Tek sada, u ropstvu, vidim
koliko sam tvoja bila.
Koliko sam deo tvoje lepote
i tvoje rugobe,
iver što uz tvoje stablo pada,
vidim tek sada
kad mnogi te napuštaju i sramote.
Tek sad kada te i nakazni grde
i pljuju usred tvog lika,
kad svakog časa se u tebi gine,
kad se od tereta ugibaju
i seljačka leđa tvoje planine,
kad nema trenutka ni spomenika
na koje nije uvreda pala,
tek sad vidim koliko si lepa
i koliko si moja bila.
Sad mi se čine propušteni
i leže mi kao ljaga
preko imena i lica
dani kad sam te smetala s uma,
utonola u male bolove lične,
kao da sam ti tuđinka čija.
Tek sada vidim da sam i ja
tuđina pustila preko tvog praga
i bila jedan od tvojih ubica.
~ KRAJ ~