Djura Jakshic'

Djura Jakshic' (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878)

Djura Jakshic' (rodjen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedach, dramski pisac, uchitelj i boem.

Biografija

Rodjen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u sveshtenichkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovachku shkolu iz koje bezhi tri puta i na kraju upisuje nizhu gimnaziju u Segedinu. Posle zavrshene osnovne shkole u Srpskoj Crnji i nizhe gimnazije u Segedinu (danas Madjarska), odlazi u Temishvar (danas Rumunija) da uchi slikanje. Uochi revolucionarne 1848. godine bio je student umetnichke akademije u Peshti, ali je zbog revolucionarnih dogadjaja morao da je napusti. Vrativshi se u rodni kraj produzhio je da uchi slikarstvo u Bechkereku kod Konstantina Danila chuvenog slikara tog doba, trazhec'i sopstveni umetnichki izraz i produbljujuc'i svoja znanja, izmedju ostalog i nemachkog jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako shesnaestogodishnjak, uchestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija zavrshila porazom, napisao je: „Ah, zashta ginusmo i stradasmo – a shta dobismo!” Ubrzo ga neimashtina primorava da prihvati razne poslove. Tih godina chesto menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upuc'uje u Bech da nastavi studije slikarstva. U Bechu se krec'e u umetnichkim krugovima sa Brankom Radichevic'em i Djurom Danichic'em. NJegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kuc'i, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i zhiveo od slikarstva. Pishe pesme i shtampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Bechu koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, zhivi u Banatu do 1856.

Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski uchitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rachi kod Kragujevca i Pozharevcu, u kome se i ozhenio) i kao gimnazijski uchitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Djura Jakshic' je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedach, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralachki i stradalachki zhivot tog obrazovanog i temperamentnog choveka chesto se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri sheshira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruzhenje u kome je dobijao stvaralachku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih druzhbenika, ali i bes vlasti chijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starichno.

Stalno je zhiveo u oskudici, i teshko je izdrzhavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodichnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Djura Jakshic' se potucao kroz zhivot. Razocharan u ljude i zhivot, nalazio je utehu u umetnichkom stvaranju, pesnichkom i slikarskom. Bio je nezhan, iskren drug i bolec'iv otac, ali u mrachnim raspolozhenjima razdrazhljiv i jedak. NJegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne lichnosti, tragichne i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpushtan (1871) iz drzhavne sluzhbe. Uz pomoc' Stojana Novakovic'a dobija posao u Drzhavnoj shtampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na polozhaju korektora Drzhavne shtamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Knjizhevni rad

Djura Jakshic' najvec'i je lirichar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznachajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven, izuzetne imaginacije, snazhne osec'ajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romanticharskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvec'enja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenovic'u. Jakshic' je zachetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U duhu epohe u kojoj je zhiveo i stvarao, Djura Jakshic' je imao svoje uzore, medju pesnicima Petefija i Bajrona, a medju slikarima Rembranta. Chesto je obradjivao iste motive i u knjizhevnim delima i na slikarskim platnima.

Iako uspeshni pesnik i dramski pisac, Jakshic' je za srpsku knjizhevnost vazhan i kao pripovedach. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveshtaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao nash srednji vek, prikazujuc'i nemanjic'ka vremena. Drugu grupu chine pripovetke o zhivotu banatskog sela, a medju njima je najpoznatija „Sirota Banac'anka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih dogadjaja iz 1848, 1849. Trec'u grupu chine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakshic'evih pesama dobila svoj prirodni produzhetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavash”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavrshen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakshic' je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim chasopisima. Za zhivota je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznachajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovic'i”, „Muchenica” i „Prichest”. NJegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakshic' je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedacha. Najvishe je pisao u prozi: oko chetrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovrshenih.

Od drama, umetnichki je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu shekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikazhe i jedna politichka drama, tako vazhna za celokupnu nashu istoriju, a vezana za vladarevu zhenu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mrzhnje, oblikuju dramatichan odnos medju junacima, i zbog toga je logichno shto dva glavna junaka, Jelisaveta i Radosh Orlovic', na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Djura Jakshic' je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasichne vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoc' nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.

Kritichki osvrt

Kad je rech o Jakshic'u, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izrazhaja. Jakshic' je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radichevic'a, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romanticharski pesnici, i Jakshic' je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mashte i nadahnuc'a, ustreptao i bujan i u osec'anjima i u izrazhaju, nezadovoljan zhivotom, sav u chezhnji za uzvishenim i nedokuchivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uoblichavao raspolozhenje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno vishe mirnoc'e, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo iskljuchivo zbog snazhnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se zhivota bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Djura Jakshic', moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz chijih portreta, radjenih iskljuchivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakshic' shvatio rech kao izrazhaj, — chisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handzhara”, kako sam kazhe, iskren je i spontan izraz njegove lichnosti, ne nameshtena poza i knjishka sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romanticharskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao shto Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osec'anja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on docharava rechima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu narochitu vrstu osec'anja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, vec' samo radi toga da dochara svoje osnovno raspolozhenje. On zna moc' rechi, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i rasporedjuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

NJegove najlepshe pesme („Na Liparu”, „Padajte, brac'o” i druge) uoblichene su na taj nachin. On vishe polazhe na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveshtaji necheg shto se nasluc'uje. Kao shto u snazhnim raspolozhenjima prevladjuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nezhnima prevladjuje prisan, topao ton, shapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osec'anjima i jezikom, chesto je promashila i preshla u bleshtav stil. Jakshic' je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Josh je Skerlic' tachno primetio da je „rech bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavshi da je Jakshic' „pesnik snage, ali bez mere i sklada”.

Jakshic'eve drame u stihu prikazuju karaktere iz nashe proshlosti. Sentimentalne ljubavi, nameshtena patetika i deklamatorski ton prevladjuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavash” vrlo slikovitim i zhivim jambom. Te su drame vishe za chitanje nego za gledanje; u njima vrede snazhna lirska mesta. Jakshic'evi dramski karakteri su odvec' naivni i preterano idealisani; oni se ne uoblichavaju kroz radnju, vec' kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopshte oskudna i slabo motivisana. Kao romantichni repertoar za shiru publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorishtu; „Stanoje Glavash” se i danas igra.

Iako je Jakshic' najvishe radio u prozi, taj deo njegova knjizhevnog rada je najmanje znachajan. On pishe istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog zhivota, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i lichnoj slobodi i pobuna protiv drushtvene nepravde. On je jedan od zachetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivach lirske priche.

Slichice na vrhu:

Djura Jakshic', autoportret (ulje na platnu, detalj)
Portret Djure Jakshic'a nepoznatog autora.
Noc'na strazha (ulje na platnu). Slika je posvec'ena javorskim junacima iz srpsko-turskog rata 1876-1878. godine
Devojka u plavom (ulje na platnu)

____
Vikipedija, slobodna enciklopedija
URI: http://sr.wikipedia.org/wiki/Djura_Jakshic'

Radovi Djurini

O piscu na drugim jezicima

Đura Jakšić (engleski j.)