Pomiluj Bože, one koji su žedni proleća,
iščezli kao osmeh tih
među zvezdane svetove.
Pomisli, Bože, na njih
u čas kad prosipaš cvetove
povrh kutova svih.
Zakloni, Bože blagi, svojim glasom
naš smeh, i naš glas,
ako radosni budemo u dan
kad, žedni života i mladosti,
oni odoše od nas;
zaseni svetlošću večnom njihov vid,
o, Bože blagi, jer mene je stid
časa zemaljske radosti.
Zakloni, Bože, srcem svojim
naše srce u čas kad se proleće rađa,
kada cvetanja, kada sunca moć
budu u nama tugu ubili;
kad prođe najpre čas, pa dan, pa noć,
a mi se ne setimo njih
ni časa kad smo ih izgubili.
Zakloni, Bože, zemaljske stolove i čaše
od njih, koji više ne sedaju
za prolećne gozbe naše;
od njih, čije duše sad kruže
iznad vrline i zlosti;
na čijem srcu mladom cvate ruže
u čas kad su u šumi lasta
i ljubav u srcu našem
prvi gosti.
~ KRAJ ~