| Транслитерација | Латиница | | laban.rsБиблиотека → Ђурђеви Ступови

Манастир Ђурђеви Ступови

Манастир Ђурђеви Ступови су један од најстаријих и најважнијих манастира у наслеђу наше Цркве. Место на којем је изграђен, Рас, помиње се већ у X веку, у делу византијског цара Константина Порфирогенита, а посебно у делу о српско — византијским сукобима.

Настанак манастира

Манастир Ђурђеви Ступови подигнут је изнад долина река Рашке и Дежеве. Разлог његовог грађења показује духовну, молитвену вредност коју са собом носи. Саградивши манастир Светог Николе код Куршумлије, а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, без сагласности своје браће, Стефан Немања је био позван у Рас, где је и заточен. Био је затворен у једној пећини код Раса, из које је могао да види само једно узвишење, брдо на којем ће касније саградити манастир. Не дозволивши да га у таквом тешком и опасном положају савлада очајање, будући жупан се са пуно вере и наде обратио Светом Георгију за помоћ. Притом му се заветовао да ће му „послужити”, ако се његовим молитвама избави. Дошавши на власт, 1166/1167. године, испунио је завет и у Расу подигао манастир на врху оног брда које је из тамнице посматрао. Тако је, у славу Светог Георгија, настао први већи манастир у Расу, области која је постала средиште српске средњевековне државе у XII веку. Како Немањини биографи кажу, он се и у другим приликама обраћао Светом великомученику Георгију, свом моћном заштитнику.

Према археолошким истраживањима, грађење је највероватније започето 1167. године, а завршено је у првој половини 1171. године. Црква, посвећена Светом Георгију, представља грађевину са којом започиње рашка школа у српском средњевековном црквеном градитељству. Прво сведочанство о овом манастиру даје нам Свети Сава у житију свог оца Светог Симеона, 1208. године. Поуздано се зна да су Ђурђеви Ступови били веома угледан и значајан манастир у средњем веку. Потврду за то налазимо и у „Студеничком типику”, где се игуман Ђурђевих Ступова помиње на првом месту међу игуманима шест манастира који су учествовали у избору игумана манастира Студенице. У XIII веку, 1220. године, у „Жичкој повељи” Стефана Првовенчаног, Ђурђеви Ступови се појављују као „краљевски манастир”, што је значило да су потчињени непосредно архиепископу.

Други ктитор манастира био је краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу. Он је владао од 1276. до 1282. године, и у његово време су извођени обимни радови на манастиру. Улазна северозападна кула је претворена у цркву — капелу и украшена је фрескама. Такође је саграђена и нова трпезарија са кухињом (Драгутинова трпезарија). Колико је краљ Драгутин поштовао Ђурђеве ступове види се и по томе што је тражио да после смрти буде тамо пренет из сремске земље, где је владао. То је и учињено, али је гробница у XVIII веку опљачкана. 1597. године се спомиње гроб краља Драгутина, као и то да се у манастирској ризници налази велика вредност — рука Светог Јована Дамаскина.

[Рушевине Ђурђевих Ступова (1)]   [Манастир Ђурђеви Ступови]   [Рушевине Ђурђевих Ступова (2)]  

Разарање

После средњег века у историји цркве и манастира могу се издвојити три главна периода:

  1. време турске владавине и очувања континуитета живота у манастиру до краја XVII века;
  2. време напуштања манастира крајем XVII века и његовог рушења закључно са II светским ратом;
  3. време истраживања, заштите и, најзад, обнове манастира.

Највећа рушења манастир је доживео после аустријско-турских ратова, 1689. године када су рушене и друге цркве и манастири, међу којима и оближња Петрова црква и црква манастира Сопоћани. Петрова црква обнављана је почетком XVIII века, црква манастира Сопоћани тек у првој половини XX века, док су Ђурђеви Ступови остали у рушевинама изложени и каснијим рушењима. Положај Ђурђевих Ступова, једна од особености и вредности манастира у време грађења, постао је разлогом његовог страдања, будући да је на том положају организовано војно упориште турске војске (у XVII и XIX веку ), као и одбрана Новог Пазара у борбама за ослобођење 1912. године. Разлози разарања били су у вези са одношењем камена за зидање утврђења у Новом Пазару и околини. Таква намера постојала је почетком XVIII века, али су црквене власти интервенцијом код Турака спречиле да се камен са Ђурђевих Ступова преноси и користи за грађење тврђаве у новом Пазару. Међутим, за време II светског рата окупаторске власти су сличну намеру оствариле. Тада је организовано рушење већ обрушене цркве и камен је употребљен за зидање утврђења у околини Новог Пазара. Тада је порушен јужни зид цркве са делом куполе као и делови припрате са кулама које су порушене до темеља. Један део фресака са цркве тада је неповратно уништен.

После свих тих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостaли су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима. Сачувана је и капела краља Драгутина, једина грђевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда-трпезарија, цистерни и конака — није било видних остатака.

Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после Другог светског рата.