| Транслитерација | Латиница | | laban.rsОрвелЕсеји → Белешке о национализму

Џорџ Орвел

Белешке о национализму

Под национализмом мислим пре свега на навику да се узима здраво за готово да се људска бића могу класификовати као инсекти и да се цели блокови милиона или десетина милиона људи могу сасвим поуздано етикетирати са „добри” или „лоши”. О нацијама, па чак и неодређеним ентитетима, као што су католичка црква или пролетаријат, обично се размишља као о јединкама и често се за њих користи „she”(1*).

Под два — што је много важније — мислим на склоност да се човек идентификује са једном нацијом, или неком другом целином, постављајући је изван добра и зла, и не признавајући ниједну другу дужност сем заступања њених интереса. Национализам се не сме бркати са патриотизмом. Обе речи се обично користе у тако неодређеном смислу да се свака дефиниција може оспорити, али човек мора направити разлику између њих пошто су у питању две различите и чак супротстављене идеје. Под „патриотизмом” мислим на приврженост одређеном месту и одређеном начину живота за које човек верује да су најбољи на свету, али код њега не постоји жеља да их наметне другим људима. Патриотизам је по својој природи дефанзиван, и војно и културолошки. Национализам је, с друге стране, неодвојив од жеље за влашћу. Трајни циљ сваког националисте је да осигура што више моћи и престижа, не за себе него за нацију или за неку другу целину коју је одабрао да би у њу утопио сопствену индивидуалност.

Докле год се то односи само на озлоглашене и препознатљиве националистичке покрете у Немачкој, Јапану и другим земљама, све је довољно очигледно. Суочени са феноменом као што је нацизам, који можемо посматрати споља, готово сви бисмо о њему рекли углавном исте ствари. Но, овде морам да поновим оно што сам већ рекао, то јест да користим реч „национализам” само зато што немам бољу. Национализам, у проширеном смислу у којем ову реч користим, укључује такве покрете и тенденције као што су комунизам, политички католицизам, ционизам, антисемитизам, троцкизам и пацифизам. Он нужно не значи приврженост влади или земљи, још мање сопственој земљи, и чак није ни, строго узевши, нужно да целине којима се бави уопште постоје. Ако набројимо само неколико очигледних примера — јеврејство, ислам, хришћанство, пролетаријат и бела раса — видећемо да су све то објекти страсног изражавања националистичких осећања, али њихово постојање може се озбиљно ставити под знак питања, а ни за једно од њих не постоји дефиниција која би била општеприхваћена.

Такође, треба још једном нагласити да националистичко осећање може да буде потпуно негативно. Постоје, на пример, троцкисти који су напросто постали непријатељи СССР-а а да нису развили сличну оданост ни према једној другој целини. Када се схвати шта то имплицира, природа оног што подразумевам под национализмом постаје много јаснија. Националиста је онај ко мисли једино, или углавном, у терминима надметања у престижу. Он може да буде позитиван или негативан националиста — то јест, може да своју менталну енергију искористи или за пропагирања или за клеветања — али у сваком случају његове мисли су увек окренуте победама, поразима, тријумфима и понижењима. Он види историју, посебно савремену историју, као бескрајан успон и пад великих целина моћи, а сваки догађај који се деси изгледа му као демонстрација да је његова страна у успону, а неки омражени ривал у опадању и слабљењу. Но, на крају, важно је да се национализам не побрка с обичним идеализовањем успеха. Националиста не делује на принципу простог пристајања уз најјачу страну. Напротив, изабравши своју страну, он убеђује себе да је она најјача и у стању је да се држи свог убеђења чак и када су чињенице потпуно против њега. Национализам је глад за влашћу ојачана самообманом. Сваки националиста способан је за најфлагрантнију превару, али је такође — пошто је свестан да служи нечему што је веће од њега — непоколебљиво сигуран да је у праву. Национализам је глад за влашћу ојачана самообманом.

Сада, када сам дао ову подужу дефиницију, мислим да се може признати да је стање свести о којем говорим распрострањено међу енглеском интелигенцијом више него међу народом. За оне који су дубоко везани за савремену политику, извесне теме постале су толико затроване размишљањима о престижу да им је истински рационалан приступ постао готово немогућ. Од стотина примера који се могу изабрати, узмимо ово питање: који је од три велика савезника, СССР, Британија и САД, највише допринео поразу Немачке? Теоретски би било могуће дати разложан и можда чак коначан одговор на ово питање. У пракси се, међутим, не могу направити нужне процене, јер свако ко би евентуално лупао главу таквим питањем неизбежно би га видео у терминима такмичарског престижа. Он би дакле кренуо прво одлучивши се у корист Русије, Британије или Америке, зависно од случаја, а тек после би почео да тражи аргументе који би потврдили његов став. А ту постоји и цео низ сродних питања на која можете добити поштен одговор само од неког ко је индиферентан према целој ствари о којој је реч и чије је мишљење о томе вероватно ионако бескорисно. Отуда, делом, у наше време, упадљиви промашаји у политичким и војним прогнозама. Занимљиво је ако се сетимо како се од свих „експерата”, свих школа, није нашао ниједан који је био у стању да прогнозира један тако вероватан догађај као што је руско-немачки пакт 1939(2). А када је обелодањена вест о пакту, давана су најфантастичнија и потпуно различита објасњења и чула се предвиђања која су се готово одмах показивала погрешним пошто су се заснивала у готово сваком случају не на проучавању вероватности него на жељи да се СССР представи као добар или лош, јак или слаб. Политички или војни коментатори, попут астролога, могу преживети готово сваку погрешку, јер њихови оданији следбеници не траже од њих процену чињеница него подстицање националистицке лојалности(3). Естетски судови, посебно литерарни, често су искривљени на исти начин као и политички. Неком индијском националисти би било тешко да ужива у Киплингу, исто као и конзервативцу да види вредност Мајаковског, а увек постоји искушење да се свака књига са чијом се тезом неко не слаже, прогласи за лошу књигу са литерарне тачке гледишта. Особе јаких националистицких погледа често изводе овај хокус-покус а да нису ни свесне свог непоштења.

У Енглеској је, ако се једноставно узме у обзир број људи који га испољавају, вероватно доминантан облик национализма старомодни британски милитаризам. Сигурно је да је он још увек распрострањен и то далеко више него што би већина посматрача пре десетак година то могла и да предвиди. Међутим, у овом есеју бавим се углавном реакцијама интелигенције, међу којом је милитаризам, па чак и патриотизам старе врсте, готово мртав, иако изгледа да је сада оживео међу њеним мањим делом. Није ни потребно рећи да је међу интелигенцијом доминантан облик национализма комунизам — при чему ову реч користим у веома слободном смислу, тако да она не обухвата само чланове комунистичке партије него и „симпатизере” и уопште русофиле. Комунист је, у смислу који овде користим, онај који на СССР гледа као на своју отаџбину и осећа као своју дужност да оправда руску политику и по сваку цену заговара руске интересе. Очигледно да је данашња Енглеска препуна таквих људи, а њихов директан и индиректан утицај веома је велики. Али, у замаху су такође и други облици национализма, па се управо запажањем додирних тачака између различитих и чак наизглед супротних струја мишљења може о њима добити најбоља слика.

Пре десет или двадесет година, облик национализма који је био најближи данашњем комунизму био је политички католицизам. Његов најизразитији представник — иако је можда пре био екстреман него типичан случај — био је Г. К. Честертон(4). Честертон је био писац значајног талента, који је одабрао да угуши и своју осећајност и своје интелектуално поштење да би их ставио у службу римокатоличке пропаганде. Последњих двадесетак година живота, његово целокупно стваралаштво било је у ствари бескрајно понављање исте ствари известаченом мудрошћу тако једноставном и заморном као што је: „Велика је Дијана Ефеска”. Свака књига коју је написао, сваки параграф, свака реченица, сваки догађај у свакој причи, сваки делић дијалога, морао је ван сваке могуће грешке демонстрирати супериорност католика над протестантом или неверником. Али, Честертон се није задовољио да о овој супериорности мисли само као о интелектуалној или духовној: она се морала преобратити у термине националног престижа и војне силе, која је за собом повлачила игнорантску идеализацију латинских земаља, посебно Француске. Честертон није дуго живео у Француској и његова слика о њој — као земљи католичких сељака који непрекидно певају Марсељезу над чашом црног вина — имала је отприлике толико везе са стварношћу колико и Чу Чин Чоу(5) са свакодневним животом у Багдаду. А са овим је ишло не само енормно прецењивање француске војне силе (и пре и после 1914-1918. сматрао је да је Француска јача од Немачке), него глупа и вулгарна глорификација правог рата. Честертонове ратне песме, као Лепанто или Балада о Светој Барбари, чине да се Јуриш лаке бригаде(6) чита као пацифистички трактат: оне су можда најдречавији бомбасти стихови који се могу наћи у нашем језику. Интересантно је да би, да је ове романтичне бесмислице које је стално писао о Француској и француској војсци писао неко други о Британији и британској војсци, он би био први који би то извргао руглу. У домаћој политици био је мало-Енглез(7), истински мрзећи милитаризам и империјализам и, према свом схватању, искрен пријатељ демократије. Па ипак, кад је поглед упирао ван земље, на међународну раван, заборављао је на своје принципе а да то чак није ни примећивао. Тако га његово готово мистично веровање у врлине демократије није спречило да се диви Мусолинију. Мусолини је уништио уставну владу и слободу штампе за коју се Честертон тако жестоко борио код куће, али је Мусолини био Италијан и направио је Италију јаком, а то је било пресудно. Честертон није никада рекао ниједну реч против империјализма и освајања обојених раса када су то практиковали Италијани и Французи. Његово схватање стварности, његов литерарни укус, па чак у извесном степену његово морално осећање, пореметили би се оног часа када би се умешала његова националистичка лојалност.

Очигледно да постоје знатне сличности између политичког католицизма, како га је тумачио Честертон, и комунизма. Оне не само да постоје између њих него и између њих и, на пример, шкотског национализма, ционизма, антисемитизма или троцкизма. Било би сувише поједностављено када бисмо рекли да су сви облици национализма исти, чак и по њиховој менталној атмосфери, али постоје извесне додирне тачке које су присутне у свим случајевима. Следеће карактеристике чине основу националистичке мисли:

 

Опсесија. Сваки националиста, готово увек, мисли, говори или пише о супериорности његове сопствене целине моћи. За сваког националисту је тешко, ако не и немогуће, да не открије своју приврженост ствари. И најмања клевета те његове стране, или било какав наговештај похвале ривалској организацији, испуњава га немиром којег се може ослободити само ако узврати оштром мером. Ако је одабрана страна стварна земља, као Ирска или Индија, он ће углавном тврдити да је она супериорна не само по војној снази и политичкој моралности, него и у уметности, књижевности, спорту, по структури језика, физицкој лепоти становника, а можда чак и клими, пејзажу и кухињи. Он ће показати велику осетљивост када се ради о стварима као што су прописно вешање заставе, величина ознаке државе и ред навођења имена земаља. (Неки Американци су изразили незадовољство јер је „англо-амерички” комбинација ове две речи. Предложена је замена „америчко-британски”.) Номенклатура игра врло важну улогу у размишљању националисте. Земље које су се избориле за своју независност или прошле кроз националну револуцију обично промене своје име, а свака земља или друга целина која изазива снажна осећања вероватно ће имати неколико имена, свако са различитом импликацијом. Две стране у шпанском грађанском рату имале су девет до десет назива, којима се изражавао различит степен љубави и мржње. Неки од ових назива (нпр. „патриоте” за присталице Франка или „лојалисти” за владине присталице) отворено су указивали на одговор, а није постојало ниједно име око којег би се две ривалске фракције могле сагласити да га заједнички користе. Сви националисти сматрају за своју дужност да шире сопствени језик на уштрб ривалских језика, а на енглеском говорном подручју ова се борба поново појавила у супротним облицима, као борба између дијалеката. Англофобични Американци одбиће да користе фразу на сленгу ако знају да је британског порекла, а иза сукоба између латинизације и германизације често се крију националистички мотиви. Шкотски националисти инсистирају на супериорности Шкотске нације, а социјалисти чији се национализам исказује у облику класне мржње држе тираде против акцента BBC-ја. Могуће је набројати низ примера. Размишљање националисте често даје утисак да је обојено вером у симпатичну магију — вером која вероватно произлази из распрострањеног обичаја спаљивања политичких непријатеља у лику лутки или коришћењу њихових слика као мета у стрељанама.

Непостојаност. Интензитет националистичке лојалности не спречава да се она преноси. За почетак се, као што сам већ истакао, она може и често се везује за неку другу земљу. Веома често се показе да велике националне вође или оснивачи националних покрета нису припадали земљи коју су глорификовали. Понекад су потпуни странци, а чешће долазе из периферних подручја где је националност под знаком сумње. Примери су Стаљин, Хитлер, Наполеон, Де Валера, Дизраели, Поенкаре, Бивербрук. Пангермански покрет био је делом творевина једног Енглеза, Хјустона Чемберлена. Последњих педесет до сто година, пренети национализам био је уобичајен феномен међу књижевним интелектуалцима. Код Лафкадија Херна(8) он се пренео на Јапан, код Карлајла и многих његових савременика на Немачку, а у нашем времену то је обично Русија. Међутим, посебно је интересантна чињеница да је исто тако могуће и ре-преношење. Земља или нека друга целина која је годинама била предмет дивљења може се изненада омрзнути, а неки други објекат љубави може готово одмах заузети њено место. У првој верзији Основа историје Х. Џ. Велса(9), као и у другим његовим делима из тог времена, налазимо похвале Сједињеним Државама које су готово исто тако претеране као што су то данас комунистичке похвале Русији; па ипак, за неколико година, ово некритично дивљење претворило се у непријатељство. Тврдокорни комуниста који се за неколико недеља, или чак неколико дана, претвара у исто тако тврдокорног троцкисту није ништа необично. У континенталној Европи фашистички покрети углавном се регрутују из редова комуниста, а у року од неколико година могло би исто тако доћи до обрнутог процеса. Оно што остаје непроменљиво код националисте то је његово сопствено стање свести: објекат његових осећања је променљив и може бити имагинаран.

Али за интелектуалца преношење има значајну функцију коју сам већ кратко поменуо код Честертона. Оно му омогућује да буде много националистичкији — вулгарнији, глупљи, злобнији, непоштенији — него што би икада могао бити у име своје домовине или било које стране о којој поседује истинско знање. Када човек види какве су улизивачке или разметљиве којештарије о Стаљину, Црвеној армији итд. написали сасвим интелигентни и разборити људи, схвати да је то једино било могуће зато што је дошло до неке врсте ишчашења. У друштвима као што је наше није обичај да неко ко се може назвати интелектуалцем осећа дубоку везаност за сопствену земљу. Јавно мнење — то јест онај део јавног мнења којег је он као интелектуалац свестан — неће му дозволити да је испољи. Већина људи која га окружује је скептична и није томе склона, па он може заузети исти став било имитирањем или из чистог кукавичлука: у том случају одбациће облик национализма који му је најближи, а да се неће нимало приближити истинском интернационалистичком ставу. Он још увек осећа потребу за Отаџбином и природно је да је потражи негде напољу. Када је нађе, може се неограничено ваљати у потпуно истим осећањима за која је веровао да их се ослободио. Бог, Краљ, Империја, Јунион Џек — сви збачени идоли могу се поново појавити под различитим именима и, пошто се формално не признају за такве, могу се обожавати мирне савести. Пренети национализам је, попут жртвеног јарца, начин да се постигне спасење а да се не промени понашање.

Равнодушност према стварности. Сви националисти имају моћ да не виде сличност између истоврсних чињеница. Британски торијевац браниће самоопредељење у Европи а противиће му се у Индији и у томе неће видети недоследност. Поступци се сматрају добрим или лошим не према њиховим сопственим особинама, него према оном ко их ради, а готово да нема врсте насиља — мучења, узимања талаца, присилног рада, масовних депортација, затварања без суђења, фалсификовања, убистава, бомбардовања цивила — који не мењају своју моралну боју када их врси „наша” страна. Либерални News Chronicle је објавио, као пример нечувеног варварства, фотографије Руса које су обесили Немци, а после годину или две објавио је са приметним одобравањем готово потпуно исте фотографије Немаца које су обесили Руси(10). Исто је с историјским догађајима. Историја се учи већином у националистичким терминима, а ствари као инквизиција, мучења у Звезданој соби(11), подухвати енглеских гусара (сер Френсис Дрејк је, на пример, био склон да дере кожу са живих шпанских заробљеника). Владавина терора, хероји Побуне(12) који су из пушака поубијали на стотине индијанаца или Кромвелови војници који су секли лица ирских жена бријачима, постају морално неутралне па чак и вредне хвале, када се сматра да су урађене за „праву” ствар. Ако се осврнемо на последњу четврт овог века открићемо да готово да није било године када из неког дела света нису стизале вести о злочинима; па ипак, не постоји ни један једини случај да је енглеска интелигенција у целини поверовала и осудила такве злочине — ни у Шпанији, ни у Русији, Кини, Мађарској, Мексику, Амритсару, Исмиру. Да ли таква дела заслужују осуду, па чак и да ли су се догодила, увек се одлучивало према политичком ставу.

Националиста не само да не осуђује злочине које је починила његова страна, него има изванредну способност да за њих чак ни не чује. Готово шест година енглески обожаваоци Хитлера успевали су да не чују за постојање Дахауа и Бухенвалда. А они који су били најгласнији у осуди немачких концентрационих логора често уопште нису били свесни, или само врло неодређено свесни, да концентрациони логори постоје такође и у Русији. Огромне катастрофе, као глад у Украјини 1933. која је однела на милионе живота, у ствари су прошле незапажено код већине енглеских русофила. Многи Енглези нису ништа чули о убијању немачких и пољских Јевреја током рата. Њихов сопствени антисемитизам учинио је да се овај огроман злочин одбије од њихове свести. У националистичкој филозофији постоје чињенице које су истовремено истините и неистините, познате и непознате. Може се догодити да је позната чињеница толико неподношљива да се обично гурне у страну и не дозвољава јој се да уђе у логички процес размишљања или, с друге стране, она може ући у сваку калкулацију а да се ипак не призна као чињеница, чак ни у сопственој свести.

Сваког националисту прогања убеђење да се прошлост може изменити. Он проводи део свог времена у свету маште где се ствари дешавају онако како је требало да се десе — у којој је, на пример, шпанска армада била успешна а руска револуција угушена 1918. — и пренеће делиће овог света у историјске уџбенике кад год је то могуће. Велики део пропагандистичког писања у наше време своди се на чисте измишљотине. Материјалне чињенице се заташкавају, датуми мењају, цитати извлаче из контекста и кривотворе тако да им се мења значење. Изостављају се примери који, како се сматра, нису смели да се догоде и на крају се негирају(13). Године 1927. Чанг Кај Шек је скувао на стотине зивих комуниста, па ипак је за десет година постао један од хероја левице. Престројавање светске политике довело га је у антифасистички блок, па се сматрало да се кување комуниста „не рачуна” или се, можда, није ни догодило. Примарни циљ пропаганде је, наравно, да утиче на јавно мнење, али они који преправљају историју вероватно делићем своје свести верују да у ствари потискују чињенице у прошлост. Када човек размотри детаљно разрађене фалсификате урађене да би се показало да Троцки није одиграо значајну улогу у руском грађанском рату, тешко је веровати да су људи који су за то одговорни само лагали. Вероватније је да су мислили да је њихова верзија оно што се догодило у Божјим очима и да је оправдано да се у складу с тим прераде историјски записи.

Равнодушност према објективној истини подстиче затварање једног дела света од другог, што чини да је све теже и теже открити шта се у ствари догађа. Често може постојати истинска сумња у најстрашнија дешавања. На пример, немогуће је израчунати у границама милиона, можда чак и десетина милиона, број смрти узрокованих ратом. Несреће о којима се стално извештавало — битке, масакри, глад, револуције — теже да код просечног човека изазову осећање нереалности. Човек нема начина да провери чињенице, нити чак може бити потпуно сигуран да су се оне догодиле, а увек добија потпуно другачије интерпретације из различитих извора. Ста је било тачно а шта погрешно у варшавском устанку у августу 1944? Да ли су заиста постојале немачке гасне пећи у Пољској? Ко је прави кривац за глад у Бенгалу? Вероватно је истину немогуће открити, али чињенице ће бити тако непоштено приказане у готово свим листовима да се обичном читаоцу може опростити што или прогута лажи или не може да формира мишљење. Општа неизвесност око тога шта се стварно догађа доводи до тога да суманута веровања лакше хватају корен. Пошто се ништа не може сасвим доказати или оповргнути, безочно се може негирати и најочигледнија чињеница. Штавише, иако бесконачно мозга о моћи, победи, поразу, одмазди, националиста је често на неки начин незаинтересован за оно што се догађа у стварном свету. Оно што он жели је да осећа да његовој сопственој страни иде боље него некој другој групи, а то може лакше урадити ако се са противником обрачуна, него да испитује чињенице да би видео да ли га оне подржавају. Сва националистичка контроверза је на нивоу дебатног друштва. Она је готово потпуно без снаге доказа, пошто сваки учесник апсолутно верује да је он извојевао победу. Неки националисти нису далеко од шизофреније и живе сасвим срећно у сновима о моћи и победи, који немају никакве везе са физичким светом.

 

У класификацији коју сам горе покушао да направим изгледаће да сам често претеривао, поједностављивао, правио неумесне претпоставке и из свог разматрања изостављао постојање обичних часних мотива. То је било неизбежно, јер у овом есеју покушавам да изолујем и идентификујем тенденције које постоје у нашој свести и искривљују наша размишљања, а да се нужно не појаве у чистом облику или су сталне. Сада је важно да исправим и сувише поједностављену слику коју сам морао да направим. За почетак, човек има права да претпостави да је свака особа, или чак сваки интелектуалац, заражен национализмом. Друго, национализам може бити повремен и ограничен. Интелигентна особа може да делимично подлегне убеђењу које га привлачи а за које зна да је апсурдно, и може да га држи и даље из своје свести дуго времена, да би му се оно вратило у тренуцима гнева или сентименталности, или када је сигурна да се не ради о неком важном питању. Треће, националистички кредо може се прихватити у доброј вери из ненационалистичких мотива. Четврто, неколико врста национализама, чак и врсте које се међусобно искључују, могу истовремено постојати у једној те истој особи.

Све време говорим „националиста ради ово” или „националиста ради оно” користећи за илустрацију екстремне примере, очито једва нормалан тип националисте који нема неутралних зона у својој свести и интереса за било шта сем борбе за власт. У ствари, такви људи су прилично честа појава, али нису вредни да се њима човек бави. У стварном животу, лорд Елтон, Д. Н. Прит, леди Хјустон, Езра Паунд, лорд Ванситарт, отац Колин и сви остали из њихове жалосне клике, људи су против којих се мора борити, али готово да није потребно указивати на њихове интелектуалне недостатке. Мономанија није интересантна, а чињеница да ниједан из редова ускогрудих националиста не може да напише књигу, која би била вредна читања после неколико година, има известан дезодорирајући ефекат. Али, када човек и призна да национализам није свугде тријумфовао, да још увек постоје људи чије расуђивање не подлеже њиховим жељама, остаје чињеница да је националистички начин мишљења општераширен, чак толико да разни велики и акутни проблеми — Индија, Пољска, Палестина, шпански грађански рат, московска суђења, амерички Црнци, руско-немачки пакт и шта још не — не могу бити, или барем никада нису били, разматрани на разумном нивоу. Разни Елтонси, Притси и Колинси, свако од њих само огромна уста која увек изнова трубе исту лаж, очигледно су екстремни случајеви, али се заваравамо ако не схватимо да им сви ми, у неким непромишљеним тренуцима, можемо бити налик. Нека се дирне у нерв, стане на један или други жуљ — а то може да буде жуљ за који се до тада није слутило да постоји — и најширокогруднија и најпријатнија особа изненада може да се претвори у жестоког страначког следбеника, спремног да се „обрачуна” са својим противником и да му при том буде свеједно колико ће лажи изрећи или колико ће логичких грешака направити. Када је Лојд Џорџ, који је био противник Бурског рата, у Доњем дому изнео податак да се у британским коминикеима, ако се узму сви заједно, тврди да је убијено више Бура него што их има цела бурска нација, забележено је да је Артур Балфур устао на ноге и довикнуо: „Ниткове!” Мало је људи који су отпорни на грешке овакве врсте. Црнац на којег се отресе белкиња, Енглез који чује како неки Американац игнорантски критикује Енглеску, католички апологета коме се помене шпанска армада, реаговаће сви на углавном исти начин. Само један додир у нерв национализма и интелектуална суздржаност може у трену да ишчезне, прошлост се промени, а најочитије чињенице негирају.

Ако се у нечијој свести крије било каква националистичка приврженост или мржња, извесне чињенице се не могу прихватити, иако се на неки начин зна да су оне истините. Наводим само неколико примера. Поређаћу пет типова националиста и уз сваког ставити чињеницу за коју је том типу националисте немогуће да је прихвати, чак ни у његовим најискривљенијим мислима.

Британски торијевац. Британија је изашла из рата са смањеном моћи и престижом.

Комуниста. Да није било помоћи Британије и Америке, Немачка би победила Русију.

Ирски националиста. Ирска може да остане независна само због британске заштите.

Троцкист. Руске народне масе прихватиле су Стаљинов режим.

Пацифист. Они који се „одричу” насиља могу то радити зато што други врсе насиље уместо њих.

Све су ово чињенице потпуно очигледне ако се посматрају без емоција, али врсти особе која се наводи уз сваки од ових примера оне су толико неподношљиве да се морају негирати, а када се негирају уместо њих се морају конструисати лажне теорије. Враћам се на запањујући промашај војне прогнозе у рату. Мислим да се може рећи да је интелигенција више грешила у прогнози током рата од обичних људи и да је грешила управо зато што је била понета осећањима страначког припадништва. Просечан интелектуалац левице, на пример, веровао је 1940. да је рат изгубљен, 1942. да ће Немци сигурно прегазити Египат, да Јапанци никада неће бити протерани из земаља које су освојили и да англо-америчко бомбардовање нема никакво дејство на Немачку. Он је могао да у ово верује јер му је његова мржња према британској владајућој класи забрањивала да призна да британски планови могу успети. Не постоји граница за будалаштине које се могу прогутати ако је неко под утицајем осећања овакве врсте. Чуо сам, на пример, како се у поверењу тврди да су америчке трупе дошле у Европу не да би се бориле против Немаца, него да би угушиле енглеску револуцију. Човек мора да припада интелигенцији да би поверовао у овакве ствари: ниједан обичан човек не би могао да буде толика будала. Када је Хитлер напао Русију, званичници Министарства информација издали су „као смерницу” упозорење да се може очекивати да ће Русија пасти за шест недеља. С друге стране, комунисти су сваку фазу рата доживљавали као руску победу, чак и када су Руси били одбачени готово до Каспијског мора и када их је заробљено неколико милиона. Нема потребе да се набрајају примери. Поента је у томе да се осећање за реалност искривљује чим су у питању страх, мржња, суревњивост и обожавање моћи. И, како сам већ истакао, такође се искривљује осећање за добро и зло. Не постоји злочин, апсолутно ни један једини, који се не може опростити када га почини „наша” страна. Чак и кад се не негира да се злочин догодио, чак и када се зна да је то управо исти злочин какав је осуђен у неком другом случају, чак и када се призна да је он, у интелектуалном смислу, без оправдања — још увек се не осећа да је неправедан. Ради се о лојалности, а самилост тада престаје да функционише.

Разлог за раст и ширење национализма и сувише је велико питање да бих га овде покренуо. Довољно је рећи да је национализам, у формама у којима се појављује међу енглеским интелектуалцима, искривљен одраз ужасних битки које се заиста воде у спољном свету и да су његове најпоражавајуће глупости постале могуће нестанком патриотизма и религиозне вере. Ако човек настави да следи овај ток мисли пада у опасност да се нађе у класи конзервативизма или политичког квијетизма. На пример, може се наизглед прихватљиво тврдити — а чак је вероватно и тачно — да је патриотизам цепиво против национализма, да је монархија одбрана од диктатуре, а да је организована религија заштита од празноверја. Или се може тврдити да нема непристрасног става, да сва креда и заступања неке ствари укључују исте лажи, будалаштине и варварства; и то се често истиче као разлог за потпуно искључење из политике. Не прихватам овај аргумент, ако ни због чега другог а оно зато што, у савременом свету, нико ко се може назвати интелектуалцем не може остати ван политике у смислу да га она не интересује. Мислим да се човек мора ангажовати у политици — користим реч у ширем смислу — и да човек мора нечему да даје првенство: то јест, мора да препозна да је заступање неке ствари објективно боље од заступања неке друге, чак и ако се оне пропагирају на једнако лош начин. Што се тиче националистичких љубави и мржње о којима сам говорио, оне су саставни део већине нас, волели ми то или не. Да ли је могуће ослободити их се или не, не знам, али верујем да је могуће борити се против њих и да је то у суштини морални напор. То је пре свега питање тога да човек открије оно што стварно јесте, каква су његова стварна осећања и да тада узме у обзир и да код њега постоји неизбежна пристрасност. Ако мрзите Русију и страхујете од ње, ако завидите Америци на богатству и моћи, ако презирете Јевреје, ако имате осећање инфериорности у односу на британску владајућу класу, не можете се свих тих осећања ослободити тако што ћете једноставно мислити о томе. Али, барем можете признати да их имате и спречити да оне загаде ваше менталне процесе. Емотивне потребе које се не могу избећи и које су можда чак и потребне за политичку акцију, морале би постојати истовремено са прихватањем стварности. Али то, понављам, захтева морални напор, а савремена енглеска литература, онолико колико је уопште свесна главних питања нашег времена, показује колико мало нас је спремно да га направи.

_____

1) Очито апсурдне тврдње, као „Немачка је подмукла по природи”, могу се наћи у сваким новинама које отворите, а готово сви изричу лакомислене генерализације о националном карактеру ("Шпанац је аристократа по природи" или „Сваки Енглез је лицемер”). С времена на време се схвата да су ове генерализације неосноване, али обичај и даље опстаје, а често их користе и људи који су познати по својим интернационалним видицима (као Толстој или Бернард Шо). [назад]

*) „She” (енглески) је лична заменица женског рода која се користи за изразавање нежних осећања, за персонификацију ствари — аутомобил, брод и сл. — земље у политичком смислу итд. [назад]

2) Приличан број писаца који су нагињали конзервативизму, као Питер Друкер, предвидели су споразум између Немачке и Русије, али они су очекивали стварни савез или уједињење које би било трајно. Ниједан марксист нити левичарски писац, без обзира на боју, није био ни близу тога да предвиди овај пакт. [назад]

3) Војни коментатори популарних листова могу се углавном класификовати као оријентисани проруски или антируски, прореакционарно или антиреакционарно. Такве грешке, као што је убеђење да је линија Мажино непробојна или предвиђање да ће Русија за три месеца поразити Немачку, нису уздрмале њихов углед, јер они увек говоре оно што њихова лична публика жели да чује. Два војна критичара који су најомиљенији међу интелигенцијом су капетан Лидел Харт и генерал-мајор Фулер, од којих први учи да је одбрана јача од напада, а други да је напад јачи од одбране. Ова контрадикција није спречила ту исту публику да обојицу прихвати као ауторитете. Скривени разлог за њихову популарност у левичарским круговима је што се обојица разилазе са Министарством рата. [назад]

4) Chesterton, Gilbert Keith (1874-1936). (Прим. Прев.) [назад]

5) Chu Chin Chow, дневни лист који је излазио у Хонгконгу. [назад]

6) Tennyson, Alfred, први барон Tennyson (1809-1892): "The Charge of the Light Brigade", песма написана неколико недеља после чувеног напада на Балаклаву, у близини Севастопоља, када је због криво протумачене наредбе погинуло и рањено 247 људи. (Прим. Прев.) [назад]

7) Мало-Енглез, "a Little Englander" (енглески), противник енглеске империјалистичке политике а заговорник политике која се бави домаћом политиком ("home affairs"). (Прим. Прев.) [назад]

8) Lafcadio Hearn, на јапанском Yakoumo Koizumi, амерички писац рођен у Грчкој (1850-1904). (Прим. Прев.) [назад]

9) H. G. Wells, Outline of History. (Прим. Прев.) [назад]

10) News Chronicle је саветовао својим читаоцима да погледају филмске новости у којима се приказује цела егзекуција, са снимцима у гро-плану. Star је с очитим одобравањем објавио фотографије готово нагих колабористкиња на које је нахушкана паришка светина. Ове фотографије упадљиво су сличне нацистичким фотографијама Јевреја на које је нахушкана берлинска светина. [назад]

11) Star Chamber, Звездана соба, названа тако по наводно насликаним звездама на таваници; у 15. веку суд у Вестминстеру који је судио крајње произвољно. (Прим. Прев.) [назад]

12) The Indian Mutiny, побуна у Индији 1857-1858. (Прим. Прев.) [назад]

13) Пример је руско-немачки пакт који је што је брже могуће избрисан из сећања јавности. Руски дописник ми је рекао да се пакт већ не помиње у руским годишњацима у којима се дају прегледи недавних политичких догађаја. [назад]

____
Ово је незавршен превод.

1945

КРАЈ

____
Превод са енглеског: © 2000 Данира Парента
Публикација превода: Република, број 238-239. — Изд. «веб-сајт». — www.republika.co.yu. — 2000. — ISBN: —.

____
George Orwell: ‘Notes on Nationalism’
Прва публикација: Polemic. — ВБ, Лондон. — мај 1945.

Поновљена публикација:
— ‘England Your England and Other Essays’. — 1953.

____
Припрема и провера е-текста: Драган Лабан

~~~~~~~~
England, Your England and Other Essays
[Облошка]
© 1953 Secker & Warburg, GB, London.