| Transliteracija | Ćirilica | | laban.rs → Biblioteka → NJegoš → Su chim cemo izac pred Milosha

---

NJegoš i Branko

Godina 1847. jedna je od najvažnijih godina srpske istorije, premda se ne vezuje ni za jednu bitku, ni za jednog vladara...

Iste godine, pored Vukovog prevoda „Novog zavjeta” i Daničićevog „Rata za srpski jezik i pravopis”, pojavile su se i dve knjige, dva toliko različita pesnika: NJegošev „Gorski vijenac” i „Pesme” Branka Radičevića. NJegošev spev o slobodi i Brankovo lirski razigrano srpsko kolo u teškim vremenima — a takva su bila i kad su napisani, kao što su i danas kad ih ponovo čitamo, a nismo ih čitati ni prestajali — postaju svetionici rodoljublja i nacionalne ideje

Velika je u srpskoj kulturi godina 1847. Ona je svojevrstan međaš epoha. Od nje počinje novo doba — doba narodnosti u srpskom jeziku i srpskoj književnosti. Te godine objavljena su četiri kapitalna dela: Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis, Karayićev prevod Novoga zavjeta gospodina našega Isusa Hrista, NJegošev Gorski vijenac i Radičevićeve Pesme. Sticajem okolnosti, sva četiri ova velika srpska svetionika pojavila su se van srpskih granica, ali tamo gde se srpska duhovnost uveliko osećala: Daničićev u Budimu, a ostala tri u Beču. Tek obnovljeno srpsko štamparstvo u Srbiji i Crnoj Gori, inače, bilo je napravilo svega nekoliko koraka, a dve nepriznate srpske državice težile su svojim slobodicama i oslobođenju porobljene braće. Većina Srba živela je ili robovala u tuđim carstvima.

NJegošev Gorski vijenac i Radičevićeve Pesme nastali su, dakle, u teškom vremenu i svakako su utirali put i osvešćenju i oslobođenju nacije. Oba ova dela napisana su na narodnom jeziku, odnosno najvećim delom na odgovarajućem dijalektu — Gorski vijenac na zetskoj ijekavštini, a Pesme na sremskoj ekavštini. NJegoš je izraz svog velikog speva obogatio elementima iz ranijih tipova srpskog književnog jezika, to jest slavenizmima, a Branko je u svoje stihove unosio oblike iz raznih dijalekata, uključujući i ijekavizme.

I Gorski vijenac i Pesme daleko su, dakle, od Vukovog zahteva da se pisci moraju pridržavati „postojanih pravila” u jeziku, a Gorski vijenac se izdvaja još u jednome: štampan je starom grafijom (jedini od četiri dela koja 1847. godinu čine prelomnom u srpskoj kulturi). Ove činjenice, međutim, ne suprotstavljaju dva velika pesnika Vuku, nego svedoče o putu kojim su išli srpski jezik i srpska književnost u vreme njihovog ponarodnjavanja. Značajno je ovde da je u jednom trenutku pobedilo načelo narodnosti, a kasnije će se prihvatiti i Vukova „postojana pravila” u jeziku.

Valja, inače, reći i to da je NJegoš od rane mladosti pisao uglavnom na narodnom jeziku i da je Branko ove pesme stvarao od 1843, te će godinu 1947. obeležiti pojava velikih dela na narodnom jeziku, a ne sam čin pisanja na njemu.

Ogromna su ostvarenja o kojima ovom prilikom govorimo. NJihova tematika daje povoda za mnogostrana rasuđivanja, ali je ovoga puta našu pažnju potrebno zadržati na rodoljublju i nacionalnoj ideji u njima.

Karađorđe, bič tirjanah

NJegošev Gorski vijenac spev je o borbi za slobodu, u kom je, kao nigde drugo, utemeljena i na najvišim izdancima srpske istorije zasnovana srpska nacionalna ideja. Radičevićeve Pesme su, i po sadržini i po formi, nova poezija, zbirka satkana stihovima od najtananije lirike do najviših patriotskih uzleta.

Već u Posveti prahu oca Srbije, to jest vođi Prvog srpskog ustanka, blistaju Karađorđe, koji je uvršćen u red savremenih evropskih ratnih velikana (

Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velinkton i Suvorov,
Karađorđe, bič tirjanah, i Švarcenberg i Kutuzov

), Dušan i Obilić (

Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće

), a opominju „Vukašini”, kojima je mesto u narodnoj svesti i NJegoševom epu odredila narodna pesma (

Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema!
Na Borise, Vukašine opšta grmi anatema

).

Karađorđe je dignut iznad pomenutih savremenika, jer je on „bič tirjanah”, koji „sve prepone” preskače i dospeva „cilju velikome”:

diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.

Pred njim se „Faraona istočnoga mrznu sile” i od njega se „Stambol trese, krvožedni otac kuge”. On je večiti uzor Srbima, besmrtnik čije će delo vreme činiti sve većim:

Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,
sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje.

I Radičevićev Karađorđe sija neprolaznom svetlošću, i njegova je besmrtna uloga data u dva stiha:

Đorđe dođe, sunce granu,
a Srbiji dan osvanu.

Gorski vijenac počinje pogledom u srpsku prošlost i u nesreće koje su nam Turci doneli, da bi se zatim postavilo pitanje kosovskog zaveta i opstanka (

Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunca grije?

).

I Brankov je pogled, iako uglavnom usmeren prema mladosti, neretko okrenut prema prošlosti:

Osetih se srpske carevine,
Srpske slave, srpske gospoštine,
Osetih se poslednjega doba,
Ta krasnoga na Kosovu groba.

Kosovo je kod Radičevića opšta mera (

Ao sunce, kao nebo ovo,
Tako beše crveno Kosovo,
Od srbinjski teški palošina
krv s' otvori ka morska pučina

— Đački rastanak

).

Crna Goro, ponosito stenje

Crna Goro, ponosito stenje,
Krune srpske ti drago kamenje,
Uspomeno prebeloga danka,
Kog se seća Srbin kano sanka!
Kada glednem tvoje stene divne
Srce mlado u meneka živne,
Jera ovde poslije Kosova
Sunce srpsko granulo iznova,
Očistila s' ona velja bruka
Što okalja Srbina sa Vuka.
Kad je ono srpskom orlu krila
Na Kosovu sreća salomila,
Na ovi je kamen se vrletan
Odonuda dovukao sjetan,
Pa je ovde krila obadvoja
Blizu neba izlečio svoja,
Sa neba i rosom zalivao,
Munjom vitom krila zavijao,
Povratio zdravlje i veselje,
Pa udrio u bojeve velje, —
Oh bojeva donde neviđeni!
Oh klanaca krvlju obliveni!
Gledaj desno, o pogledaj levo,
Svuda ljuti bojak i kreševo,
Tako brate od Kosova danka
Boj se težak bije bez prestanka.

— Put.

Ovi poslednji stihovi, iz Puta, koji, inače, glorifikuju Crnu Goru, u korelaciji su s onima iz Gorskog vijenca (

Što utečle ispod sablje turske,
što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i svetu slobodu

), koji je slikaju kao „samu slavu” i „samo pribježište, po Kosovu srpskijeh junakah”, kako će kasnije u Lažnome caru Šćepanu Malom reći NJegoš.

Kosovo je grdno sudilište

Kosovo je i u Gorskom vijencu, iako „grdno sudilište”, opšta mera, ovde izražena gllsom mnozine:

Mićunović i zbori i tvori!
Srpkinja ga jošt rađala nije,
od Kosova, a ni prijed njega.

Glavni NJegošev simbol i Kosova i junaštva svakako je Obilić, „žertva blagorodnog čuvstva”, uzdignut iznad Leonida i Scevole i svega poznatog u heroici:

O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
voinstveni genij svemogući,
grom stravični te krune razdraba!
Veličastvo viteške ti duše
nadmašuje besmrtne podvige
divne Sparte i velikog Rima;
sva viteštva njina blistatelna
tvoja gorda mišca pomračuje.
Šta Leonid oće i Scevola
kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
prestol sruši a tartar uzdrma.

Pred NJegoševim Obilićem „bliješte oči”, Miloša će „vazda svetkovat junaci” i on će im biti pred očima i na javi i u snu. Kosovo u Gorskom vijencu sija i kroz krunu Lazarevu (

Oh, da mi je očima viđeti
Crna Gora izgub da namiri!
Tad bi mi se upravo činilo
da mi svjetli kruna Lazareva,
e sletio Miloš među Srbe

), kao što Lazareva smrt na Kosovu u Brankovom Putu opominje na nesreću koja traje: (

Oh jao je nama svima jao,
Kako Lazo na Kosovu pao,
Al' onome jošte jedno jao
Ko od puške svoga ne kopao!

).

Poslednji citirani stih podseća na onaj iz kletve u Gorskom vijencu (Glave muške ne kopa od puške), a i jedan i drugi do vrhunca dižu kult junaštva u borbi Crne Gore za slobodu.

Ovde valja pomenuti i tamnu stranu Kosova, to jest lik Vuka Brankovića, kojega su oba pesnika, očito, videla očima narodnog predanja. NJegoš Brankovića naziva „poganim koljenom” (

Brankoviću, pogano koljeno,
tako li se služi otačastvu,
tako li se cijeni poštenje?

), a Branko pominje njegovu „bruku” na Kosovu (citirano u delu o Crnoj Gori u Putu) i noć koju je on doneo Srbima (

Noć vam dođe sa Vuka jednoga,
Danak beli braćo sa drugoga).

Dušan je (u Posveti prahu oca Srbije) već pomenut kao najviša mera srpske slave, koju i Branko na svoj način ističe u Đačkom rastanku:

Sve od mora Jadranskoga
I od grada tog Beloga,
Sve od onog Drenopolja
Što s' oteže Moru crnu,
Sve to Dušan sebi zgrnu,
To učini Boža volja,
Dušan Dušan bujna reka,
Srbin junak pa doveka!

I Marka slave i NJegoš i Branko, obojica u duhu narodne pesme (Branko i u šaljivom tonu), s tim što NJegoš ne zaboravlja ni Markovog Šarina, kao što ni Branko neće zaboraviti da uz Hajduka Veljka pomene njegovoga Kušlju (

Kušlja tlači, sablja seva,
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Al' pod nebo srpska slava!

).

Branko, inače, u prvom stihu o legendarnom junaku Prvoga srpskog ustanka „primećuje” da „Ajduk Veljko zna ljubiti”, a onda ističe njegovo junaštvo (

Al' i sabljom divno biti,
Ajduk Veljko ljuti vuja,
Turci stado jaganjaca,
Ajduk Veljko ka oluja
Kad u jesen iz klanaca
Svati lišće to po gori,
Pa obori

).

Gorski vijenac blista slavom još mnogih junaka, pre svega kosovskih (Jugovići, Ivan, Milan) i snagom Mandušića i Mićunovića, a Đački rastanak sjajem heroja iz Prvog srpskog ustanka, i ostalih, kojima srpska istorija obiluje (

Oj vi srpski vitezovi,
Vi zmajevi, sokolovi,
Ta ima vas na iljade,
Al' brojiti nemam kade,
Ta kad bi vas sve brojio,
Kad bi jadan vinca pio!

). Sva njihova imena ovom prilikom nije moguće nabrojiti, ali valja istaći da na junaštvo i rodoljublje obavezuju i likovi žena kod oba ova velika pesnika: LJubice i sestre Batrićeve u Gorskom vijencu i Brankove Crnogorke u Putu (

Pa kad vojna tu pogodi zrno,
Plače l' ljuba što se nije vrno?
Ne, ne plače crnogorska dika,
Već potera vojnova krvnika:
„Stan' da t' kažem šta je Crnogorka!”
Ona viče, puca prekomorka,
Turčin pada u zelenu travu,
LJuba k njemu pa mu skida glavu,
Te je meće dragom više groba,
Verna ljuba i poslije groba

).

Srbijanče, ognju živi, ko se tebe još ne divi

Branko naciju saziva i okuplja u kolu, počinjući od Srbijanca (

Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebe još ne divi!

), a NJegoš definiše prostor Srpstva kroz „spomen”, to jest pomen igumana Stefana posle istrage poturica (

Čuj, narode, svi skinite kape!
Hoću spomen da činim dušama
vitezovah našega naroda;
danas će im najmilije biti,
od Kosova nigda kao danas.
Vjerne sluge pomjani, gospodi,
vladaoce, ma tvoje robove:
nepobjednog mladoga Dušana,
Obilića, Kastriota Đura,
Zrinovića, Ivana, Milana,
Strahinića, Relju Krilatoga,
Crnoviće Iva i Uroša,
Cmiljanića, vojvodu Momčila,
Jankovića, devet Jugovićah
i Novaka poradi halaka,
i ostale naše vitezove!
Na nebu im duše carovale
ka im ime na zemlji caruje!

), što će na svoj način uraditi i Radičević u Putu (

Sve slavuji sa Drine i Save,
Sa Neretve vode i Morave,
I sa Krke, Lima i Cetinje,
I sa mora, one vode sinje,
Doleteše, odma popadaše,
Na javore drva posedaše,
Zapevaše srpsku carevinu,
Srpsku slavu, srpsku gospoštinu,
I junake silne na stotine —
Al' i druge beše tu miline

).

Nije lako pisati o NJegoševom Gorskom vijencu i Brankovim Pesmama. Ovaj kratki tekst samo je jedan pogled na srpsko rodoljublje i na srpsku nacionalnu ideju u njima, na teme koje nije moguće jednim člankom obuhvatiti. Pogled na ova dva dela mogao je, svakako, biti i drukčiji, i sa drugim primerima, jer su teme i ostvarenja o kojima je reč neiscrpni, te svaki napis ove vrste osuđuju na nedorečenost. Uostalom, Gorski vijenac i Brankove Pesme dovoljno je samo citirati, jer su ih na najbolji način protumačili sami autori. Oba dela ušla su, i bez tumačenja, u narod, i oba ga svojom sadržinom i krepe i okupljaju.

Nigde kao u Gorskom vijencu, valja to uvek isticati, nije tako utemeljena i na takvim likovima zasnovana srpska nacionalna ideja i nigde tako nisu osuđene nesloga i izdaja. Stotinu i pedeset godina se u svim sudbonosnim trenucima pozivamo na NJegoša i za ideju vodilju isturamo stihove iz Gorskog vijenca. Vek i po nas Branko poziva u srpsko kolo (

Vatite se kola toga,
Od višnjeg je ono Boga

), koje je, na žalost, mnogo ometano i koje se i kidalo.

Ova dva kolosalna dela, NJegošev srpski manifest i Brankova himna mladosti, ali i opomena na prošlost i pogled u budućnost, sijaće još jače budućim pokolenjima, a našem je palo u deo da vek i po njihovog života obeležimo u, opet, teškom vremenu, u nadi da će nas NJegoševe i Brankove poruke okupiti, bez ostatka, u kolo koje se neće kidati i iz kojeg nijedan Srbin neće iskakati. U tom kolu, valja verovati, zadržaće visoko mesto svi Srbi, a među njima i Brankov Sremac (

Ao Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!

) i NJegošev Crnogorac (

Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne fali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš,
Blago turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva

) — onako visoko kako im ga je odredio veliki pesnik i jedan od vesnika novoga doba — Branko Radičević.