватром су секли, ватром су лепили стаклене зидове, углове, ребра, шипове. Видео сам, како су се по стакленим шинама, лагано рулала прозрачна стаклена чудовишта дизалице, и како су се исто онако као и људи послушно повијали, нагињали, дотурали унутра, у утробу Интеграла своје терете. И то је било једно исто: очовечени, савршени људи. Била је то највиша, потресна лепота, хармонија, музика... Брже — доле, к њима, с њима!

И ето — раме уз раме, сливен с њима, захваћен челичним ритмом... Равномерни покрети: гипко округли, румени образи; као огледала, непомрачена безумљем мисли — чела. Пливао сам по мору сличном Огромном огледалу. Одмарао сам се.

И одједном се један спокојно окрену мени:

„Како је: није лоше, је л’ вам боље данас?” „Зашто боље?”

„Па — нисте били јуче. Ми смо већ мислили — да је нешто одистински опасно...” Сија му чело, осмех детињи, безазлен, невин.

Крв ми је ударила у лице. Нисам могао — нисам могао да лажем те очи. Ћутао сам, тонуо...

Горе се кроз отвор провукло, сијајући округлом белином фајансно лице.

„Еј, Д-503! Молим вас овамо! Овде смо, схватате ли, добили тврд оквир са подупирачима у коме моменти ојачавају конструкцију у квадратном односу.”

Не саслушавши га, главачке сам потрчао к њему горе — срамно сам се спасавао бекством. Нисам имао снаге да подигнем очи — све ми је пред очима титрало од блиставих, стаклених степеница под ногама, и са сваком степеницом: све је безнадежније; мени злочинцу, затрованом — овде није место. Никада се више нећу улити у прецизни механички ритам, нећу пловити по мору мирном као огледало. Ја ћу вечито да горим, да се кидам, да тражим склониште, било где да склањам очи — вечито, док најзад не нађем снаге да прођем и...

И ледена искра — скроз-наскроз што се мене тиче — ако; што се мене тиче — свеједно: али мораће се и о њој, и њу такође... Изашао сам кроз отвор на палубу и зауставио се: не знам куд ћу сад, не знам зашто сам дошао овамо. Погледао сам горе. Тамо се сунце, измучено од поподнева, мутно дизало. Доле је био — Интеграл, сивостакласт, мртав. Ружичаста крв је истекла, мени је јасно да је све то — само моја фантазија, да је све остало као и пре, а у исто време јасно ми је...

„503, шта вам је, јесте ли глуви? Зовем вас, зовем... Шта је с вама?” То Други Градитељ — право мени у ухо: мора бити да већ одавно виче.

Шта је са мном? Изгубио сам командну палицу. Мотор из све снаге зуји, аеро дрхти и јури, али командне палице нема — и ја не знам куд јурим: наниже — и истог тренутка о земљу, или навише — у сунце, у ватру што тако бесомучно жеже...

Белешка 16.
Конспект:

Жуто. Дводимензијална сенка. Неизлечива душа.

Нисам бележио неколико дана. Не знам колико: сви су дани — један. Сви су дани — једне боје — жуте, као исушени, зажарени песак, и ни трунке сенке, ни капи воде, и по жутом песку без краја. Ја не могу без ње — а она, откад је тако несхватљиво ишчезла у Древној Кући...

Од тог дана сам је видео само једном за време шетње. Пре два, три, четири дана — не знам: сви су дани — један. Промакла је, за тренутак је испунила жут, празан свет. С њом под руку — њој до рамена — двоструки S, и веома танки папирнати доктор, и неко четврти — запамтио сам само његове прсте: излетали су из рукава унифе као снопови зракова — необично танки, бели, дуги. I је подигла руку, махнула ми; I се преко главе сагла према ономе са прстима — зрацима. Учинило ми се да чујем реч Интеграл: све четворо су се окренули према мени; и већ су се изгубили у сивоплавичастом небу, и поново — жут, исушен и пут.

Тог дана увече она је имала ружичасти бон за мене. Стајао сам пред нумератором — и с нежношћу, с мржњом, преклињао сам га да шкљоцне, да би се у белом прорезу појавила што пре: I-330. Трескала су врата, излазили су из лифта бледи, високи, ружичасти, црмпурасти; унаоколо су падале ролетне. Ње није било. Није дошла.

И можда, баш у овом тренутку, тачно у 22, док ја ово пишем — она се исто онако, затворивши очи, прибија уз некога раменом, и исто му онако говори: „Волиш ли ме?” Коме? Ко је он? Овај са зрацима-прстима, или онај R дебелих усана што штрца? Или S?

S... Зашто све време за собом чујем његове равне, шљапкаве, као по барама, кораке? Зашто је он све ово време иза мене — као сенка? Напред, са стране, позади, сивоплавичаста, дводимензијална сенка: преко ње прелазе, по њој газе, али она је — све време верно овде, напоредо са мном, привезана невидљивом пупчаном врпцом. Можда је та пупчана врпца она — I? Не знам. Или је, можда, њима Чуварима, већ познато да ја...

Шта бисте радили кад би вам рекли: ваша вас сенка види, све време вас види. Схватате ли? Одједном — имате необично осећање: руке су туђе, сметају, и ја хватам себе на ономе што је апсурдно, што није у такту с корацима, машем рукама. Или одједном — морам да се окренем, а да се окренем не могу, ни по коју цену, врат ми је — прикован. И ја трчим, трчим све брже, и леђима осећам: за мном је све бржа сенка, и од ње — нигде, нигде...

У својој соби сам — најзад сам. Али овде је нешто друго: телефон. Опет узимам слушалицу: „Да, I-330, молим.” И поново у слушалици — лагани шум, нечији кораци, у ходнику — поред врата њене собе, и ћутање... Бацам слушалицу — и не могу, не могу више. Онамо — к њој.

То је било јуче. Отрчао сам тамо и цео сат, од 16 до 17, лутао сам око куће где је она живела. Поред мене, напоредо са мном, бројеви. У такту су се сливале хиљаде ногу, љуљајући се милионсконоги левијатан је пливао поред мене. А ја сам — сам, бура ме је избацила на пусто острво, и тражим, само очима тражим по сивоплавичастим таласима.

Одједном, однекуд — оштри подсмешљиви угао обрва извијених према слепоочницама, и тамни прозори очију, а тамо — унутра — гори камин, крећу се нечије сенке. И ја ћу право тамо, унутра, и рећи ћу јој ‚ти’ — обавезно ‚ти’: „Ти знаш — ја не могу без тебе. Онда зашто?”

Али она — ћути. Одједном чујем тишину, одједном чујем — Фабрику Музичких инструмената, и схватам већ је прошло 17, сви су давно отишли, ја сам — сам, ја сам — закаснио. Унаоколо — стаклена, обливена жутим сунцем пустиња. Ја видим: као у води: — у стакленој површини обешени су ногама навише, изокренути, блистави зидови; и изокренуто, као на подсмех, ногама навише — обешен сам ја.

Морам што пре, овог тренутка — у Медицински Биро да добијем уверење да сам болестан, иначе ће ме узети и... А можда ће то бити и најбоље. Остати ту и мирно чекати док ме не примете, допреме у Операционо — боље је одједном све свршити, све одједном искупити.

Лагани шушањ, и преда мном је — двоструко извијена сенка. Не гледајући, осећао сам како се брзо ушрафљују у мене два сивочелична сврдла, осмехнуо сам се из све снаге и рекао — нешто се морало рећи:

„Ја... ја морам у Медицински Биро.”

„Шта ћете тамо? Па што ви стојите овде?”

Бесмислено изокренут, обешен за ноге — ћутао сам, црвенећи од стида.

„Пођите са мном”, строго је рекао S.

Покорно сам пошао, машући непотребним, туђим рукама. Очи нисам могао да подигнем, читаво време сам ишао по чудном, са главом наниже — свету: некакве машине — са доњим делом навише, и људи-антиподи, прилепљени ногама за таванице, и још ниже — оковано у дебело стакло калдрме — небо. Сећам се: било ми је криво више од свега што сам последњи пут у животу видео овако, изокренуто, а не стварно. Али очи да подигнем нисам могао.

Зауставили смо се. Испред мене — степенице. Један корак — и видим: фигуре у белим лекарским мантилима, огромно немо Звоно...

Са напором, са некаквим спиралним доводом, најзад сам одвојио очи од стакла под ногама — и одједном су ми у лице прснула златна слова ‚Медицинско’... Зашто ме је довео овамо, а не у Операционо, зашто ме је поштедео — на то у овом тренутку нисам чак ни помислио: једним скоком — преко басамака, чврсто сам залупио врата за собом — и одахнуо. Осећам: као да од раног јутра нисам дисао, као да није куцало срце — и тек сам сад први пут удахнуо, тек сам сад опустио брану у грудима...

Двојица су: један — низак, кратконог — очима је као на рогове, набадао пацијенте, и други — веома танак, блиставе маказе-усне, оштрица-нос... Онај исти.

Јурнуо сам према њему, као према роду рођеном, право на оштрицу — нешто о несаници, сновима, сенци, жутом свету. Маказе-усне су севале, осмехивале се.

„Лоше стоје ваше ствари! Очигледно се код вас формирала душа.”

Душа? Та чудна, древна, одавно заборављена реч. Ми смо понекад говорили ‚као једна душа’, ‚равнодушно’, ‚душегуб’, Реч ‚душегуб’ је остављена у тексту због ‚душе’, иначе она у руском језику значи ‚убица’; прим. прев. али душа...

„То је... врло опасно”, промрмљао сам.

„Неизлечиво”, одсекле су маказе.

„Али... право рећи, у чему је суштина? Ја некако... немам представу.”

„Видите... како да вам то... Па ви сте математичар?”

„Да.”

„Ево овако — раван, површина, ето то је огледало. А на површини смо ви и ја, ето — видите, и жмиркамо очима због сунца, и ова модра електрична искра у цеви, а то је промакла сенка аера. Само на површини, само за тренутак. Али замислите — од некакве ватре та се неприродна површина одједном размекшала, и више ништа не клизи по њој — све продире унутра, онамо, у тај огледалски свет, у који ми са радозналошћу завирујемо, као деца — деца уопште нису тако глупа, уверавам вас. Површина је постала запремина, постала тело, свет, а оно у огледалу — у вама — то је сунце, и вихор пропелера од аера, и ваше уздрхтале усне, и још нечије. И схватате ли: хладно огледало одражава одбија; а ово — упија, и од свега је траг — заувек. Једном једва приметна борица на нечијем лицу — и ви је већ имате заувек: једном сте чули: пала је у тишини пак — и ви чујете сад...”

„Да, да, баш...” ухватио сам га за руку. Ја сад чујем: из — славине на умиваонику — лагано капљу капи у тишину. И ја сам знао да је то — заувек. Али ипак, зашто одједном душа? Нисам је имао, нисам је имао — а одједном... Зашто је нико нема, а ја...

Још чвршће сам га стегао за танану руку: језиво би ми било да изгубим појас за спасавање.

„Зашто? А зашто немамо перје, немамо крила — него само лопатице — подлогу за крила? Па зато што су нам крила више непотребна — постоји аеро, крила би нам само сметала. Крила су — за летење, а ми немамо више куд: ми смо — долетели, ми смо — нашли. Зар није тако?”

Збуњено сам потврдио главом. Он ме је погледао, оштро се засмејао, ланцетно. Онај други је чуо, кратконого је дотрупкао из свог кабинета, очима је покачио на рогове мог тананог доктора, и поткачио мене.

„У чему је ствар? Како: душа? Душа, кажете? Ђаво ће га знати! Тако ћемо ми брзо и до колере доћи. Говорио сам вам (тананог на рогове) — ја сам вам говорио: треба свима — свима фантазију... Екстирпирати фантазију. Овде само хирургија, једино хирургија.”

Набио је огромне рендгенове наочари, дуго је обилазио и загледао кроз кости лобање у мој мозак; нешто је записивао у бележницу.

„Изванредно, изванредно интересантно! Слушајте: да ли бисте се сложили... да вас ставимо у шпиритус? То би за Јединствену Државу било изванредно... то би нам помогло да спречимо епидемију... Ако ви, разуме се, немате неке нарочите разлоге...”

„Видите ли”, рекао је он, „број Д-503 је градитељ Интеграла, и убеђен сам — да би то нарушило...”

„Ах”, промрмљао је овај и отрупкао назад у свој кабинет.

Остали смо насамо. Папирната рука се лагано, нежно спустила на моју руку, профилно лице се приближило мени; шапнуо је:

„Открићу вам једну тајну — то немате само ви. Мој колега не говори узалуд о епидемији. Дедер, сетите се, зар ви сами нисте примећивали код неког нешто слично — нешто врло слично, врло блиско...” нетремице ме је гледао. На шта он алудира — на кога? Да није...

„Слушајте...” скочио сам са столице.

Али он је већ гласно почео да говори о нечем другом:

„...А од несанице, од тих ваших снова — могу вам једино посаветовати: више пешачите. Ето, одлучите се и од сутра ујутру шетајте... макар до Древне Куће.” Опет ме је пробо очима, осмехујући се најсуптилније. И учинило ми се; потпуно сам јасно видео завијено у танану тканину тога осмеха реч-слово, — име, једино име... Или је то опет само фантазија?

Једва сам сачекао да ми напише уверење о болести за данас и за сутра; још једном сам му, ћутећи, чврсто стегао руку и истрчао напоље.

Срце је — лако, брзо, као аеро, и носи ме, носи увис. Знао сам: сутра — некаква радост. Каква?

Белешка 17.
Конспект:

Кроз стакло. Умро сам. Ходници.

Потпуно сам збуњен. Јуче, оног истог тренутка кад сам мислио да се већ све замрсило, да су нађени сви иксови — у мојој једначини су се појавиле нове непознате.

Почетак координата је у читавој тој историји — наравно Древна Кућа. Из те тачке су — осе: X-ова, I-ова, З-ова, на којима је за мене одскора саграђен читав свет. По оси X-ова (Булевару 59) ишао сам пешице ка почетку координата. У мени је јучерашњица као шарени вихор: преврнуте куће и људи, мучно туђе руке, блиставе маказе, оштре капи из умиваоника — тако је било, било једном. И све то — кидајући месо — вртоглаво се окреће онамо — иза површине коју је растопила ватра, онамо где је ‚душа’.

Да бих извршио докторово наређење, намерно сам изабрао пут по двема катетама, а не по хипотенузи. И ево већ друге катете: кружни пут код подножја Зеленог Зида. Из непрегледног зеленог океана, иза Зида, ваљао се према мени дивљи талас корења, цвећа, грања, лишћа — пропео се — одмах ће ме запљуснути, и од човека — најтананијег и најпрецизнијег од свих механизама — претворићу се...

Али, на срећу, између мене и дивљег океана је — стакло Зида. О, велика, божанствено-ограничавајућа мудрости зидова и преграда. Ово је, можда највећи од свих проналазака. Човек је престао да буде дивља животиња тек онда кад је саградио први зид. Човек је престао да буде дивљи човек тек онда кад смо саградили Зелени Зид, кад смо иза тог зида изоловали свој машински, савршени свет — од неразумног, наказног света дрвећа, птица, животиња...

Кроз стакло на мене — магловито, суморно — тупа њушка некакве зверке, жуте очи које упорно понављају једну те исту, за мене несхватљиву мисао. Дуго смо један другоме гледали у очи — у те шахтове из површинског света у други, изаповршински. И у мени гамиже: ‚А шта ако је однекуд овај жутооки — у својој бесмисленој, прљавој гомили лишћа, у свом неизрачунатом животу — срећнији од нас?’

Одмахнуо сам руком, жуте очи су трепнуле, устукнуле, изгубиле се у лишћу. Бедно биће! Какав апсурд: он — срећнији од нас! Можда је срећнији од мене — то да; али ја сам — само изузетак, ја сам болестан.

Па и ја... Већ видим тамноцрвене зидове Древне Куће — и драга зарасла старичина уста — јурим према старици колико ме ноге носе:

„Је ли она ту?”

Зарасла уста су се лагано отворила: „Ко је то — она?”

„Ах, ко је — ко? Па I, наравно... Ја сам заједно с њом онда — на аеру...” „А-ха, тако, тако... Да-да-да...”

Зраци-боре около усана, лукави зраци их жутих очију које продиру у мене — све дубље...

И најзад:

„Па добро... ту је, скоро је дошла.”

Ту је. Видео сам: код старичиних ногу — жбун сребрнастог горког пелена (двориште Древне Куће је исто тако музеј брижљиво очуван у преисторијском облику), пелен је пружио грану према старичиној руци, старица милује грану, на њеним коленима је жута пруга од сунца. И у једном тренутку: ја, сунце, старица, пелен, жуте очи — сви смо једно, чврсто смо везани некаквим жилицама, и кроз жилице — једна заједничка, бујна, дивна крв...

Стидим се сада да пишем о томе, али сам обећао да ћу у овим белешкама бити отворен до краја. Дакле: сагао сам се — и пољубио зарасла, мекана, маховинаста уста. Старица се убрисала, засмејала се...

Трком кроз познате полутескобне звонке собе — због нечега, право онамо, у спаваћу собу. Већ сам код врата, ухватио сам за кваку и одједном: ‚А шта ако она тамо није сама?’ Застао сам, ослушкујем. Али сам само чуо: поред мене је куцало — не у мени, него негде око мене — моје срце.

Ушао сам. Широка, неизгужвана постеља. Огледало. И на вратима ормана је огледало, а у отвору браве, онамо — кључ са старинском алком. И никог нема. Тихо сам позвао:

„I! Јеси ли овде?” и још тише, са затвореним очима, не дишући, — онако као да клечим на коленима пред њом: „I! Драга!” Тихо је. Само у бели лавабо умиваоника из славине капље вода, ужурбано. Не могу сада да објасним због чега, тек то ми је било непријатно; чврсто сам заврнуо славину и изашао. Овде је — нема: јасно је. Она је, дакле, у неком другом ‚стану’.

Стрчао сам по широким мрачним степеницама, повукао једна врата, друга, трећа: закључано. Све је било закључано, осим једног, ‚нашег’ стана, а тамо — никог нема...

Па ипак — опет онамо, сам не знам — зашто. Ишао сам лагано, тешко — ђонови су ми одједном постали оловни. Сећам се разговетно ове мисли: ‚Погрешно је мислити да је тежа — константна. Дакле, све моје формуле...’

Овде је прекид: на самом дну су лупнула врата, неко је брзо затрупкао по плочицама. Ја сам — поново лаган, најлакши — јурнуо сам према огради степеништа — да се нагнем, да у једној речи, једном крику ‚Ти!’ — искажем све...

И премро сам: доле — уписана у тамни квадрат сенке од прозорског рама, размахујући ружичастим крилима ушима, промицала је глава S-а.

Као муња — само голи закључак, без премиса (премисе ни сад не знам): ‚Не треба — никако — да ме он види.’

И на прстима, утискујући се у зид — промакао сам навише — према оном незакључаном стану.

За трен ока сам код врата. Онај — тупо трупће навише, овамо. Само да се дочепам врата! Молио сам врата, али она су дрвена: зашкрипала су, зацвилела. Као вихор поред мене — зелено, црвено, жути Буда — и пред огледалом на вратима ормана: моје бледо лице, очи које прислушкују, усне... Ја чујем — кроз шум крви — опет шкрипе врата... То је он, он.

Ухватио сам се за кључ на крилу ормана — и алка се њише. Ово ме подсећа на нешто — опет тренутни, голи, без премиса закључак — тачније, комадић: ‚Онда је I...’ Брзо отварам крила на орману — унутра сам у тмини чврсто их заклапам. Један корак — под ногама се тле заљуљало. Ја сам лагано, мекано запловио некуд наниже, пред очима ми се смркло, умро сам.

________

Касније, кад сам морао да записујем све ове чудне догађаје, почео сам да ријем по сећању, по књигама — и сада, наравно, схватам: то је било стање привремене смрти, познато древним људима и — колико ја знам — потпуно непознато код нас.

Немам представу колико сам био мртав, највероватније 5 до 10 секунди, тек ја сам кроз неко време ускрсо, отворио очи: тамно је и осећам — наниже, наниже... Пружио сам руку — ухватио се — огребао ме је рапави зид који брзо одмиче, на прсту је крв; јасно је да све ово није игра моје болесне фантазије. Али шта је онда, шта је?

Слушао сам своје истачкано, дрхтаво дисање (стидим се да то признам — тако је све било неочекивано и неразумљиво). Минут, два, три — све наниже. Најзад — мекан ударац: оно што ми је измицало под ногама — сада је непокретно. У тмини сам напипао некакву ручицу, гурнуо сам — отворила су се врата — мутна светлост. Видео сам: иза мене се брзо увис подизала мала квадратна птатформа. Бацио сам се — али је већ било касно: овде сам био одсечен... где је то ‚овде’ — не знам.

Ходник. Тишина на хиљаде килограма. На округлим сводовима — сијалице, бескрајна, светлуцава, дрхтава, истачкана линија. Помало је личило на ‚тунеле’ наших подземних железница, али је само много уже и није од нашег стакла, него од некаквог другог, старинског материјала. Помислио сам на подземне катакомбе, где су се, кажу, спасавали за време Двестогодишњег Рата... Свеједно: треба ићи.

Ишао сам, мислим, двадесетак минута. Скренуо сам удесно, ходник је шири, сијалице јаче. Некаква неодређена бука. Можда су машине, можда гласови — не знам, тек ја сам — поред тешких, непрозирних врата: бука долази са оне стране.

Закуцао сам, још једном — јаче. Иза врата је настала тишина. Нешто је звекнуло, врата су се лагано, тешко отворила.

Не знам ко је више од нас двоје занемео — преда мном је био мој оштроноси, танани доктор.

„Ви? Овде?” И његове маказе су се затвориле. А ја — ја као да никад нисам знао ниједне људске речи: ћутао сам, гледао и ништа нисам схватао шта ми је говорио. Вероватно да морам одавде отићи; јер ме је после тога брзо потиснуо својим пљоснатим папирнатим трбухом до краја оног, светлијег дела ходника — и гурнуо у леђа.

„Дозволите... ја сам хтео... ја сам мислио да је она, I-330... Али иза мене...”

„Стојте ту, — одсекао је доктор и ишчезао...”

Најзад! Најзад, она је поред мене, овде — и зар није свеједно где је то ‚овде’. Позната шафранасто-жута свила, осмех-убод, као подигнуте ролетне очи... Мени дрхте усне, руке, колена — а у глави страшно глупа мисао:

„Вибрације су звук. Дрхтање мора да звучи. Зашто се не чује?’

Њене су ми се очи отвориле — широм, ја сам ушао унутра...

„Нисам више могао! Где сте били? Зашто?” Ни за тренутак не одвајајући очи од ње, говорио сам као у бунилу — брзо, неповезано — можда сам чак само мислио. — Сенка је иза мене...Умро сам — из ормана... Зато што онај ваш... говори маказама: имам душу... Неизлечиву...”

„Неизлечиву душу! Јадниче мој!” I се насмејала — и попрскала ме смехом: све је бунило прошло, и свуда блистају, звоне смејуљци и како је — како је све то чаробно лепо.

Иза угла се одједанпут створи доктор — дивни, изванредни, најсуптилнији доктор.

„Дакле”, зауставио се поред ње.

„Ништа, ништа! После ћу вам рећи. Он је случајно... Реците да ћу се вратити кроз... петнаест минута...”

Доктор нестаде иза угла. Она је чекала. Врата су потмуло лупнула. Онда се I лагано, лагано, забадајући ми у срце све дубље оштру, слатку иглу — прибила раменом, руком, сва — и ми смо пошли заједно, она и ја — двоје — једно...

Не сећам се где смо свратили у тмину — и у тмини по степеништу навише, без краја, ћутећи. Нисам видео, али сам знао: она је ишла исто као и ја — са затвореним очима, слепа, забацивши главу увис, загризнувши усницу — и слушала музику: моје једва чујно дрхтање...

Пренуо сам се у једном од многобројних кутака у дворишту Древне Куће: некаква ограда, из земље — гола камена ребра и жути зуби разорених зидова. Она је отворила очи и рекла: „Прекосутра у 16.” Отишла је.

Да ли је све ово било у стварности? Не знам. Сазнаћу прекосутра. Реални траг је само један: на десној руци — на врховима прстију — одрана кожа. Али данас, на Интегралу Други Градитељ ме је убеђивао да је он лично видео како сам случајно овим прстима додирнуо брусни точак — у томе и јесте цела ствар. Шта ћете, можда је и тако. Врло вероватно. Не знам — ништа не знам.

Белешка 18.
Конспект:

Логичка прашума. Ране и фластер. Више никад.

Јуче сам легао — и одмах сам потонуо на дно сна као преврнут, сувише претоварен брод. Дебљина пригушене, узбуркане зелене воде. И ево, лагано испливавам са дна навише и негде усред дубине отварам очи: моја соба, још зелено, залеђено јутро. На вратима ормана са огледалом — комадић сунца — мени у очи. То ми смета да тачно испуним Таблицом утврђене часове сна. Најбоље би било отворити орман. Али ја сам сав као у паучини, и паучина је на очима, немам снаге да устанем.

Ипак сам устао, отворио — и одједном иза врата са огледалом, извлачећи се из хаљине, сва ружичаста — I. Сада сам се тако привикао на најневероватније ствари да се, колико се сећам — чак нисам ни зачудио, ништа нисам упитао; брже у орман, залупио сам за собом крила са огледалом — убрзано дишући, брзо, слепо, жудно сјединио сам се са I. Као да је сад видим: кроз пукотину на крилу ормана, у тами — оштра, сунчана зрака прелама се као муња по поду, горе по површини ормана — и та свирепа, блистава оштрица пада јој на забачени, обнажени врат I... и то је за мене нешто тако страшно, да нисам издржао, вриснуо сам — и још једном отворио очи.

Моја соба. Још је зелено, залеђено јутро. На крилу ормана комадић сунца. Ја сам у кревету. Сан. Али срце још снажно куца, подрхтава, пљуска, жига ме у врховима прстију, у коленима. То је — несумњиво било. И ја сад не знам: шта је сан — шта је јава; ирационалне величине израстају кроз све што је чврсто, уобичајено, тродимензионално, и уместо тврдих, углачаних површина — унаоколо нешто рапаво, космато...

До звона има још доста. Лежим, мислим — и одмотава се изванредно необичан, логички ланац.

Свакој једначини, свакој формули у површинском свету одговара кривуља или тело. За ирационалне формуле, за моје корене из -1, ми не знамо одговарајућа тела, ми их никада нисмо видели... Али у томе баш и јесте ужас што та тела — невидљива — постоје, што обавезно, неминовно морају постојати: зато што у математици, као на екрану, промичу испред нас њихове ћудљиве, бодљикаве сенке — ирационалне формуле; а математика и смрт — никада не греше. И ако ова тела не видимо у нашем свету, на површини, за њих постоји — неизбежно мора да постоји — читав огроман свет онамо, иза површине...

Скочио сам не дочекавши звоно и почео да трчим по соби. Моја математика — до овог тренутка јединствено, чврсто и непоколебљиво острво у читавом мом ишчашеном животу — такође се отиснула, запловила, заковитлала се. Онда је, дакле, ова бесмислена ‚душа’ — исто тако реална као и моја унифа, као и моје чизме, мада их ја у овом тренутку не видим (оне су иза крила са огледалом на орману)? И, ако чизме нису болест — због чега је ‚душа’ болест?

Тражио сам и нисам налазио излаза из дивљег честара логике. Била је то исто тако непозната и језива прашума, као и она — иза Зеленог Зида — а она је такође била необична, неразумљива, са својим бићима која говоре без речи. Причињавало ми се да кроз некакво дебело стакло — видим: бескрајно велики и истовремено бескрајно мали, шкорпиолики, са скривеним и стално присутним минусом — жаоком: корен из -1... А, можда, — то и није ништа друго него моја ‚душа’, слична легендарној шкорпији древних људи, која је добровољно себе уједала свим оним што...

Звоно. Дан. Све ово не умире, не ишчезава — само је прикривено дневном светлошћу; као што су видљиви предмети, неумирући — предвече, прикривени ноћном тмином. У глави — лагана, лелујава магла. Кроз маглу — дугачки, стаклени столови; лагано, ћутећи, по такту жваћу лопте главе. Издалека, кроз маглу куцка метроном и уз ову познату, пријатну музику, ја махинално, заједно са свима, бројим до педесет: педесет озакоњених жвакаћих покрета за сваки залогај. И махинално ударајући такт, спуштам се доле, бележим своје име у књигу оних који одлазе — као и остали. Али осећам: живим одвојено од свих, сам, ограђен меканим зидом који заглушује звуке, и иза тог зида је — мој свет...

Али видите: ако је овај свет само мој, зашто је он у овим белешкама? Зашто су овде ови бесмислени ‚снови’, ормани, бесконачни ходници? Са тугом примећујем да уместо складне и строге математичке поеме у част Јединствене Државе — код мене испада некакав фантастичан авантуристички роман. Ах, кад би само у ствари то био роман, а не мој садашњи живот — испуњен иксовима, корена из -1 и падовима.

Уосталом — можда је све то на добро. Највероватније је да сте ви, моји непознати читаоци — деца у поређењу са нама (та нас је одгајила Јединствена Држава — дакле, достигли смо за човека највише могуће врхове). И као деца — без плача ћете прогутати сву горчину што ћу вам је дати, тек кад буде обложена густим сирупом авантура...

________

УВЕЧЕ:

Да ли вам је познато ово осећање: кад на аеру јуриш увис по модрој спирали, прозор је отворен, у лице бије вихор — земље нема, на земљу заборављаш, земља је исто тако далеко од вас, као и Сатурн, Јупитер, Венера? Тако ја живим сада, у лице — вихор, и заборавио сам на земљу, заборавио сам на милу ружичасту О. Али ипак, земља постоји, раније или касније — треба атерирати на њу и само затварам очи пред оним даном, кад на мојој Сексуалној Табели буде њено име — име О-90...

Вечерас је далека земља подсећала на себе. Да бих испунио докторово наређење (ја искрено, искрено хоћу да оздравим) — цела два сата сам лутао стакленим, праволинијским пустињама булевара. Сви су, у складу са Таблицом, били у слушаоницама, а само сам ја сам... У суштини то је био неприродан призор; замислите човечији прст, одрезан од целине, од руке — одвојен човечији прст, како згурен и савијен, поскакујући трчи по стакленом тротоару. Тај прст сам — ја.

И најчудноватије и најнеприродније је то што прст уопште не жели да буде на руци, да буде са другима: или — ево овако, сам, или... Па да, ја више немам шта да кријем: или удвоје са њом — са оном, да опет онако преливам у њу читавог себе кроз раме, кроз сплетене прсте руку...

Кући сам се вратио кад је сунце већ залазило. Вечерњи ружичасти пепео је на стаклу зидова, на златном врху акумулаторског торња, на гласовима и осмесима бројева које сусрећем. Зар није чудновато: последњи сунчеви зраци падају под оним истим углом као и они који се разгоревају ујутру, а све је — савршено другачије, другачије је ово руменило — сад је веома тихо, помало горко, а ујутру ће опет бити звонко, пенушаво.

Доле, у холу, испод гомиле коверата покривених ружичастим пепелом — Ju, контролорка, вади и пружа ми писмо. Понављам: то је — веома уважена жена, и ја сам уверен — у њена најбоља осећања према мени.

А ипак, сваки пут кад год угледам те опуштене образе сличне рибљим шкргама — мени је некако непријатно.

Пружајући ми жилавом руком писмо — Ju је уздахнула. Али овај уздах је врло мало заталасао ону завесу која ме је одвајала од света: ја сам у суштини пројициран на коверти која је дрхтала у мојим рукама, у којој је било — у то нисам сумњао — писмо од I.

Сад — други уздах, толико очигледан, подвучен са две црте, да сам се одвојио од коверте — и видео: између шкрга, кроз стидљиве шалоне спуштених очију — нежан, увијен, заслепљујући осмех. А онда:

„Јадниче мој, јадниче”, уздах с три црте и једва приметно климање према писму, (садржај писма је она, по дужности — природно знала).

„Не, збиља ја... Па зашто?”

„Не, не, драги мој: ја вас боље познајем него што ви сами себе познајете. Ја вас већ одавно посматрам — и видим: потребно је да вас неко за руку води кроз живот, неко ко је већ дуго година проучавао живот...”

Осећам: сав сам облепљен њеним осмејком — то је фластер на оне ране којима ће ме овог тренутка покрити ово писмо што дрхти у мојим рукама. И најзад — кроз стидљиве шалоне — сасвим тихо:

„Размислићу, драги, размислићу. И будите мирни: ако осетим у себи довољно снаге — не — не, ја прво морам још да поразмислим...”

Добротворе велики! Зар ми је суђено... зар она жели да каже, да...

У мојим очима — треперење, хиљаде синусоида, писмо скаче. Прилазим ближе светлости, зиду. Тамо се сунце гаси, а отуда — на мене, на под, на моје руке, на писмо — све гушћи тамноружичасти, тужни пепео.

Коверта је исцепана — брже потпис — и рана — то није I, није I, то је... О. И још једна рана: доле на листићу, у десном углу — расплинута мрља — овде је капнуло... Ја не подносим мрље — свеједно: да ли су оне од мастила или од... свеједно од чега су да су. И ја знам — раније — било би ми просто непријатно, непријатно за очи — од ове непријатне мрље. Али зашто је сад ова сивкаста мрљица — као облак, и од ње је све оловније и тамније? Да није то опет — ‚душа’?

ПИСМО.

Ви знате... или, можда, ви и не знате — ја не могу да пишем као што треба — свеједно: сад знајте да без вас нећу имати ниједног дана, ниједног јутра, ниједног пролећа. Зато што је R за мене само... уосталом, то за вас није важно. Ја сам му у сваком случају веома захвална: сама без њега, у ове дане — ја не знам шта бих... У току ових дана и ноћи проживела сам десет или, можда, двадесет година. И као да моја соба — није четвороугаона, него округла, и без краја — укруг, укруг, и све једно те исто, и нигде никаквих врата, нити икаквог другог отвора...

Ја не могу без вас — зато што вас волим. Зато што видим, схватам: сад вам нико, нико на свету није потребан, осим оне, друге, и — схватате ли: баш вас волим, ја морам...

Потребно ми је само још два-три дана да из комадића себе некако слепим нешто макар налик на предашњу О-90 — и отићи ћу, и сама ћу поднети изјаву да се отписујем од вас, и вама мора бити боље, вама мора бити добро. Више никада нећу, збогом. О.

Више никада. Тако је, наравно, боље: она је у праву. Али због чега, због чега...

Белешка 19.
Конспект:

Бескрајно мала количина трећег реда. Подчеони. Преко ограде.

Тамо, у чудном ходнику са дрхтавом истачканом линијом пригушених сијалица... или, не, не — не тамо: касније, кад сам већ био са њом у некаквом забаченом углу у дворишту Древне Куће — она је рекла: ‚прекосутра’. То ‚прекосутра’ је данас, и све је на крилима, дан — лети, и наш Интеграл је већ крилат: на њему су завршили монтирање ракетног мотора и данас су га испробали напразно. Какве величанствене, моћне салве, а за мене је свака од њих — почасна паљба у част оне, једине, у част данашњег дана.

При првом потезу (пуцњу) — под отвором мотора вртело се око десетак бројева из нашег хелинга који су зевали — од њих али баш ништа не остаде, осим некаквих триња и чађи. С поносом бележим овде да се ритам нашег рада због овога није ни за тренутак спотакао, да нико није уздрхтао; и ми и наше радилице — продужили смо своје праволинијско и кружно кретање са истом оном прецизношћу као да се ништа није десило. Десет бројева — то је једва један стомилионити део масе Јединствене Државе; при практичном рачунању — то је бескрајно мала количина трећега реда. Само су древни људи, у аритметичком погледу неписмени, знали за сажаљење: нама је оно смешно.

И мени је смешно што сам јуче могао да се замислим — чак и да забележим на овим страницама — о некаквој бедној сивкастој пегици, о некаквој мрљи. То је оно исто ‚размекшавање површине’ која треба да буде дијамантски чврста — као наши зидови (пословица древних: ‚ударати главом о зид’).

Шеснаест часова. У допунску шетњу нисам пошао: ко зна, може јој пасти на памет да баш сада, кад све звони од сунца...

Готово да сам сам у кући. Кроз осунчане зидове — у даљини видим и десно и лево и доле — у ваздуху обешене, празне собе које се као у огледалу понављају. И само по плавичастим степеницама, овлаш осенченим сунчаним тушем — лагано навише клизи мршава, сива сенка. Већ се чују кораци — и ја видим кроз врата — ја осећам: на мене је залепљен фластер-осмех — и онда поред мене, другим степеништем — наниже...

Шкљоцање нумератора. Појурио сам према узаном белом прорезу — и... некакав непознат мушки (са сугласничким словом) број. Протутњао је, залупио лифт. Преда мном — нехајно, накриво подклобучено чело, а очи... веома чудан утисак: као да је говорио оданде, испод чела, где су очи.

„Имате од ње писмо (испод чела, испод стрехе)... Молила је да буде обавезно — све као што је ту речено.”

Испод чела, испод стрехе — унаоколо. Ма, никога, никога нема, ма дај, дај! Још једном је осмотрио унаоколо, тутнуо ми коверат и отишао. Сам сам.

Не, нисам сам: из коверта — ружичасти бон, и — једва приметан — њен мирис. То ће она, она доћи, доћи ће код мене. Брже — писмо, да то прочитам својим очима, да у то поверујем до краја...

Шта? Не може бити! Читам још једном — прескачем преко редова: „Бон... и обавезно спустите ролетне као да сам ја стварно код вас... Неопходно ми је да мисле да сам ја... веома, веома ми је жао...”

Писмо — у комадиће. У огледалу на тренутак — моје изобличене, изломљене обрве. Узимам бон да бих и њега исто онако као и њено писамце...

„Молила је да обавезно буде све као што је ту речено.”

Руке су ми ослабиле, олабавиле се. Бон је из њих пао на сто. Она је — јача од мене, и ја ћу, изгледа, урадити онако како она хоће. Уосталом... уосталом не знам: видећемо — до вечери још има доста... Бон лежи на столу.

У огледалу су моје изобличене, изломљене обрве. Зашто и данас немам лекарско уверење: пошао бих да шетам, да шетам без краја, око читавог Зеленог Зида — а онда да се свалим у кревет — на дно... А ја морам — у 13 у слушаоницу, ја морам чврсто да зашрафим читавог себе, да бих два сата — два сата не мичући се... кад треба да вичем, да лупам ногама!

Предавање. Врло је чудно што из блиставог апарата — није метални глас као обично, него некакав мекани, маљави, маховинасти. Женски — она ми се појављује пред очима онаква, каква је некад живела: малена — квакица-бакица, нешто као она — у Древној Кући.

Древна Кућа... и све одједном — као из фонтане — одоздо, и ја из све снаге морам да зашрафим себе, да криком не бих преплавио читаву слушаоницу. Мекане, маљаве речи — кроз мене, и од свега остаје само једно: нешто — о деци, о дечарству. Ја сам као фотографска плоча: све утискујем у себе с некаквом туђом, страном, бесмисленом тачношћу: златан срп — светлосни одсјај на звучнику; под њим — дете, жива илустрација — завлачи се у срце; у уста је гурнут скуп микроскопске унифе; чврсто стиснута песница, палац врло мали — савијен унутра — лагана, буцмаста сенка — борица на надланици. Као фотографска плоча — отискујем: ево сад је гола нога — претегла преко ивице, ружичаста лепеза прстију иде у ваздух — ево сад, сад ће и под...

И — женски крик, на подијуму је завитлала прозрачним крилима унифа, прихватила дете — уснама — у буцмасту борицу на надланици, померила га на средину стола, силази са подијума. У мени се отискује: ружичасти — рошчићима наниже — полумесец уста, наливени до краја модри тањирићи — очи. То је — О. И ја, као при читању какве логичне формуле — одједанпут осећам неминовност, законитост тог ништавног случаја.

Она је села нешто мало иза мене улево. Окренуо сам се; она је послушно подигла очи од стола са дететом — очима — на мене, у мене, и опет: она, ја и сто на подијуму — три тачке, и кроз те тачке су провучене линије, пројекције некаквих неминовних, још невидљивих догађаја.

Кући — по зеленој, сумрачној улици, већ окатој од сијалица. Чујем: сав откуцавам — као сат. И казаљке ће у мени — сад прекорачити преко некакве цифре, и учинићу тако нешто што се више неће моћи повратити. Њој је потребно да неко тамо мисли: она је код мене. А мени је потребна она и шта ме се тиче њено ‚потребно’. Ја нећу да будем туђа ролетна — нећу и готово.

Позади — познати, шљапави, као по барама ход. Више се не осврћем, знам: S. Ићи ће за мном до самих врата — а онда, сигурно, стајаће доле, на тротоару, и сврдлима ће се ушрафљивати горе, у моју собу — док тамо не падну ролетне, скривајући нечији злочин...

Он, Анђео-чувар, ставио је тачку на јоту. Одлучио сам: не. Тако сам одлучио.

Кад сам се попео у собу и окренуо прекидач — нисам поверовао својим очима: поред мог стола стајала је О. Или, тачније — висила: тако виси празна свучена хаљина — под хаљином на њој као да није било ниједне опруге, без опруга су биле руке, ноге, без опруга је — висећи глас.

„Ја — о мом писму. Да ли сте га добили? Да? Мени, је потребно да знам одговор — још колико данас.”

Слегао сам раменима. Са насладом — као да је она за све била крива — гледао сам њене модре очи, препуњене до ивица — одуговлачио сам са одговором. И са насладом, забадајући у њу реч по реч, рекао сам:

„Одговор? Па добро... У праву сте. Несумњиво.”

„Тако дакле... (осмехом је прикривена сићана дрхтавица, али је ја видим). Е, врло добро! Одмах — одмах ћу отићи.”

И висила је над столом. Опуштене очи, ноге, руке. Још на столу лежи згужвани ружичасти бон оне. Брзо сам отворио овај свој рукопис — ‚МИ’ — његовим страницама покрио бон (можда више од самог себе, него од О).

„Ето — све време пишем. Већ сам на 170. страници... Испада нешто неочекивано...”

Глас — сенка гласа:

„А сећате ли се... ја сам вам онда на седмој страници... Ја сам вам онда канула — и ви...”

Модри тањирићи — преко ивица нечујне, убрзане капи — низ образе, убрзане преко ивица — речи:

„Ја не могу, одмах ћу отићи... ја никада више, и нека тако буде. Али само хоћу — ја морам од вас дете — оставите ми дете и отићи ћу, отићи ћу!”

Видим: она сва под унифом дрхти и осећам: и ја ћу одмах... Забацио сам руке уназад, осмехнуо се:

„Шта? Прохтела вам се Машина Добротвора?”

И на мене — као бујица преко бране — речи:

„Нека! Али ја ћу осетити — осетићу га у себи. Макар неколико дана... Да видим — само једном да видим борицу на њему ево овде — као тамо — као на столу. Један дан!”

Три тачке: она, ја — и тамо на столу мала песница са буцмастом борицом.

Једном, још као дете, сећам се, повели су нас на акумулаторски торањ. На највишој станици нагао сам се преко стаклене ограде, доле — тачке-људи и сладак откуцај срца: ‚А шта би било кад бих?’ Онда сам се још чвршће ухватио за ограду; сада сам — скочио доле.

„Значи, ви хоћете? Потпуно свесни да...” Затворене — као да је директно лице према сунцу — очи. Мокри блистав осмех.

„Да, да! Хоћу!”

Дохватио сам испод рукописа ружичасти бон — оне — и потрчао наниже, код дежурне. О ме је зграбила за руку, нешто је викнула, али шта — схватио сам тек кад сам се вратио.

Седела је на ивици постеље, руку чврсто стиснутих између колена.

„То је... то је њен бон?”

„Зар није свеједно. Па шта ако је њен, јесте.”

Нешто је крцнуло. Најпре ће бити — да се О просто помакла. Седела је, руке између колена, ћутала.

„Па? Брже...” грубо сам јој стегао руку и црвене пеге (сутра — модрице) појавиле су се на надланици, тамо — где је буцмаста дечија борица.

То је последње. Онда — окренут је прекидач, мисли се гасе, тама, искре — и ја преко ограде доле...

Белешка 20.
Конспект:

Пражњење. Материјал идеја. Нулта стена.

Пражњење је најпогоднија дефиниција. Сад видим да је то било баш као електрично пражњење. Пулс мојих последњих дана постајао је све сувљи, све чешћи, све напрегнутији — полови су све ближе — сухо пуцкетање — још милиметар: експлозија, онда — тишина.

Сада је у мени све врло тихо и празно — као у кући кад сви оду и лежиш сам, болестан, и тако јасно чујеш, разговетно, метално, откуцаје мисли.

Можда ме је ово ‚пражњење’ излечило, најзад, од моје мучне ‚душе’ — и ја сам поново постао као сви ми. Сад бар без икаквог бола у мислима видим О на степеницама Коцке, видим је у Гасном Звону. А ако тамо, у Операционом, она изговори моје име — нека: у последњем тренутку ћу побожно и захвално целивати правосудну руку Добротвора. Ја имам у односу према Јединственој Држави ово право — да примим казну, и то право нећу препустити никоме. Нико од нас, бројева, не треба, не сме да се одрекне тог свога јединог — и утолико драгоценијег — права.

...Лагано, метално разговетно откуцавају мисли; непознати аеро ме носи у модре висине мојих вољених апстракција. И видим како овде — у најчистијем, разређеном ваздуху — с лаганом лупњавом, као пнеуматични точак, пуца моје умовање о ‚активном праву’. И јасно видим да је то само заостатак бесмислене предрасуде древних људи — њихове идеје о ‚праву’.

Има глинених идеја — а има идеја које су заувек извајане од злата или нашег драгоценог стакла. И да би се одредио материјал идеје, на њу треба само канути киселину снажног дејства. Једну од таквих киселина знали су и древни људи: редуцтио ад финем. Изгледа да се то код њих називало тако; међутим, они су се бојали тог отрова, претпостављали су да виде макар какво небо, макар и глинено, макар и сићушно, али само да није оно модро ништавило. А ми смо, хвала Добротвору — одрасли, и играчке нам нису потребне.

Дакле — ако се кане на идеју ‚права’. Чак и код древних људи — најодраслији су знали: извор права је сила, право је — функција силе. И ево два таса на теразијама: на једноме је грам, на другоме — тона; на једноме је — ‚ја’, на другоме — ‚Ми’, Јединствена Држава. Зар није јасно: да је потпуно једно те исто мислити да ‚ја’ може имати извесних ‚права’ у односу на Државу, и мислити да грам може да уравнотежи тону. Одатле — расподела: тони — права, граму — обавезе; и ето природан пут од ништавила ка величини: заборавити да си грам и осетити себе милионитим делом тоне...

Ви, кршни, румени венеровци, ви, димљени, као ковачи, урановци — у својој мудрој тишини чујем ваше роптање. Али схватите: све је велико једноставно; схватите: постојана су и вечна само четири аритметичка правила. И велик је, постојан и остаће вечан — само морал саграђен на четири правила. То је последња мудрост, то је последњи врх оне пирамиде на коју су се људи — црвени од зноја, противећи се и кркљајући — вековима пентрали. И са тог врха — тамо, на дну, где као ништавни црви још понешто гамиже што се у нама сачувало од дивљине предака — са тог врха једнаки су: и незаконити мајка — О, и убица, и онај безумник који се дрзнуо да се стиховима баци на Јединствену Државу; и за све њих је једнак суд: превремена смрт. То је оно најбожанственије правосуђе о коме су маштали људи из камених кућа, осветљени ружичастим, наивним зрацима јутра историје: њихов ‚Бог’ је хуљење Свете Цркве — исто тако кажњавао као и убиство.

Ви, урановци, сурови и црни као древни Шпанци, који су мудро умели да спаљују на ломачама — ви ћутите, чини ми се, ви сте са мном. Али ја чујем: ружичасти венеровци — тамо нешто о тортури, убијању, о повратку на варварска времена. Драги моји, жао ми вас је — ви нисте способни да мислите филозофски и математички.

Историја човечанства креће се у круговима навише — као аеро. Кругови су различити — златни, крвави, али су сви подједнако подељени на 360 степени. И од нуле — напред; 10, 20, 200, 360 степени — опет нула. Да, ми смо се вратили на нулу, да. Али за мој математички ум је јасно: нула је — сасвим друга, нова. Ми смо пошли од нуле удесно — а вратили смо се нули с лева и због тога: уместо плус нула — код нас је минус нула. Схватате?

Ова Нула ми изгледа као некаква ћутљива, голема, узана стена, оштра као нож. У свирепој, рутавој тмини, притајивши дисање, отиснули смо се од црне, ноћне стране Нулте Стене. Вековима смо ми, Колумби, пловили, пловили, обишли смо сву земљу унаоколо, и, најзад, ура! Почасна салва — и сви на катарке: пред нама је — други, дотле непознати бок Нулте Стене, озарен поларном светлошћу Јединствене Државе, плава санта, дугине, сунчеве искре — стотине сунаца, милијарде дуга...

Ништа зато што смо само дебљином ножа одвојени од друге, црне стране Нулте Стене. Нож је — најчвршће, најбесмртније, најгенијалније од свега што је човек створио. Нож је био — гиљотина, нож је — универзални начин решавања свих загонетних чворова, и по оштрици ножа води по правилу пут парадокса — једини достојни пут неустрашивог ума...

Белешка 21.
Конспект:

Ауторски дуг. Лед се надима. Најтежа љубав.

Јуче је био њен дан, а она — опет није дошла, и опет од ње — неразумљива белешка која ништа не објашњава. Али ја сам миран, потпуно миран. Ако ипак поступам онако као што је издиктирано у цедуљици, ако ипак односим дежурном њен бон и онда, спустивши ролетне, седим у својој соби сам — онда је јасно да то није зато што нисам имао снаге да се одупрем њеним жељама. Смешно! Свакако да није. Просто одвојен ролетнама од свих фластерско-лековитих осмеха, могу спокојно да пишем ево баш ове странице, то је као прво. И друго: у њој, у I, плашим се да изгубим, можда, једини кључ за решавање свих непознатих (историја са орманом, моја привремена смрт и тако даље). А да их решим — осећам се сада обавезним, просто и као аутор ових бележака, да и не говоримо о томе да је непознато органски непријатељ човеку, и хомо сапиенс је тек онда човек у правом смислу те речи кад у његовој граматици уопште нема знакова питања, него само узвика, запета и тачака.

Дакле, руковођен — како ми се чини — баш дужношћу аутора данас сам у 16 узео аеро и опет отишао у Древну Кућу. Био је снажан чеони ветар. Аеро се с тешкоћом пробијао кроз ваздушни честар, провидне гране су звиждале и шибале. Град доле — као да је сав од плавих санти леда. Одједном — облак, брза искошена сенка, лед постаје као олово, надима се, као у пролеће кад стојиш на обали и чекаш: ево сад ће све пући, похрлити, завитлати се, потећи; али пролази минут за минутом и лед само стоји, а ти се сам надимаш, срце све узнемиреније куца, све чешће (уосталом, зашто ја пишем о томе и откуд ови чудновати осећаји? Зато што не постоји такав ледоломац који би могао да разбије најпрозрачнији и најчвршћи кристал нашег живота...).

На улазу у Древну Кућу — нигде никога. Обишао сам све унаоколо и видео старицу- вратарку поред Зеленог Зида: шаку је наднела над очи, гледа у висину. Онамо над Зидом — оштри, црни троуглови некаквих птица: с грактањем наваљују — грудима о чврсту ограду од електричних таласа — и натраг, и поново су над Зидом.

Видим: по тамном, лицу обраслом у боре — косе, брзе сенке, брзи поглед на мене.

„Никог, никог, никог нема! Да! И немате зашто да идете. Да...”

Како то: немате зашто? Какав је то чудан начин — да ме сматрају само нечијом сенком. А можда сте баш ви сви — моје сенке. Зар вас ја нисам населио по овим страницама — до скора биле четвртасте беле пустиње. Зар би вас без мене видели сви они које ћу повести са собом по уским стазицама ових редова?

Све јој то, разуме се, нисам рекао; из сопственог искуства знам: најмучније је изазвати сумњу код човека да је он — реалност и то тродимензионална, а не некаква друга. Ја сам само суво приметио да је њен посао да отвара врата, и она ме је пустила у двориште.

Празно. Тихо. Ветар је тамо, иза зидова, далек као онај дан кад смо ми, раме уз раме, двоје-једно, изашли одоздо, из ходника — ако је то стварно и било. Ишао сам испод некаквих камених лукова где су кораци, сударивши се са влажним сводовима, падали иза мене — као да ми је читаво време неко други ишао за петама. Жути зидови — с црвеним израслинама од опеке — пратили су ме кроз тамне квадратне наочари прозора, пратили су како сам отварао звучна врата појата, како сам завиривао по ћошковима, ћорсокацима, буџацима. Капиџик на тараби и утрина — споменик Великом Двестогодишњем Рату: из земље гола камена ребра, жуте искежене чељусти зидова, старинска пећ са вертикалним оџаком — заувек окамењени брод међу каменим жутим и црвеним таласима од опеке.

Испоставило се да сам баш те жуте зубе једном већ видео — нејасно; као на дну, кроз дебљину воде — и почео сам да тражим. Пропадао сам у јаме, спотицао се о камење, зарђале шапе су ме хватале за унифу, по челу су милеле оштре, слане капи зноја наниже, у очи...

Нигде! Ондашњи излаз, одозго из ходника, нигде нисам могао да нађем — није га било. Уосталом — тако је можда и боље: постоји више вероватноће да је све то — један мој апсурдни ‚сан’.

Уморан, сав у некаквој паучини, у прашини — већ сам отворио капиџик — да се вратим у главно двориште. Одједном позади — шушањ, шљапкави кораци и преда мном — ружичаста крила-уши, двоструко извијени осмех S.

Он је, зажмиривши, увртео у мене своја сврдла и упитао:

„Шетате?”

Ћутао сам. Руке су ми сметале.

„Е, лепо, сад се боље осећате?”

„Да, хвала. Изгледа да долазим на норму.”

Пустио ме је — подигао је очи увис. Глава забачена — и први пут сам приметио његову јабучицу.

Горе на малој висини — на педесетак метара — зујала су аереа. По њиховом лаганом и ниском лету, по опуштеним црним сурлама на трубама за осматрање — препознао сам апарате Чувара. Њих није било ни два; ни три, као обично, него десет до дванаест. (Морам, на жалост, да се ограничим на приближну цифру).

„Зашто их је данас тако много?” усудио сам се да упитам.

„Зашто? Хм... Прави лекар почиње да лечи човека још док је здрав, таквог који ће се разболети тек сутра, прекосутра, кроз недељу дана. Профилакса, да!”

Климнуо је главом, и зашљапкао по каменим плочама дворишта. Затим се окренуо — и мени преко рамена: „Будите обазриви!”

Сам сам. Тихо је. Пусто. Далеко над Зеленим Зидом усковитлале се — птице, ветар. Шта је он тиме хтео да каже?

Аерео брзо клизи низ струју. Лагане, тешке сенке облака доле — плаве куполе, коцке стакленог леда — постају оловне, надимају се.

УВЕЧЕ:

Отворио сам свој рукопис да бих забележио на овим страницама неколико, како ми се чини, корисних (за вас читаоци) мисли о великом дану Једногласности — тај дан је већ близу. И видео сам: не могу сада да пишем. Све време ослушкујем како ветар удара тамним крилима о стакло зидова, све време се окрећем, чекам. Шта? Не знам. И кад су се код мене у соби појавиле познате мрко-ружичасте шкрге — био сам веома радостан, говорим искрено. Она је села, чедно је поправила набор унифе између колена, хитро ме је читавог облепила осмесима — по комадић на сваку моју пукотину — и ја сам се осетио пријатно, чврсто свезан.

„Разумете, улазим данас у разред (она ради у Собици за васпитање деце) — а на зиду карикатура. Да, да, уверавам вас! Представили су ме у некаквом рибљем облику. Можда сам ја доиста...”

„Не, не, шта вам је”, пожурио сам да кажем (из близине, у ствари, јасно је, да ништа слично шкргама нема, и што сам о шкргама говорио — то је било потпуно неумесно).

„Да, на крају крајева — то није ни важно. Али, схватате: сам поступак. Ја сам, наравно, позвала Чуваре. Ја много волим децу, и сматрам да је најтежа и најузвишенија љубав — суровост — ви ме схватате?”

Како да не! То се тако укрштало са мојим мислима. Нисам издржао и прочитао сам јој одломак из моје белешке број 20, почевши одавде: „Лагано, метално разговетно откуцавају мисли...”

Не гледајући, видео сам како подрхтавају мрко-ружичасти образи и како се све ближе крећу према мени, и наједном су у мојим рукама — сухи, тврди чак помало и бодљикави прсти.

„Дајте, дајте то мени! Ја ћу то фонографисати и натераћу децу да науче напамет. То није толико потребно вашим Венеровцима колико нама, нама — данас, сутра, прекосутра.”

Осврнула се унаоколо — и сасвим тихо:

„Јесте чули: кажу да ће на Дан Једногласности...”

Скочио сам:

„Шта — шта кажу? Шта — на Дан Једногласности?”

Пријатних зидова више није било. За трен ока сам осетио да сам избачен онамо, напоље, где се над крововима ковитла големи ветар, и где коси, мрачни облаци — иду све ниже...

Ju ме је одлучно, чврсто ухватила за рамена (мада сам приметио: резонирајући моје узбуђење — кошчице њених прстију су дрхтале).

„Седите, драги мој, не узбуђујте се. Шта све не причају... А онда... ако вам је само то потребно — ја ћу тог дана бити поред вас, оставићу своју децу из школе неком другом — и бићу с вама, јер сте ви, драги мој, ви сте — такође дете, и потребно вам је...”

„Не, не”, одмахнуо сам, „нипошто! Онда ћете стварно мислити да сам некакво дете — да не могу сам... Нипошто! (морам признати: имам друге планове што се тиче тога дана).”

Осмехнула се; неписани текст осмеха је очигледно био: ‚Ах, какав тврдоглав дечак!’ Онда је села. Очи спуштене. Руке стидљиво поправљају набор унифе који је поново пао међу колена — а сад о другом:

„Ја мислим да се морам одлучити... ради вас... Не, молим вас, не журите ме, ја још морам да поразмислим...”

Ја је нисам журио. Мада сам схватио да треба да будем срећан и да нема веће части него увенчати собом нечије вечерње године.

...Сву ноћ — некаква крила, а ја идем и заклањам главу рукама од крила. А онда — столица. Али столица — није наша, садашња, него древног типа, од дрвета. Ја помичем ноге као коњ (десна предња — и лева задња, лева предња и десна задња), столица притрчава моме кревету, пење се на њега — и ја волим древну столицу: неудобно је, боли ме.

Чудновато: зар се никакво средство не може измислити да се излечи ова болест сневања, или да се учини разумном — можда, чак и корисном.

Белешка 22.
Конспект:

Скамењени таласи. Све се усавршава. Ја сам — микроб.

Замислите да стојите на обали: таласи — равномерно навише; и подигавши се тако — одједном су се зауставили, заледили се, скаменили. Ето тако је језиво и неприродно било и то — кад се изненада збркала, измешала и зауставила наша, Таблицом прописана, шетња. Последњи пут се нешто слично десило пре 119 година као што и кажу наши летописи, када се у најгушћу гомилу шетача са звиждуком и димом стровалио с неба метеорит.

Ишли смо као и увек, тј. тако као што су представљени ратници на асирским споменицима: хиљаде глава — две сливене, интегралне ноге, две интегралне руке у замаху. На крају булевара — онамо, где је страшно гудео акумулаторски торањ — нама у сусрет четвороугао: са стране, напред, позади — стража; у средини троје, на унифама тих људи нема више златних бројева — и све је језиво јасно.

Огромни бројчаник на врху торња — био је лице: нагнуло се из облака и пљуцкајући доле секунде, равнодушно чекало. И ето баш тачно у 13 часова и 6 минута — на четвороугаонику догодила се пометња. Све је то било сасвим близу мене, видео сам најситније детаље и врло сам јасно запамтио танани, дуги врат и на слепоочници — замршени сплет плавих жила, као реке на географској карти маленог, непознатог света, и тај непознати свет је очигледно — младић. Вероватно да је приметио некога у нашим редовима: подигао се на врхове прстију, истегао врат, зауставио се. Један стражар је шкљоцнуо по њему модрикастом искром електричног бича; он је танко, као штене, зацвилео. И онда — разговетно шкљоцање, приближно сваке две секунде — и јаук, шкљоцање — јаук.

Ми смо, као и пре, равномерно, асирски ишли — и ја сам, гледајући елегантне цик- цак искричаве линије, мислио: „Све се у људском друштву бескрајно усавршава — и мора да се усавршава. Како је ружно оружје био древни бич — а колико лепоте...”

Али тада, као шраф кад искочи из пуног гаса, од наших редова се откинула танка, гипка и вижљаста женска фигура и с криком: „Доста! Забрањујем вам”, и полетела право тамо, у четвороугаоник. То је било — као метеор — пре 119 година; сви су шетачи замрли, а наши су редови — сиви гребени таласа приковани изненадним мразом.

Гледао сам је са стране само један тренутак као и сви: она више није била број — она је била само човек, постојала је само као метафизичка супстанца увреде, нанесене Јединственој Држави. Међутим, један њен покрет — заокрећући, она је бедра савила улево — и мени је одједном јасно да знам, знам, ово гипко, као корбач тело — моје очи, моје усне, моје руке га знају — био сам у то потпуно убеђен.

Двојица из страже — преграђују јој пут. Сваког тренутка — у тачки калдрме која је још засад јасна као огледало — њихове трајекторије ће се пресећи — сваког тренутка ће је ухватити... Срце ми је заиграло, зауставило се — и не размишљајући: може ли се, или не, да ли је бесмислено или паметно — бацио сам се у ту тачку...

Осећао сам на себи хиљаде од ужаса заокругљених очију, али то је само још више давало некакве луде веселе снаге ономе дивљем, косматоруком што се отргао из мене, који је трчао све брже и брже. Ево још два корака, она се окренула.

Преда мном је уздрхтало, посуто пегама лице, риђе обрве... Није она! Није I. Бесна, бурна радост. Хоћу да викнем нешто налик на речи: „Тако јој и треба”, „Држи је”, али само чујем свој шапат. А на мом рамену је већ — тешка рука, мене држе, воде, а покушавам да им објасним...

„Чујете, па ви морате да схватите да сам ја мислио да је то...”

Али како да објасним целог себе, сву своју болест записану на овим страницама. И ја се гасим, покорно идем... Неочекиваним ударцем ветра отргнут са дрвета, лист покорно пада наниже, али се уз пут врти, закачиње се за сваку познату гранчицу, рачвицу, или грану: тако се и ја грчевито хватам за сваку ћутљиву лопту-главу, за прозирни лед зидова, за плаву иглу акумулаторског торња убодену у облак.

И у том тренутку када је глуха завеса коначно била спремна да од мене одвоји читав тај дивни свет, приметио сам: у близини, размахујући ружичастим рукама- крилима, над огледалом калдрме, клизи позната, огромна глава. И познати спљоштени глас:

„Сматрам својом дужношћу да посведочим да је број Д-503 — болестан, и није у стању да регулише своја осећања. И убеђен сам да је био понесен природним негодовањем...”

„Да, да”, ухватио сам се ја. Чак сам викнуо: „Држите је!”

Позади, иза рамена:

„Ви ништа нисте викали.”

„Да, али ја сам хтео — кунем се Добротвором, ја сам хтео.”

За трен сам прошрафљен сивим, хладним сврдлом очију. Не знам да ли је он видео у мени да је то (готовоо) истина, или је имао некакав скривени циљ да ме опет привремено поштеди, тек он је написао цедуљицу, предао је једном од оних који су ме држали — и ја сам поново слободан, тачније, поново сам укључен у равномерне, бесконачне, асирске редове.

Четвороугаоник, и у њему пегаво лице и слепоочнице са географском картом плавих жилица — ишчезли су иза угла, заувек. Ми идемо — јединствено милионоглаво тело, и у сваком од нас — она смерна радост којом, вероватно, живе молекули, атоми, фагоцити. У древном свету — то су схватали хришћани, једини наши (мада веома несавршени) претходници: смерност је врлина, а охолост — порок, и да смо — ‚МИ’ — од Бога, а да је ‚Ја’ — од ђавола.

Ето ја сам сад — у корак са свима — а ипак далеко од свих. Сав још дрхтим од преживелих узбуђења, као мост по коме је тек протутњао старински гвоздени воз. Ја осећам себе. Али осећају себе, сазнају своју индивидуалност — само повређено око, прст који се гноји, зуб који боли; здраво око, прст, зуб — њих као да и нема. Зар није јасно да је свест о својој личности — само болест.

Ја можда и нисам више фагоцит који пословно и мирно прождире микробе (са плавом слепоочницом и пегаве): можда сам ја микроб, а, можда их има већ хиљаде међу нама, који се још праве као и ја да су фагоцити...

Шта ако је данашњи, у суштини, неважни догађај — шта ака је све то само почетак, само први метеорит из читавог низа врелог камења што тутњи и што га избацује бесконачност на наш стаклени рај?

Белешка 23.
Конспект:

Цвеће. Растварање кристала. Ако само буде.

Говоре да постоји цвеће које се расцветава само једном у сто година. Зашто да нема и таквог цвећа које цвета једном у хиљаду — у десет хиљада година. Можда о томе до данас нисмо знали само зато што нам је баш сад дошло оно једном-у- хиљаду-година.

И сада, блажен и пијан, спуштам се низ степениште ка дежурној и брзо, на моје очи, свуда унаоколо нечујно прскају хиљадугодишњи пупољци, и расцветавају се фотеље, ципеле, златне плочице, сијалице, нечије тамне длакаве очи, гравирани стубови ограде, марамица испуштена на степеник, сточић дежурне, над сточићем — нежно-мрки, пегави образи Ju. Све је то било тако необично, ново, нежно, ружичасто, влажно.

Ju ми узима ружичасти бон, а над њеном главом — кроз стакло зида — нагиње се са невидљиве гранчице месец, плав, миришљав. Тријумфално показујем прстом и кажем:

„Месец — схватате ли?”

Ju погледа мене, онда број бона — и ја видим онај њен познати, очаравајући чедни покрет: поправља наборе унифе између углова колена.

„Ви, драги, ненормално, болесно изгледате — јер су ненормалност и болест једно те исто. Упропашћујете себе, а вама то нико неће да каже — нико.”

То ‚нико’ — наравно, једнако је броју на бону: I-330. Драга, предивна Ju! Ви сте, наравно, у праву: ја сам — неразуман, ја сам — болестан, ја имам — душу, ја сам — микроб. Али зар цветање — није болест? Зар није болно кад прска пупољак? И зар ви не мислите да је сперматозоид — најстрашнији од свих микроба?

Горе сам, у својој соби. У широко расцветаној чашици фотеље седи I. Ја сам на поду, загрлио сам јој ноге, моја глава је на њеним коленима, ћутимо. Тишина, пулс... и тако: ја сам — кристал, и ја се растварам у њој, у I. Ја савршено јасно осећам како копне и копне шлифоване ивице које ме ограничавају у простору — ишчезавам, растварам се у њеним коленима, у њој, постајем све мањи — и истовремено све шири, све већи, све необухватнији. Зато што она — није она, него васиона. И на тренутак смо ја и ова радошћу прожета фотеља поред кревета — једно: и старица која се дивно осмехује поред врата Древне Куће, и дивље, непроходне шуме иза Зеленог Зида, и некакве сребрне развалине на црном које дремају као старица, и негде, невероватно далеко, врата која су се залупила баш у овом тренутку — то је све у мени, заједно са мном, слуша ударце била и јури кроз блажени тренутак...

У бесмисленим, збрканим набујалим речима покушавам да јој испричам како сам ја — кристал, и зато су у мени — врата, и зато осећам како је срећна фотеља. Али испада таква бесмислица да се заустављам, просто ме је стид: ја — и одједном...

„Драга I, опрости ми! Ја савршено ништа не разумем: говорим такве глупости...”

„Зашто ти мислиш да је глупост — нешто лоше? Да су људску глупост неговали и васпитавали вековима исто онако као и памет, можда би се од ње добило нешто изванредно драгоцено.”

„Да... (Изгледа ми да је она у праву — како може она сада да не буде у праву?)

„И за једну твоју глупост — за оно што си ти урадио јуче за време шетње — волим те још више — још више.”

„Али зашто си ме мучила, зашто ниси долазила, зашто си слала своје бонове, зашто си ме приморавала...”

„А можда ми је било потребно да те испробам? Можда морам да знам да ћеш урадити све што зажелим — да си ти већ сасвим мој?”

„Да, сасвим!”

Она је узела моје лице — читавог мене — у своје дланове, подигла моју главу:

„Добро, а како ваше ‚обавезе сваког поштеног броја’? А?”

Слатки, оштри, бели зуби; осмех. Она је у расцветаној чашици фотеље као пчела: у њој су жаока и мед.

Да; обавезе... У мислима прелиставам своје последње белешке: у ствари, нигде нема чак ни помисли да би ја, у суштини, морао...

Ћутим. Одушевљено се (и, вероватно, глупо) осмехујем, гледам у њене зенице, претрчавам од једне до друге, и у свакој од њих видим себе: ја — сићушан, милиметарски — заточен сам у те сићушне, као дуга тамнице. И онда опет — пчела — уста, слатки бол цветања...

У сваком од нас, бројева, постоји некакав невидљиви метроном који тихо откуцава, и не гледајући на сат, с тачношћу до пет минута ми знамо време. Али сад се метроном у мени зауставио, не знам колико је прошло времена, у страху дохватим испод јастука плочицу са часовником...

Хвала Добротвору: још двадесет минута! Али минути су тако смешно кратки, куси, јуре, а мени треба да јој толико испричам — све, о целом себи: о писму О, о ужасној вечери кад је остала трудна; и због нечега о својим детињим годинама — о математичару Пљапи, о корену из -1, и о томе како сам први пут био на празник Једногласности и горко плакао што сам на унифи — на такав дан — имао мастиљаву мрљу.

I је подигла главу, наслонила се на лакат. У угловима усана — две дуге оштре линије — и тамни угао подигнутих обрва: крст.

„Можда ће тог дана...” зауставила се, а обрве јој још тамније. Узела је моју руку, чврсто је стегла. „Реци ми нећеш ме заборавити, увек ћеш ме се сећати?”

„Зашто тако? О чему ти то? I, драга?”

I је ћутала, и њене су очи већ — мимо мене, кроз мене, удаљене. Одједном сам чуо како ветар удара о стакло огромним крилима (разуме се — то је било читаво време, али ја сам чуо тек сада), и због нечега сам се сетио продорних крикова птица над замагљеним врховима Зеленог Зида.

I је одмахнула главом, збацила са себе нешто. Још једном, на секунду, дотакла се мене сва — тако аеро на секунду, еластично додирне земљу пре атерирања.

„Дај моје чарапе! Брже!”

Чарапе су бачене на мој сто, на отворену (193) страницу мојих бележака. У журби сам закачио рукопис, странице су се расуле и никако да их сложим по реду, а што је главно — ако и сложим, свеједно — неће бити правог реда, свеједно — остаће некакви прагови, јаме, иксови.

„Не могу тако”, рекао сам. „Ти си — ево — овде, поред мене, а ипак као да си иза древног, непрозирног зида: кроз зидове чујем шумове, гласове — и не могу да разазнам речи, не знам шта је тамо. Не могу тако. Код тебе све време остаје нешто недоречено, ниједном ми ниси рекла где сам ја онда доспео у Древној Кући, и какви су оно ходници, и откуд доктор — или, можда, тога ничег није ни било?”

I је ставила руке мени на раме, а онда ми лагано, дубоко ушла у очи:

„Хоћеш ли све да сазнаш?”

„Да, хоћу. Морам.”

„Нећеш се уплашити да идеш са мном свуда, до краја — куд год те поведем?”

„Да, свугде!”

„Добро. Обећавам ти: кад се заврши празник, ако само... Ах, да: а како ваш Интеграл — све заборавим да питам — хоће ли брзо?”

„Не: шта то значи ‚ако само’? Опет? Шта то значи ‚ако само’?”

Она (већ код врата):

„Сам ћеш видети...”

Ја сам сам. Све што је од ње остало — то је једва чујни мирис, сличан слатком, сухом, жутом праху некаквог цвећа иза Зида. И још: удице — питања, које су тако неповратно чврсто заселе у мене — нешто као оне којима су се древни, давно заборављени људи служили за ловљење рибе (Праисторијски Музеј).

...Зашто она одједном о Интегралу?

Белешка 24.
Конспект:

Границе функције. Ускрс. Све прецртати.

Ја сам као машина пуштена на сувише велики број обртаја: лежаји су се усијали, још тренутак — почеће да капље растопљен метал, и све — у ништавило. Брже — хладне воде, логике. Ја лијем кофама, али логика цврчи на врелим лежајима и топи се у ваздуху као неухватљива бела пара.

Па да, јасно је: да би се утврдио прави значај функције — треба узети њену граничну вредност. И јасно је да јучерашње бесмислено ‚растварање у васиони’, узето у граници, јесте смрт. Зато што је смрт — баш најпотпуније растварање мене у васиони. Отуда ако са ‚Љ’ означимо љубав, а са ‚С’ смрт, онда је љ = ƒ(с), тј. љубав и смрт...

Да, баш тако, баш тако. Због тога се ја и бојим I, борим се са њом, ја нећу. Али зашто је у мени напоредо ‚ја нећу’ и ‚ја бих хтео’? У томе баш и јесте ужас што ја опет хоћу ону јучерашњу блажену смрт. У томе баш и јесте ужас што чак и сада, кад је логичка функција изинтегрирана, кад је очигледно да она тајно садржи у себи смрт, ја ипак хоћу њу уснама, рукама, грудима, сваким милиметром...

Сутра је дан Једногласности. Тамо ће, наравно, бити и она, видећу је, али само издалека. Издалека — то ће бити болно, јер мени треба, мене незадрживо вуче да будем напоредо са њом, да — њене руке, њено раме, њена коса... Хоћу чак онај бол — нека буде.

Велики Добротворе! Какав апсурд — хтети бол. Коме није јасно да су болни — негативни сабирци и да умањују ону суму коју зовемо срећа. И, дакле... И ето — никаквих ‚дакле’. Чисто. Голо.

УВЕЧЕ:

Кроз стаклене зидове куће — ветровит, грозничаво румен, немиран залазак сунца. Ја окрећем фотељу тако да ми не бије у очи ово руменило, прелиставам белешке — и видим: опет сам заборавио да не пишем за себе, него за вас, незнанце, које волим и жалим — за вас, који се још мотате тамо негде, по далеким вековима, доле.

Ето на пример — о Дану Једногласности, о том великом дану. Увек сам га волео — од малих ногу. Чини ми се да је то за нас нешто онако као што је за древне људе био њихов ‚Ускрс’. Сећам се, уочи празника, саставиш сатни календарчић — свечано прецртаваш сат по сат: један сат је ближе, један сат мање чекања... Да сам уверен да нико неће видети — часна реч, ја бих и данас свугде носио са собом такав календарчић и пратио на њему колико је још остало до сутра, када ћу моћи да видим макар издалека...

(Омели су ме: донели су ми из радионице нову унифу. По обичају свима нама издају унифе за сутрашњи дан. У ходнику — кораци, радосни узвици, жагор.)

Продужавам. Сутра ћу видети онај исти узбудљиви призор који се из године у годину понавља, и сваки пут на нови начин: моћну чашу слоге, са страхопоштовањем подигнуте руке. Сутра је дан годишњег избора Добротвора. Сутра ћемо поново предати Добротвору кључеве непоколебљиве тврђаве наше среће.

Разуме се да то не личи на неуређене, неорганизоване изборе код древних људи, кад — смешно је и рећи — унапред чак није био познат ни сам резултат избора. Градити државу потпуно на непрорачунатим случајностима, наслепо — шта може бити бесмисленије? А ето ипак испада — били су потребни векови да би се то схватило.

Да ли је потребно говорити да код нас и у овоме као и у свему другом — ни за какве случајности нема места, никаквих изненађења не може бити. И сами избори имају више симболичан значај: да подсете да смо ми јединствен, моћан, милионскоћелијски организам, да смо ми — говорећи речима ‚Јеванђеља’ древних људи — јединствена Црква. Јер историја Јединствене Државе не зна за случај да би се тог свечаног дана макар и један глас усудио да наруши величанствени унисоно.

Причају да су древни људи спроводили изборе некако тајно, кријући се, као лопови; неки наши историчари чак тврде да су се они појављивали на изборне празнике брижљиво маскирани (замишљам тај фантастично-мрачни призор: ноћ, трг, фигуре које се прикрадају поред зидова у тамним огртачима; пурпурни пламен буктиња повија се на ветру...) Зашто је била потребна сва та тајанственост — ни до данас коначно није објашњено; највероватније је да су се избори везивали за некакве мистичне, сујеверне, можда чак злочиначке обреде. Ми немамо ништа да кријемо нити чега да се стидимо: ми празнујемо изборе отворено, часно, дању. Ја видим како сви гласају за Добротвора; сви виде како гласам за Добротвора ја — и може ли бити другачије кад су ‚сви’ и ‚ја’ — једно јединствено МИ. Колико је то племенитије, искреније, више него кукавичка, лоповска ‚тајна’ код древних људи. Онда: колико је то целисходније. Јер ако би чак и претпоставили немогуће, тј. некакву дисонанцу у обичној монофонији, онда су невидљиви чувари овде, у нашим редовима; они истог тренутка могу да установе бројеве који су пали у заблуду и могу да их спасу од даљих њихових погрешних корака, а Јединствену Државу — од њих самих. И најзад, још једно...

Кроз зид улево: пред крилима ормана са огледалом — жена ужурбано раскопчава унифу. И на тренутак, нејасно: очи, усне, два оштра ружичаста пупољчића. Онда пада ролетна, у мени је у моменту све јучерашње, и ја не знам шта је то ‚најзад још једно’, и нећу о томе да мислим, нећу! Хоћу само једно: I. Хоћу да она сваког тренутка сваког минута увек да буде са мном — само са мном. И ово што сам ево сад писао о Једногласности, то све није потребно, није то оно, хтео би све то да прецртам, поцепам, избацим. Зато што знам (нека је то скрнављење, али то је тако) — празник ће бити само са њом, само онда ако је она поред мене, раме уз раме са мном. А без ње ће сутрашње сунце бити само лимени котурић, а небо- лим обојен плавим, а ја сам...

Узимам телефонску слушалицу:

„I, то сте ви?”

„Да, ја сам. Зашто тако касно?”

„Можда још није касно. Хтео бих да вас замолим... Хоћу да сутра будете са мном. Драга...”

„Драга”, говорим сасвим тихо. И, не знам зашто, синуло ми је оно што се десило јутрос на хелингу: из шале су под чекић од сто тона ставили сат — замах, ветар у лице — и стотонски нежан, лагани додир о крхки сат.

Пауза. Чини ми се да чујем тамо — у соби I — нечији шапат. Затим њен глас:

„Не, не могу. Па ви схватате: ја бих сама... Не, не могу. Зашто? Сутра ћете видети.”

НОЋ.

Белешка 25.
Конспект:

Силазак с небеса. Највећа катастрофа у историји. Познато се свршило.

Кад су пред почетак сви устали и када се свечано и полагано над главом зањихала као копрена химна — стотине труба Фабрике Музичких инструмената и милиони људских гласова — за тренутак сам заборавио све: заборавио сам нешто узнемирујуће о чему је говорила о данашњем празнику I, заборавио сам, изгледа, и на њу саму. Сада сам био онај исти дечак који је некада на тај дан плакао због мајушне мрље на унифи, коју је само он примећивао. Нека нико унаоколо не види у каквим сам црним, неизбрисивим мрљама ја, али ипак ја сам знам да мени, злочинцу, нема места међу тим широко отвореним лицима. Ах, кад бих устао овог тренутка и гушећи се криком изрекао све о себи. Нек буде онда крај — нека — али један секунд осетити себе чистим, без мисли, као ово детиње — плаво небо.

Све очи су подигнуте онамо, навише: у јутарњем, непорочном плаветнилу неосушеном још од поноћних суза — једва приметна мрља, час тамна, час одевена зракама. То је са небеса силазио к нама ОН — нови Јехова на аеру, исто онако мудар и нежносуров као Јехова древних. Сваког тренутка је све ближе — и све су више у сусрет њему милиони срца — и ево Он нас већ види. И ја заједно са њим у мислима одозго: концентрични кругови трибина обележени тананом плавом истачканом линијом — као кругови паучине, обасути микроскопским сунцима (сијање плочица); и у центар паучине ће сад сести бели мудри Паук — Добротвор у белим одеждама, који нам мудро и руке и ноге спутава добротворним мрежама среће.

И завршило се ово величанствено Његово силажење с небеса, бронза химне је умукла, сви су сели — и ја сам у том истом тренутку схватио: стварно — све је најтананија паучина, затегнута, дрхти, сваког часа се може прекинути и десиће се нешто невероватно...

Придигавши се лагано, погледао сам унаоколо — и сусрео сам погледом заљубљено- узнемирене очи које су прелазиле с лица до лица. Један је подигао руку и, једва приметно мичући прстима, сигнализира другоме. И ево — узвратни сигнал прстом. И још... Схватио сам: то су они, Чувари. Схватио сам: због нечега су узнемирени, паучина је затегнута, дрхти. И у мени — као у радио-пријемнику навијеном на исту ту таласну дужину — узвратна дрхтавица.

На подијуму је песник читао предизборну оду, али ја нисам чуо једне једине речи: само равномерно љуљање хексаметарског клатна, и са сваким његовим замахом све ближи некакав одређени час. И ја још грозничаво прелиставам по редовима једно лице за другим — као странице — и још не видим оно једино које тражим, а њега треба што пре наћи, зато што ће зачас кратко откуцати, а онда...

Он је — он је, наравно. Доле, поред подијума, клизећи над блештавим стаклом промакла су ружичаста крила-уши, као тамна двоструко извијена петља слова S одразило се тело у трку — он је јурио некуда у замршене пролазе између трибина.

S, I — везују их некакве нити (између њих је, по моме мишљењу, читаво време некаква нит; још не знам каква — али кад-тад ћу је размрсити). Грчевито сам се закачио очима за њега, он — као клупче све даље, а за њим нит. Ево, зауставио се, ево...

Као громовско, високоволтно пражњење муње: нешто ме је проболо, склупчало. У нашем реду, свега за 40 степени од мене, S се зауставио, нагнуо се. Видео сам I, а поред ње — са одвратним црначким уснама, насмејани R-13.

Прва мисао — да јурнем тамо и да јој довикнем: „Зашто си данас са њим? Зашто ниси хтела да ја будем ту?” Али невидљива, благотворна паучина чврсто ми је спутала руке и ноге; стегнувши зубе, седео сам чврст као гвожђе, не спуштајући очи. Као и сад: то је био оштар, физички бол у срцу. Помислио сам, сећам се: „Ако од нефизичких узрока може бити физички бол, онда је јасно да...”

Закључак, на жалост, нисам извео: само се сећам — синуло ми је нешто у глави о ‚души’, промакла ми је бесмислена пословица древних људи — ‚душа у пете’. Замро сам: хексаметар је умукнуо. Сада почиње... Шта?

Према утврђеном обичају, предизборни одмор од пет минута. Према утврђеном обичају — предизборно ћутање. Али оно сада није било стварно побожно, свештено, као увек; сада је исто као код древних људи кад још нису знали за наше акумулаторске торњеве, кад су по још неукроћеном небу беснеле с времена на време ‚буре’. Сад је било као код древних људи — пред буру.

Ваздух је од прозрачног гвожђа. Хтео бих да дишем широко отворених уста. Напрегнути до бола слух бележи: негде позади — узнемирени шапат као грицкање мишева. Обореним очима видим читаво време оно двоје — I и R — једно поред другог, раме уз раме, и на мојим коленима дрхте туђе — моје омрзнуте — рутаве руке...

У рукама свих — плочице са часовницима. Један. Два. Три... Пет минута... са подијума — челични, лагани глас:

„Ко је ‚за’ — молим да дигне руку.”

Кад бих могао да Му погледам у очи, као раније — право и одано: „Ево ме целог. Целог. Узми ме.” Али сад нисам смео. Са напором сам, као да су ми зарђали сви зглобови — подигао руку.

Шуштање милиона руку. Нечије пригушено „Ах.” И осећам да је већ почело, да стрмоглавице пада, али нисам схватио — шта а нисам имао снаге — нисам смео да погледам...

„Ко је — ‚против’?”

То је одувек био највеличанственији тренутак празника: сви остају да седе непомично, радосно оборивши главу пред благотворним игом Броја над Бројевима. Али тада сам са ужасом, поново зачуо шуштање: најлаганије, као уздах, — боље се чуло кад су раније месингане трубе свирале химну. Тако последњи пут у животу једва чујно уздахне човек — а унаоколо свима бледе лица, свима су хладне капи по челу.

Подигао сам очи — и...

То је стоти део секунде, за длачицу. Видео сам; хиљаде руку су се подигле увис — ‚против’- и пале. Видео сам бледо, прекрижено лице I, њену подигнуту руку. Пао ми је мрак на очи.

Још за длачицу; пауза; тишина; пулс. А онда — као на знак некаквог полуделог диригента — на свим трибинама одједанпут тресак, крици, вихор, трчање усталасаних унифа, фигуре Чувара које збуњено јуре, нечије потпетице у ваздуху пред самим мојим очима — поред потпетица нечија широко отворена уста, напрегнута од нечујног крика. То ми се због нечега урезало у свест, оштрије од свега: хиљаде уста што безвучно вичу — као на чудовишном екрану.

И као на екрану — негде доле, у једном мигу преда мном — побелеле уснице О: притиснута уза зид пролаза, стајала је ограђујући свој трбух прекрштеним рукама. И већ је нема, однесена је, или сам заборавио на њу зато што...

Ово већ није на екрану — ово је у мени самом, у стегнутом срцу, у слепоочницама које учестало ударају. Над мојом главом слева, на клупи — искочио је одједном R-13 — штрцајући, црвен, гневан. На његовим рукама — I, бледа, унифа јој је од рамена до груди поцепана, на белом — крв. Она га је чврсто држала за врат, а он ју је у огромним скоковима — с клупе на клупу — одвратан и вешт као горила — носио навише.

Као да је пожар код древних људи — све је постало пурпурно — и само једно: скочити, стићи их. Не могу сада себи да објасним где сам нашао такву снагу тек ја сам као овном за разбијање зидова прорезао масу — на нечија рамена — на клупе — и већ сам сасвим близу, ево ухватио сам R-а за врат:

„Не смете! Не смете”, кажем. „Одмах да сте...” (на срећу мој се глас није чуо — сви су викали своје, сви су бежали).

„Ко? Шта то? Шта!” R се окренуо, усне су се штрцајући тресле — вероватно је мислио да га је ухватио Чувар.

„Шта? Ето — нећу, не дозвољавам! Пусти је из наручја — одмах!”

Међутим, он је само љутито мљацнуо уснама, одмахнуо главом и потрчао даље. И тад сам ја — страшно ме је срамота да ово запишем, али ми се чини: ипак морам, морам записати, да би ви, незнани моји читаоци, могли до краја да проучите историју моје болести — тад сам замахнуо и ударио га по глави. Схватате ли — ударио сам га! Тога се јасно сећам. И још се сећам: осећање некаквог ослобођења, лакоће у читавом телу од тог ударца.

I је брзо исклизнула из његових руку.

„Одлазите”, викнула је она R-у, „па видите: он је... Одлазите R, одлазите!”

R ми је, искезивши беле, црначке зубе штрицнуо у лице некакву реч, заронио је доле, ишчезао. И ја сам подигао на руке I, чврсто је привио уза себе и понео.

Срце ми је куцало — огромно, и са сваким откуцајем испљускивало тако бујни, врели, тако радосни талас. И, ако је тамо нешто одлетело у парампарчад — свеједно! Само да је ја овако носим, носим, носим...

УВЕЧЕ. 22 ЧАСА.

С напором држим перо у руци: тако неизмеран замор после свих вртоглавих догађаја данашњег јутра. Да се нису сурвали спасоносни, вековни зидови Јединствене Државе? Да нисмо опет без крова, у дивљем стању слободе — као наши далеки преци? Зар нема Добротвора? Против... на Дан Једногласности — против? Мене је због њих стид, тешко ми је, страх ме је. А уосталом — ко су ‚они’? И ко сам ја: ‚они’ или ‚ми’ — зар ја-знам.

Ево: она седи на стакленој клупи, врелој од сунца — на највишој трибини, на коју сам је ја донео. Десно раме и ниже — почетак чудесне неизрачунљиве кривуље — откривени су: најтананија црвена змијица крви. Као да она не примећује да је крв, да су откривене груди... не, шта више она све то види — али то је баш оно што јој је сада потребно, и кад би унифа била закопчана — она би је поцепала, она...

„А сутра...” дише жудно кроз стиснуте, блиставе оштре зубе. „А сутра је — неизвесно. Схваташ ли: ни ја не знам, нико не зна — не зна се! Схваташ ли да се све познато — завршило? Ново, невероватно, невиђено!”

Тамо, доле, сви су запенушили, јуре, вичу. Али то је — далеко, и све је даље, зато што ме она гледа, што ме лагано увлачи у себе кроз узане, златасте прозоре зеница. Тако — дуго, ћутећи. И не знам због чега се присећам како сам једном кроз Зелени Зид исто тако гледао у нечије неразумљиве жуте зенице, а над Зидом су се виле птице (или је то било неком другом приликом).

„Слушај: ако се сутра не деси ништа нарочито — одвешћу те онамо — разумеш?”

Не, ја не разумем. Али ћутећи климам главом. Ја сам се растворио, ја сам бескрајно мала количина, ја сам — тачка...

На крају крајева — то тачкасто стање има своју логику (данашњу): у тачки има највише неизвесности; треба само да се покрене, да се помери — и тад се може претворити у хиљаде различитих кривуља, у стотине тела.

Страх ме је да се покренем: у шта ћу се претворити? И чини ми се — да се сви, исто тако као ја, боје најмлађег покрета. Ево сад, док ја ово пишем, сви седе, забили су се у своје стаклене кавезе, и нешто чекају. У ходнику се не чује за то време уобичајено зврјање лифта, не чује се смех, кораци. Понекад видим: по двоје, осврћући се, пролазе на прстима кроз ходник, сашаптавају се...

Шта ће сутра бити? У шта ћу се ја сутра претворити?

Белешка 26.
Конспект:

Свет постоји. Богиње. 410.

Јутро кроз таваницу — небо као и увек: чврсто, округло, румених образа. Мислим — мање бих се зачудио кад бих видео над главом неко необично четвороугаоно сунце, или људе у разнобојној одећи од животињске длаке, или камене, непрозрачне зидове. Значи ипак свет — наш свет — још постоји? Или је то само инерција, генератор је већ искључен а зупчаници још тутње и врте се — два обртаја, три обртаја — на четвртом ће замрети...

Да ли вам је познато ово чудно стање? Ноћу сте се пробудили, отворили очи у тмини и одједном осећате — залутали сте и брже, све брже почињете да питате унаоколо, тражите нешто познато и чврсто — зид, сијалицу, столицу. Баш тако сам и ја опипавао, тражио по Јединственим Државним Новинама — брже, брже — и ево:

„Јуче је одржан Дан Једногласности који су сви одавно с нестрпљењем очекивали. Четрдесетосми пут је једногласно изабран онај исти Добротвор, који је много пута доказао своју непоколебљиву мудрост. Светковина је била помућена извесном збрком коју су изазвали непријатељи среће и који су самим тим, природно, лишили себе права да постану цигле у темељима Јединствене Државе која је јуче обновљена. Свакоме је јасно да би узимање у обзир њихових гласова било исто тако бесмислено, као кад би узели за део изванредне херојске симфоније — кашаљ болесника који случајно присуствују у концертној сали...”

О, мудри! Зар смо ми опет, без обзира на све — спасени? Али шта би се, стварно, могло супротставити том најкристалнијем силогизму?

И даље — још два-три реда:

„Данас у 12 одржаће се заједничка седница Административног Бироа, Медицинског Бироа и Бироа Чувара. На дневном реду је важан Државни акт.”

Не, још стоје зидови — ево их — могу их опипати. И више нема оног чудног осећања, да сам изгубљен, да не знам где сам, да сам залутао, и нимало није чудновато што видим плаво небо, округло сунце; и сви — као и обично — иду на посао.

Ишао сам булеваром нарочито чврсто и звонко — и чинило ми се да су сви ишли тако. Али ево раскрснице, заокрет иза угла, и видим: сви некако чудно, постранце заобилазе угао зграде — као да је тамо у зиду пукла некаква цев, као да прска хладна вода и не може се тротоаром проћи.

Још пет, десет корака — и ја сам такође попрскан хладном водом, затетурао сам се, одбачен сам са тротоара... Отприлике на висини од два метра горе на зиду — четвртаст листић хартије и отуда — неразумљива — отровнозелена слова:

________

МЕФИ.

А доле S-олико извијена леђа, прозрачна крила-уши која се њишу од гнева или од узбуђења. Подигавши увис десну руку и беспомоћно истегнувши уназад леву — као болесно, сломљено крило — подскакивао је увис — да здере хартију — а није могао, недостајало му је ево оволицко.

Вероватно да је сваки пролазник мислио: „Ако ја приђем, један међу свима — зар он неће помислити: ја сам због нечега крив и баш због тога хоћу...”

Признајем: то исто сам мислио и ја. Међутим, сетио сам се колико је пута он био мој прави анђео-чувар, колико ме је спасавао — и смело сам пришао, пружио руку, здерао летак.

S се окренуо, брзо — брзо сврдло у мене, на дно, нешто је отуда, извукао. Онда је подигао увис леву обрву, обрвом подмигнуо у правцу зида на коме је висило ‚Мефи’. Промакао ми је репић његовог осмеха зачудо као да је чак весео. Уосталом, шта ту има чудно. Лекар ће увек да да предност богињама и врућици од 400 него исцрпљујућој температури инкубације која се лагано диже: јер је овде бар јасно, каква је то болест, ‚Мефи’ који су се данас осули по зиду — то су богиње. Схватам ја његов осмех... Морам признати да сам тачно решење за овај осмех нашао тек много касније, после извесног времена које је било крцато најчуднијим и најнеочекиванијим догађајима.

Силазак у метро — и под ногама, на нетакнутом стаклу степеништа — опет бели летак: ‚Мефи’. И на зиду доле, на клупи, на огледалу у вагону (очигледно, лепљено је на брзу руку — непажљиво, криво) — свугде исте те беле, језиве богиње.

У тишини — разговетна лупњава точкова као шум ускипеле крви. Некога су дирнули за раме — он је уздрхтао, испустио завежљај са хартијама. А лево од мене — други: чита у новинама све један те исти, један те исти, један те исти редак, а новине једва приметно подрхтавају. И ја осећам како је свугде — у точковима, рукама, новинама, трепавицама — пулс све чешћи, и, можда ће данас, кад ја доспем са I тамо — бити 39, 40 или 41 степен — означен на термометру црном цртом...

На хелингу је иста таква тишина у којој зуји далеки, невидљиви пропелер. Ћутећи, намргођене машине стоје. И само дизалице, једва чујно, као на прстима, клизе, извијају се, хватају кљештима плавичасте гомиле замрзнутог ваздуха и утоварају их у цистерне Интеграла: ми се већ спремамо за његов пробни лет.

„Дакле, шта је: да ли ћемо завршити за недељу дана са утоваром?”

То ја — Другом Градитељу. Његово лице је — фајанс исцртан светлоплавичастим, нежноружичастим цветићима (очи, усне) који су данас некако олињали, испрани. Бројимо наглас, али сам одједном застао на пола речи и стојим отворених уста: високо под куполом на плавичастој санти коју је подигла дизалица — једва приметан бели квадратић — залепљена хартијица. И сав се тресем — можда од смеха — да, и сам чујем како се смејем да ли знате то стање кад сами чујете свој смех?)

„Не, чујте...” кажем ја. „Замислите да сте на древном аероплану, висинометар 5000 метара, сломило се крило, ви као голуб наниже, а уз пут израчунавате: ‚Сутра — од 12 до 2... од 2 до 6... у 6 је ручак...’ Зар није смешно? Па ми смо сада — управо тако!”

Плави цветићи се њишу, буље. А шта кад бих ја био стаклен и кад би он видео да ће кроз 3-4 сата...

Белешка 27.
Конспект:

Никакав конспект није потребан.

Сам сам у бескрајним ходницима — оним истим. Немо бетонско небо. Негде капље на камен вода. Позната, тешка, непрозирна врста — а отуда потмула тутњава.

Рекла је да ће доћи к мени тачно у 16. Али ево, већ је прошло после 16 пет, десет, петнаест минута: никога нема.

За тренутак сам ја онај пређашњи кога је страх ако се та врата отворе. Још — последњих пет минута, и ако она не изиђе...

Негде капље на камен вода. Никога нема. Са сетном радошћу осећам: спасен сам. Лагано се враћам кроз ходник. Дрхтава истачкана линија сијалица на таваници је све мутнија, мутнија...

Одједном су позади журно шкљоцнула врата, брзи бат који мекано одскаче од таванице, од зидова — и она, у лету, лагано задихана од трчања, дише устима.

„Знала сам: ти ћеш бити овде, доћи ћеш! Знала сам: ти-ти...”

Копља трепавица се помичу, пропуштају ме унутра — и... Како да опишем оно што са мном ради тај древни, бесмислени, чудесни обред, кад њене усне додирују моје? Којом формулом да се искаже тај вихор који у души брише све осим ње? Да, да у души — смејте се ако хоћете.

Она с напором, лагано подиже капке — и с напором, лагано изговара речи:

„Не, доста... после: сад — идемо.”

Врата су се отворила. Степениште излизано, старо. И неиздржљиво шаролика граја, звиждук, светлост...

------------------------------------------

Од тада је прошло скоро дан и ноћ, све се у мени већ донекле сталожило — и утолико пре ми је необично тешко да дам макар приближно тачан опис. У глави — као да је експлодирала бомба, а отворена уста, крила; крици, лишће, речи, камење — стоје напоредо, у гомили, једно поред другог...

Сећам се — прво што сам помислио: „Брже, наврат нанос, назад.” Јер ми је јасно: док сам у ходницима чекао — они су некако минирали или разрушили Зелени Зид — и отуда је све јурнуло и запљуснуло наш град очишћен од нижег света.

Мора бити да сам нешто слично томе рекао I.

Она се насмејала:

„Ма не! Просто — ми смо изишли изван Зеленог Зида...”

Тада сам отворио очи — и лицем у лице са мном, на јави — оно исто што до данас нико жив није видео другачије него хиљаду пута умањено, ослабљено, пригушено мутним стаклом Зида.

Сунце... то није било наше сунце, равномерно распоређено по површини калдрме глаткој као огледало: то су били некакви живи комадићи, мрље што су непрекидно скакале, од којих су слепеле очи, вртела се свест. И дрвеће као свеће — до самог неба; као пауци који се квргавим пипцима ослањају на земљу; као неме зелене фонтане... И све се то крече, миче, шушти, испод ногу скаче некакво храпаво клупче, а ја сам — прикован, не могу ни макац — зато што ми под ногама није раван — схватате ли, није раван — него нешто одвратно меко, податљиво, живо, зелено, гипко.

Све ме је то ошамутило, загрцнуо сам се — то, ето то је можда најприкладнија реч. Стајао сам ухвативши се обема рукама за некакву зањихану грану.

„Ништа, ништа! То је само у почетку, проћи ће то. Смелије!”

Поред I — на зеленој мрежици која је вртоглаво скакала нечији веома танан, профил изрезан од хартије... не, није то нечији, него ја знам чији. Сећам се: доктор — не, не, ја врло добро све схватам. И схватам: они су ме обоје ухватили под руке и са смехом ме вуку напред. Ноге ми се саплићу, клизају. Тамо је грактање, маховина, бусење, крештање, грање, стабла, крила, лишће, звиждук...

И — дрвеће се размакло, светла пољана, на пољани — људи... или већ ни сам не знам како: можда је правилније — бића.

Ово је најтеже. Зато што је то излазило из свих граница вероватноће. И сад ми је јасно зашто је I увек тако упорно ћутала: ионако јој не бих поверовао — чак ни њој. Могуће је да сутра нећу веровати ни самом себи ни ево овој својој белешци.

На пољани, око голог, камена сличног лобањи — грајала је гомила од триста- четиристо... људи — нека буде — ‚људи’, тешко ми је да говорим другачије. Као што на трибинама од свих лица ви у првом тренутку запажате само позната, тако сам и овде у почетку видео само наше сивоплавичасте унифе. А онда тренутак — и међу унифама, савршено јасно и једноставно: црни, риђи, златасти, тамно смеђи, пегави бели људи — очигледно, људи. Сви су они били без одеће и сви су били покривени кратком блиставом вуном — слично оној коју свако може да види на пуњеном коњу у Праисторијском Музеју. Само су женке имале лица тачно онаква — да, да, баш таква — као код наших жена: нежно ружичаста и без длака, такође су им без длака биле и груди — крупне, чврсте дивног геометријског облика. Мужјаци су без длака имали само један део лица — као наши преци.

То је било до те мере невероватно, до те мере неочекивано да сам ја мирно стајао — одлучно тврдим: мирно стајао и гледао. Као теразије: претоварите један тас — а онда већ тамо можете метати колико хоћете — стрелица се ипак неће покренути...

Одједном — један: I већ више није са мном — не знам како је и где је ишчезла. Унаоколо су само они са атласно блиставом вуном на сунцу. Хватам се за нечије топло, чврсто, црно раме:

„Слушајте — преклињем вас Добротвором — да ли сте видели — где је она отишла? Ма ево сад — овог тренутка...”

К мени — космате, строге обрве:

„Пс-с-ст! Тише”, и космато су се нагле онамо према средини где се налазио камен жут као лобања.

Тамо, горе, над главом, над свима — видео сам њу. Сунце право у очи, са те стране, и од тога је она сва на модром платну неба — оштра, угљеноцрна, угљена силуета на модрини. Мало изнад тога лете облаци, и просто овако: као да нису облаци, него камен, а она је сама на камену, а иза ње гомила и пољана — нечујно клизе као брод и лагано нестаје земља под ногама...

„Браћо...” то она говори, „Браћо! Сви ви знате: тамо иза Зида у граду — граде Интеграл. И знате: дошао је дан да разрушимо тај Зид — све зидове — нека зелени ветар бије с краја на крај — по целој земљи. Али Интеграл ће однети те зидове онамо, горе, у хиљаде других земаља које ће вам вечерас зашумети светиљкама кроз црно ноћно лишће...”

О камен — таласи, пена, ветар:

„Доле Интеграл! Доле!”

„Не браћо: не доле. Него Интеграл треба да буде наш. Онога дана кад се он први пут отисне у небо — на њему ћемо бити ми. Зато што је са нама Градитељ Интеграла. Он је напустио зидове, дошао је са мном овде, да би био међу вама. Живео Градитељ!”

Тренутак — и ја сам негде горе. Испод мене — главе, главе, главе, разјапљена уста што вичу, руке које се подижу и спуштају. Било је то нешто необично, чудновато, пијано: осећао сам себе изнад свих, ја сам био ја, одвојен, засебан свет, престао сам да будем сабирак као увек, него сам постао јединица.

И ево мене — са телом изгужваним, срећним, изгњеченим, као после љубавних загрљаја, доле, крај самог камена. Сунце, гласови одозго — осмех I. Некаква златокоса и сва атласнозлатаста жена која мирише на траве. У њеним рукама — путир, очигледно дрвени. Она отпија црвеним уснама — и даје мени, а ја жудно, затворивши очи, пијем да бих залио ватру — пијем слатке, бодљикаве, хладне искре.

А онда — крв у мени и читав свет — хиљаду пута бива бржи; лагана земља лети као паперје. И све ми је — лако, просто, јасно.

Ево на камену видим позната, огромна слова: ‚Мефи’ — и некако је то толико потребно, то је — једноставна, чврста нит која све повезује. Видим груб лик — можда исто на том камену: крилати младић, прозрачно тело, а онда где треба да буде срце — заслепљујући, крмезни угаљ — што тиња. И опет: ја схватам тај угаљ... или не: осећам га — исто онако као што не чујући осећам сваку реч (она говори одозго, са камена) — и осећам да сви дишу заједно — и да ће сви заједно некуда да лете, као онда птице изнад Зида...

Позади, из честара тела која густо дишу — снажан глас:

„Па то је лудило!”

И, изгледа, да сам ја — да, мислим да сам то био баш ја — скочио на камен, а оданде сунце, главе, на модрини — зелена зупчаста тестера, и ја вичем:

„Да, да, баш тако! И сви треба да полудите, неопходно је да сви полудите — што је могуће пре! То је неопходно — ја знам.”

Поред мене је I; њен осмех, две тамне црте — од крајева уста навише, под углом; а у мени је — угаљ, и то је — тренутно, лагано, помало боли, предивно...

После тога — задржали су се само разбацани комади.

Лагано, ниско — птица. Ја видим: она је жива као и ја, она као човек окреће главу десно, лево и у мене се зашрафљују црне, округле очи...

Још ово: леђа — са блиставом длаком боје слонове кости. По леђима мили тамна, с мајушним криоцима буба — леђа подрхтавају да би отресла бубу, још једном подрхтавају...

Још ово: од лишћа сенка — плетена, решеткаста. У сенци леже и жваћу нешто слично легендарној храни древних људи: дугуљасти жути плод и парче нечег мрког. Жена ми то гура у руку, а мени је смешно: ја не знам могу ли то да једем.

И поново: гомила, главе, ноге, руке, уста. Искачу за тренутак лица — и нестају, распрскавају се као мехури. И за тренутак — или, можда, то ми се само чини — прозрачна, летећа крила-уши.

Из све снаге стежем руку I. Она се осврће:

„Шта ти је?”

„Он је овде... Учинило ми се...”

„Ко он?”

„S... Ево овог тренутка — у гомили...”

Црне као угаљ, тамне обрве уздигнуте ка слепоочницама: оштар троугао, осмех. Нејасно ми је због чега се она осмехује — како може да се осмехује?

„Ти не схваташ — I, ти не можеш да схватиш шта значи ако је он, или неко од њих — овде.”

„Смешан си! Зар ће некоме тамо иза Зида пасти на памет да смо ми — овде. Присети се: ево ти зар си ти некад мислио да је ово могуће? Они нас лове — тамо — нека их нек’ лове! Ти — бунцаш.”

Она се осмехује лагано, весело, осмехујем се и ја, земља је — пијана, весела, лагана — плови...

Белешка 28.
Конспект:

Обе. Ентропија и енергија. Непрозирни део тела.

Ево овако: ако је ваш свет сличан свету наших далеких предака, онда замислите да сте једном у океану набасали на шести, седми део света — на некакву Атлантиду, а тамо — невиђени градови-лавиринти, људи који лебде у ваздуху без помоћи крила или аереа, камење које се подиже снагом погледа — једном речју оно што вам не би на памет пало чак и кад би боловали од сновиђења. Ево тако је мени било јуче. Јер — схватите — нико и никада од нас, од Двестогодишњег Рата није био иза Зида — ја сам вам већ говорио о томе.

Ја знам: дужан сам да вам, непознати пријатељи, испричам подробније о том чудном и неочекиваном свету који ми се јуче открио. Али засад нисам у стању да се вратим на то. Само ново и ново, некакав пљусак догађаја, и немам снаге да скупим све: ја подметнем скуте, прегршти — а ипак се читаве ведрице изливају преко ивице, а на ове странице падају само капи...

У почетку сам чуо у својој соби иза врата звонке гласове — и познао сам њен глас, I, еластичан, металан — и други, готовоо несавитљив — као дрвени лењир — глас Ju. Онда су се врата с треском отворила широм и избацила их обе као метак к мени у собу. Баш тако: као метак. I је ставила руку на наслон моје фотеље и преко рамена, десно — само зубима се осмехивала оној. Ја не бих хтео да будем под тим осмехом.

„Чујте”, рекла ми је I, „ова је жена, изгледа, ставила себи у задатак да вас чува од мене, као мало дете. Је ли то с вашом дозволом?”

И онда — друга, подрхтавајући шкргама:

„Да, он и јесте дете. Да! Само зато и не види да ви са њим све то — само зато да би... све је то — комедија. Да! И моја је дужност...”

За тренутак у огледалу — изломљена, уздрхтала права мојих обрва. Скочио сам и — једва се уздржавајући — са уздрхталим косматим песницама, тешко цедећи кроз зубе сваку реч, викнуо сам јој у лице — у саме шкрге:

„О-вог тре-нутка — напоље! Овог тренутка!”

Шкрге су се надуле цигластоцрвено, онда су спласнуле, посивеле. Она је отворила уста да нешто каже, и не рекавши ништа — залупила врата и изашла.

Полетео сам према I:

„Нећу опростити — никад себи то нећу опростити! Она се усудила — тебе? Али ти ваљда не можеш мислити да ја мислим, да... да она... То је све зато што она хоће да се запише код мене, а ја...”

„Да се запише, срећом, неће јој поћи за руком. И да је хиљаду таквих као она: свеједно ми је. Ја знам ти нећеш поверовати хиљади него мени једној. Зато што сам после оног јучерашњег — ја пред тобом сва до краја, онако као што си ти хтео. Ја сам у твојим рукама, ти можеш — у сваком тренутку...”

„Да — у сваком тренутку”, и истог часа сам схватио — шта, крв ми је јурнула у уши, у образе, викнуо сам: „Не треба о томе, никад ми не говори о томе! Па ти схваташ да бих то био онај ја, пређашњи, а сада...”

„Ко те зна... Човек је као роман: до задње странице не знаш како ће се завршити. Иначе не би вредело ни читати...”

I ме милује по глави. Лице њено не видим, али по гласу осећам: сад гледа некуд веома далеко, загледала се у облак који нечујно плови, лагано, незнано куд...

Одједном ме је одстранила руком — одлучно и нежно:

„Слушај: дошла сам да ти кажем да ми можда само последње дане... Да ли знаш: од вечерас су укинуте све слушаонице.”

„Укинуте?”

„Да. Пролазила сам — и видела: у зградама са слушаоницама нешто припремају, некакви столови, лекари у белом.”

„Па шта то значи?”

„Не знам. Засад још нико не зна. А то је најгоре. Осећам само: укључили су струју, искра јури — и ако не данас, оно сутра... Можда ми неће поћи за руком.”

Ја сам већ давно престао да схватам: ко су они, а ко смо — ми. Не разумем шта ја хоћу: да им пође за руком или да им не пође. Јасно ми је само једно: I се сада креће по самој ивици — и сваког часа...

„Али то је лудост”, кажем ја. „Ви — и Јединствена Држава. То је исто као кад бисте руком запушили топовску цев — и мислили да је могућно задржати пуцањ. То је — потпуна лудост!”

Осмех:

„’Треба сви да полуде — што је могуће пре да да полуде.’ То је неко јуче говорио. Сећаш ли се? Тамо...”

Да, то сам записао. Дакле, то се стварно догодило. Ћутећи гледам у њено лице: на њему је сада изразито јасан — тамни крст.

„I, драга — док још није касно... Хоћеш ли да бацим све, да заборавим све — и да одем с тобом онима, иза Зида — онима... не знам ко су они.”

Она је завртела главом. Кроз тамне прозоре очију — тамо, унутра у њој, ја видим: гори ватра, искре, језичци пламена увис, натрпане су планине сувих, смоластих дрва. И јасно ми је: већ је касно, моје речи више ништа не могу...

Устала је — одмах ће отићи. Можда су ово већ последњи дани, можда — минути... Ухватио сам је за руку.

„Не! Бар још мало — али ради... ради...”

Она је лагано подизала увис, ка светлости, моју руку — моју космату руку, коју сам тако мрзео. Хтео сам да је истргнем, али ју је она држала чврсто.

„Твоја рука... Ти и не знаш, мало њих зна да се женама одавде, из града, дешава да воле — оне. И у теби, сигурно, има неколико капи сунчане, шумске крви. Можда сам те због тога и...”

Пауза — и како је чудно: од паузе, од празнине, од ничега — тако лети срце. И ја вичем:

„Аха! Нећеш ти још отићи! Нећеш отићи — док ми не испричаш о њима — зато што их ти волиш... а ја чак и не знам ко су они, одакле су. Ко су стварно они? Половина коју смо изгубили, Х2 и О а да би се добило Х2О — потоци, мора, водопади, таласи, буре — потребно је да се половине сједине...”

Ја се јасно сећам сваког њеног покрета. Сећам се како је узела са стола мој стаклени троугао и сво време док сам говорио притискала је његову оштру страну уз образ — на образу се појавио бели ожиљак, после је постао ружичаст, ишчезао. И чудно: не могу да се сетим њених речи — нарочито у почетку — него само некаквих појединих слика, боја.

Знам: у почетку је то било — о Двестогодишњем Рату. И ето — црвено по зеленилу трава, по тамној глини, по плаветнилу снегова — црвене, неисушене баре. Онда жута, сунцем спржена трава, голи жути, разбарушени људи — и разбарушени пси — одмах ту, поред надувених стрвина псећих, или, можда људских... То је, наравно — иза зидова зато што је град — већ победио, у граду је већ наша садашња — храна од нафте.

И готово од неба до земље — црне тешке боре, и боре се њишу над шумама, над селима, лагано стубови, дим. Потмули јаук: терају у град црне бескрајне редове — да би их силом спасили и научили срећи.

„Ти си све то углавном знао?”

„Да, углавном.”

„Али ти ниси знао, и само их је мали број знао, да је незнатан део њих ипак издржао и остао да живи тамо, иза Зидова. Голи — отишли су у шуме. Учили су се од дрвећа, звериња, птица, цвећа, сунца. Обрасли су у длаку, али су зато под длаком сачували ватрену црвену крв. Са вама је горе: ви сте обрасли у цифре, по вама цифре миле као ваши. Треба са вас здерати све и отерати вас голе у шуме. Да се научите да дрхтите од страха, од радости, од страшног гнева, од хладноће, да се молите ватри. И ми, Мефи — ми хоћемо...”

„Не, причекај — а ‚Мефи’? Шта је то ‚Мефи’?”

„Мефи? то је древно име, то је — онај што је... Сећаш се: тамо, на камену — приказан је младић... Или не: боље на твоме језику, тако ћеш брже разумети. Дакле: две су силе у свету — ентропија и енергија. Једна тежи ка блаженом миру, ка срећној равнотежи; друга — ка нарушавању равнотеже, ка мучно-бесконачном кретању. Ентропији су се — наши, или тачније — ваши преци, хришћани, клањали као Богу. А ми, антихришћани, ми...”

И у том тренутку — једва чујно, као шапат куцања на вратима — и у собу је упао онај спљоштени, са челом натученим на очи, који ми је више пута доносио цедуљице од I.

Он нам је притрчао, зауставио се, бректао — као ваздушна пумпа — и није могао да изговори ни једне једине речи: мора да је трчао из све снаге.

„Ма шта је! Шта се десило?” Ухватила га је за руку I.

„Иду — овамо...” прошиштала је најзад пумпа. „Стража... и са њом онај — де, како беше... онај грбавко...”

„S?”

„Па да! У суседној су кући. Сад ће бити овде. Брже, брже!”

„Којешта! Имамо времена...” смејала се она, у очима — искре, весели језичци.

То је — или бесмислена, неразумна храброст или је ту било још нешто, мени неразумљиво.

„I, преклињем те Добротвором! Схвати — па то је...” „Преклињем те Добротвором”, оштри троугао — осмех.

„Хајде, мене ради... Молим те.”

„Ах, требало је с тобом још о једној ствари... Добро, свеједно: сутра...”

Она је весело (да: весело) климнула мени главом, климнуо је и тај — извиривши за тренутак испод своје чеоне стрехе. И ја сам — сам.

Брже — за сто. Отворио сам своје белешке, узео пепео — да би ме они затекли за овим послом у корист Јединствене Државе. И одједном — свака длачица на глави је жива, одвојена и покреће се: „А шта ако узму и прочитају макар једну страницу — од ових, од последњих?”

Седео сам за столом не мичући се — и видео сам како дрхте зидови, дрхти перо у мојој руци, њишу се, сливају слова...

Сакрити? Али где: све је стакло. Спалити? Али из ходника и из суседних соба ће видети. А онда ја већ не могу, немам снаге да уништим овај мучни — али можда мени најдражи — комадић себе.

У даљини — у ходнику — већ гласови, кораци. Успео сам само да дохватим свежањ листова, да их мунем испод себе — сад сам прикован за фотељу која вибрира сваким атомом, и под ногама је — палуба, горе и доле...

Стиснувши се у клупко, забивши се под стреху чела — ја сам, некако испод очију, крадомице видео: иду из собе у собу, почевши од десног краја ходника, и све су ближе. Једни су седели слеђени као ја; други су им — скакали у сусрет и широм отварали врата — срећни људи! Кад бих тако могао и ја...

„Добротвор је за човечанство неопходна најсавршенија дезинфекција, и услед тога у организму Јединствене Државе никаква перисталтика...” ја сам дрхтећим пером исписивао ову савршену бесмислицу и савијао се над столом све ниже, а у глави — сулуда ковачница; и леђима сам чуо — кврцнула је квака на вратима, пирнуо је ветар, фотеља је пода мном заиграла...

Тек тада сам се с тешкоћом одвојио од странице и окренуо се према дошљацима (како је тешко играти комедију... ох, ко ми је то данас говорио о комедији?). Напред је био S — мрачно, ћутећи, брзо бушио очима у мени бунаре, у мојој фотељи, у листићима који су подрхтавали под мојом руком. Онда на тренутак — некаква позната, свакодневна лица на прагу, и једно од њих се издвојило — надувене ружичастомрке шкрге...

Сетио сам се свега што је било у овој соби пре пола сата, и било ми је јасно да ће она сад... Све моје биће тукло је и пулсирало у оном (срећом, непровидном) делу тела којим сам покривао рукопис.

Ju је пришла иза њега, иза S, опрезно га дотакла за рукав — и тихо рекла:

„То је Д-503, градитељ Интеграла. Ви сте сигурно чули за њега? Он је увек ето тако, за столом... Уопште не штеди себе!”

А шта сам ја мислио? Каква дивна, необична жена.

S је почео да клизи према мени, нагнуо се преко мог рамена — над сто. Лактом сам заклонио белешке, али он строго викну:

„Молим да ми одмах покажете шта имате то тамо!”

Горећи од стида, пружио сам му листић. Он је прочитао и видим како је из његових очију исклизнуо смех, шмугнуо наниже по лицу и једва машући репом засео негде у десном углу уста...

„Мало двосмислено, али ипак... Па добро, наставите, нећемо вам више сметати.”

Он је зашљапкао — као перајима по води — према вратима, и са сваким његовим кораком мени су се постепено враћале ноге, руке, прсти — душа се поново равномерно распоредила по читавом телу, ја сам дисао...

На крају: Ju се задржала код мене у соби, пришла је, нагнула се према уху — и шапатом:

„Ваша је срећа што сам ја...”

Не разумем: шта је хтела тиме да каже?

Увече, касније, сазнао сам: одвели су троје. Уосталом, о томе наглас, као и о свему другом што се дешава, нико не говори (васпитни утицај невидљиво присутних Чувара у нашој средини). Разговори су се водили углавном о брзом паду барометра и о промени времена.

Белешка 29.
Конспект:

Нити по лицу. Клице. Противприродна компресија.

Чудно: барометар пада, а ветра још нема, тишина. Тамо, горе, већ је почела — за нас још нечујна — бура. Свом снагом јуре облаци. Засад их је мало — одвојени зупчасти крњадци. Дакле: као да се горе већ стропоштава некакав град, и лете наниже комади зидова и кула, расту на очи са ужасавајућом брзином — све су ближе — али ће морати још читаве дане да лете кроз плавичасти бескрај, док не тресну на дно, к нама, доле.

Доле је тишина. У ваздуху — танке, неразумљиве, готово невидљиве нити. Оне сваке јесени долазе оданде, иза Зида. Лагано плове — и одједном осећате: нешто је страно, невидљиво код вас на лицу, ви хоћете да то стресете — али не: не можете, никако да се отарасите...

Нарочито много има тих нити ако идете поред Зеленог Зида, где сам ја јутрос ишао: I ми је заказала састанак у Древној Кући — у оном, нашем ‚стану’.

Већ сам издалека био приметио непрозирну и црвену громаду Древне Куће кад сам позади чуо нечије ситне, ужурбане кораке, учестало дисање. Осврнуо сам се — и видео: за мном је трчала О.

Сва је била некако нарочито, уоквирено, гипко, округла. Руке и пехари груди, и читаво њено тело, мени тако познато, заокругљивало се и затезало унифу: ево сад ће пробити танку материју — и напоље, на сунце, на светлост. Ја замишљам: тамо, у зеленим прашумама, у пролеће, исто се тако тврдоглаво пробијају кроз земљу клице — да би што пре избациле гране, лишће, да би што пре цветале.

Неколико тренутака је ћутала, модро ми сијала у лице.

„Видела сам вас — онда, сећате се, на Дан Једногласности.”

„Ја сам вас, такође видео...” и одмах сам се сетио како је стајала доле, у уском пролазу, прибивши се уза зид и покривши трбух рукама. Нехотице сам погледао на њен округли трбух под унифом.

Она је очигледно то приметила — сва је постала облоружичаста, и ружичаст осмех:

„Ја сам тако срећна — тако срећна... Пуна сам — разумете ли: до вршка. И ето — идем и ништа не чујем шта је унаоколо, него све слушам унутра, у себи...”

Ћутао сам. На мом лицу — нешто туђе, оно ми смета — и ја никако не могу од тога да се ослободим. И одједном неочекивано, сијајући још модрије, она је дохватила моју руку — и на својој руци сам осетио њене усне... То је било први пут у мом животу. То је било некакво, мени до сада непознато, древно миловање, и од њега — такав стид и бол да сам (можда, чак грубо) истргао руку.

„Слушајте — ви сте полудели! И не само то — уопште ви... Чему се ви радујете? Зар ви не можете да заборавите шта вас чека? Ако не сад — онда свеједно, кроз месец, кроз два месеца...”

Она се — утулила; сви кругови су се одједном — угнули, искривили. А мени у срцу — непријатно, чак болесна компресија, повезана са осећањем сажаљења (срце није ништа друго до идеална пумпа; компресија, стезање — усисивање помпом течности је технички апсурд; отуда је јасно: у којој су мери, у суштини, апсурдне, противприродне, болесне све ‚Ијубави’, ‚сажаљења’ и све друго што изазива такву компресију).

Тишина. Мутнозелено стакло Зида — лево. Тамноцрвена громада — напред. И ове две боје, слажући се, дале су ми у облику резултанте — како ми се то тада учинило, блиставу идеју.

„Стојте! Знам како да вас спасем. Ја ћу вас избавити од тога: да видите своје дете — а онда да умрете. Ви ћете моћи да га однегујете — разумете ли — ви ћете пратити како вам на рукама расте, заобљава се, једра, као зрели плод...”

Она се само стресла и упила у мене, нетремице ме посматрајући.

„Ви се сећате оне жене... онда, давно, у шетњи. Дакле: она је сад овде, у Древној Кући. Хајдемо к њој и гарантујем: све ћу одмах уредити.”

Већ сам видео како утроје идемо, како је са I водим ходницима — ето већ је тамо, међу цвећем, травом, лишћем... Она се, међутим, одмакла од мене, рошчићи њеног ружичастог полумесеца су подрхтавали и благо се извијали наниже.

„То је она иста”, рекла је она.

„То јест...” ја сам се некако збунио. „Па да: она иста.”

„И ви хоћете да ја одем к њој — да молим њу — да ја... Не смете ми никада више то поменути!”

Погнувши се, брзо је отишла од мене. Као да се још нечег сетила — окренула се и викнула:

„И умрећу — ако, нека! Шта се то вас тиче — зар вам није свеједно?”

Тишина. Падају одозго, ужасавајућом брзином расту на очиглед — комади модрих кула и зидова, али ће они још морати сате — можда дане — да лете кроз бескрај; лагано плове невидљиве нити, слежу се на лице — и никако да их стресеш, никако да их се отарасиш.

Лагано идем ка Древној Кући. У срцу — апсурдна, мучна компресија...

Белешка 30.
Конспект:

Последњи број. Галилејева грешка. Зар није боље?

Ево мог разговора са I — тамо, јуче, у Древној Кући, усред шароликог жагора који заглушује логички ток мисли — црвене, зелене, бронзаножуте, беле, наранџасте боје... И за све време — под залеђеним мермерним осмехом прћоносог древног песника.

Ја репродукујем овај разговор од слова до слова — зато што ће он, како ми се чини, имати огроман, одлучујући значај за судбину Јединствене Државе — и још више: за васиону. А онда овде ћете ви, непознати моји читаоци, можда наћи извесно оправдање за мене...

I је одмах, без икакве припреме, сручила све на мене:

„Ја знам: прекосутра је код вас — први пробни лет Интеграла. Тог дана ћемо га ми узети у своје руке.” „Како? Прекосутра?”

„Да. Седи, не узбуђуј се. Не можемо губити ни тренутка. Међу стотину људи које су јуче насумице ухапсили Чувари — доспело је и 12 Мефа. И ако се пропусте два- три дана — она ће пропасти.”

Ћутао сам.

„Да бисте посматрали ток пробе — морају вам послати електротехничаре, механичаре, лекаре, метеорологе: И тачно у 12 — запамти — кад зазвоне за ручак и сви оду у трпезарију, ми ћемо остати у ходнику, закључаћемо све у трпезарији — и Интеграл је наш... Разумеш: то је потребно по било коју цену. Интеграл у нашим рукама — то ће бити оружје које ће помоћи да се заврши све одједном, брзо, без бола. Њихов аеро... ха! То ће бити просто ништавни рој мушица против копца. А онда: ако то већ буде неизбежно — моћи ће се усмерити наниже цеви мотора и самим њиховим радом...”

Скочио сам.

„То је незамисливо! То је бесмислица! Зар ти није јасно да је то што ви намеравате — револуција?”

„Да, револуција! Зашто је то бесмислено?”

„Бсмислено је зато што револуције не може бити. Зато што је наша — то не кажеш ти, него ја — наша револуција је била последња. И више никаквих револуција не може бити. То је сваком познато...”

Подсмешљив, оштар троугао обрва:

„Драги мој, ти си математичар. Чак — више од тога: ти си филозоф математике. Дакле: наведи ми последњи број.”

„То јест? Ја... ја не разумем: какав... последњи број?” „Па — последњи, горњи, највећи.”

„Али, I — па то је бесмислено. Ако је број бројева бескрајан, какав ти хоћеш последњи број?”

„А какву ти хоћеш последњу револуцију? Последње — нема, револуције су бескрајне. Последња — то је за децу: децу бесконачност плаши, а потребно је да деца ноћу мирно спавају...”

„Али какав је смисао — какав је смисао у свему томе — за име Добротвора? Каквог има смисла кад су већ сви срећни?”

„Рецимо: добро, нек је чак и тако. А шта онда даље?”

„Смешно! Потпуно дечије питање. Испричај нешто деци — све до краја, она ипак питају: ‚а даље, а зашто?’”

„Деца су једини смели филозофи. И смели филозофи су — обавезно деца. Баш тако, као деца, увек и треба да буде: ‚а шта даље?’”

„Ничега нема даље! Тачка. По читавој васиони је — равномерно, свугде — разливено...”

„Аха: равномерно, свугде! Ето баш ту и јесте она — ентропија, психолошка ентропија. Теби, математичару — зар теби није јасно да су само разлике — разлике у температурама, и у топлотним контрастима — да је само у њима живот. А ако су свугде, по читавој васиони подједнако топла или подједнако хладна тела... њих треба сударити — да би настала ватра, експлозија, пакао. И ми ћемо их сударити.” „Али, I — схвати, па схвати: наши преци су за време Двестогодишњег Рата — управо то и урадили...”

„Ох, и они су били у праву — хиљаду пута у праву. Они су само у једном погрешили: касније су поверовали да су они последњи број — каквог у природи нема, нема. Њихова грешка је Галилејева грешка: он је био у праву тврдећи да се Земља окреће око Сунца, али он није знао да се читав сунчани систем — креће још око некаквог центра, он није знао да истинска, нерелативна земљина орбита — уопште није наивни круг...”

„А ви?”

„А ми — засад знамо да нема последњег броја. Можда ћемо заборавити. Не: чак је сигурно да ћемо заборавити када остаримо као што неминовно стари све. И онда ћемо ми — исто тако неминовно наниже — као у јесен лишће с дрвета — као прекосутра ви... Не, не, драги — не ти. Ти си — са нама, ти си — са нама!”

Зажарена, усковитлана, искричава — никад је још нисам видео такву — она ме обгрлила свим својим телом. Нестао сам...

Најзад — гледајући ми чврсто, тврдо у очи:

„Онда запамти: у 12.” И ја сам рекао:

„Да, памтим.”

Отишла је. Сам сам — међу бучним, разногласним жагором — модрих, црвених, зелених, бронзаножутих, наранџастих...

Да, у 12... и одједном бесмислено осећање нечег туђег што ми је попало по лицу — што никако не могу да отрем. Одједном — јучерашње јутро, Ju — и оно што је она онда викала I у лице... Зашто? Какав је то апсурд?

Пожурио сам да изађем напоље — брже кући, кући...

Негде позади, чуо сам продорно крештање птица над Зидом. А напред, у заласку сунца — из, крмезне кристализиране ватре — лопте купола, огромне зажарене коцке — куће, као следена муња у небу — врх акумулаторског торња. И све ово — сву ову беспрекорну, геометријску лепоту — ја ћу морати лично, својим рукама... Зар нема — никаквог изласка, никаквог пута?

Поред некакве слушаонице (броја се не сећам). Унутра — на гомилу сложене клупе; по средини — столови покривени чаршавима од снежнобелог стакла; на белом мрља ружичасте сунчане крви. И у свему томе скривено је некакво непознато — и због тога језиво — сутра. Противприродно је: биће које мисли — које види: да живи у незакономерностима, неизвесностима, иксовима. Као кад би вам завезали очи и приморали вас да тако идете, пипате, спотичете се, а ви знате да је ту негде сасвим близу — крај, само један корак — и од вас ће остати само згњечени, изнакажени комад меса. Зар то није то исто?

...А шта ако бих не чекајући — сам главом наниже? Зар не би то био једини правилан поступак који би одједном размрсио све?

Белешка 31.
Конспект:

Велика операција. Ја сам опростио све. Судар возова.

Спасени смо! У задњем тренутку, када је већ изгледало да се човек нема за шта ухватити, када је изгледало да је већ све готово...

Овако; као да сте се степеницама већ попели до страшне Добротворове Машине, и са тешким звекетом вас је већ покрио стаклени поклопац, и ви последњи пут у животу — брже — гутате очима модро небо...

И одједном: све је то — само ‚сан’. Сунце је ружичасто и весело, и зид — таква је радост помиловати руком хладни зид — и јастук — бескрајно се наслађивати удубљењем од ваше главе на белом јастуку...

Ето то је отприлике оно што сам преживео кад сам јутрос прочитао Државне Новине. Био је страшан сан, и он се завршио. А ја, малодушник, ја, безверник — ја сам већ мислио на добровољну смрт. Стидим се сада да читам последње редове које сам јуче написао. Али свеједно: нека, нека они остану као спомен на оно невероватно што је могло бити — и чега више неће бити... да, неће бити!...

На првој страници Државних Новина је сијало:

„Радујте се,

Јер сте од данас ви — савршени! До данашњег дана су ваша чеда, механизми — били савршенији од вас.

По чему?

Свака искра динамомашине јесте искра најчистијег разума; свако кретање клипа јесте беспрекорни силогизам. Али зар и у вама није исто такав непогрешиви разум? Филозофија дизалица, преса и пумпи јесте — довршена и јасна као круг шестара. А зар је ваша филозофија мање шестарска?

Лепота механизма јесте у ритму неумитном и прецизном, као клатно. Али зар и ви — који сте од детињства одгајани по Тејлоровом систему — нисте постали прецизни као клатно?

И још нешто:

Механизам нема фантазије.

Да ли сте икада видели да се за време рада на физиономији пумпног цилиндра — расплињава далеки, бесмислено сањалачки осмех? Да ли сте икада чули да се дизалице ноћу у време одређено за одмор, немирно врте и уздишу?

Не!

А код вас — црвените! — Чувари све чешће виде те осмехе и уздахе. И — кријете очи, историчари Јединствене Државе моле да им се уваже оставке како не би записивали срамне догађаје.

Али то није ваша кривица — ви сте болесни. Име је ове болести:

Фантазија.

То је црв који изгриза црне боре на челу. То је грозница која вас тера да трчите све даље — макар да то ‚даље’ почиње тамо где се завршава срећа. То је последња барикада на путу ка срећи.

И радујте се: она је већ минирана.

Пут је слободан.

Последње откриће Државне Науке: центар фантазије јесте — бедни мождани чвор у области Варолијева моста. Трипут спалити тај чвор X-зрацима — и ви сте излечени од фантазије

Заувек.

Ви сте — савршени, ви сте — равни машини, пут ка стопроцентној срећи је — слободан. Зато журите сви — и старо и младо — журите да се подвргнете Великој Операцији. Журите у слушаонице у којима се врши Велика Операција! Живела Велика Операција! Живела Јединствена Држава. Живео Добротвор!

...Ви — да ви све то нисте читали у мојим белешкама, сличним некаквом древном, фантастичном роману; да се у вашим рукама, као у мојим, тресао ево овај новинарски лист који још мирише на боју; да сте знали, као што ја знам, да је то најистинскија реалност, ако не садашња, а оно сутрашња — зар не бисте и ви осећали исто ово што и ја? Зар вам се — као код мене сада — не би вртело у глави? Зар вас не би — по леђима и рукама — подилазили ови језиви, слатки, ледени трнци? Зар вам не би изгледало да сте ви — гигант, Атлас — и ако се усправите да ћете неминовно ударити главом о стаклену таваницу?

Дохватио сам телефонску слушалицу:

„I-330.. . Да, да: 330”, а онда, гушећи се викнуо сам: „Ви сте код куће, да? Јесте ли читали — читате ли? Па то је, па то је... То је изванредно!”

„Да...” дуго, мрачно ћутање. Слушалица је једва чујно зујала, нешто мислила... „Ја морам обавезно да вас видим данас. Да, код мене после 16. Обавезно.”

Драга! Како је — како је мила! ‚Обавезно’... Ја сам осећао: осмехујем се — и никако не могу да се зауставим, и ето тако, понећу на улицу овај осмех — као фењер, високо изнад главе...

Тамо, напољу, налетео је на мене ветар. Витлао је, звиждао, секао. Али ја сам само још веселији. Вичи, завијај — свеједно: сад више нећеш моћи да обориш зидове. И над главом се сурвавају челични летећи облаци — нека: нећете помрачити сунце — ми смо га заувек приковали ланцем за зенит — ми, Исуси Навини.

На углу — густа гомила Исуса Навина стајала је приљубивши се челима за стакло зидова. Унутра, на заслепљујуће белом столу, већ је лежао један. Испод белине су се видели боси табани, растављени у облику жутог угла, бели лекари — сагли се ка узглављу, бела рука — пружила према руци нечим напуњен шприц.

„А ви — зашто не идете”, упитао сам — никога, или, тачније, све.

„А зашто не ви?” окренула се према мени нечија лопта.

„Ја ћу после. Ја морам још прво...”

Мало збуњен, повукао сам се. Ја сам стварно прво морао да видим њу, I. Али зашто ‚прво’ — нисам могао себи да дам одговор...

Хелинг. Светлуцао је, блистао плавичасто ледени Интеграл. У машинском одељењу зујао је динамо — нежно, понављајући некакву једну те исту реч без краја — као да је то моја, мени позната реч. Сагао сам се, помиловао дугу, хладну цев мотора. Драга... како си — како си, мила. Сутра ћеш ти — оживети, сутра ћеш — први пут у животу задрхтати од ватрених, пламених капљица у твојој утроби...

Каквим бих очима ја гледао на то моћно стаклено чудовиште да је све остало као јуче? Кад бих знао да ћу га сутра у 12 — да ћу га издати... да, издати...

Опрезно за лакат одстрага. Окренуо сам се: тањирасто, пљоснато лице Другог Градитеља.

„Ви већ знате”, рекао је он.

„Шта? Операција? Да, зар је могуће? Како сви, сви — одједном...”

„Ма не, не то: пробни лет су одложили за прекосутра. Све због те операције... Узалуд смо терали свет, мучили се...”

Све због Операције... Смешан, ограничен човек. Ништа не види даље од свог тањира. Кад би он знао да није Операције — како би он сутра у 12 седео под катанцем у стакленом кавезу, батргао се и беснео.

Код мене у соби у 15.30 часова. Ушао сам — и видео Ju. Седела је за мојим столом, — кошчата, усправљена, чврста — учврстивши на руци десни образ. Мора да је већ одавно чекала: јер кад ми је скочила у сусрет — на њеном образу је остало пет јамица од прстију.

Један тренутак је у мени оно исто несрећно јутро, ево баш овде, поред стола — она поред I, разјарена... Али само за тренутак — и одмах је данашње сунце све избрисало. Тако се дешава кад у сунчан дан, улазећи у собу, из расејаности окренете прекидач — сијалица се запали, али као да је и нема — тако је смешна, јадна, непотребна...

Без предомишљања пружио сам јој руку, опростио сам јој све — она је дохватила моје обе, чврсто их, бодљикаво стегла, и узбуђено подрхтавајући образима који су висили као древни накит — рекла:

„Чекала сам... ја сам само на тренутак... само сам хтела да кажем: како сам срећна, како се радујем због вас! Схватите: сутра или прекосутра — бићете потпуно здрави, ви ћете се поново — родити...”

Видео сам на столу листић — последње две странице јучерашње моје белешке: како сам их синоћ тамо оставио — тако су и лежале. Да је она видела шта сам ја тамо писао... Уосталом, свеједно: сад је то само историја, сад је то — до комичности далеко, као кроз окренути доглед...

„Да”, рекао сам ја, „ево, молим вас: сад сам ишао булеваром и испред мене човек, а од њега — сенка на калдрми. Разумете ли — сенка светли. И мени се чини — ето ја сам убеђен — сутра уопште неће бити сенки, ни од једног човека, ни од једне ствари, сунце ће бити кроз све...”

Она на то нежно и строго:

„Ви сте фантаста! Деци код мене у школи — не бих дозволила да тако говоре...”

И још нешто о деци, и како их је она све одједном, у гомили, одвела на Операцију, и како су тамо морали да их везују, и о томе да ‚волети — треба немилосрдно, да, немилосрдно’ и да ће се она, изгледа, одлучити...

Поправила је међу коленима сивоплавичасту тканину; ћутећи је, брзо — облепила читавог мене осмехом и отишла.

И — на срећу, сунце се данас још није зауставило, сунце је летело, и ево већ је 16, ја лупам на врата — срце лупа...

„Уђите!”

На под — поред њене фотеље, обгрливши њене ноге, забацивши главу увис, гледати је у очи — наизменице, у једно и у друго око — и у свакоме видети себе — у чудесном ропству...

А тамо, иза зида, бура, тамо су облаци све челичнији: нека! У глави је тесно, необуздане — преко мере — речи, и ја наглас заједно са сунцем некуда летим... не, сад ми већ знамо куда — и иза мене су планете — планете које бљују пламен и које су настањене ватреним цвећем које пева — и планете неме, модре, где је разумно камење уједињено у организована друштва — планете које су достигле, као и наша земља, врхове апсолутне, стопроцентне среће...

И одједном — одозго:

„А зар ти не мислиш да је врхунац — баш ово камење уједињено у организована друштва?”

И све је оштрији, све је тамнији троугао:

„А срећа... Шта са њом? Па жеље су мучне, зар не? И јасно је: срећа је кад нема више никаквих жеља, нема ниједне... Каква је грешка, каква је апсурдна предрасуда што смо до сада пред срећом — стављали знак плус; пред апсолутном срећом је наравно, минус — божанствени минус.”

Ја сам — сећам се — расејано промрмљао:

„Апсолутни минус је 273...”

„Минус 273 — баш тако. Мало је хладно, али зар баш то не показује да смо ми — на самом врху.”

Као оно онда, одавно — она је говорила некако за мене, мноме — развијала је до краја моје мисли. Али је у томе било нешто тако језиво — нисам могао — и са напором сам исцедио из себе ‚не’.

„Немој”, рекао сам ја. „Ти... ти се шалиш...”

Она се насмејала гласно — сувише гласно. Брзо, у трену, досмејала се до некаквог краја, повукла се... Пауза.

Устала је. Ставила ми је руке на рамена. Дуго је, полако гледала. Онда ме је привукла себи — и ничег више није било: само њене оштре вреле усне.

„Збогом.”

То је издалека, одозго, и до мене није дошло одмах — можда кроз минут, кроз два.

„Како то ‚збогом’?”

„Ти си болестан, ти си због мене вршио злочине — зар те то није мучило? А сада је Операција — и ти ћеш се излечити од мене. И то је — збогом.”

„Не”, повикао сам ја.

Немилосрдно оштар, црн троугао на белом:

„Како? Не желиш срећу?”

У глави ми је нешто јурило, два логичка воза су се сударила, налетела један на други, ломила, пуцала...

„Дакле, шта је, ја чекам — бирај: Операција и стопроцентна срећа — или...”

„Не могу без тебе, не желим без тебе”, рекао сам ја или сам само помислио — не знам, тек I је чула.

„Да, ја знам”, одговорила ми је. И онда — стално држећи на мојим раменима своје руке и не одвајајући своје очи од мојих:

„Онда — до сутра. Сутра — у 12: сећаш се?”

„Не. Одложено је за један дан... Прекосутра...”

„Утолико боље за нас. У 12 — прекосутра...”

Ишао сам сам — по сумрачној улици. Ветар ме је окретао, носио, терао — као хартијицу; комадићи челичног неба су летели, летели — кроз бескрај могу летети још једно дан-два... Додиривале су ме унифе пролазника — међутим, ја сам ишао — сам. Било ми је јасно: сви су спасени, али за мене више спаса нема, ја не желим спас...

Белешка 32.
Конспект:

Не верујем. Трактори. Људски ивер.

Да ли верујете у то да ћете умрети? Да, човек је смртан, ја сам — човек: према томе... Не, није то то, знам ја да ви то знате. Али ја питам: да ли се вама дешавало да поверујете у то, да поверујете до краја, не својим умом, него телом, да осетите да ће једном прсти који ево држе баш ову страницу — бити жути, ледени...

Не, наравно, не верујете — и због тога нисте досад скочили са десетог спрата на калдрму, због тога све до сада једете, окрећете странице, бријете се, осмехујете, пишете...

Исто то — да, баш исто то је данас са мном. Ја знам да ће ова мала црна казаљка на сату склизнути овамо, доле, ка поноћи, поново ће се лагано подићи навише, прекорачиће некакву последњу црту — и настаће невероватно сутра. Ја то знам — али ипак све некако не верујем — или се можда мени чини да су двадесет четири сата — двадесет четири године. И због тога могу још понешто да радим, некуд да журим, да одговарам на питања, да се пењем по лествицама на Интеграл. И још осећам како се он љуља на води, и схватам — треба се ухватити за ограду — а под руком је хладно стакло. Видим како прозрачне живе дизалице, сагнувши ждраловске вратове, истегнувши кљунове, брижно и нежно хране Интеграл страшном експлозивном храном за моторе. И доле на реци — јасно видим модре, надувене од ветра водене жиле, чворове. Али како: све је то веома одвојено од мене, туђе, пљоснато — као цртеж на листу хартије. И чудно је како равно, цртежасто лице Другог Градитеља — одједном каже:

„Дакле, како ћемо: колико узимамо горива за моторе? Ако рачунамо три... три и по сата...”

Преда мном — у пројекцији, на цртежу — лежи моја рука са бројачем, логаритамски бројчаник, цифра 15.

„Петнаест тона. Али боље узмите... да: узмите сто...” Ово је зато што ја ипак знам да ће сутра...

И видим са стране — једва приметно почиње да дрхти моја рука са бројчаником.

„Сто? Зашто толико много? Па то је — за једну недељу. Ма како за недељу: више!”

„Ко ће га знати... ко то зна...”

„Ја знам...”

Ветар фијуче, сав је ваздух крцат нечим невидљивим до самога врха. Тешко дишем, тешко идем — и тешко, лагано, не заустављајући се ни на секунду — мили казаљка на сату акумулаторског торња тамо на крају булевара. Врх торња — у облацима — таман, модар и тупо завија: усисава електричну енергију. Завијају димњаци Фабрике Музичких инструмената.

Као и увек — у редовима, по четворо. Међутим, редови су некако — лабави, и, можда од ветра — њишу се, повијају. И то све више. Ето са нечим су се на углу сударили, устукнули, и већ су збијена, слеђена, тесна грудва што убрзано дише; сви имају одједном друге гушчје вратове.

„Гледајте! Гледајте — ено тамо, брже!”

„Они! То су они!”

„...А ја — нећу ни за живу главу! Нипошто — боље главу у Машину...”

„Тише! Лудаче...”

На углу, у слушаоници — широм отворена врата, а оданде — лагана, гломазна колона од педесетак људи. Уосталом ‚људи’ — то није то: нису то ноге — него некакви тешки, оковани точкови који се окрећу помоћу невидљивог довода; нису то људи — него некакви човеколики трактори. Над њиховим главама пуца на ветру бела застава са извесним златним сунцем — а у зрацима натпис: „Ми смо први! Ми смо већ оперисани! Сви за нама!”

Они су лагано, незадрживо преорали кроз гомилу — и јасно је да им је овде уместо нас на путу зид, дрво или кућа — они би исто тако, не заустављајући се, преорали зид, дрво, кућу. Ево — већ су на средини булевара. Руку под руку — развукли су се у ланац, лицем према нама. А ми — напрегнуто, нарогушено клупко — чекамо.

Вратови су као код гусака истегнути. Облаци. Ветар фијуче.

Одједном су се крила на ланцу, десно и лево, брзо повила и на нас — све брже — као тешка машина низбрдо, стегли су обруч — и према разјапљеним вратима, у врата, унутра...

Нечији продоран крик:

„Утерују! Бежите!”

И све се сурвало. Поред самог зида — још стоје узана права вратанца, сви онамо — главама напред — главе су се у тренутку изоштриле као клинови оштри су и лактови, ребра, рамена, бокови: Као водени млаз стиснут у пожарно црево распрскале су се ноге попут лепезе и унаоколо сипају трупкаве ноге, размахнуте руке и унифе. Однекуд, на тренутак, мени пред очи — двоструко извијено, тело као слово S, провидна крила-уши — и већ њега нема, у земљу, и ја сам сам — међу промичућим ногама и рукама трчим...

Да предахнем у некој капији — леђима чврсто наслоњен на врата — и одједном је уз мене, као да га је ветар прибио — мајушни људски иверчић.

„Ја сам за све време... ја сам за вама... Ја нећу — разумете ли — нећу. Слажем се...”

Округле, мајушне руке мени су на рукаву, округле модре очи: то је она, О. И некако сва клизи по зиду и стропоштава се на земљу. Као клупче се савила тамо, доле, на хладним степеницама, а ја сам — изнад ње, гладим је по глави, по лицу — руке су ми влажне: Овако: као да сам ја врло велики, а она — сасвим малена — малени део мене самог. То је нешто сасвим друго него према I, и ја сад замишљам: нешто је слично могло бити код древних у односу према њиховој приватној деци.

Доле — кроз руке које покривају лице — једва чујно:

„Ја сваке ноћи... Ја не могу — ако ме излече... Ја сваке ноћи — сама, у тами о њему мислим — какво ће оно бити, како ћу га ја... Што ће мени тада живот разумете ли? И ви морате — морате...”

Бесмислено осећање — али ја сам стварно убеђен: тачно, морам. Бесмислено — зато што је ова моја дужност још један злочин. Бесмислено — зато што бело не може истовремено бити и црно, дужност и злочин се не могу поклапати. Или у животу нема ни црног ни белог, и боја зависи само од основне логичке премисе. И ако је премиса била то што сам јој ја противзаконито дао дете...

„Па добро — само не треба, само не треба...” говорим јој ја. „Разумете ли: морам вас одвести код I, као што сам вам онда предлагао, да би она...”

„Да.” (Тихо, не склањајући руке са лица). Помогао сам јој да устане. И ћутећи, свако о нечем свом — или, о једном те истом, можда — улицом која је постајала све тамнија, између немих оловних кућа, кроз чврште гране ветра које су нас шибале.

У некаквој прозирној, напрегнутој тачки — кроз фијук ветра сам чуо позади познате кораке који су шљапкали као по барама. На углу сам се осврнуо — међу преврнутим облацима који су летели, одражавали се у мутном стаклу калдрме — угледао сам S. Одмах су ми руке, којима сам неуједначено размахивао постале туђе, и ја гласно причам О — да ће сутра... да, сутра ће бити — први лет Интеграла, да ће то бити нешто невиђено, фантастично.

О — забезекнуто, округло, модро гледа на мене, на моје гласно, бесмислено размахивање рукама. Али јој ја не дам да дође до речи — говорим, говорим. А унутра издвојено — то чујем само ја — грозничаво зуји и туцка мисао: „Не треба... треба некако... Не треба га водити са собом код I...”

Уместо да скренем улево — скренем удесно. Мост подмеће своја покорна, ропска савијена леђа — нама трома... мени, О — и њему S, који је позади. Из осветљених зграда на оној обали падају у воду светиљке и распадају се на хиљаде грозничаво скакутавих искри, упрсканих помамном белом пеном. Ветар бруји — као да је негде у близини затегнута — дебела басна жица. И кроз бас — позади све време...

Кућа у којој станујем. Код капије О се зауставила, почела је нешто...

„Не! Па ви сте обећали...”

Али ја јој нисам дао да заврши, журно сам је угурао у капију — и ми смо унутра; у холу. За контролним столом — познати, опуштени образи, дрхте узбуђено; унаоколо — збијена гомила бројева — некаква препирка, главе нагнуте са другог спрата преко ограде — појединачно стрчавају доле. Али о томе — после, после... А сад сам брже-боље одвукао О у супротни угао, сео леђима уза зид (тамо сам, иза зида, видео: клизи по тротоару напред и назад тамна, главата сенка), извадио сам нотес.

О је лагано тонула у своју фотељу — као да јој се под унифом испаравало, као да јој је копнело тело, и једино је остала празна хаљина и празне очи, које су ме упијале у своју модру празнину. Уморно:

„Зашто сте ме овамо довели? Преварили сте ме?”

„Не... Тише! Гледајте тамо... видите ли — иза зида?”

„Да. Сенка.”

„Он је све време за мном... Ја не могу. Разуме те ли — ја не смем. Одмах ћу написати две речи — узмите и идите сами. Ја знам: остаће он овде.”

Испод унифе се поново покренуло набрекло тело, мало се заокруглио трбух, на образима — једва приметно свитање, зора.

Гурнуо сам јој у хладне прсте цедуљицу, чврсто стегао руку, последњи пут захватио очима из њених модрих очију.

„Збогом! Можда ћемо се још некад...”

Истргла је руку. Сагнувши се пошла је лагано, два корака, брзо се осврнула, и ево је опет поред мене. Усне се мичу — очима, уснама, — сва она — једну те исту, мени једну те исту некакву реч, и какав неиздржљив осмејак, какав бол...

А онда савијени људски иверчић на вратима, мајушна сенка иза зида — не осврћући се, брзо — све брже...

Пришао сам сточићу Ju. Узбуђено, с негодовањем ширећи шкрге, она ми је рекла:

„Разумете — као да су сви полудели! Ево он нас уверава, као да је он лично видео код Древне Куће некаквог човека — го и сав покривен длаком...”

Из гомиле са накострешеним главама глас:

„Тачно! И још једном понављам: видео сам тачно.”

„Па како вам се то допада, а? Какво бунцање!”

И то ‚бунцање’ је за њу тако убедљиво, несавитљиво да сам се ја упитао: ‚Да није доиста бунцање све ово што се дешава са мном и око мене у последње време?’ Међутим, погледао сам на своје космате руке и — сетио се: ‚У теби је, сигурно, кап шумске крви... Можда те ја због тога и...’

Не: на срећу — није бунцање. Не: на несрећу — није бунцање.

Белешка 33.
Конспект:

(Ово је без конспекта на брзу руку последње.)

Тај дан је — настао.

Брже да видим новине: можда ће — тамо... Читам новине очима (управо овако: моје су очи сада — као перо, као бројач који држиш, осећаш у рукама — то је туђе, то је инструмент).

Тамо — крупно, преко целе прве странице:

„Непријатељи среће су будни. Држите се обема рукама за срећу! Сутра се обуставља посао — сви бројеви да се јаве на Операцију. Ко се не јави — подлеже Машини Добротвора.

Сутра! Зар је могуће — зар је могуће да ће бити некакво сутра?

По свакодневној инерцији пружио сам руку (инструмент) према полици за књиге — сложио сам данашње Новине уз остале, у златом украшени повез. И уз пут:

„Зашто? Зар није свеједно? Јер овамо, у ову собу — ја више никада, никада...”

И новине из руку — на под. А ја стојим и унаоколо разгледам, целу, целу, целу собу, хитно узимам са собом — грозничаво трпам у невидљиви кофер све што ми је жао да овде оставим. Сто. Књиге. Фотеља. На фотељи је онда седела I — а ја доле, на поду... Постеља...

Онда минут, два — бесмислено чекам некакво чудо, можда ће — зазвонити телефон, можда ће она рећи да...

Не. Нема чуда...

Одлазим — у непознато. Ово су моји последњи редови. Збогом — ви, непознати, ви, драги, с којима сам проживео толико страница, којима сам ја, разболевши се од душе — показао себе целог, до последњег самлевеног шрафчића, до последњег напуклог федера...

Одлазим.

Белешка 34.
Конспект:

Ослобођеници. Сунчана ноћ. Радио-валкира.

Ох, да сам стварно разбио себе и све друге у парампарчад, да сам се стварно — заједно са њом — обрео негде иза Зида, међу зверима што кезе жуте очњаке, да се стварно више никада нисам вратио овамо. Хиљаду — милион пута би било лакше. А сад — шта? Да одем и удавим ову... Али зар би то нешто помогло?

Не, не, не! Узми себе у руке, Д-503. Насади себе на чврсту логичку осовину — макар на кратко, навали се из све снаге на полугу — и као древни роб, окрећи жрвње силогизма — док не запишеш, док не осмислиш све што се десило...

Кад сам ступио на Интеграл — сви су већ били на окупу, сви на местима, цело је саће гигантске, стаклене кошнице било пуно. Кроз стакло палуба — доле мајушни- мрављи људи — поред телеграфа, динама, трансформатора, висиномера, вентила, казаљки, мотора, пумпи, цеви. У бродском салону — некакви људи над таблицама и инструментима — које је вероватно ту поставио Научни Биро. А поред њих — Други Градитељ са двојицом својих помоћника.

Код све тројице су главе као код корњаче увучене у рамена, лица — сива, јесења, без зракова.

„Шта је?” упитао сам ја.

„Тако... прилично језиво...” сиво се, без зракова, осмехнуо један. „Можда ћемо морати да се спустимо незнано где. И уопште — не зна се...”

Било ми је неподношљиво да гледам њих, њих које ћу ја, ево баш овим рукама, кроз један сат заувек избацити из удобних цифара Сатне Таблице, заувек отргнути од материнске груде Јединствене Државе. Подсетили су ме на трагичне ликове ‚Тројице Ослобођеника’ — чију историју код нас зна сваки ученик. Та прича говори како су три броја, ради експеримента, била на месец дана ослобођена од рада: ради шта хоћеш, иди куда хоћеш То је било одавно, још у ИИИ веку после Таблице.. Несрећни су се мајали поред оних места где су навикли да раде и гладним очима погледали унутра; заустављали су се на трговима — и по читаве сате правили оне исте покрете који су у одређено време дана постали већ потреба њиховог организма: тестерисали су и стругали ваздух, невидљивим чекићима куцкали, лупали невидљиве одливке. И, најзад, десетог дана нису више издржали: ухвативши се за руке ушли су у воду и уз звуке Марша тонули све дубље, док вода није прекратила њихове муке...

Понављам! Тешко ми је било да гледам њих, журио сам се да одем.

„Само да проверим у машинском”, рекао сам, и онда — на пут.

О нечем су ме питали — коју волтажу да узмемо за почетну експлозију, колико је потребно воденог баласта за задњу цистерну. У мени је био некакав грамофон: он је одговарао на сва питања брзо и прецизно, а ја, не престајући, — унутра, мислим о своме.

И одједном у узаном ходничићу — нешто ми је запело у то, унутра — и од тог тренутка, у суштини, нешто започе.

У узаном ходничићу промицале су сиве унифе, сива лица, и међу њима у једном тренутку једно: ниско натучена коса, очи дубоко испод чела — онај исти. Разумео сам: они су овде, и ја не могу да одем од свега тога никуд, и избројани су ми минути — неколико десетина минута... Најситнија, молекуларна дрхтавица по читавом телу (она више није престајала све до самог краја) — као да је монтиран огроман мотор а зграда мога тела је сувише лагана, и сви зидови, преграде, каблови, носачи, ватра све дрхти...

Још не знам да ли је она овде. Али сад више немам времена — послали су по мене да што пре будем горе у командној кабини: време је за пут... Куда?

Сива, без зракова лица. Затегнуте модре тетиве доле, на води. Тешки, челични слојеви неба. И мени је тешко као гвожђе да подигнем руку, да узмем слушалицу командног телефона.

„Увис — 450!”

Потмула експлозија — потрес — бесни белозелени брег воде у крми — палуба испод ногу одлази — мекана, гумена — и све је доле, сав живот, заувек... За тренутак падајући све дубље у некакав левак све се унаоколо стезало — рељефни модроледени цртеж града, округли мехурићи купола, усамљени оловни прст акумулаторског торња. Онда тренутна ватирана завеса облака — ми кроз њу — и сунце, плаво небо. Секунде, минути, миље — модрина брзо стврдњава, пуни се тамнилом, као капље хладног сребрног зноја помаљају се звезде...

И ево језива, неиздрживо јасна, црна, звездана, сунчана ноћ. Као да сте изненада оглувели; ви још видите да урлају цеви, али само видите: цеви су неме, тишина је. Тако је било немо — сунце.

То је било природно, то је и требало очекивати. Изашли смо из земљине атмосфере. Али како је све то некако брзо, изненада — сви су се унаоколо преплашили, утишали се. А мени — мени је изгледало чак лакше под тим фантастичним, немим сунцем: као да сам ја згрчивши се последњи пут, већ прекорачио неизбежни праг — и моје тело је негде тамо, доле, и ја јурим по новом свету, где све и треба да буде друкчије, изокренуто...

„Држите овако” викнуо сам ја у машину — или не ја, него онај исти грамофон у мени — грамафон је механичком, аутоматском руком гурнуо командну слушалицу Другом Градитељу. А ја, сав прекривен најтананијом молекуларном дрхтавицом коју једино ја чујем — трчим доле, да потражим...

Врата за бродски салон су она иста: кроз један сат ће тешко звекнути, залупиће се... Поред врата — некакав мени непознати, ниски, са стотим, хиљадитим лицем које се губи у гомили, а само су му руке необично дуге, до колена: као да су грешком, на брзу руку узете од другог човечијег комплета.

Дугачка рука се испружила, преградила:

„Куда ћете ви?”

Јасно ми је он не зна да ја све знам. Нека: можда тако треба. И ја одозго, намерно оштро:

„Ја сам градитељ Интеграла. И ја руководим експериментима. Јесте ли разумели?”

Руке нестадоше.

Бродски салон. Над инструментима, над картама — главе заокружене чекињом — главе жуте, ћелаве, зреле. Брзо све у шаку — једним погледом — и натраг, ходником, низ степенице, доле, у машинско. Тамо је врелина и тутњава од цеви ражарених експлозија; у очајној пијаној игри од светлуцаве ручке, у једва приметној дрхтавици која не престаје ни на један тренутак — стрелице на бројчаницима...

И, најзад, — поред тахометра — он, над бележницом са ниско наклобученим челом...

„Чујте...” (тутњава: треба викати на само ухо).

„Је ли она овде? Где је?”

У сенци — испод очију — осмех:

„Она? Тамо је. У радиотелефонском...”

И ја — тамо. Тамо их је троје. Сви су у пријемним крилатим шлемовима. А она — као да је за главу виша него обично, крилата искричава, живахна као древне валкире, и као да су огромне, модре искре горе, на врху апарата — то је од ње, и од ње је овде — лагани, опојни мирис муње и озона.

„Неко... не, макар и ви...” рекао сам јој, тешко дишући (од трчања). „Треба да пренесем доле, на земљу, на хелинг... Хајдемо, издиктираћу...”

Поред собе са апаратима је кабина мала као кутијица. За столом сам поред ње. Нашао сам је, чврсто сам стиснуо њену руку:

„Дакле? Шта ће бити?”

„Не знам. Схваташ ли како је то дивно: не знајући — летети — свеједно куда... Брзо ће 12 — и не зна се: шта онда? И ноћ... где ћемо нас двоје бити ноћу? Можда на трави, на сувом лишћу...”

Од ње — модре искре и мирис на муњу, и дрхтавица у мени — све чешћа.

„Запишите”, кажем ја гласно још тешко дишући (од трчања). — „Време 11.30. Брзина: 6800...”

Она — испод крилатог шлема, не одвајајући очи од хартије, тихо:

„...Синоћ је дошла к мени са твојом цедуљицом... Знам — ја све знам: ћути. Али дете је — твоје? И ја сам је упутила — она је већ тамо, иза зида. Живеће...”

Ја сам поново у командној кабини. Поново — безумна ноћ, са црним звезданим небом и заслепљујућим сунцем; лагано од једне минуте до друге храмље сатна казаљка на зиду; и све је, као у магли, одевено у најтању, једва приметну (само мени) дрхтавицу.

Некако ми се учинило: боље је да се све то не догоди овде, него негде доле, ближе земљи.

„Стоп”, викнуо сам у машину.

Још увек напред — по инерцији — али лаганије, лаганије. Сад се Интеграл закачио за некакву длачицу секунде, за трен је остао да виси непокретан, онда је длачица пукла — и Интеграл као камен, наниже — све брже. Тако у ћутању, минути, десетине минута — чује се пулс — казаљка пред очима је све ближе ка 12. И јасно ми је: то сам ја — камен, и ја — земља, и ја сам — од неког бачен камен — и камен неминовно мора да падне, да удари о земљу, да би се у парампарчад... А шта ако је... — доле је чврсти, модри дим облака... а шта ако је...

Али грамафон је у мени — механички, прецизно, узео сам слушалицу, командовао ‚прва брзина’ — камен је престао да пада. Уморно фркћу само четири доње израслине — две крмне и две чеоне тек толико да би паралисале тежу Интеграла, и Интеграл је, лако подрхтавајући, чврсто као да је укотвљен — застао у ваздуху, на неколико километара од земље.

Сви су истрчали на палубу (сада је звонце за ручак) и, нагнувши се преко стакленог грудобрана, ужурбано, без предаха, гутали су непознати свет иза зида — тамо, доле. Боје ћилибарске, зелене, модре: јесења шума, ливаде, језеро. На крају модрог тањирића — некакве жуте, коштане развалине, прети жути, усахли прст — мора да је кула древне цркве, која је чудом остала у животу.

„Гледајте! Гледајте! Ено тамо — удесно?” Тамо је зеленом пустињом — као мрка сенка летела некаква брза мрља. У мојим рукама је доглед, механички сам га принео очима: до груди у трави, са усковитланим реповима, јурила је ергела мрких коња, а на њиховим леђима — они, тамносмеђи, бели, црни...

Иза мене:

„Ја вам кажем: — видео сам — лице.”

„Идите молим вас! Причајте ви то неком другом!”

„Ево вам, ево доглед...”

Међутим, већ су нестали. Бескрајна зелена пустиња... И у пустињи — пунећи је читаву, и читавог мене и све — продорни дрхтај звона: ручак, кроз минут ће 12.

Растурен на тренутне, неповезане комадиће — свет. На степеницама — нечија звонка златна плочица — и то ми је свеједно: ето сад је крцнула под мојом петом. Глас:

„А ја вам кажем — лице!” Тамни квадрат: отворена врата салона. Стиснути, бели оштро насмејани зуби...

И у том моменту, када је бескрајно лагано, не дишући од једног откуцаја до другог, почео да избија сат, и предњи редови се већ покренули — квадрат на вратима је одједном прецртан двема познатим, неприродно дугачким рукама:

„Стојте!”

У длан су ми се зарили прсти — то је I, то је она поред мене: „Ко је то? Ти га познајеш?”

„А зар... а зар то није...”

Он је — на раменима. Над стотином лица — његово стото, хиљадито и једино међу свим лицима:

„У име Чувара... Вама — они којима говорим чују ме, сваки ме од њих чује — вама кажем: ми знамо. Ми још не знамо ваше бројеве — али ми све знамо. Интеграл — неће бити ваш! Проба ће бити извршена до краја, а ви — ви се сад не смете помаћи — ви ћете својим рукама то да урадите. А онда... Уосталом, ја сам завршио...”

Ћутање. Стаклене плоче под ногама су мекане, као од вате, и ја имам мекане ноге од вате. У исто време код ње — савршено бео осмех, бесне, модре искре. Кроз зубе — мени на ухо:

„А, то сте ви? Ви сте — значи ‚извршили дужност’? Па добро...”

Рука се истргла из мојих руку, валкирски гневнокрилати шлем — негде је далеко напред. Ја сам слеђено, ћутећи, као сви, пошао у бродски салон...

„Па нисам то ја — нисам то ја! Па ја о овоме нисам ни с ким, нисам никоме осим оних белих, немих страница...”

У себи сам јој — нечујно, очајно, гласно — ово довикивао. Она је седела преко пута мене — чак ме се ниједном није дотакла очима. Поред ње је нечија зрела, жута ћела. Ја чујем (то је — I):

„’Племенитост?’ Драги професоре, па чак проста филолошка анализа те речи — показује да је то предрасуда, заостатак древних, феудалних епоха... А ми...”

Осећао сам: бледим — и ево сад ће сви то видети... Али грамофон је у мени вршио 50 утврђених покрета жвакања за сваки залогај, затворио сам се у себе, као у стару непровидну кућу — затрпао сам врата камењем, замрачио прозоре...

После тога — у мојим је рукама командна слушалица, и лет — у леденој, последњој туги — кроз облаке — у ледену, звезданосунчану ноћ. Минути, сати. И, очигледно, у мени читаво време грозничаво, пуним гасом — логички мотор кога ни сам не чујем. Зато што је одједном у некаквој тачки модрог пространства: мој писаћи сто, над њим — образи са шкргама Ju, заборављени лист мојих бележака. И мени је јасно: нико осим ње — мени је све јасно...

Ах, само да ми је — само да ми је да се дочепам радија... Крилати шлемови, мирис модрих муња... Сећам се — нешто сам јој гласно говорио, и сећам се — она је гледајући кроз мене као да сам од стакла — издалека:

„Заузета сам: имам везу одоздо. Ево њој издиктирајте...”

У мајушном боксу, поразмисливши тренутак, одлучно сам издиктирао:

„Време — 14.40. Наниже! Зауставите моторе. Крај је свему.”

Командна кабина. Машинско срце Интеграла је заустављено, ми пропадамо, а моје срце — не стиже да пада, заостаје, подиже се све више ка грлу. Облаци — а онда у даљини зелена мрља — све је зеленија, све је јаснија — као вихор јури према нама — сад ће крај...

Порцелански бело, изобличено лице Другог Градитеља. Вероватно да ме је он — ударио из све снаге; ја сам о нешто главом лупио и већ губећи свест, падајући — кроз маглу чујем:

„Кормилари — пун гас!”

Оштар скок увис... Више се ничега не сећам.

Белешка 35.
Конспект:

У обручу. Шаргарепа. Убиство.

Читаве ноћи нисам спавао. Читаву ноћ — о једном те истом... Глава ми је после јучерашњег дана чврсто стегнута завојима. Као да то нису завоји него обруч; немилосрдан обруч од стакленог челика ми је закован за главу и ја сам — у једном те истом искованом кругу: убити Ju.

Убити Ju, — а онда отићи оној и рећи: „Да ли сад верујеш?” Одвратније је од свега то што је убити некако прљаво, старински, размрскати нечим главу — од тога ми је чудан осећај нечег одвратнослатког у устима, и не могу да прогутам пљувачку, читаво време је испљувавам у марамицу, у устима ми је суво.

У орману ми је лежала тешка клипна осовина која је напрсла после изливања (требало је да погледам структуру пре лома под микроскопом). Савио сам у трубу своје белешке (нека прочита читавог мене — до последњег слова), гурнуо сам унутра комад осовине и пошао наниже. Степениште је бескрајно, степенице су некако одвратно клизаве, житке, читаво време мораш брисати уста марамицом...

Доле. Срце је залупало. Зауставио сам се, извадио осовину — према контролном столу...

Али Ju тамо није било: празна, ледена табла. Сетио сам се: данас су сви радови обустављени; сви морају на операцију и разумљиво је: она нема ради чега да буде овде, нема никога да записује...

На улици сам. Ветар. Небо је од челичних плоча које јуре. И исто онако као што је то било јуче у једном тренутку: читав свет је разбијен на одвојене, оштре, самосталне комаде и сваки од њих, стрмоглаво падајући, за секунду се зауставља, виси преда мном у ваздуху — и без трага испарава.

Као кад би се црна, прецизна слова на овој страници — одједном покренула, у страху почела тамо-амо да скачу — и нема ниједне речи, само бесмислица: плаш... скоч... ка... На улици је иста таква расута, без реда гомила — напред, назад, укосо, попреко.

И више никог нема. И на секунду се, јурећи стрмоглавице, све следило, — ено, на другом спрату, у стакленом кавезу који виси у ваздуху — мушкарац и жена — у пољупцу, стојећи — она се читавим телом скрхано посувратила уназад. То је — заувек, последњи пут...

На некаквом углу — шуми бодљикави жбун глава. Над главама — издвојено, у ваздуху — заустави речи: ‚Доле Машине! Доле Операција’ и одвојено (од мене) — ја мислим у секунди: ‚Зар свако има такав бол који се може истргнути изнутра — али само заједно са срцем, и свако треба нешто да уради пре него...’ И за секунду ништа на целом свету не постоји осим (моје) животињске руке са челично тешким замотуљком...

Сад — дечак: сав је — унапред, под доњом усницом сенка. Доња је усница преврнута као посувратак засуканог рукава — преврнуто је читаво лице — он јеца — и од неког колико га ноге носе — за њим бат...

Од дечака: „Да, Ju треба да је сада у школи, треба брже.” Потрчао сам ка најближој метро-станици.

На вратима неко у трку:

„Не иду! Возови данас не иду! Онамо -”

Спустио сам се. Тамо је било — потпуно бунило. Светлост из гравираних кристалних сунаца. Чврсто набијен главама — перон. Празан, залеђен воз.

И у тишини — глас. Она се не види, али ја знам, знам тај еластични, гипки глас што шиба као бич и тамо негде подигнут према слепоочницама оштри троугао обрва... Викнуо сам:

„Та пустите ме! Пустите ме тамо! Ја морам...”

Али нечија кљечта су ме — за руку, за рамена, ексерима. И у тишини — глас:

„...Не: трчите горе! Тамо ће вас — излечити, тамо ће вас накљукати масном срећом, и ви ћете сити, и ви ћете сити, мирно спавати, организовано, по такту ћете хркати — зар не чујете већ ту велику симфонију хркања? Смешни сте: хоће да вас ослободе од извијених као црви, знакова питања, што као црви гризу и муче. А ви стојите овде и мене слушате. Брже — горе — ка Великој Операцији! Шта вас се тиче што ћу ја остати овде сама? Шта вас се тиче — што ја нећу да за мене желе други, што хоћу немогуће...”

Други глас — лаган, тежак:

„Аха! Немогуће? То значи — трчи за твојим глупавим фантазијама а оне теби пред носом да врте реп? Не: ми смо — за реп, и то да га савијемо под себе, а онда...”

„А онда ћете се наждрати, захркати — и потребан вам је пред носем нови реп. Кажу да су древни људи имали животињу: магарца. Да би га приморали да иде само напред — увек испред њушке, привезали би му шаргарепу уз руду, тако да је он није могао дохватити. А ако би је дохватио, смотао би је...”

Одједном су ме клешта пустила, јурнуо сам у средину где је она говорила — и у том тренутку све је покуљало, стегло се — позади узвик: „Овамо, овамо иду!”

Светлост је севнула, угасила се — неко је пресекао кабл — и лавина, крици, кркљање, главе, прсти...

Не знам колико смо се још котрљали у подземним ходницима. Најзад: степенице — сумрак — све је светлије — и ми смо поново на улици — лепезасто, на разне стране...

Сам сам. Ветар, сив, низак — сасвим над главом — сумрак. На мокром стаклу тротоара — врло дубоко — преврнуте сијалице, зидови, фигуре које се крећу ногама увис. И невероватно тежак замотуљак у руци — вуче ме у дубину, на дно.

Доле, за сточићем, опет није била Ju, и празна је, тамна — њена соба.

Попео сам се у своју собу, упалио светло. Чврсто стегнуте обручем, лупале су слепоочнице; ходао сам — прикован за један исти круг: сто, на столу бели замотуљак, постеља, врата, сто, бели замотуљак... У соби слева су спуштене ролетне. Десно: над књигом — чвргава ћела, и чело — огромна жута парабола. Боре на челу — низ жутих неразумљивих редака. Понекад се сусрећемо очима — и тад осећам: ови жути редови су о мени.

...Догодило се то тачно у 21. Дошла је Ju — лично. Разговетно ми се урезало у памћење само једно: дисао сам тако гласно да сам чуо како дишем, и све сам хтео да буде некако тише — а нисам могао.

Она је села, поправила на коленима унифу. Ружичастомрке шкрге су подрхтавале.

„Ах, драги — да ли је истина да сте рањени? Чим сам сазнала — одмах сам...”

Осовина је преда мном на столу. Скочио сам дишући још гласније. Она је чула, зауставила се на пола речи, такође је због нечега устала. Видео сам већ оно место на глави, у устима ми је одвратно слатко... марамица, али марамице нема — пљунуо сам на под.

Онај, иза зида десно — са жутим, проницљивим борама — о мени. Потребно је да он не види, биће још одвратније — ако буде гледао... Притиснуо сам дугме — иако нисам имао право, зар то сад није свеједно — ролетне су пале.

Она је, очигледно, осетила, схватила, јурнула на врата. Али сам је ја претекао — и гласно дишући ни за секунду нисам спуштао очи са оног места на глави...

„Ви... ви сте полудели! Не смете...” узмицала је натрашке, села, тачније — пала је на кревет — гурнула; дрхтећи, руке међу колена. Сав као опруга, читаво време је чврсто држећи очима привезану, лагано сам пружио руку ка столу — кретала се само једна рука — дохватио сам осовину.

„Преклињем вас! Дан — само један дан! Сутра — још колико сутра — отићи ћу и све ћу урадити...”

О чему то она? Замахнуо сам...

Сматрам: убио сам је. Да, ви, непознати моји читаоци, имате права да ме назовете убицом. Знам да бих спустио осовину на њену главу да она није викнула:

„За име... за име... Слажем се — ја ћу... одмах.”

Дрхтавим рукама је здерала са себе унифу — распљоштено жуто, смежурано тело се срушило на кревет... И тек тад сам схватио; она је мислила да сам ја ролетне — због тога да бих — да ја хоћу...

То је било тако неочекивано, тако глупо да сам праснуо у смех. И у истом тренутку јако затегнута опруга у мени је прсла, рука ми је ослабила, осовина се стропоштала на под. Тад сам из сопственог искуства видео да је смех — најстрашније оружје: смехом се може убити све — чак и убиство.

Седео сам за столом и смејао сам се очајним последњим смехом — и нисам видео никаквог излаза из ове бесмислене ситуације. Не знам чиме би се ово завршило да се развијало природним путем — али тад, одједном нова, спољашна компонента: зазвонио је телефон.

Јурнуо сам, стегао слушалицу: можда је она? И кроз слушалицу нечији непознат глас:

„Одмах.”

Мучно бескрајно зујање. Издалека — тешки кораци, све ближи, све звонкији, све челичнији — и ево...

„Д-503? Ало... На телефону Добротвор. Хитно код мене!”

Цин — слушалица је спуштена — цин.

Ju је још лежала у кревету, очи затворене, шкрге широко размахнуте осмехом. Зграбио сам с пода њену хаљину, бацио преко ње — кроз зубе:

„Хајде! Брже — брже!”

Она се придигла на лактове, груди су се просуле у страну, очи округле, сва је пожутела као восак. „Како то?”

„Тако, хајде — облачите се!”

Она се сва згрчила, чврсто се ухватила за хаљину, глас увео.

„Окрените се...”

Окренуо сам се, наслонио сам се челом уз стакло. На црном, мокром огледалу дрхтале су сијалице, фигуре, искре. Не: то сам — ја, то је — у мени... Зашто Он мене? Зар Му је већ све познато о њој, о мени; о свему?

Ju је већ одевена, код врата је. Два корака према њој — стегао сам јој тако руке као да ћу баш из њених руку кап по кап сада да исцедим оно што је потребно:

„Чујте... Њено име — ви знате о коме говорим — ви сте је помињали? Нисте? Само истину — то ми је потребно... мени је свеједно — само истину...” „Нисам.”

„Нисте? Али зашто сте — кад сте већ пошли тамо и саопштили...”

Доња усница је код ње — одједном изврнута, као код оног дечака, — а из образа, по образима капи...

„Зато што сам се... бојала сам се шта ће бити ако њу... да би ви због тога могли... престати да вол... Ох, ја не могу — ја не бих могла!”

Схватио сам: то је истина. Бесмислена, смешна, људска истина! Отворио сам врата.

Белешка 36.
Конспект:

Празне странице. Хришћански бог. О мојој мајци.

Тако је чудно — у глави ми је, као празна, бела страница: како сам тамо ишао, како сам чекао (знам да сам чекао) ничега се не сећам, ниједног звука, ниједног лица, ниједног геста. Као да су били пресечени сви каблови између мене и света.

Пренуо сам се — стојећи већ пред Њим, и бојим се да подигнем очи: видим само Његове огромне, железне руке — на коленима. Те руке су притискале Њега самог, савијале колена. Лагано је мицао прстима. Лице — негде у магли, горе, и само зато што је његов глас допирао са такве висине — није грмео као гром, није ме заглушивао, него је ипак личио на обичан људски глас.

„Дакле — и ви такође? Ви — Градитељ Интеграла Ви — коме је било омогућено да постане највећи конквистадор. Ви — чије је име требало да започне нову, блиставу главу историје Јединствене Државе... Ви?”

Крв ми је наврела у главу, у образе — опет бела страница: само у слепоочницама — пулс, и одозго громки глас, али ни једне једине речи. Тек кад је ућутао, пренуо сам се и видео: рука се покренула, тешка као сиње олово — лагано је милела — у мене уперен прст.

„Дакле? Зашто ћутите? Тако је или није? Џелат?”

„Тако је”, покорно сам одговорио. И даље сам јасно чуо сваку Његову реч.

„Па шта онда? Ви мислите — бојим се ја те речи? А да ли сте покушали некад да здерете са ње љуштуру и да погледате шта је тамо унутра? Сад ћу вам показати. Сећате ли се: модри брежуљак, крст, гомила. Једни — горе, попрскани крвљу прикуцавају тело уз крст; други — доле, попрскани сузама — гледају. Не чини вам се да је улога оних, горњих — најтежа, најважнија? Та да није њих, зар би била режирана сва та величанствена трагедија? Њих је извиждала непросвећена гомила: али их за то аутор трагедије — Бог — мора још обилније наградити. А зар тај хришћански, најмилосрднији Бог који лагано спаљује на пакленој ватри све непокорне — зар он није џелат? И зар има мање оних које су хришћани на ломачама спалили него самих спаљених хришћана? Па ипак — схватите то, па ипак су тог Бога вековима славили као Бога љубави. Апсурд? Не, напротив: крвљу исписани патент за неискорењиву човекову разборитост. Чак и онда — диваљ, космат — онда је он схватао: истинска, алгебарска љубав према човечанству јесте безусловно нечовечна, и несумњиво обележје истине јесте њена суровост. Као што је несумњиво обележје ватре да спаљује. Покажите ми ватру која не жеже? Дакле, — доказујте, побијајте!”

Како сам ја могао да дискутујем! Како сам могао да спорим када су то биле (раније) моје мисли — само их никада нисам умео заоденути у тако искован, блистав оклоп. Ћутао сам...

„Ако то значи да се са мном слажете — онда да говоримо као одрасли кад деца оду на спавање: све до краја. Ја питам: за шта су се људи — од самих пелена — молили, о чему су сањали, због чега су се мучили? Да би им неко једном заувек рекао шта је то срећа — и да би их онда приковао за ту срећу ланцем. Шта ми сад друго радимо ако не то? Древни сан о рају... Сетите се: у рају више не знају за жеље, не знају за сажаљење, не знају за љубав, тамо су — блажени, са оперисаном фантазијом (само су због тога и блажени) — анђели, раби божији... И у овом тренутку, кад смо ми већ достигли тај сан, кад смо га дохватили ево овако (Његова рука се стегла: да је у њој био камен — из камена би бризнуо сок), кад је још само остало да се одере плен и подели на комаде — баш у том тренутку ви сте — ви сте...”

Железна јека се изненада прекинула. Ја сам — црвен као гвоздени одливак на наковњу под ударцима маља. Маљ се ћутке наднео, и чекати — то је још... страш...

Одједном:

„Колико вам је година?” „Тридесет две.”

„А ви сте тачно — као два шеснаестогодишњака наивни! Чујте: зар вам стварно ниједном није пало на памет да сте им ви — ми још не знамо њихова имена, али смо убеђени да ћемо од вас сазнати — да сте им ви били потребни само као Градитељ Интеграла — само зато да би преко вас...”

„Немојте, немојте”, и викнуо сам ја.

„...Исто је то тако као кад се заклањате рукама и вичете метку: ви још слушате ваше смешно ‚немојте’, а метак вас је већ пробио, ви се већ грчите на поду.”

Да, да: Градитељ Интеграла... Да, да... и у истом тренутку: бесно са дрхтавим, црвеним шкргама као цигла лице Ju — оног јутра када су обе код мене у соби...

Сећам се сасвим јасно; насмејао сам се — подигао очи. Преда мном је седео ћелави, сократовски ћелав човек, а на ћели — ситне капљице зноја.

Како је све једноставно. Како је све величанствено банално и до комичности једноставно.

Смех ме је гушио, истрзао се у колутовима. Запушио сам уста шаком и јурнуо наврат-нанос напоље.

Степенице, ветар, мокри, скакутави комадићи светлости, лица, и у трку: „Не! Да је видим! Само још једном да је видим!”

Онда — поново празна бела страница. Сећам се само: ногу. Не људи, него баш — ногу: неуједначено тапкају, однекуд одозго на калдрму падају стотине ногу, тешка киша ногу. И некаква весела несташна песма, и узвик — вероватно мени: „Еј! Еј! Овамо, к нама!”

Онда — пуст трг до врха набијен јаким ветром. У средини — мутна, гломазна, стравична громада: Добротворова Машина. И од ње — у мени некакав, рекло би се, неочекивани ехо: снажно бели јастук; на јастуку забачена уназад са полузатвореним очима глава; оштра, слатка линија зуба... И све је ово некако апсурдно, ужасно повезано са Машином — ја знам и како, али још нећу да видим, да кажем наглас — нећу, не треба.

Затворио сам очи и сео на степенице које воде горе, према Машини. Мора да је падала киша: лице ми је било мокро. Негде далеко, потмули крици. Али нико не чује, нико не чује како ја вичем: спасите ме од тога — спасите!

Када бих имао мајку — као што су имали древни људи: моју — баш моју мајку. Па ја да нисам за њу — Градитељ Интеграла, и број Д-503, и молекул Јединствене Државе, него просто људско парче — парче ње саме — изгажено, згњечено, избачено... И нека ја прибијам друге или нека мене прибијају други — можда је то једно те исто — само да она чује оно што нико не чује, да њене старачке, зарасле у боре усне -

Белешка 37.
Конспект:

Инфузорија. Смак света. Њена соба.

Ујутро у трпезарији — сусед с леве стране ми је уплашено шапнуо:

„Па једите! Гледају вас!”

Ја сам се — из све снаге — осмехнуо. И осетио сам то — као некакву пукотину на лицу: осмехујем се — крајеви бразде се разилазе све шире — и од тога осећам све већи бол...

Даље је било овако: тек сам успео да подигнем коцкицу на виљушку, кад је одједном задрхтала виљушка у мојој руци и звекнула о тањир — и задрхтали су, зазвечали столови, зидови, посуђе, ваздух, и споља је некаква огромна, до неба, железна округла јека — преко главе, преко кућа — и далеко замире у једва приметним, ситним, као они на води, круговима.

Видео сам да су се у трену олињала, и избледела лица да су се заустављала у пуном раду уста, да су се замрзла у ваздуху виљушке.

Онда се све помешало, сишло са вековних трачница, сви су скочили са места (не отпевавши химну) — којекако, не онако по такту, дожвакавајући, него давећи се, хватали су једни друге: „Шта је? Шта се десило? Шта је?” И — неуређени комади некада хармоничке велике Машине — сви су појурили наниже, према лифтовима — низ степениште — степенице — топот — одломци речи — као комадићи исцепаног писма које је усковитлао ветар...

Тако исто су куљали и из свих суседних кућа, и кроз тренутак је булевар био као кап воде под микроскопом: инфузорије затворене у стаклено прозрачној капљици изгубљено јуре: у страну, навише, наниже.

„Аха”, нечији ликујући глас — преда мном потиљак и упрен у небо прст — врло се јасно сећам жуторужичастог нокта и у дну нокта — бео; као да се помаља иза хоризонта — полумесец. И то је као компас: стотине очију, следећи тај прст, окренуло се небу.

Тамо, спасавајући се од некакве невидљиве потере, јурили су облаци, притискивали, прескакали једни преко других — и обојени као облаци, тамни аероплани Чувара са опуштеним црним сурлама цеви — и тамо још даље, на западу, нешто слично -

У почетку нико није схватио шта је то — нисам схватио чак ни ја коме је (на несрећу) било откривено више него свима другима. То је било слично огромном роју црних аероплана: негде у невероватној висини — једва приметне брзе тачке. Све ближе; у висинама су промукле, грлене капи — најзад, над нашим главама су птице. У оштрим, црним, продорним стрмоглавим троугловима пуниле су небо; бура их је доле обарала; оне су се спуштале на куполе, на кровове, на стубове, на балконе.

„Аха-а”, ликујући потиљак се окренуо — видео сам оног, што гледа испод очију. Међутим, од предашњег у њему је остао сада само некакав наслов; он је сав некако измилео из оног свог вечитог натуштеног чела, и на његовом лицу — око очију, око уста — као праменови косе расли су зраци; он се осмехивао.

„Схватате ли”, кроз звиждук ветра, кроз крила, грактање, — довикнуо му је. „Схватате ли: Зид — Зид су дигли у ваздух! Схва-та-те ли?”

Успут, негде на задњем плану, промичу фигуре — главе су издужене — трче брже унутра, у куће. Насред калдрме — брза, а ипак некако спора (од тежине) лавина оперисаних који корачају онамо — на запад.

...Космати праменови зракова око усница, очију. Ухватио сам га за руку:

„Чујте: где је она — где је I? Тамо иза Зида — или... Мени је потребно, — чујете ли? Одмах, ја не могу...”

„Овде је — викнуо је он пијано, весело — снажни жути зуби... Овде је она, у граду, у акцији. Охо — ми смо у акцији!”

Ко су то — ми? Ко сам то — ја?

Поред њега је било педесетак таквих истих као што је он који су измилели из својих тамних натмурених чела, гласни, весели, са снажним зубима. Гутајући отвореним устима буру, машући наизглед мирним и безопасним електрокуторима (где су их само набавили?), — кренули су исто онамо, на запад, за оперисанима, али заобилазно — паралелним 48. булеваром...

Саплитао сам се о јаке савијене паламаре од ветра и трчао ка њој. Зашто? Не знам. Спотицао сам се, пусте улице, туђ дивљи град, непрекидна ликујућа птичија граја; смак света. Кроз стакло зидова — у неколико кућа сам видео (урезало ми се у памћење): женски и мушки бројеви су се бестидно спаривали — не спустивши чак ни ролетне, без икаквих бонова, усред бела дана...

Ево куће — њене куће. Широм отворена, беспомоћна врата. Доле, за контролним столом — празно. Лифт је застао усред шахта. Губећи дах, потрчао сам горе по бескрајним степеницама. Ходник. Брзо — као паоци у точку — бројеви на вратима: 320, 326, 330... I-330, да!

И кроз стаклена врата; све је у соби расуто, збркано, згужвано. У журби претурена столица — ничице, са све четири ноге увис — као липсала животиња. Постеља је некако бесмислено, укосо одмакнута од зида. На поду — осути, изгажени листићи ружичастих бонова.

Сагао сам се, подигао један, други, трећи: на свима је било Д-503 — на свима сам био ја, капи мене, растопљеног, изливеног преко ивице. И то је све што је остало...

Због нечега није могло више бити да они овде овако остану на поду, и да се по њима гази. Захватио сам још прегршт, ставио на сто, изравнао опрезно, погледао — и... насмејао се.

Раније то нисам знао — сад знам, и ви то знате; смех може бити разних боја. То је само далеки ехо експлозије у вама: можда су то празничне, црвене, модре, златне ракете, можда су — полетели увис комадићи човечијег тела...

На боновима се појавило мени потпуно непознато име. Бројеве нисам запамтио — само слово: Ф. Збацио сам све бонове са стола на под, изгазио их — изгазио сам себе потпетицом — ево овако, овако — и изишао...

Седео сам у ходнику на прозору наспрам — све нешто чекајући, тупо, дуго. Слева су зашљапкали кораци. Старац: лице — као мехур пробушен, празан, са омлитавелим борама — а из пробушеног места још цури нешто прозирно, лагано се слива наниже. Полагано, нејасно сам схватио: сузе. И тек кад је старац већ био далеко — изненада сам се сетио и викнуо га:

„Чујте — чујте, да не знате: број I-330...”

Старац се окренуо, очајно одмахнуо руком и отерао даље...

У сутон сам се вратио кући. На западу се небо сваке секунде грчило — бледоплавичастим трзајима — и отуда — потмуло, пригушен тутањ. Кровови су били начичкани црним утуљеним угарцима: птице. Легао сам на кревет — и одмах ме је као звер притискао, придавио сан...

Белешка 38.
Конспект:

(Не знам какав је. Можда је читав конспект једно:

бачена цигарета.)

Пренуо сам се — јака светлост од које те боле очи. Зажмурио сам. У глави — некакав покретљиви модри дим, све је у магли. И кроз маглу:

„Али ја нисам палио светло — како је...”

Скочио сам — за столом, подупревши руком подбрадак, са осмехом, гледала је на мене I...

За тим истим столом ја сада пишем. Већ је прошло тих десет-петнаест минута, немилосрдно увијених у најзатегнутију опругу. А мени се чини да су се тек сада за њом затворила врата, и да је још могућно достићи је, ухватити за руке — и можда ће се она засмејати и рећи...

I је седела за столом. Нагрнуо сам према њој.

„Ти си, ти си! Ја сам био — видео сам твоју собу — мислио сам, ти си...”

Али на пола пута сам налетео на оштра, непокретна копља трепавица, зауставио се. Сетио сам се: тако ме је исто погледала онда на Интегралу. И сада треба одмах све у једној секунди моћи казати — тако да би поверовала — иначе никад више...

„Слушај I — ја морам — ја морам да ти све... Не, не, ја ћу одмах — само да отпијем мало воде...”

У устима је суво, као да је све обложено упијаћом хартијом. Сипао сам воду — и не могу: ставио сам чашу на сто и чврсто дограбио бокал обема рукама.

Сад сам спазио: модри дим је од цигарета. — Она је принела устима, повукла, жудно прогутала дим — онако исто као ја воду, и рекла:

„Не треба. Ћути. Свеједно је видиш ли ја сам ипак дошла. Тамо доле ме чекају. И ти хоћеш да ови наши последњи тренуци...”

Бацила је цигарету на под, сва се превила преко наслона фотеље уназад (тамо на зиду је дугме и тешко га је дохватила) — и запамтио сам како се заљуљала фотеља и подигле се од пода њене две ножице. Онда су пале ролетне.

Пришла је, обгрлила ме чврсто. Њена колена кроз хаљину — лагани, нежни, топли отров који све обавија...

И одједном... Дешава се: већ сав утонеш у слатки и топли сан — одједном те нешто прободе, стресеш се, и опет су очи широко отворене... Тако је и сад: на поду у њеној соби изгажени ружичасти бонови, а на једном: слово Ф и некакве бројке... У мени су се оне сплеле у једно клупче, и ја чак ни сад не могу да кажем какво је то било осећање, тек стиснуо сам је тако да је од бола вриснула...

Још један минут — од тих десет или петнаест, на снежнобелом јастуку — забачена глава уназад са полузатвореним очима, оштра, слатка линија зуба... И то ме читаво време непрестано, бесмислено, мучно подсећа на нешто на шта не треба да ме подсећа, на шта сад не би требало... И ја је све нежније, све суровије стежем — све су јасније модрице од мојих прстију...

Она је рекла (не отварајући очи — то сам приметио):

„Кажу да си јуче био код Добротвора? Је ли то истина?”

„Да, истина је.”

И тад су се очи широм отвориле — и ја сам са уживањем гледао како је брзо бледело, топило се, ишчезавало њено лице: само очи.

Испричао сам јој све. И само — не знам зашто... не, није тачно, знам — само сам једно прећутао — оно што је Он на крају говорио да сам им ја био потребан само...

Постепено као фотографија приликом изазивања, изашло је и њено лице: образи, бела линија зуба, усне. Устала је, пришла крилу ормана са огледалом.

Опет суво у устима. Сипао сам себи воде али ми је било одвратно да је пијем — ставио сам чашу на сто и упитао:

„Ти си зато и долазила — јер ти је било потребно да сазнаш?”

Из огледала на мени — оштри, подсмешљиви троугао обрва, подигнутих увис, према слепоочницама. Она се окренула да ми нешто каже, али ништа није рекла.

Није потребно. Ја знам.

Да се опростим са њом? Покренуо сам своје — туђе — ноге, закачио столицу — столица је пала ничице, мртва као она тамо — код ње у соби. Усне су јој биле хладне, некад је исто тако био хладан под ево овде, у мојој соби поред кревета.

А кад је отишла — сео сам на под, нагао се над цигарету коју је бацила ...

Ја не могу више да пишем — нећу више!

Белешка 39.
Конспект:

Крај.

Све је то било као последње зрно соли бачено у засићени раствор: брзо, боцкајући се иглицама, размилели су се кристали, очврсли, смрзли се. И било ми је јасно: све је решено — сутра ујутру ћу урадити то. То је било исто што и убити себе — али, можда ћу тек тада и васкрснути. Јер само убијено може и да васкрсне.

На западу се сваког тренутка у модрим грчевима трзало небо. Глава ми је горела и лупала. Тако сам преседео читаву ноћ и заспао тек око седам ујутру, кад се тмина већ повукла, позеленела, и кад су почели да се назиру кровови засејани птицама...

Пробудио сам се; већ је десет (звона данас, очигледно, није било На столу је — још од јуче — стајала чаша с водом. Жедно сам испио воду и одјурио: ја сам морао све то што пре, што је могуће пре.

Небо — пусто, плаво, до дна изједено буром. Бодљикави углови сенки; све је изрезано од модрог јесењег ваздуха — танано је — страх те је дотаћи се: сад ће крцнути, разлетети се као стаклена прашина. Тако је и у мени: не сме се помислити, не треба мислити, иначе -

И ја нисам мислио, чак, можда, нисам ни видео као што треба, него сам само регистровао. Ето на калдрми — однекуд гране, лишће је по њима зелено, као ћилибар, као малина. У висинама укрштајући се, јуре птице и аера. Ево — глава, отворених уста, руке машу гранама. Мора бити да све ово виче, гракће, зуји...

Онда — пусте улице као чумом очишћене. Сећам се: саплео сам се о нешто неподношљиво меко, податно, а ипак непокретно. Нагнуо сам се: леш. Лежао је на леђима раширивши савијене ноге, као жена. Лице...

Познао сам дебеле, црначке усне, — као да и сад прскају смехом. Чврсто затворивши очи, смејао ми се у лице. Секунда — прекорачио сам преко њега и потрчао — зато што више нисам могао, ја сам морао да учиним то што пре, иначе — осећао сам — сломићу се, савићу се, као преоптерећена шина...

На срећу — то је било већ на двадесет корачаји, ево и табле — златним словима ‚Биро Чувара’. На прагу сам се зауставио, удахнуо ваздуха колико сам могао — и ушао.

Унутра, у ходнику — у бескрајном ланцу, у потиљак, стајали су бројеви са листићима, са дебелим свескама у рукама. Лагано су се покретали по корак, по два — и опет заустављали.

Ја сам се устумарао поред ланца, бучало ми је у глави, хватао сам их за рукаве, молио их — као што се болесник моли да му се што пре да нешто што би тренутним најоштријим болом одједном пресекло све.

Некаква жена, чврсто утегнута појасом преко унифе, са јасно истурене две задње полулопте непрекидно врти, цима укруг, као да су јој тамо очи. Обрецнула се на мене:

„Боли га стомак! Одведите га у клозет — тамо, друга врата десно...”

И на мене — смех: и од тог смеха нешто према грлу, и ја ћу овог тренутка вриснути или... или...

Одједном ме је неко отпозади дохватио за лакат. Окренуо сам се: прозрачне, крилате уши. Али оне нису биле ружичасте као обично, него светлоцрвене: јабучица се на грлу покретала — сваког часа може прекинути танану навлаку.

„Зашто сте ви овде?” упитао је он, брзо се ушрафљујући у мене.

Грчевито сам се ухватио за њега:

„Брже — к вама у кабинет... Ја морам све — одмах! То је добро што ћу баш вама...

То је можда ужасно што ћу баш вама, али то је добро, то је добро...” Он је њу такође знао, и због тога ми је било још теже, али можда ће он исто тако уздрхтати кад чује, и ми ћемо убијати онда удвоје, ја нећу бити сам у овом последњем мом тренутку...

Залупила су се врата. Сећам се: доле се испод врата закачила некаква хартијица и загребала по поду кад су се врата затварала, а онда, као да је звоно прекрило некакву нарочиту, безваздушну тишину. Да је он рекао макар једну реч — било какву — најбезначајнију реч — све би грунуо одједном. Међутим, он је ћутао.

И напрегнувши се сав толико да ми је зазвонило у ушима — рекао сам (не гледајући):

„Чини ми се да сам је увек мрзео, од самог почетка. Борио сам се. Уосталом — немојте, немојте да ми верујете: могао сам, али нисам хтео да се спасем, хтео сам да погинем, то ми је било милије од свега... то јест не да погинем, него да она... Па чак и у овом тренутку — у овом тренутку кад већ све знам... Знате ли, знате ли да ме је звао Добротвор?”

„Да, знам...”

„Али оно што ми је Он рекао... Схватите — то је исто тако као кад би сад извукли испод вас под — и ви са свим што је ево овде на столу — са хартијама, мастилом... мастило се просипа и све је умрљано...”

„Даље, даље! И пожурите. Тамо и други чекају.”

И онда сам ја — загрцавајући се, збуњујући се — све што је било, све што је овде записано и о себи правом и о себи косматом, и о ономе што је она рекла онда о мојим рукама — да, баш је од тога све и почело — и како тад нисам хтео да извршим своју обавезу, и како сам себе заваравао, и како је она набавила фалсификовано уверење, и како сам ја рђао из дана у дан, и ходници доле, и како је тамо — иза Зида...

Све ово — у непосредним груменима, комадима — загрцавао сам се, недостајало ми је речи. Криве, двоструко извијене усне подсмешљиво су ми додавале потребне речи — ја сам захвално климао: да, да... И гле (шта је то?) — он већ говори уместо мене, а ја само слушам: „Да, а после... Тако је баш и било, да, да!”

Осећам: као од етара — почиње да бива хладно ево овуда, око врата, и с тешкоћом питам:

„Па како то — па то ви ниоткуд нисте могли...”

Његов је осмех — ћутке — све искривљенији... И онда:

„А знате — ви сте хтели нешто од мене да затајите, ето, набројали сте све оне које сте приметили тамо иза Зида, а једног сте заборавили. Кажете — не? А зар се не сећате да сте тамо, летимице, на трен — видели тамо... мене? Да, да: мене.”

Пауза.

И одједном — мени је као муња, синуло у глави, бестидно јасно: он — он је такође њихов... И читав ја, све моје муке, све оно што сам, малаксавајући, последњом снагом донео овде, као подвиг — све је то само смешно, као древна анегдота о Авраму и Исаку. Аврам је — сав у хладном зноју — већ замахнуо ножем на свога сина — на себе — кад одједном одозго глас: „Не треба! Шалио сам се...”

Не одвајајући очију од осмеха, који се све више кривио, одупро сам се рукама о ивицу стола, лагано, лагано сам са фотељом одјездио. Онда одједном — читавог себе — обухватио оберучке — и поред узвика, степеница, уста — колико ме ноге носе.

Не сећам се како сам се обрео доле, у једном јавном клозету на метро-станици. Онамо, горе, све је пропадало рушила се у целој историји највећа и најразумнија цивилизација, а овде по нечијој иронији — све је остајало као и пре, дивно. И помислите само: све је то — осуђено; све ће то зарасти у траву; о свему ће томе бити само — ‚митови’...

Гласно сам зајечао. И у истом тренутку сам осетио — неко ме нежно глади по рамену.

То је био мој сусед, који је имао седиште лево од мене. Чело — огромна ћелава парабола, на челу жути неразговетни редови бора. И ти редови су о мени.

„Ја вас разумем, потпуно вас разумем”, рекао је он. „Али се ипак умирите: немојте. Све ће се то вратити, неминовно ће се вратити. Важно је само да сви знају за моје откриће. Говорим о томе вама првом: ја сам израчунао да бескрајности нема!”

Запрепашћено сам га погледао.

„Да, да, кажем вам: бескрајности нема. Ако је свет бескрајан — онда средња густина материје у њему мора бити равна нули. А пошто она није нула, ми то знамо, онда је, дакле, васиона — коначна, она има сферичну форму и квадрат васионског радијуса, y2 = средњој густини помноженој са... Ето, мени само и треба да израчунам бројни коефицијент и онда... Схватате ли: све је коначно, све је једноставно, све је израчунљиво; а онда ћемо ми победити филозофски — схватате ли? А ви ми, поштовани, сметате да завршим израчунавање, ви вичете...”

Не знам чиме сам више био потресен: његовим открићем или његовом чврстином у том апокалиптичком тренутку: у његовим је рукама била (видео сам то тек сад) бележница и логаритамске таблице. И схватио сам: чак и ако све пропадне моја је дужност (према вама моји непознати, вољени) — да оставим своје белешке у довршеном облику.

Затражио сам од њега хартије — и овде сам забележио ове последње редове...

Хтео сам већ да ставим тачку — онако како су древни људи стављали крст над јамама у које су трпали мртваце, али ми је одједном оловка задрхтала и испала из прстију...

„Слушајте”, вукао сам суседа. „Ма слушајте, кад вам кажем! Ви морате — ви ми морате одговорити: а тамо где се завршава ваша коначна васиона? Шта је тамо даље?”

Он није успео да одговори: одозго — низ степенице — тутањ...

Белешка 40.
Конспект:

Чињенице. Звоно. Ја сам убеђен.

Дан је. Ведро је. Барометар 760.

Зар сам ја, Д-503, написао ових двеста двадесет страница? Зар сам ја некада осећао — или сам уображавао да осећам ово?

Рукопис је мој. И надаље — исти тај рукопис, али на срећу — само рукопис. Никаквог бунцања, никаквих бесмислених метафора, никаквих осећања: само чињенице. Зато што сам здрав, зато што сам потпуно, апсолутно здрав. Осмехујем се — не могу да се не осмехујем, из главе су ми извадили некакав трн, у глави ми је лагано, празно. Тачније: није празно, него нема ничег страног што би сметало осмехивању (осмех је нормално стање нормалног човека).

Такве су вам чињенице. Те исте вечери су мог суседа, који је открио коначност васионе, и мене, и све оне који су били са нама — похватали, јер нисмо имали уверење о Операцији — и одвезли нас у најближу слушаоницу (број слушаонице ми је однекуд познат: 112). Овде су нас привезали за столове и подвргли Великој Операцији.

Сутрадан сам се ја, Д-503, јавио Добротвору и испричао му све што ми је било познато о непријатељима среће. Зашто ли ми је раније то могло изгледати тешко? Не разумем. Једино објашњење: моја предашња болест (душа).

Увече тог истог дана — за истим столом са Њим, са Добротвором — седео сам (по први пут) у чувеној Гасној соби. Довели су ону жену. У мом присуству је требало да да свој исказ. Та је жена упорно ћутала и осмехивала се. Приметио сам да има оштре и врло беле зубе и да је то лепо.

Онда су је увели под звоно. Лице јој је постало веома бело, а како она има тамне и велике очи — било је то врло лепо. Кад су испод звона почели да извлаче ваздух — она је забацила главу, затворила очи; стиснуте усне — то ме је на нешто подсећало. Гледала ме је, грчевито се држећи за наслоне фотеље — гледала је док јој се очи нису сасвим затвориле. Онда су је извукли, помоћу електрода брзо повратили и поново ставили под Звоно. То се понављало три пута — а она ипак није рекла ни речи. Други, који су приведени заједно са том женом, били су часнији: многи од њих су почели да говоре још од првог пута. Сутра ће се сви они попети уз степенице Добротворове Машине.

Не треба одуговлачити јер је у западним квартовима још — хаос, јаук, лешеви, звери, и на жалост, знатна количина бројева је изневерила разум.

Међутим, на 40. булевару је успела монтажа привременог зида од високоволтних таласа. И ја се надам да ћемо победити. Још више: убеђен сам — ми ћемо победити. Јер разум мора да победи.

1920

КРАЈ

Јевгениј Иванович Замјатин: „МИ”
© Нема података
Прва публикација: нема података. 1920. г.
____
Е-текст послала Љиљана Татић.
Е-адреса: ljiljana.tatic@laban.rs
____
Припрема и провера е-текста: Д. Лабан
Е-адреса: dragan@laban.rs
URI: http://laban.rs/zamyatin/MI
Датум последње промене (г.-м.-д.): 2012-11-04