U obichnom zhivotu Nemci su, velite,
uchtiva, ugladjena bic'a,
nisu lopovi ni ubice,
pushe lulu, piju pivo,
doruchkuju masla i meda.
Mozhda je to i tako,
ali shto se to tiche nas,
kad je njihovo zajednichko
stoglavo lice
puno krvi i uzhasa,
kad na sve tudje gleda
ili nadmeno ili krivo.
I, velite, rodoljubi su oni,
za domovinu bez razmishljanja ginu.
Neka je i tako,
ali nashe rodoljube oni su pljuvali,
nashe najsvetije borce
razbojnicima zvali,
ponizili nam zemlju do skota;
kad oni ubijaju, junashtvo to je,
kad mi svoj zhivot branimo,
divljashtvo i sramota.
I, velite, njihova deca su chista;
podsechenih noktic'a, umivenog lica
leprshaju kao cvec'e.
Verovatno je i tako,
ali shto se to tiche nas,
zbog njih nasha deca prljava,
i bez majki hode,
zbog njih kod nas teche
mesto pesme jauk i poklich buna,
i krv mesto perac'e vode.
I Nemica je, kazhete, ljupka,
ima zhenstvena nedra, okrugla,
i obraze rumene,
i besprekorna je mati.
Ali shto se to tiche nas,
i ona je na nash narod
bacala rugla
i mirno sedela na kuc'nom pragu
dok sin njen negde progoni i strelja,
dok sav svet zbog zemlje njene pati.
I ona je nashoj deci iz usta
zalogaj otela.
Oni, velite, vole svoje ognjishte,
svaki oko kuc'e gradinu ima,
i duzh puteva zasadjeno voc'e.
Ali u zemlji nashoj
oni su ostavili zgarishte,
useve pretvorili u barjake dima,
i kroz tishinu nashih pitomih sela,
derali se uzhasni, uzhasno.
I kad mislim na njinu viku,
na njine lule, pivo, decu, zhene,
na dobroc'udno lice im domac'e,
voc'ke kraj puta zasadjene,
ruke chiste kao od zlata,
dodje mi da vichem iz sveg grla:
zhiveli narod prljavih nokata,
a srca chista;
zhiveli narodi shto kod svoje kuc'e
psuju iz glasa,
a boje se na senku pravde da stanu;
zhiveli narodi chije zhene nose
oruzhje iza pasa;
chija deca chupava hode;
zhiveli narodi chije opshte lice
blagom svetloshc'u blista!
~ KRAJ ~