Pored ćiriličkog Vorda i drugih programa, neophodno je obezbediti proizvodnju i komercijalizaciju ćiriličkih tastatura i njihovo obavezno uvođenje u sve obrazovne institucije i sve javne službe i preduzeća.
Analitičari su i pre mene, kao profesor dr Dragoljub Petrović, ukazali da su konačno uvođenje latinice u srpski jezik, a potom njena dominacija, započeli doslovnim sprovođenjem (sa srpske strane) odrednica Novosadskog dogovora.
Kako bih tu činjenicu prikazao u svoj njenoj nepromišljenosti i neodgovornosti, poslužiću se jednim ne baš prijatnim poređenjem. Kod jednog poznatog tumača kulturnih fenomena i teoretičara značenja, naišao sam na opis jedne kazne, smatrana je za najtežu, iz neke od prošlih civilizacija. Osuđenika bi deo po deo tela vezivali za odgovarajuće delove tela mrtvaca i tako ga ostavljali. Tako smo mi, Novosadskim dogovorom, kaznili svoju ćirilicu vezivajući je neodvojivo za hrvatsku latinicu! (Latinica, naravno, nije „mrtva”, to je najraširenije pismo na kome se razvija danas najveći broj kultura i književnosti pa i hrvatska, ali je u srpskom jeziku ona bila „mrtvo pismo”, kao što je to i danas u ruskom, bugarskom, grčkom, hebrejskom, arapskom ili japanskom, na primer) Ta već višedecenijska „vezanost” (kazna!) učinila je da je „mrtvac” vremenom preuzeo od „kažnjenika” dobar deo životne energije i u mnogim domenima srpskog jezika se nametnuo kao isključivo sredstvo jezičkog komuniciranja u pisanom obliku! Pri tom su ta „vezanost” i srpski nepogrešivi osećaj za „ravnopravnost” i „toleranciju” učinili da mnogi korisnici pisma i ne „znaju” koje pismo koriste, neki sigurno misle da pišući latinicu, pišu zapravo ćirilicu.
Ideologizaciju i politizaciju „dvoazbučja” u srpskom („srpskohrvatskom”, [ili, još gore: „srpsko-hrvatskom”, kako zakonodavac piše po ugledu na zapad (Serbo-Croatian) — D. M.]) jeziku, preko Novosadskog dogovora, sproveli su srpski predstavnici titoističko-kardeljevsko-bakarićevskog režima. Paradoksalno je, samo naizgled, da pojačavanje „latiničenja” srpskog jezika uzima maha u periodu koji je prethodio raspadu, u vreme raspada i pogotovo nakon raspada SFRJ i nestanka iluzija o „srpskohrvatskom jeziku”: zabrinjavajuća većina novopokrenutih „nezavisnih” novina, nedeljnika, radio i TV stanica, novoosnovanih stranaka, koriste isključivo latinicu. Ta se praksa i danas pojačano nastavlja. Tome treba dodati i ubrzano umnožavanje broja računara čiji korisnici najčešće i ne aktiviraju srpsku ćirilicu u Vordu koji koriste! U jednom zimušnjem dopisu o problemima pisma koji mi je objavio NIN, ispušten je upravo pasus koji o tome govori i u kome sam, otprilike, rekao da su, što se tiče štete prema našem nacionalnom pismu, na istome i JUL i ranije GSS i LSCG i LSV i DA i DC i G17, „komunistički” SC (Sava centar) i „građanski” REH, marksistički BIGZ i demokratska Paideia (sic!), nezavisni XX Vek i onaj radničkih univerziteta, „nezavisni” Vreme, Monitor a odnedavno i Reporter, „žuti” Telegraf i ne znam čiji i čemu i po čemu Nacional (sic!), „samoupravne” Duga i Praktična žena kao i „šminkerski” Profil i „prozelitizovana” damska Jefimija (sic!), titoistički i posle srpski ali uvek režimski Tanjug i „nezavisna” BETA! Dodaću: kao što je u međuratnom vremenu najveći deo publikacija koje je finansirala Kominterna štampan latinicom, tako se i danas uglavnom latinicom štampaju knjige, časopisi, katalozi koje pomažu razne inostrane fondacije. Naravno, i nadajmo se, nametanje latinice nije sastavni deo uglavnom dobrih i plemenitih namera centrala tih fondacija, nego je istrajavanje na latinici svojstveno ideološko-kulturološkoj misiji njihovih ovdašnjih predstavnika i korisnika (pogledati javne konkurse koje objavljuju u novinama).
Kako bi razmišljanje i rasprava o problemu pisma u srpskome jeziku, pa prema tome i donošenje valjanih odluka u korist ćirilice bili lišeni „navijačkih strasti” koje su karakteristika današnje naše društvene, kulturne i političke stvarnosti, želeo bih da istaknem nekoliko stvari.
Potrebno je da svi govornici, korisnici i „akteri” srpskoga jezika, kao i političari i zakonodavci shvate da pitanje pisma, to jest srpske ćirilice u srpskom jeziku, nije nacionalističko nego nacionalno i patriotsko pitanje, kao što je to pitanje granica, teritorije, monete, istorijskog i kulturnog nasleđa, vladavine prava, građanskih sloboda i ljudskih prava, višestranačja, slobodnih izbora, demokratskih institucija.
Pitanje srpske ćirilice i vraćanje mesta koje joj pripada u srpskome jeziku i kulturi treba depolitizovati i deideologizovati i svesti ga na civilizacijsko-kulturološku ravan.
Kako bi se to mesto našoj ćirilici vratilo brzo, efikasno i definitivno, potrebno je, s jedne strane, stručnim institucijama dati nadležnost da one donose odluke koje se tiču jezika i pisma, kao što je to slučaj u svim kulturama i jezicima na koje se treba ugledati, a s druge strane, treba da i zakonodavni akt srpskoga jezika — Pravopis, i zakonski propisi o zvaničnoj, javnoj i obrazovnoj upotrebi srpske ćirilice u srpskome jeziku budu jasni, nedvosmisleni i obavezujući, kao i svi zakoni u jednoj pravnoj državi, uostalom. U tom smislu su, pored navedenih zakona bitni i zakoni o školstvu i školski programi. Toga su bili svesni tvorci i potpisnici Novosadskog dogovora i njihovi politički i ideološki zaštitnici. Podsećam da jedan od stavova dogovora glasi: „Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su, zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, i što će se postići u prvom redu školskom nastavom.” (Pravopis srpskohrvatskoga književnog jezika, MS, MH, Novi Sad, 1960, s. 7). Ističem ovaj deo o školskoj nastavi, jer naša deca i danas po ovom uputstvu uče oba pisma iako je jezik sada i ponovo samo srpski: u prvom razredu ćirilicu a već u drugom (!), pre nego što je savladaju i nauče kako treba i prihvate je i shvate kao svoje pismo — uče hrvatsku latinicu! Ako je potreban komentar, on se sam po sebi, i jedini, nameće! U zemljama i jezicima gde je ćirilica ili neko drugo nelatiničko pismo zvanično, deca uče latinicu onda kada počnu da uče strane jezike koji se pišu latinicom! Usudiću se da uputim jedno upozorenje i lingvistima i zakonodavcima: ostaviti u bilo kom vidu tragičnu formulaciju o „dvoazbučju” i „ravnopravnosti pisama” u srpskome jeziku, značilo bi isto kao kad bi drugi odgovarajući zakoni ove države dozvoljavali u zemlji i zakonitu i „sivu” ekonomiju, ili da red održavaju i policija ali i razne milicije pa i mafija, ili da se pored nacionalne monete kao zvanično sredstvo plaćanja mogu koristiti neka privatna ili neka strana moneta, na primer.
Kao jedan od važnih koraka vraćanja ćirilici mesta koje je imala i treba i danas da ima u srpskome jeziku, kulturi i društvu, iako on izgleda marginalan, smatram usvajanje jasnih pravila transkripcije srpskih imena, prezimena, geografskih naziva na strane jezike, kao što je to i rađeno do uvođenja latinice u naš jezik. O tome bi trebalo da se pozabavi najpre Odbor za standardizaciju, da odredi ta pravila i unese ih u budući Pravopis, a da ih se odgovarajuće službe koje izdaju isprave i dokumenta za inostranstvo pridržavaju. MUP i Ministarstvo inostranih poslova, na primer, kao i prevodioci srpskih tekstova na strane jezike. Između više mogućih transkripcija, možda je danas najadekvatnije izabrati onu na engleski, ili eventualno na francuski (koja je nešto složenija). Uostalom, ako se srpski jezik piše samo svojim pismom, prevodioci će naša vlastita imena i nazive na svoje jezike transkribovati po pravilima svojih jezika, kao što to čine sa ruskim, bugarskim, hebrejskim, ukrajinskim, japanskim, kineskim... U francuskom jeziku su se, na primer, do sredine 70-ih godina naša imena i nazivi pisali transkribovano, kako bi se i izgovarali pravilno. Ivo Andritch, Vouk Karadjitch, Djovan Tsvidjitch, Tsetigne, Sopotchani, a otada se pišu hrvatskom latinicom (ili s dijakritičkim znakovima) Ivo Andric, Vuk Karadzic, Jovan Cvijic, Cetinje, Sopocani te ih više niko (osim studenata srpskog ili hrvatskog jezika) ne može korektno izgovarati, nego Ivo Andrik, Vik Karadžik, Žovan Kvižik, Setendž, Sopokani! Pored rezultata Novosadskog dogovora, tome je verovatno doprinela i veoma dobro uređivana (pod znalačkom rukom Ota Bihalji-Merina), ilustrovana i opremana revija JUGOSLAVIJA koja je izlazila tokom 50-ih godina na francuskom, u kojoj naša imena, sem izuzetnih slučajeva, nisu transkribovana. A u velikoj meri svakako i praksa izdavanja pasoša našim građanima hrvatskom latinicom. Na primer, ja sam za Francuze Radožisik i tako je, nemarnošću naših službi, moj identitet ovde promenjen. Pisanje naših imena u pasošima i drugim ispravama i dokumentima ćirilicom i latinicom u transkribovanom obliku, kao što je to slučaj sa ruskim, grčkim, japanskim, bugarskim pasošima, otklonilo bi mnoge nesporazume, a u toj oblasti našoj administraciji vratilo tradiciju koju je imala do 1945. g. Osim toga, time bi se u pasošima i drugim ispravama za inostranstvo doslednije pisala imena pripadnika manjina čiji se jezici pišu latinicom. Tu praksu transkribovanja, uz prevode potrebnih reči na engleski, treba primeniti i na pisanje informacija za strance i turiste na panoima imena mesta, reka, planina, manastira, naziva ulica, objekata, stanica; i tu se treba ugledati na Grčku, Bugarsku, Rusiju, Izrael, Japan...
Između drugih brojnih primera gde je neophodno menjati dosadašnju praksu, izabraću kao poslednji današnje najmoćnije sredstvo, koje, ako to hoćemo, može biti spasonosno za sadašnje beznadežno stanje srpske ćirilice u srpskome jeziku; računar sa svojim programima, koji će uskoro sigurno postati i nezamenjivo pomagalo i sredstvo i svih javnih službi i državne administracije u svim njihovim poslovima. Pored ćiriličkog Vorda i drugih programa, neophodno je obezbediti proizvodnju i komercijalizaciju ćiriličkih tastatura i njihovo obavezno uvođenje u sve obrazovne institucije i sve državne i javne službe i preduzeća.
Ako hoćemo da budemo pravna država i funkcionišemo u skladu sa njenim principima, onda svi zakoni važe za sve. Ako je stari bankarski sistem bio ukinut praktično „preko noći” kako bi se uspostavio novi na zdravijim nogama, ako se čini sve da se suzbije siva ekonomija, ako se najzad ušlo u nadajmo se definitivan proces razgrađivanja i onemogućavanja mafije i organizovanog nasilja i kriminala, ako se u mnogim drugim oblastima očekuju radikalni potezi za uspostavu vladavine prava, zašto se pribojavati plemenitog i patriotskog čina vraćanja na njegovo mesto svog nacionalnog pisma, jednog od bitnih elemenata i naše hiljadugodišnje civilizacije i jednog od simbola nacionalnog identiteta i kulturnog samoodržanja u vekovima ropstva i podaništva u okrilju Otomanskog carstva, Habzburške monarhije i Mletačke Republike?
M. Radojičić, 2004. g.