Tek sada, u ropstvu, vidim
koliko sam tvoja bila.
Koliko sam deo tvoje lepote
i tvoje rugobe,
iver shto uz tvoje stablo pada,
vidim tek sada
kad mnogi te napushtaju i sramote.
Tek sad kada te i nakazni grde
i pljuju usred tvog lika,
kad svakog chasa se u tebi gine,
kad se od tereta ugibaju
i seljachka ledja tvoje planine,
kad nema trenutka ni spomenika
na koje nije uvreda pala,
tek sad vidim koliko si lepa
i koliko si moja bila.
Sad mi se chine propushteni
i lezhe mi kao ljaga
preko imena i lica
dani kad sam te smetala s uma,
utonola u male bolove lichne,
kao da sam ti tudjinka chija.
Tek sada vidim da sam i ja
tudjina pustila preko tvog praga
i bila jedan od tvojih ubica.
~ KRAJ ~