— Bilo mi je — veli — onda devet godina. Ni sam se ne sec'am svega bash natanko. Prichac'u vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mladji brat bash nishta. Nisam pao na teme da mu kazujem!
Meni je mati prichala mnogo shtoshta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Chisto ga gledam kako se oblachi: dzhemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega c'urche od zelene chohe. Silaj isharan zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drshkom od slonove kosti, i jedan nozhic' sa srebrnim cagrijama i s drshkom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Chakshire sa svilenim gajtanom i buc'metom, pa shiroki pachaluci prekrilili do pola nogu u beloj charapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-chibuk s takumom od c'ilibara, a s desne strane pod pojas podvuchena, zlatom i djindjuvama izvezena duvankesa. Pravi kicosh!
Naravi je bio — otac mi je, istina, ali kad sam vec' pocheo prichati, ne vredi sheprtljati -, naravi je bio chudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput shto rekne, pa ako ne uradish, — bezhi kud znash! Osorljiv i uvek hoc'e da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usudjivao dokazivati shto protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo shamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od chasa se pruc'ish! Lako se naljuti; natushti se, griska donju usnu, desni brk suche i izdizhe ga navishe, vedje mu se sastale na chelu, a one crne ochi sevaju. Jao! Da onda neko dodje da mu kazhe da nisam znao „alekcije”! Ne znam chega sam se tako bojao, naposletku bash i da me c'ushi jedanput, pa shta? Ali ja strepim od onih ochiju: kad ih prevali, pa kao iz prac'ke, a ti, ne znash zashto ni kroshto, ceptish kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drzhi on na krilu mog malog bratic'a. Dao mu sahat da se igra, a moj Djokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih zhila shto on nec'e da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade neshto na smeh pa nekoliko puta razvuche malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se kozha. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo shtogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se chulo u Tetrebovu mehanu.
A znam, opet, kad je umro moj chicha s kojim je babo ortachki radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca -udri kukaj, plachi, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo nishta, ama bash ni suze da pusti, ni „uh!” da reche. Samo kad ga poneshe iz kuc'e, a babi zaigra donja usna, drshc'e, drshc'e; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa c'uti.
Shto rekne, nec'e popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz sluzhbe. Vidim da se kaje i da mu je zhao, ali popustiti nec'e. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario shto, tochec'i rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petachci, pa skoro akov rakije istekao. Inache nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i kojeshta. — A znate shto ga je otpustio? — Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! — Tek c'ete se vi posle chuditi!
To o Djurdjevu dne. Doshao Proka u duc'an da mu se nanovo potpishe bukvar. Babo izvadi devedeset grosha, pa kazhe: „Na, evo ti ajluka! Meni vishe ne trebash; idi pa trazhi gde se mozhe igrati krajcara!” Turio Proka fes na ochi, plache kao kisha i moli. Darnu to mog oca, bash videh, ali mislite da je popustio? — Bozhe sahrani! Izvadi samo josh jedan dukat pa mu dade: „Na, pa put za ushi!” Ode Proka, a on se kaje u sebi shto istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.
Nikad se nije shalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Chudno je zhiveo s mojom majkom. Nije to da reknesh da je on, ne daj, bozhe, kao shto ima ljudi, pa hoc'e da dari i tako shto, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tudjina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on shto obrecne, ona da svisne od placha, pa josh mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome ishao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona shto mesha u trgovinu i njegova posla. Kazhe ona jedanput:
— Mitre, shto ne dash Stanoju rakiju? Skoro c'e i nova, pa gde c'esh je?
A tek se on izdrachi na nju:
— Jesi li ti gladna ili ti je chega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kazhi! A u moj se posao ne plec'i!
Pokunji se mati pa c'uti.
Sa svetom je takodje malo govorio. U kafani imao je svoje drushtvo, i samo medj' njima shto rekne pokoju. Kuma Iliju je poshtovao shto mozhe biti; i to je jedini chovek koji mu je smeo rec'i shta je hteo, i koga se moj otac chisto pribojavao.
Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je drzhao prestrogo. Ja se ne sec'am nikad i nikakva znaka nezhnosti od njega. Pokrivao nas je istina, noc'u kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, — ali shta mi je to? To rade i drugi ochevi, ali kupuju deci i shec'erlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike shto skache s vrh jablana!
U crkvu je ishao samo na Djurdjevdan, u kafanu svako veche. Vecheramo, on turi chibuk pod levu mishku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoc', a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo — ja vam se onda josh nisam razumevao u lumpovanju. — Nikad one nisu zaspale pre nego on dodje, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima — ne smeju ni svec'u da upale. LJuti se on, bolan, kad vidi da svec'a gori. Chuo sam jedanput, kad dodje docne kuc'i, gde progundja:
— Shta c'e ta svec'a u ovo doba?
— Pa da se vidish svuc'i, Mitre, — kazhe moja mati.
— A zar ja ne znam upaliti svec'e, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem nac'i?
— Pa nije, Mitre — uvija se moja mati — nego kao velim...
— A shta velish? Valjda da mi komshiluk misli da mi lezhi mrtvac u kuc'i!
Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi rachuna o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako c'e da pochne. Hteo bi da mati spava, samo da on mozhe bez brige banchiti. Peklo je to i njega, vidi se to.
Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa shta je radio svu noc' po mehanchinama? pitate vi.
Nesrec'a, pa to ti je! Da je pio, chini mi se, ni po jada. Nego... Videc'ete!
To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plache nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.
Jedanput dodje on, tako, docne kuc'i... Nishta!... Sutradan — nishta... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se zhena, pita ga:
— A gde ti je, Mitre, sahat?
On se namrgodio. Gleda na stranu, kazhe:
— Poslao sam ga u Beograd da se opravi.
— Pa dobro je ishao, Mitre.
— Valjda ja nisam c'orav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!
Moja mati shta c'e, uc'uta.
Kuka posle s mojom sestrom: „E, teshko meni! Dac'e sve shto imamo, pa pod starost da perem tudje koshulje!”
Jedanput opet — jali je bilo deset, jali nije — a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku shubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskic'en zlatom i dragim kamenjem. Udje on, a kao da mu se nabrala kozha oko levog oka. Neshto je dobre volje.
Kako udje, izvadi sahat iza pojasa, kao sanc'im da vidi koliko je.
— Zar si povratio?... — trzhe se. — Zar ti je vec' opravljen sahat?
— Opravljen! — kazhe on.
— A kakav ti je to lanac?
— Lanac kao svaki lanac — kazhe on, ali nekako mekano, nije da se izdire.
— Znam, — kazhe moja mati — a otkud ti?
— Kupio sam!
— A ta shubara? To ima samo u Mic'e kaznacheja.
— Kupio sam i nju!
— Prodao ti?
— Prodao!
— A kakav...?
Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuche.
On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!
— Na, — reche — ostavi ovo! — Pa onda izidje u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad dizhe prljavu dechju pelenu.
— A shta c'u — kazhe sestri — s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je djavolsko!... Ovo c'e djavo odneti kako je i doneo!...
Kao shto vidite, nema tu srec'e ni zhivota!
I tako je moja mati bila nesrec'na, i mi smo svi uz nju bili nesrec'ni...
Nekad, prichala mi je mati, bio je on sasvim drugi chovek; a i ja se sec'am, kao kroz maglu, kako me je chesto drzhao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kazhe majka, otkako se poche druzhiti s Mic'om kaznachejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i josh tako nekima, sve se okrenu i podje kako ne treba.
Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah isprechi: „Gledaj svoja posla!”, ili: „Imash li ti druge kake brige?”
Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja shta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pushta.
Pa ipak, smeshno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar chovek. Jeste, bogami! Ali tako...
Jedanput vrati se on u neko doba kuc'i. Nije sam! Chudi se moja mati. Prodje on josh s nekim pored vrata, neshto polako gundjaju. Odoshe u avliju. Chujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja shta je to.
Kad on posle udje, ja pocheh hrkati i moja se sestra uchini da spava. Nazva dobro veche, pa uc'uta. C'uti on, c'uti majka chekam ja.
Onda moja mati otpoche, a glas joj promukao:
— Odvedoshe vranca!
— Odvedoshe — kazhe on.
Opet c'ute, samo mati chas po useknjuje se, a ja chisto osec'am kako plache.
— Mitre, tako ti Boga, tako ti ove nashe dece, ostavi se, brate, drugovanja s djavolom. Ko se njega drzhi, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartasha pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrc'e tudju shisharku i da kupuje po selima kozhe za Chifute. Zar ti, zaboga, nije zhao da ja pod starost chekam od drugog koru hleba i da ova nasha dechica sluzhe tudjinu?... — Pa onda poche jecati.
— A shta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom zhivim? Shta slinish za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoc'esh, da kupim deset!
Moja mati plache josh jache:
— Znam, Mitre brate, — kazhe ona milostivno — ali hoc'e dushmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove nashe nejachi, proklete karte! Znash da smo mi na nashoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...
— A ko te tera?
Ne tera me niko, brate, ali c'e me isterati ako tako i dalje radish. To je zanat od Boga proklet!
— Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popujesh i da slinish bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba zhena tutor!
C'uti plemenita dusha. Gushi se. Ni suza nema vishe. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.
Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je chesto pune fisheke novaca. Gubio je takodje. Dolazio je chesto bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne chizme, jednu c'urdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kashika; a jednom: puno bure lakerde i — svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveche vranca, onog istog, nasheg.
Sutra mu kupio nove 'amove: vise remeni do nizhe kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na duc'anska vrata, pa kroz varosh rrrrrr!, da sve izlec'e kaldrma ispod nogu.
Mi smo vec' bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpushta. Sve ide kao u nesrec'noj kuc'i, a novci se troshe kao kisha.
Pocheshe, bogme, oni njegovi pajtashi dolaziti i nashoj kuc'i. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko svec'a, zvechi dukat, pushi se duvan, klizi karta, a nash momak Stojan ne prestaje pec'i im kafe (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata shto je nadobijao napojnice). A nasha mati sedi s nama u drugoj sobi; ochi joj crvene, lice bledo, ruke suve, i chas po ponavlja: „Bozhe, ti nama budi prijatelj!”
I tako se on sasvim otpadi od kuc'e. Samo c'uti. Materi nikad ne gleda u ochi. Nas decu ne miluje, ni osorne rechi da rekne, a kamoli blage. Sve bezhi od kuc'e. Samo nam para daje koliko koje hoc'emo. Ako ishtem da kupim legrshter, a on izvadi po chitavu pletu. Za jelo je kupovao sve shto je bilo najlepshe u varoshi. Moje haljine najlepshe u celoj varoshi. Ali opet neshto mi je tako teshko bilo gledajuc'i moju majku i sestru: chisto postarele, blede tuzhne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su zhene slabo dolazile vec' samo ljudi i to gotovo sve samo one „lole” i „pusta'ije”, kao shto ih je moja mati zvala. Duc'an gotovo i ne radi. „Zar ja — kazhe moj otac”. — Da merim gejaku za dvaest para chivita? Eno mu Chifuta — Mati ne sme nishta vishe ni da proslovi. Kazhe, jedanput i kazao:
— Jesi chula, ti, razumej srpski shto c'u ti rec'i: ako ti meni ciglo jedanput josh shto o tome proslovish, ja c'u sebi nac'i kuc'u; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoc'esh! U-pam-ti do-bro!”
C'uti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: „Bozhe, ti mene nemoj ostaviti!”
E, pa valjda vidite shta c'e iz svega da bude!
Dodjoshe oni svi jedno veche. Dodje s njima josh nekakav P. Zelembac', nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peshtom”. Brkove ushiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, shishkav u telu; nakrivio nekakav sheshiric', a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je: babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da, u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeshi onim malim, kao jed zelenim ochima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.
Dodjoshe oni, velim. Stojan odmah uz ognjishte, pa peci kafu.
Zapalishe chetiri svec'e. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, c'ute kao Turci, samo karta klizi, i chujesh kako zvechi dukat.
To je bila strashna noc'.
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona vishe ne plache. Ni sestra. Ispijene u licu, ochi upale pa gledaju strahovito uplasheno. Prema ovome je nishta ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je nash otac u nashu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio dzhemadan, raspuchio koshulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrchio se kao Turchin.
— Daj josh! — veli mojoj majci.
Ona stegla srce. Chuti kao kamen, otvara kovcheg pa shakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.
Gleda uzvereno i na stranu, odlazhe nogama kao ja kad me drushtvo cheka napolju, a ja stojim dok mi sesha ne odseche hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prodje, progundja kao za se: „Josh samo ovo!” I onda chisto bezhi iz sobe. Ali „josh ovo”, udje ti on, chini mi se, peti put u nashu sobu, a tako oko tri sahata po ponoc'i.
— Daj! — veli majci, a doshao u licu kao zemlja.
Mati podje kovchegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za pec'.
— Brzhe! — kazhe majci, a odlazhe nogama i rukavom brishe znoj.
Mati mu pruzhi.
— Daj sve! — reche on.
— Poslednjih deset dukata! — reche ona. Ali to ne beshe vishe glas, ni shapat, vec' neshto nalik na ropac.
On skopa one novce i upravo istrcha iz sobe.
Moja mati klonu kraj kovchega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skochih iz postelje. I Djokica skochi. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!”
Ona metnu ruku na moju glavu i shaputashe neshto. Onda skochi, upali svitac pa prizhezhe kandilo pred svetim Djordjem.
— Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reche ona. Glas joj zvoni kao zvono, a ochi svetle kao vechernjacha na nebu.
Mi potrchasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Djokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroche, chita naglas onu polovinu Ochenasha shto je vec' bio nauchio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih ochiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beshe neshto shto je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blazhenstvo i nekakva svetlost, i meni se uchini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeshi, i da azhdaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnushe ochi, Pa padoh nichice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrzha, i molih se po stoti put: „Bozhe, ti vidish moju majku! Bozhe, molim ti se za babu!” I onda, a ne znam zashto „Bozhe, ubij onoga Zelembac'a!”
Dugo smo se tako molili.
Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Djordja. I moja sestra to isto uchini, a posle dizhe i mene i Djokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka shto je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom shto je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, neshto shapc'uc'i prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dodje do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.
Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osec'ao blazhen kao okupan! Ama shto mi sad ne mozhe vishe da bude onako?
Istom shto mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra dizhe zhagor. Ne mozhe nishta da se razume, samo shto Zelembac' jedanput viknu, koliko igda mozhe:
— A ko mene mozhe naterati da igram vishe? Kamo toga?
Posle opet nasta nejasan zhagor i svadja. Onda chusmo kako se vrata otvorishe, gundjanje i korake.
Ali babo ne udje u sobu. Zalud mi chekasmo. I dan zabeli ja i Djokica zaspasmo, a on josh ne dodje.
Kad se probudih, sunce beshe daleko odskochilo. Osec'ao sam se strashno umoran i prazan, ali ne mogah vishe zatvoriti ochiju. Ustanem.
Sve izgleda nekako svechano, pa tuzhno. Napolju mirno, svezh zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom drshc'e plamichak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, ochi im vlazhne, lice kao od voska, krshe prste, idu na prstima i nishta ne govore, samo shto shapuc'u neke pobozhne rechi. Ne doneshe nam doruchak, ne pitaju jesmo li gladni, ne shalje me mati u shkolu.
— Shta je ovo? — pitao sam se ja. — Je li ovde mrtvac u kuc'i ili se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.
Onda pretrnuh kad se setih shta je noc'as bilo i mehanichki proshaptah: „Bozhe, znash ono za babu;” i opet: „Bozhe, ama ubij onog Zelembac'a!”
Ne mislec'i nishta, obuchem se i izidjem iz sobe. I nehotichno podjem vratima od velike sobe, ali se ochas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.
Ja se okretoh, ali ona ne reche nishta, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuc'e, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom — ne znam shta da mislim.
Onda se nanovo prishunjam na prstima do velike sobe, pa provirim kroz kljuchaonicu.
Gledam.
Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu lezhi tisuc'u karata, razgazhene i nerazgazhene cigare jedna razbijena kafena sholja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svuchen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane sholje, puno trina i nepela od duvana. Stoji josh nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Chetiri prazna svec'njaka; samo u jednom shto bukti debela hartija kojom je svec'a bila omotana i crn dim mirno se uzdizhe i dohvata za tavan.
Na jednoj stolici za stolom, ledjima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao chelom, pa se ne miche.
Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Chudno sam i mrachno neshto mislio. Chinilo mi se, na primer, — a ne znam, upravo, zashto — da je on mrtav, pa sam se chudio kako mrtvac dishe. Posle mi se chinilo da mu je ona snazhna ruka od kabaste hartije, da ne mozhe vishe njom udarati, — i sve tako kojeshta.
Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majchina ruka. Nishta mi ne reche, samo onim blagim ochima pokaza put vrata.
Ja — ne znam zashto — odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa izidjoh napolje.
Taj dan bio je subota.
Kad izidjoh na ulicu, ide svet kao i obichno; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali kojeshta na pijacu. Trgovci zaviruju u vrec'e i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i odredjuje gde c'e ko da pritera kola. Deca kradu treshnje. Sreten c'ata ide dobosharem po varoshi i chita da se zabranjuje pushtati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viche: „Hodi, vruc'e!”, a pijani Joza igra u jednoj barici.
— A shto je, more, vash duc'an zatvoren? — zapita me Ignjat c'urchija koji u taj par prodje.
— Tako! — kazhem ja.
— Da nije bolestan Mitar?
— Nije — kazhem ja.
— Otishao, valjda, nekud?
— U selo — rekoh ja, pa pobegoh u avliju.
Eto ti zatim dva takozvana „devera”, tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide shto nisam doshao u shkolu.
Sad se tek setih da je trebalo ic'i u shkolu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.
— Kazhite, deco, gospodinu da Misha nije mogao pre doc'i imao je posla.
O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!
Shta je bilo u nashoj kuc'i za vreme dok sam bio u shkoli — ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz shkole, nadjoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ruchak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju — isto onako kao kad mi je stric umro. Djokica u avliji vezao machki dzhezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci shiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrche kao da je po noc'i.
Moj otac josh isto onako sedi, ne miche se. Zateglo mu se c'urche preko shirokih ledja, a oko pojasa se razmiche od duboka daha.
Odavno je vec' bilo zvonilo na vechernje.
Dan se kloni svojemu kraju, a u nashoj dushi ista ona puchina, — nigde kraja da vidish, samo shto se oblaci sve gushc'e gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strashnije i ochajnije. — Bozhe, ti na dobro okreni!
Ja sam sedeo na pragu pred kuc'om. Drzhao sam u ruci nekakvu shkolsku knjizhicu, ali je nisam chitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ruchicu. U ushima mi je zujalo. Nisam umeo nishta da mislim.
Ujedanput shkljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvorishe. Na pragu stajashe on, moj otac!
Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko chelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali ochi, ochi! Ni nalik na one predjashnje! Chisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se krec'u, nestalno i besmisleno gledaju, ne trazhe nishta, ne misle nishta. U njima neshto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tuzhan i milostivan osmejak — nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pricheste.
Polako predje hodnik, otvori vrata od nashe sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavshi nishta, brzo povuche. Zatvori vrata pa izidje na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kuc'i.
Prichao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su neshto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su neshto pisali, udarali pechate i tako dalje. Ali shta je to bilo, to se ne zna niti c'e ikad iko znati.
Oko deset i po sahata mi smo svi lezhali u postelji, samo mati shto je sedela s rukama u krilu i beznachajnim pogledom gledala u svec'u. U to doba shkripnushe avlijska vrata. Mati brzo pirnu u svec'u, pa i sama lezhe u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije chekic'em u grudima.
Vrata se otvorishe i moj otac udje. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne palec'i svec'e, skide se i lezhe. Dugo sam josh slushao kako se prevrc'e po krevetu, pa sam posle zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih neshto mokro na chelu. Otvorim ochi i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov pauchinast zrak pao na lice moje majke. Ochi joj zatvorene, lice kao u nekog teshkog bolesnika, a grudi joj se nemirno dizhu.
Vishe nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miche se. Malo posle pridje nashem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dodje opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa proshaputa:
— Spavaju! — Ali se trzhe od svog shapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne michuc'i se, samo shto opazim pokatkad kako mu se'nu ochi, gledajuc'i chas na nas chas na mater.
Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!
Onda on podje porebarke na prstima chiviluku, a ne skida oka s nas; skide pazhljivo onaj srebrnjak, turi ga pod dzhube natuche fes na ochi, pa brzo i celom nogom stupajuc'i izidje napolje.
Ali tek shto se vrata pritvorishe, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se dizhe i sestra. Kao kakvi dusi!
Mati brzo ali pazhljivo usta i podje vratima; za njom prista i sesha.
— Ostani kod dece! — proshaputa majka, pa izidje napolje. Ja skochih pa i sam podjoh na vrata. Sesha me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
— Ostani kod dece!
Kad izidjoh napolje, pritrchim plotu, pa sve pored plota a ispod vishanja dovuchem se do bunara i chuchnem iza njega.
Noc' je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svezh — nigde se nishta ne miche. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momachke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pishtolj.
Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se chovek. Upro pogled u nju pa bleji.
— Mitre brate, gospodaru moj, shta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao svec'a, shupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
— Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!
Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Shto govorish tako!...
— Sve sam dao! — reche on pa rashiri ruke.
— Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
— Ama sve, — reche on — sve, sve!
— Ako c'e! — reche moja mati.
— I konja! — reche on.
— Kljusinu! — kazhe moja mati.
— I livadu!
— Pustolinu!
On se primache mojoj majci. Gleda je u ochi, chisto prozhizhe. Ali ona kao jedan bozhji svetac.
— I kuc'u! — reche on, pa razrogachi ochi.
— Ako c'e! — reche moja mati. — Da si ti zhiv i zdrav!
— Marice!
— Mitre!
— Shta ti to velish, Marice?
— Velim: da Bog pozhivi tebe i onu nashu dechicu! Nije nas hranila ni kuc'a ni livada, nego ti, hranitelju nash! Nec'emo mi biti nijedno gladni dok si ti medj nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
— Marice, — poche on — zar ti?... — Zagrcnu se, pa pokri ochi rukama i uc'uta.
Majka ga uhvati za ruku:
— Kad smo se mi uzeli, nismo imali nishta osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuc'a!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesechine.
— Pa zar si zaboravio na chardak pun shisharke?
— Pun je! — kazhe otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuche preko ochiju i spusti ruku.
— Pa shta radi ona moja niska dukata? Shto c'e onaj lezhec'i novac? Uzmi ga u trgovinu!
— Ulozhic'emo u zhito!
— Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dechica. Molic'emo se Bogu, pa raditi.
— Kao poshteni ljudi!
— Nisi ti neki tunjez, kao shto ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je josh onoliki!
— Pa c'emo opet stec'i kuc'u!
— Izveshc'emo nashu decu na put — kazhe mati.
— Pa me nec'e mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!
— Hodi da ih vidish! — reche mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka vec' u sobi. Samo shto prishaptah mojoj sestri: „Lezi!”, pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunushe zvona na jutrenje. Gromko se razlezhe kroz tihu noc' i potrese se dusha hrishc'anska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pechal, kida uze tashtine, a skrushena dusha razgovara se s nebom...
— Sine, ustani da idemo u crkvu!...
Kad sam ishao lane u Beograd po espap, video sam u Topchideru Peru Zelembac'a u robijashkim haljinama. — Tuca kamen!
1879. g.
~ KRAJ ~