Istoku okrenuta,
srna pod borom kleči,
moli se molitvom zverinja,
bez reči.
Od jutarnjeg sjaja
oči su joj crvene,
ne vidi oko sebe ništa,
ni okolno drveće,
ni jezero, ni mene.
Hiljadu je vekova dizao
njen visoki hram,
vajao stubove u njemu,
Gospod sam.
Mahovinom je zastro
kamen goli,
da bi srna imala
gde da se moli.
Istoku okrenuta,
moli se dignute glave
da borovi pravo rastu,
da zime ne budu ljute,
da drvo novo nikne
na mestu gde staro se osuši,
da u jezeru voda
nikada ne presuši,
da jasne budu zore,
da šumu mimoilazi grom.
Istoku okrenuta
moli se za svoj dom.
I svud iz borove kore,
kroz šume hram,
mirišu tamnjan i smola.
I dok se moli, sveću
drži joj Gospod sam.
~ KRAJ ~