Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loši”. O nacijama, pa čak i neodređenim entitetima, kao što su katolička crkva ili proletarijat, obično se razmišlja kao o jedinkama i često se za njih koristi „she”(1*).
Pod dva — što je mnogo važnije — mislim na sklonost da se čovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajući je izvan dobra i zla, i ne priznavajući nijednu drugu dužnost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme brkati sa patriotizmom. Obe reči se obično koriste u tako neodređenom smislu da se svaka definicija može osporiti, ali čovek mora napraviti razliku između njih pošto su u pitanju dve različite i čak suprotstavljene ideje. Pod „patriotizmom” mislim na privrženost određenom mestu i određenom načinu života za koje čovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji želja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturološki. Nacionalizam je, s druge strane, neodvojiv od želje za vlašću. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura što više moći i prestiža, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost.
Dokle god se to odnosi samo na ozloglašene i prepoznatljive nacionalističke pokrete u Nemačkoj, Japanu i drugim zemljama, sve je dovoljno očigledno. Suočeni sa fenomenom kao što je nacizam, koji možemo posmatrati spolja, gotovo svi bismo o njemu rekli uglavnom iste stvari. No, ovde moram da ponovim ono što sam već rekao, to jest da koristim reč „nacionalizam” samo zato što nemam bolju. Nacionalizam, u proširenom smislu u kojem ovu reč koristim, uključuje takve pokrete i tendencije kao što su komunizam, politički katolicizam, cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. On nužno ne znači privrženost vladi ili zemlji, još manje sopstvenoj zemlji, i čak nije ni, strogo uzevši, nužno da celine kojima se bavi uopšte postoje. Ako nabrojimo samo nekoliko očiglednih primera — jevrejstvo, islam, hrišćanstvo, proletarijat i bela rasa — videćemo da su sve to objekti strasnog izražavanja nacionalističkih osećanja, ali njihovo postojanje može se ozbiljno staviti pod znak pitanja, a ni za jedno od njih ne postoji definicija koja bi bila opšteprihvaćena.
Takođe, treba još jednom naglasiti da nacionalističko osećanje može da bude potpuno negativno. Postoje, na primer, trockisti koji su naprosto postali neprijatelji SSSR-a a da nisu razvili sličnu odanost ni prema jednoj drugoj celini. Kada se shvati šta to implicira, priroda onog što podrazumevam pod nacionalizmom postaje mnogo jasnija. Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestižu. On može da bude pozitivan ili negativan nacionalista — to jest, može da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja — ali u svakom slučaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i poniženjima. On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moći, a svaki događaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omraženi rival u opadanju i slabljenju. No, na kraju, važno je da se nacionalizam ne pobrka s običnim idealizovanjem uspeha. Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjaču stranu. Naprotiv, izabravši svoju stranu, on ubeđuje sebe da je ona najjača i u stanju je da se drži svog ubeđenja čak i kada su činjenice potpuno protiv njega. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom. Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takođe — pošto je svestan da služi nečemu što je veće od njega — nepokolebljivo siguran da je u pravu. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom.
Sada, kada sam dao ovu podužu definiciju, mislim da se može priznati da je stanje svesti o kojem govorim rasprostranjeno među engleskom inteligencijom više nego među narodom. Za one koji su duboko vezani za savremenu politiku, izvesne teme postale su toliko zatrovane razmišljanjima o prestižu da im je istinski racionalan pristup postao gotovo nemoguć. Od stotina primera koji se mogu izabrati, uzmimo ovo pitanje: koji je od tri velika saveznika, SSSR, Britanija i SAD, najviše doprineo porazu Nemačke? Teoretski bi bilo moguće dati razložan i možda čak konačan odgovor na ovo pitanje. U praksi se, međutim, ne mogu napraviti nužne procene, jer svako ko bi eventualno lupao glavu takvim pitanjem neizbežno bi ga video u terminima takmičarskog prestiža. On bi dakle krenuo prvo odlučivši se u korist Rusije, Britanije ili Amerike, zavisno od slučaja, a tek posle bi počeo da traži argumente koji bi potvrdili njegov stav. A tu postoji i ceo niz srodnih pitanja na koja možete dobiti pošten odgovor samo od nekog ko je indiferentan prema celoj stvari o kojoj je reč i čije je mišljenje o tome verovatno ionako beskorisno. Otuda, delom, u naše vreme, upadljivi promašaji u političkim i vojnim prognozama. Zanimljivo je ako se setimo kako se od svih „eksperata”, svih škola, nije našao nijedan koji je bio u stanju da prognozira jedan tako verovatan događaj kao što je rusko-nemački pakt 1939(2). A kada je obelodanjena vest o paktu, davana su najfantastičnija i potpuno različita objasnjenja i čula se predviđanja koja su se gotovo odmah pokazivala pogrešnim pošto su se zasnivala u gotovo svakom slučaju ne na proučavanju verovatnosti nego na želji da se SSSR predstavi kao dobar ili loš, jak ili slab. Politički ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu preživeti gotovo svaku pogrešku, jer njihovi odaniji sledbenici ne traže od njih procenu činjenica nego podsticanje nacionalisticke lojalnosti(3). Estetski sudovi, posebno literarni, često su iskrivljeni na isti način kao i politički. Nekom indijskom nacionalisti bi bilo teško da uživa u Kiplingu, isto kao i konzervativcu da vidi vrednost Majakovskog, a uvek postoji iskušenje da se svaka knjiga sa čijom se tezom neko ne slaže, proglasi za lošu knjigu sa literarne tačke gledišta. Osobe jakih nacionalistickih pogleda često izvode ovaj hokus-pokus a da nisu ni svesne svog nepoštenja.
U Engleskoj je, ako se jednostavno uzme u obzir broj ljudi koji ga ispoljavaju, verovatno dominantan oblik nacionalizma staromodni britanski militarizam. Sigurno je da je on još uvek rasprostranjen i to daleko više nego što bi većina posmatrača pre desetak godina to mogla i da predvidi. Međutim, u ovom eseju bavim se uglavnom reakcijama inteligencije, među kojom je militarizam, pa čak i patriotizam stare vrste, gotovo mrtav, iako izgleda da je sada oživeo među njenim manjim delom. Nije ni potrebno reći da je među inteligencijom dominantan oblik nacionalizma komunizam — pri čemu ovu reč koristim u veoma slobodnom smislu, tako da ona ne obuhvata samo članove komunističke partije nego i „simpatizere” i uopšte rusofile. Komunist je, u smislu koji ovde koristim, onaj koji na SSSR gleda kao na svoju otadžbinu i oseća kao svoju dužnost da opravda rusku politiku i po svaku cenu zagovara ruske interese. Očigledno da je današnja Engleska prepuna takvih ljudi, a njihov direktan i indirektan uticaj veoma je veliki. Ali, u zamahu su takođe i drugi oblici nacionalizma, pa se upravo zapažanjem dodirnih tačaka između različitih i čak naizgled suprotnih struja mišljenja može o njima dobiti najbolja slika.
Pre deset ili dvadeset godina, oblik nacionalizma koji je bio najbliži današnjem komunizmu bio je politički katolicizam. NJegov najizrazitiji predstavnik — iako je možda pre bio ekstreman nego tipičan slučaj — bio je G. K. Česterton(4). Česterton je bio pisac značajnog talenta, koji je odabrao da uguši i svoju osećajnost i svoje intelektualno poštenje da bi ih stavio u službu rimokatoličke propagande. Poslednjih dvadesetak godina života, njegovo celokupno stvaralaštvo bilo je u stvari beskrajno ponavljanje iste stvari izvestačenom mudrošću tako jednostavnom i zamornom kao što je: „Velika je Dijana Efeska”. Svaka knjiga koju je napisao, svaki paragraf, svaka rečenica, svaki događaj u svakoj priči, svaki delić dijaloga, morao je van svake moguće greške demonstrirati superiornost katolika nad protestantom ili nevernikom. Ali, Česterton se nije zadovoljio da o ovoj superiornosti misli samo kao o intelektualnoj ili duhovnoj: ona se morala preobratiti u termine nacionalnog prestiža i vojne sile, koja je za sobom povlačila ignorantsku idealizaciju latinskih zemalja, posebno Francuske. Česterton nije dugo živeo u Francuskoj i njegova slika o njoj — kao zemlji katoličkih seljaka koji neprekidno pevaju Marseljezu nad čašom crnog vina — imala je otprilike toliko veze sa stvarnošću koliko i Ču Čin Čou(5) sa svakodnevnim životom u Bagdadu. A sa ovim je išlo ne samo enormno precenjivanje francuske vojne sile (i pre i posle 1914-1918. smatrao je da je Francuska jača od Nemačke), nego glupa i vulgarna glorifikacija pravog rata. Čestertonove ratne pesme, kao Lepanto ili Balada o Svetoj Barbari, čine da se Juriš lake brigade(6) čita kao pacifistički traktat: one su možda najdrečaviji bombasti stihovi koji se mogu naći u našem jeziku. Interesantno je da bi, da je ove romantične besmislice koje je stalno pisao o Francuskoj i francuskoj vojsci pisao neko drugi o Britaniji i britanskoj vojsci, on bi bio prvi koji bi to izvrgao ruglu. U domaćoj politici bio je malo-Englez(7), istinski mrzeći militarizam i imperijalizam i, prema svom shvatanju, iskren prijatelj demokratije. Pa ipak, kad je pogled upirao van zemlje, na međunarodnu ravan, zaboravljao je na svoje principe a da to čak nije ni primećivao. Tako ga njegovo gotovo mistično verovanje u vrline demokratije nije sprečilo da se divi Musoliniju. Musolini je uništio ustavnu vladu i slobodu štampe za koju se Česterton tako žestoko borio kod kuće, ali je Musolini bio Italijan i napravio je Italiju jakom, a to je bilo presudno. Česterton nije nikada rekao nijednu reč protiv imperijalizma i osvajanja obojenih rasa kada su to praktikovali Italijani i Francuzi. NJegovo shvatanje stvarnosti, njegov literarni ukus, pa čak u izvesnom stepenu njegovo moralno osećanje, poremetili bi se onog časa kada bi se umešala njegova nacionalistička lojalnost.
Očigledno da postoje znatne sličnosti između političkog katolicizma, kako ga je tumačio Česterton, i komunizma. One ne samo da postoje između njih nego i između njih i, na primer, škotskog nacionalizma, cionizma, antisemitizma ili trockizma. Bilo bi suviše pojednostavljeno kada bismo rekli da su svi oblici nacionalizma isti, čak i po njihovoj mentalnoj atmosferi, ali postoje izvesne dodirne tačke koje su prisutne u svim slučajevima. Sledeće karakteristike čine osnovu nacionalističke misli:
Opsesija. Svaki nacionalista, gotovo uvek, misli, govori ili piše o superiornosti njegove sopstvene celine moći. Za svakog nacionalistu je teško, ako ne i nemoguće, da ne otkrije svoju privrženost stvari. I najmanja kleveta te njegove strane, ili bilo kakav nagoveštaj pohvale rivalskoj organizaciji, ispunjava ga nemirom kojeg se može osloboditi samo ako uzvrati oštrom merom. Ako je odabrana strana stvarna zemlja, kao Irska ili Indija, on će uglavnom tvrditi da je ona superiorna ne samo po vojnoj snazi i političkoj moralnosti, nego i u umetnosti, književnosti, sportu, po strukturi jezika, fizickoj lepoti stanovnika, a možda čak i klimi, pejzažu i kuhinji. On će pokazati veliku osetljivost kada se radi o stvarima kao što su propisno vešanje zastave, veličina oznake države i red navođenja imena zemalja. (Neki Amerikanci su izrazili nezadovoljstvo jer je „anglo-američki” kombinacija ove dve reči. Predložena je zamena „američko-britanski”.) Nomenklatura igra vrlo važnu ulogu u razmišljanju nacionaliste. Zemlje koje su se izborile za svoju nezavisnost ili prošle kroz nacionalnu revoluciju obično promene svoje ime, a svaka zemlja ili druga celina koja izaziva snažna osećanja verovatno će imati nekoliko imena, svako sa različitom implikacijom. Dve strane u španskom građanskom ratu imale su devet do deset naziva, kojima se izražavao različit stepen ljubavi i mržnje. Neki od ovih naziva (npr. „patriote” za pristalice Franka ili „lojalisti” za vladine pristalice) otvoreno su ukazivali na odgovor, a nije postojalo nijedno ime oko kojeg bi se dve rivalske frakcije mogle saglasiti da ga zajednički koriste. Svi nacionalisti smatraju za svoju dužnost da šire sopstveni jezik na uštrb rivalskih jezika, a na engleskom govornom području ova se borba ponovo pojavila u suprotnim oblicima, kao borba između dijalekata. Anglofobični Amerikanci odbiće da koriste frazu na slengu ako znaju da je britanskog porekla, a iza sukoba između latinizacije i germanizacije često se kriju nacionalistički motivi. Škotski nacionalisti insistiraju na superiornosti Škotske nacije, a socijalisti čiji se nacionalizam iskazuje u obliku klasne mržnje drže tirade protiv akcenta BBC-ja. Moguće je nabrojati niz primera. Razmišljanje nacionaliste često daje utisak da je obojeno verom u simpatičnu magiju — verom koja verovatno proizlazi iz rasprostranjenog običaja spaljivanja političkih neprijatelja u liku lutki ili korišćenju njihovih slika kao meta u streljanama.
Nepostojanost. Intenzitet nacionalističke lojalnosti ne sprečava da se ona prenosi. Za početak se, kao što sam već istakao, ona može i često se vezuje za neku drugu zemlju. Veoma često se pokaze da velike nacionalne vođe ili osnivači nacionalnih pokreta nisu pripadali zemlji koju su glorifikovali. Ponekad su potpuni stranci, a češće dolaze iz perifernih područja gde je nacionalnost pod znakom sumnje. Primeri su Staljin, Hitler, Napoleon, De Valera, Dizraeli, Poenkare, Biverbruk. Pangermanski pokret bio je delom tvorevina jednog Engleza, Hjustona Čemberlena. Poslednjih pedeset do sto godina, preneti nacionalizam bio je uobičajen fenomen među književnim intelektualcima. Kod Lafkadija Herna(8) on se preneo na Japan, kod Karlajla i mnogih njegovih savremenika na Nemačku, a u našem vremenu to je obično Rusija. Međutim, posebno je interesantna činjenica da je isto tako moguće i re-prenošenje. Zemlja ili neka druga celina koja je godinama bila predmet divljenja može se iznenada omrznuti, a neki drugi objekat ljubavi može gotovo odmah zauzeti njeno mesto. U prvoj verziji Osnova istorije H. Dž. Velsa(9), kao i u drugim njegovim delima iz tog vremena, nalazimo pohvale Sjedinjenim Državama koje su gotovo isto tako preterane kao što su to danas komunističke pohvale Rusiji; pa ipak, za nekoliko godina, ovo nekritično divljenje pretvorilo se u neprijateljstvo. Tvrdokorni komunista koji se za nekoliko nedelja, ili čak nekoliko dana, pretvara u isto tako tvrdokornog trockistu nije ništa neobično. U kontinentalnoj Evropi fašistički pokreti uglavnom se regrutuju iz redova komunista, a u roku od nekoliko godina moglo bi isto tako doći do obrnutog procesa. Ono što ostaje nepromenljivo kod nacionaliste to je njegovo sopstveno stanje svesti: objekat njegovih osećanja je promenljiv i može biti imaginaran.
Ali za intelektualca prenošenje ima značajnu funkciju koju sam već kratko pomenuo kod Čestertona. Ono mu omogućuje da bude mnogo nacionalističkiji — vulgarniji, gluplji, zlobniji, nepošteniji — nego što bi ikada mogao biti u ime svoje domovine ili bilo koje strane o kojoj poseduje istinsko znanje. Kada čovek vidi kakve su ulizivačke ili razmetljive koještarije o Staljinu, Crvenoj armiji itd. napisali sasvim inteligentni i razboriti ljudi, shvati da je to jedino bilo moguće zato što je došlo do neke vrste iščašenja. U društvima kao što je naše nije običaj da neko ko se može nazvati intelektualcem oseća duboku vezanost za sopstvenu zemlju. Javno mnenje — to jest onaj deo javnog mnenja kojeg je on kao intelektualac svestan — neće mu dozvoliti da je ispolji. Većina ljudi koja ga okružuje je skeptična i nije tome sklona, pa on može zauzeti isti stav bilo imitiranjem ili iz čistog kukavičluka: u tom slučaju odbaciće oblik nacionalizma koji mu je najbliži, a da se neće nimalo približiti istinskom internacionalističkom stavu. On još uvek oseća potrebu za Otadžbinom i prirodno je da je potraži negde napolju. Kada je nađe, može se neograničeno valjati u potpuno istim osećanjima za koja je verovao da ih se oslobodio. Bog, Kralj, Imperija, Junion Džek — svi zbačeni idoli mogu se ponovo pojaviti pod različitim imenima i, pošto se formalno ne priznaju za takve, mogu se obožavati mirne savesti. Preneti nacionalizam je, poput žrtvenog jarca, način da se postigne spasenje a da se ne promeni ponašanje.
Ravnodušnost prema stvarnosti. Svi nacionalisti imaju moć da ne vide sličnost između istovrsnih činjenica. Britanski torijevac braniće samoopredeljenje u Evropi a protiviće mu se u Indiji i u tome neće videti nedoslednost. Postupci se smatraju dobrim ili lošim ne prema njihovim sopstvenim osobinama, nego prema onom ko ih radi, a gotovo da nema vrste nasilja — mučenja, uzimanja talaca, prisilnog rada, masovnih deportacija, zatvaranja bez suđenja, falsifikovanja, ubistava, bombardovanja civila — koji ne menjaju svoju moralnu boju kada ih vrsi „naša” strana. Liberalni News Chronicle je objavio, kao primer nečuvenog varvarstva, fotografije Rusa koje su obesili Nemci, a posle godinu ili dve objavio je sa primetnim odobravanjem gotovo potpuno iste fotografije Nemaca koje su obesili Rusi(10). Isto je s istorijskim događajima. Istorija se uči većinom u nacionalističkim terminima, a stvari kao inkvizicija, mučenja u Zvezdanoj sobi(11), poduhvati engleskih gusara (ser Frensis Drejk je, na primer, bio sklon da dere kožu sa živih španskih zarobljenika). Vladavina terora, heroji Pobune(12) koji su iz pušaka poubijali na stotine indijanaca ili Kromvelovi vojnici koji su sekli lica irskih žena brijačima, postaju moralno neutralne pa čak i vredne hvale, kada se smatra da su urađene za „pravu” stvar. Ako se osvrnemo na poslednju četvrt ovog veka otkrićemo da gotovo da nije bilo godine kada iz nekog dela sveta nisu stizale vesti o zločinima; pa ipak, ne postoji ni jedan jedini slučaj da je engleska inteligencija u celini poverovala i osudila takve zločine — ni u Španiji, ni u Rusiji, Kini, Mađarskoj, Meksiku, Amritsaru, Ismiru. Da li takva dela zaslužuju osudu, pa čak i da li su se dogodila, uvek se odlučivalo prema političkom stavu.
Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak ni ne čuje. Gotovo šest godina engleski obožavaoci Hitlera uspevali su da ne čuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemačkih koncentracionih logora često uopšte nisu bili svesni, ili samo vrlo neodređeno svesni, da koncentracioni logori postoje takođe i u Rusiji. Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione života, u stvari su prošle nezapaženo kod većine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu ništa čuli o ubijanju nemačkih i poljskih Jevreja tokom rata. NJihov sopstveni antisemitizam učinio je da se ovaj ogroman zločin odbije od njihove svesti. U nacionalističkoj filozofiji postoje činjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Može se dogoditi da je poznata činjenica toliko nepodnošljiva da se obično gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da uđe u logički proces razmišljanja ili, s druge strane, ona može ući u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao činjenica, čak ni u sopstvenoj svesti.
Svakog nacionalistu proganja ubeđenje da se prošlost može izmeniti. On provodi deo svog vremena u svetu mašte gde se stvari dešavaju onako kako je trebalo da se dese — u kojoj je, na primer, španska armada bila uspešna a ruska revolucija ugušena 1918. — i preneće deliće ovog sveta u istorijske udžbenike kad god je to moguće. Veliki deo propagandističkog pisanja u naše vreme svodi se na čiste izmišljotine. Materijalne činjenice se zataškavaju, datumi menjaju, citati izvlače iz konteksta i krivotvore tako da im se menja značenje. Izostavljaju se primeri koji, kako se smatra, nisu smeli da se dogode i na kraju se negiraju(13). Godine 1927. Čang Kaj Šek je skuvao na stotine zivih komunista, pa ipak je za deset godina postao jedan od heroja levice. Prestrojavanje svetske politike dovelo ga je u antifasistički blok, pa se smatralo da se kuvanje komunista „ne računa” ili se, možda, nije ni dogodilo. Primarni cilj propagande je, naravno, da utiče na javno mnenje, ali oni koji prepravljaju istoriju verovatno delićem svoje svesti veruju da u stvari potiskuju činjenice u prošlost. Kada čovek razmotri detaljno razrađene falsifikate urađene da bi se pokazalo da Trocki nije odigrao značajnu ulogu u ruskom građanskom ratu, teško je verovati da su ljudi koji su za to odgovorni samo lagali. Verovatnije je da su mislili da je njihova verzija ono što se dogodilo u Božjim očima i da je opravdano da se u skladu s tim prerade istorijski zapisi.
Ravnodušnost prema objektivnoj istini podstiče zatvaranje jednog dela sveta od drugog, što čini da je sve teže i teže otkriti šta se u stvari događa. Često može postojati istinska sumnja u najstrašnija dešavanja. Na primer, nemoguće je izračunati u granicama miliona, možda čak i desetina miliona, broj smrti uzrokovanih ratom. Nesreće o kojima se stalno izveštavalo — bitke, masakri, glad, revolucije — teže da kod prosečnog čoveka izazovu osećanje nerealnosti. Čovek nema načina da proveri činjenice, niti čak može biti potpuno siguran da su se one dogodile, a uvek dobija potpuno drugačije interpretacije iz različitih izvora. Sta je bilo tačno a šta pogrešno u varšavskom ustanku u avgustu 1944? Da li su zaista postojale nemačke gasne peći u Poljskoj? Ko je pravi krivac za glad u Bengalu? Verovatno je istinu nemoguće otkriti, ali činjenice će biti tako nepošteno prikazane u gotovo svim listovima da se običnom čitaocu može oprostiti što ili proguta laži ili ne može da formira mišljenje. Opšta neizvesnost oko toga šta se stvarno događa dovodi do toga da sumanuta verovanja lakše hvataju koren. Pošto se ništa ne može sasvim dokazati ili opovrgnuti, bezočno se može negirati i najočiglednija činjenica. Štaviše, iako beskonačno mozga o moći, pobedi, porazu, odmazdi, nacionalista je često na neki način nezainteresovan za ono što se događa u stvarnom svetu. Ono što on želi je da oseća da njegovoj sopstvenoj strani ide bolje nego nekoj drugoj grupi, a to može lakše uraditi ako se sa protivnikom obračuna, nego da ispituje činjenice da bi video da li ga one podržavaju. Sva nacionalistička kontroverza je na nivou debatnog društva. Ona je gotovo potpuno bez snage dokaza, pošto svaki učesnik apsolutno veruje da je on izvojevao pobedu. Neki nacionalisti nisu daleko od šizofrenije i žive sasvim srećno u snovima o moći i pobedi, koji nemaju nikakve veze sa fizičkim svetom.
U klasifikaciji koju sam gore pokušao da napravim izgledaće da sam često preterivao, pojednostavljivao, pravio neumesne pretpostavke i iz svog razmatranja izostavljao postojanje običnih časnih motiva. To je bilo neizbežno, jer u ovom eseju pokušavam da izolujem i identifikujem tendencije koje postoje u našoj svesti i iskrivljuju naša razmišljanja, a da se nužno ne pojave u čistom obliku ili su stalne. Sada je važno da ispravim i suviše pojednostavljenu sliku koju sam morao da napravim. Za početak, čovek ima prava da pretpostavi da je svaka osoba, ili čak svaki intelektualac, zaražen nacionalizmom. Drugo, nacionalizam može biti povremen i ograničen. Inteligentna osoba može da delimično podlegne ubeđenju koje ga privlači a za koje zna da je apsurdno, i može da ga drži i dalje iz svoje svesti dugo vremena, da bi mu se ono vratilo u trenucima gneva ili sentimentalnosti, ili kada je sigurna da se ne radi o nekom važnom pitanju. Treće, nacionalistički kredo može se prihvatiti u dobroj veri iz nenacionalističkih motiva. Četvrto, nekoliko vrsta nacionalizama, čak i vrste koje se međusobno isključuju, mogu istovremeno postojati u jednoj te istoj osobi.
Sve vreme govorim „nacionalista radi ovo” ili „nacionalista radi ono” koristeći za ilustraciju ekstremne primere, očito jedva normalan tip nacionaliste koji nema neutralnih zona u svojoj svesti i interesa za bilo šta sem borbe za vlast. U stvari, takvi ljudi su prilično česta pojava, ali nisu vredni da se njima čovek bavi. U stvarnom životu, lord Elton, D. N. Prit, ledi Hjuston, Ezra Paund, lord Vansitart, otac Kolin i svi ostali iz njihove žalosne klike, ljudi su protiv kojih se mora boriti, ali gotovo da nije potrebno ukazivati na njihove intelektualne nedostatke. Monomanija nije interesantna, a činjenica da nijedan iz redova uskogrudih nacionalista ne može da napiše knjigu, koja bi bila vredna čitanja posle nekoliko godina, ima izvestan dezodorirajući efekat. Ali, kada čovek i prizna da nacionalizam nije svugde trijumfovao, da još uvek postoje ljudi čije rasuđivanje ne podleže njihovim željama, ostaje činjenica da je nacionalistički način mišljenja opšteraširen, čak toliko da razni veliki i akutni problemi — Indija, Poljska, Palestina, španski građanski rat, moskovska suđenja, američki Crnci, rusko-nemački pakt i šta još ne — ne mogu biti, ili barem nikada nisu bili, razmatrani na razumnom nivou. Razni Eltonsi, Pritsi i Kolinsi, svako od njih samo ogromna usta koja uvek iznova trube istu laž, očigledno su ekstremni slučajevi, ali se zavaravamo ako ne shvatimo da im svi mi, u nekim nepromišljenim trenucima, možemo biti nalik. Neka se dirne u nerv, stane na jedan ili drugi žulj — a to može da bude žulj za koji se do tada nije slutilo da postoji — i najširokogrudnija i najprijatnija osoba iznenada može da se pretvori u žestokog stranačkog sledbenika, spremnog da se „obračuna” sa svojim protivnikom i da mu pri tom bude svejedno koliko će laži izreći ili koliko će logičkih grešaka napraviti. Kada je Lojd Džordž, koji je bio protivnik Burskog rata, u Donjem domu izneo podatak da se u britanskim kominikeima, ako se uzmu svi zajedno, tvrdi da je ubijeno više Bura nego što ih ima cela burska nacija, zabeleženo je da je Artur Balfur ustao na noge i doviknuo: „Nitkove!” Malo je ljudi koji su otporni na greške ovakve vrste. Crnac na kojeg se otrese belkinja, Englez koji čuje kako neki Amerikanac ignorantski kritikuje Englesku, katolički apologeta kome se pomene španska armada, reagovaće svi na uglavnom isti način. Samo jedan dodir u nerv nacionalizma i intelektualna suzdržanost može u trenu da iščezne, prošlost se promeni, a najočitije činjenice negiraju.
Ako se u nečijoj svesti krije bilo kakva nacionalistička privrženost ili mržnja, izvesne činjenice se ne mogu prihvatiti, iako se na neki način zna da su one istinite. Navodim samo nekoliko primera. Poređaću pet tipova nacionalista i uz svakog staviti činjenicu za koju je tom tipu nacionaliste nemoguće da je prihvati, čak ni u njegovim najiskrivljenijim mislima.
Britanski torijevac. Britanija je izašla iz rata sa smanjenom moći i prestižom.
Komunista. Da nije bilo pomoći Britanije i Amerike, Nemačka bi pobedila Rusiju.
Irski nacionalista. Irska može da ostane nezavisna samo zbog britanske zaštite.
Trockist. Ruske narodne mase prihvatile su Staljinov režim.
Pacifist. Oni koji se „odriču” nasilja mogu to raditi zato što drugi vrse nasilje umesto njih.
Sve su ovo činjenice potpuno očigledne ako se posmatraju bez emocija, ali vrsti osobe koja se navodi uz svaki od ovih primera one su toliko nepodnošljive da se moraju negirati, a kada se negiraju umesto njih se moraju konstruisati lažne teorije. Vraćam se na zapanjujući promašaj vojne prognoze u ratu. Mislim da se može reći da je inteligencija više grešila u prognozi tokom rata od običnih ljudi i da je grešila upravo zato što je bila poneta osećanjima stranačkog pripadništva. Prosečan intelektualac levice, na primer, verovao je 1940. da je rat izgubljen, 1942. da će Nemci sigurno pregaziti Egipat, da Japanci nikada neće biti proterani iz zemalja koje su osvojili i da anglo-američko bombardovanje nema nikakvo dejstvo na Nemačku. On je mogao da u ovo veruje jer mu je njegova mržnja prema britanskoj vladajućoj klasi zabranjivala da prizna da britanski planovi mogu uspeti. Ne postoji granica za budalaštine koje se mogu progutati ako je neko pod uticajem osećanja ovakve vrste. Čuo sam, na primer, kako se u poverenju tvrdi da su američke trupe došle u Evropu ne da bi se borile protiv Nemaca, nego da bi ugušile englesku revoluciju. Čovek mora da pripada inteligenciji da bi poverovao u ovakve stvari: nijedan običan čovek ne bi mogao da bude tolika budala. Kada je Hitler napao Rusiju, zvaničnici Ministarstva informacija izdali su „kao smernicu” upozorenje da se može očekivati da će Rusija pasti za šest nedelja. S druge strane, komunisti su svaku fazu rata doživljavali kao rusku pobedu, čak i kada su Rusi bili odbačeni gotovo do Kaspijskog mora i kada ih je zarobljeno nekoliko miliona. Nema potrebe da se nabrajaju primeri. Poenta je u tome da se osećanje za realnost iskrivljuje čim su u pitanju strah, mržnja, surevnjivost i obožavanje moći. I, kako sam već istakao, takođe se iskrivljuje osećanje za dobro i zlo. Ne postoji zločin, apsolutno ni jedan jedini, koji se ne može oprostiti kada ga počini „naša” strana. Čak i kad se ne negira da se zločin dogodio, čak i kada se zna da je to upravo isti zločin kakav je osuđen u nekom drugom slučaju, čak i kada se prizna da je on, u intelektualnom smislu, bez opravdanja — još uvek se ne oseća da je nepravedan. Radi se o lojalnosti, a samilost tada prestaje da funkcioniše.
Razlog za rast i širenje nacionalizma i suviše je veliko pitanje da bih ga ovde pokrenuo. Dovoljno je reći da je nacionalizam, u formama u kojima se pojavljuje među engleskim intelektualcima, iskrivljen odraz užasnih bitki koje se zaista vode u spoljnom svetu i da su njegove najporažavajuće gluposti postale moguće nestankom patriotizma i religiozne vere. Ako čovek nastavi da sledi ovaj tok misli pada u opasnost da se nađe u klasi konzervativizma ili političkog kvijetizma. Na primer, može se naizgled prihvatljivo tvrditi — a čak je verovatno i tačno — da je patriotizam cepivo protiv nacionalizma, da je monarhija odbrana od diktature, a da je organizovana religija zaštita od praznoverja. Ili se može tvrditi da nema nepristrasnog stava, da sva kreda i zastupanja neke stvari uključuju iste laži, budalaštine i varvarstva; i to se često ističe kao razlog za potpuno isključenje iz politike. Ne prihvatam ovaj argument, ako ni zbog čega drugog a ono zato što, u savremenom svetu, niko ko se može nazvati intelektualcem ne može ostati van politike u smislu da ga ona ne interesuje. Mislim da se čovek mora angažovati u politici — koristim reč u širem smislu — i da čovek mora nečemu da daje prvenstvo: to jest, mora da prepozna da je zastupanje neke stvari objektivno bolje od zastupanja neke druge, čak i ako se one propagiraju na jednako loš način. Što se tiče nacionalističkih ljubavi i mržnje o kojima sam govorio, one su sastavni deo većine nas, voleli mi to ili ne. Da li je moguće osloboditi ih se ili ne, ne znam, ali verujem da je moguće boriti se protiv njih i da je to u suštini moralni napor. To je pre svega pitanje toga da čovek otkrije ono što stvarno jeste, kakva su njegova stvarna osećanja i da tada uzme u obzir i da kod njega postoji neizbežna pristrasnost. Ako mrzite Rusiju i strahujete od nje, ako zavidite Americi na bogatstvu i moći, ako prezirete Jevreje, ako imate osećanje inferiornosti u odnosu na britansku vladajuću klasu, ne možete se svih tih osećanja osloboditi tako što ćete jednostavno misliti o tome. Ali, barem možete priznati da ih imate i sprečiti da one zagade vaše mentalne procese. Emotivne potrebe koje se ne mogu izbeći i koje su možda čak i potrebne za političku akciju, morale bi postojati istovremeno sa prihvatanjem stvarnosti. Ali to, ponavljam, zahteva moralni napor, a savremena engleska literatura, onoliko koliko je uopšte svesna glavnih pitanja našeg vremena, pokazuje koliko malo nas je spremno da ga napravi.
_____
1) Očito apsurdne tvrdnje, kao „Nemačka je podmukla po prirodi”, mogu se naći u svakim novinama koje otvorite, a gotovo svi izriču lakomislene generalizacije o nacionalnom karakteru ("Španac je aristokrata po prirodi" ili „Svaki Englez je licemer”). S vremena na vreme se shvata da su ove generalizacije neosnovane, ali običaj i dalje opstaje, a često ih koriste i ljudi koji su poznati po svojim internacionalnim vidicima (kao Tolstoj ili Bernard Šo). [nazad]
*) „She” (engleski) je lična zamenica ženskog roda koja se koristi za izrazavanje nežnih osećanja, za personifikaciju stvari — automobil, brod i sl. — zemlje u političkom smislu itd. [nazad]
2) Priličan broj pisaca koji su naginjali konzervativizmu, kao Piter Druker, predvideli su sporazum između Nemačke i Rusije, ali oni su očekivali stvarni savez ili ujedinjenje koje bi bilo trajno. Nijedan marksist niti levičarski pisac, bez obzira na boju, nije bio ni blizu toga da predvidi ovaj pakt. [nazad]
3) Vojni komentatori popularnih listova mogu se uglavnom klasifikovati kao orijentisani proruski ili antiruski, proreakcionarno ili antireakcionarno. Takve greške, kao što je ubeđenje da je linija Mažino neprobojna ili predviđanje da će Rusija za tri meseca poraziti Nemačku, nisu uzdrmale njihov ugled, jer oni uvek govore ono što njihova lična publika želi da čuje. Dva vojna kritičara koji su najomiljeniji među inteligencijom su kapetan Lidel Hart i general-major Fuler, od kojih prvi uči da je odbrana jača od napada, a drugi da je napad jači od odbrane. Ova kontradikcija nije sprečila tu istu publiku da obojicu prihvati kao autoritete. Skriveni razlog za njihovu popularnost u levičarskim krugovima je što se obojica razilaze sa Ministarstvom rata. [nazad]
4) Chesterton, Gilbert Keith (1874-1936). (Prim. Prev.) [nazad]
5) Chu Chin Chow, dnevni list koji je izlazio u Hongkongu. [nazad]
6) Tennyson, Alfred, prvi baron Tennyson (1809-1892): "The Charge of the Light Brigade", pesma napisana nekoliko nedelja posle čuvenog napada na Balaklavu, u blizini Sevastopolja, kada je zbog krivo protumačene naredbe poginulo i ranjeno 247 ljudi. (Prim. Prev.) [nazad]
7) Malo-Englez, "a Little Englander" (engleski), protivnik engleske imperijalističke politike a zagovornik politike koja se bavi domaćom politikom ("home affairs"). (Prim. Prev.) [nazad]
8) Lafcadio Hearn, na japanskom Yakoumo Koizumi, američki pisac rođen u Grčkoj (1850-1904). (Prim. Prev.) [nazad]
9) H. G. Wells, Outline of History. (Prim. Prev.) [nazad]
10) News Chronicle je savetovao svojim čitaocima da pogledaju filmske novosti u kojima se prikazuje cela egzekucija, sa snimcima u gro-planu. Star je s očitim odobravanjem objavio fotografije gotovo nagih kolaboristkinja na koje je nahuškana pariška svetina. Ove fotografije upadljivo su slične nacističkim fotografijama Jevreja na koje je nahuškana berlinska svetina. [nazad]
11) Star Chamber, Zvezdana soba, nazvana tako po navodno naslikanim zvezdama na tavanici; u 15. veku sud u Vestminsteru koji je sudio krajnje proizvoljno. (Prim. Prev.) [nazad]
12) The Indian Mutiny, pobuna u Indiji 1857-1858. (Prim. Prev.) [nazad]
13) Primer je rusko-nemački pakt koji je što je brže moguće izbrisan iz sećanja javnosti. Ruski dopisnik mi je rekao da se pakt već ne pominje u ruskim godišnjacima u kojima se daju pregledi nedavnih političkih događaja. [nazad]
____
Ovo je nezavršen prevod.
1945
KRAJ
![[Obloška]](/gallery/books/img/EYE_thum.jpg)