I sumrak se pocheo hvatati, a ladje josh nema. Svet koji ju je chekao pocheo se razilaziti. Ode i dechko s tvrdim zemichkama i kapetanica s bajatim licem. Odoshe i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivshi se najpre s gostionicharom, shto im je tochio josh proshle srede otvoreno pivo. Podjoshe i kochijashi nudec'i se da po dva grosha voze u varosh; ali vec'ina, „radi apetita” ili „opruzhenja nogu”, ode peshice, zametnuvshi prut na rame a palac od leve ruke za shpag od prshnjaka. Ni zhena Marinka magazadzhije ne htede sesti u kola, vec' podje sa svojim rnalenim drushtvom peshice, okrec'uc'i chas po ledja onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, vec' prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistashe kao da je Zajechar procvatio, a kroz Knjazhevac protekla reka od mleka.
Sunce se beshe rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo josh povrh mesta gde ga je nestalo pruzhahu se u nebo dugachke, svetle, belichaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu shaku sa rashirenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rdjavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticashe odbijajuc'i slabachak crvenkast refleks od oblachaka povrh nje.
Zamalo josh, i svet se sasvim razidje. Sem slugu i chinovnika parobrodskih na obali stajahu josh samo dva choveka — jedan u fesu i chakshirima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu — Blagoje kazandzhija — ceo dan nestrpljivo hodashe: svaki sat zapitkivashe koga po shtogod; obrtashe se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se pochne cheshati; ulazhashe u stanichnu gostionicu, i chisto kao da c'e odocniti, usplahireno istrchavashe ponovo napolje upiruc'i pogled daleko preko mirne Save. NJegovo lepo izbrijano, chisto lice, s lakim povrshnim borama, nalik na one oblachke u c'ilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajashe nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim ochima koje zhivo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog predmeta na drugi. Chibuk je neprestano drzhao u zubima palec'i lulu istresenim kokicama. Svaki chas je zapitkivao i momke i agente shto nema ladje, da li ima kakva depesha, je li voda tako mala, vuche li kakvu teretnicu itd. — na shto mu i momci i agenti, s urodjenim vladanjem stranih drzhavljana, vrlo ukratko i osorno odgovarahu.
Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jelichic', stajashe gotovo ceo dan na jednom mestu podbochivshi se na sablju. Lice mu beshe okrenuto strani s koje ladja dolazi, a ochi umorno i nestalno bludijahu oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavchina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beshe onoga heroichnoga izgleda koji se kadshto vidja i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se dizhe oluj, odlec'u c'eramide s kuc'a i kape s glava. Punachki, maleni s obe strane postrizheni brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smedje ochi, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i chisti, masnozhuti, ali ne mrshavi obrazi, mala usta, s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela koshulja i kao mleko chista sablja — sve to izdavashe choveka gospodina i geaka, choveka od koga ishchekujesh da zna aranzhovati kadril i ochistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on, okrenuo dami ledja, obrisao nos salvetom, ili chak zabo viljushku u lokumic'e.
On, dakle, stajashe, a kazandzhija se neprestano vrtijashe. Naposletku, kad mrak stizhe i ne mogadijashe se vishe videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratishe u mehanu.
— Nema je, pa nema! — reche kazandzhija ljutito, kao chovek kome ne ide karta.
— Nema je — reche i oficir, ali mirno kao periodichan chinovnik koji zna da posle pet godina mora doc'i klasa.
— Shto li, bozhe? — reche opet kazandzhija. — Valjda ... ta da... ovde i nema Turaka... A ladja se, valjda, i ne mozhe bobandirati?
Kapetan c'uti.
— A koga vi chekate? — upita opet Blagoje.
— Zhenu!
— A ja sina! Ranjen je.
On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovno je napunivshi i palec'i nastavi preko chibuka:
— Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! — on rukom pokaza sasvim neodredjeno: najpre preko leve plec'ke, pa onda duzh cele desne noge.
— Samo ga okrznulo! Otpushten je kuc'i iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!... I treba ... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoc'i!
— A shta vam je sin? — reche kapetan pochinjuc'i uchestvovati u istoriji kazandzhijinoj.
— Moj sin? Kazandzhija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve shto sam imao, shta c'e mi, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, bic'e nama dvojici hleba, pa bash da nas je desetoro.
— Znam, znam, — reche kapetan — ali shta je on u vojsci?
— U vojsci? Peshak! Jest, peshak! Ja uvek kazhem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdzhija. Ti bi lepo mogao povuc'i top. Posle, ono kad grune — milina choveku chuti! Ali on hoc'e u peshake. Kazhe: ovo vredi — ako hoc'esh na pushkomet, ako c'esh za gushu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niche!
— A gde je ranjen?
— Bogami, ne znam. Ne znam, badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smeshna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe, u dve...
On izvadi sasvim masno i izguzhvano pismo iz c'urcheta i predade ga kapetanu, koji ga ponese u ruci da ga prochita spram svec'e u mehani.
Udjoshe u mehanu s masnim dugachkim stolovima, chadjavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „srec'na nova godina” i tako dalje i, ispod toga „Ilija! Sremchevic' 14 gro: od = raki”. Na sredi tavanice obeshena lampa chkiljila je jedva probadajuc'i zrake kroz vec' sasvim crno staklo. Nasred srede stajashe jedna drvene stolica sa slamnim sedishtem i slomljenom i tako zhivopisno ispruzhenom nogom kao da hoc'e da se fotografishe.
Kapetan sede na dugachku klupu kraj prozora i poche chitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu psujuc'i „shto c'e ovo chudo ovde”, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od c'urcheta i pogleda po stolu htevshi se nalaktiti. Ali se odjednom trzhe videc'i po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.
— Ej, ti, more! E, ovo je bash preko jego! Gledaj ti, molim te, malo ne pokvarih koporan! Chujesh ti, bre, hodi ovamo. Obrishi ovo!
Odnekud iz mrachnog ugla dovuche se jedno prljavo stvorenje.
— A shta je ovo ovako masno? Je li, magarche?
— Pa mehana je, gazda-Blagoje, — reche prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga da se Blagoje sasvim razgoropadi:
— E, gle ti njega! Medjer si ti neki mudrac! Pa, valjda, ne sede svinje u mehani?
Chitalac c'e se vrlo ogreshiti ako pomisli da je Blagoje kakav changrizalo — bozhe sahrani! Sada je on samo u groznichavom stanju od nestrpljenja, pa trazhi samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju, samo da mu prodje vreme. Nije on, inache, bio bash ni vrlo razgovoran chovek, i vecherashnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beshe samo ochajnichki pokushaj da razagna chamu. Zbog toga on opet jurisha na kapetana:
— Jeste li videli onoga s nogom?
— Koga s nogom?
— Ta onoga bez noge!
— Koga bez noge?
— Ta onoga sa shtakom!
— Koga sa shtakom?
— Sa shtakom! Onoga shto su mu doktori odsekli nogu!
— A shto su mu odsekli?
— Pa, kazhu, hteo je da umre od rane shto je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge ... Zar vi ne znate onog s nogom?
— Ne znam, — reche kapetan — nisam ga video.
— Pa sve prosi pred crkvom!
— Hm!
— Uh, bozhe! — Blagoje se strese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on nishta — zhiv! Pa josh pushi! Nishta mu, kazhe, ne shkodi!
— Pa dabogme!
— Samo to mi se ne dopada shto prosi.
— Pa mora da jede!
— Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kazhu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari” ... chovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kazhem, izgubio nogu, ide na shtaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoc'e, bogme, i lulu duvana ... Chovek je ...
Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandzhiji polozhaj invalida:
— To je lepo shto je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne mozhe trazhiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se rachuna u srec'ne jer se oduzhio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je duzhan svojoj zemlji, zemlja nije nikome nishta...
— E, znam i ja te vashe filosofije! Znam ja, ako c'esh, i „zemlja jesi, u zemlju otideshi!” Ali daj ti, brate, shtogod u zhiva usta! Vidite: to je chisto ... kako da kazhem? ... to je strashno pogledati! Dovde odsecheno — a chovek hoc'e hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne mozhe da ore, ne mozhe da kopa! Pa josh, mozhe biti, poneki put slabo shto i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao shta bih radio! Ja bih lepo iz kuc'e u kuc'u. Udjem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha. — „A, ti jedesh pite?” — „Jedem!” — „A je li krv jevtinija od pite? A kamo onome onda s nogom?” — „A shta me se on tiche?” — „Ha, ne tiche te se, je li? Daj ovamo doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! Dede, seci. Secite mu nogu ovde! Jok, jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako. Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!”
Kapetan vide da se s Blagojem ne da objashnjavati u vishim regionima. On se spusti nizhe:
— Tako je, tako je! Ali c'e oni i dobiti svi pristojno izdrzhavanje iz drzhavne kase kad se svrshi rat. Nemajte vi brige!
— To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjache po vasharima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa je... A ovamo drzhava... Slushajte!... Zvizhdi!
— Ne zvizhdi! — reche kapetan.
— Ta zvizhdi, bog s vama!
Blagoje istrcha navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:
— Mora biti da je neko vabio vashke. A ima i ugursuza pa duvaju i u kljuch. Tu pre, kad je ono Sreta ishao u Beograd, a onaj obeshenjak Mic'in sakrio se za direk pa pishti u kljuch. Svi poskakashe, i sam nachelnik skochi! Posle se samo vratishe — i nachelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao — i nachelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam shto se to tako zadocnila! Da li je josh kadgod bilo? Je li, ti? Ej, momche! Hodi ovamo!
Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.
— Je li se ladja josh kad ovako zdravo zadocnila?
— Ne znam — reche stvorenje.
— Ne znash? Smetenjache! Pa shta ti onda znash? Shta imash za pic'e?
— Svashta! — reche stvorenje glupo se smeshec'i.
— Pijete li vi rakiju? — reche Blagoje okrenuv se kapetanu.
— Ne!
— I ja slabo ... Ama shta da se radi sad? Chekajde!... Je li to zvizhdi?
Uc'uta i slusha.
— Aja... Donesi rakije! Ne mozhe vishe ni da se pushi. Vec' mi srce pocrne od duvana!
Poshto istrese polic', kao da mu ochi malo ozhiveshe, i ceo dobi izgled mirne odsutnosti.
— Ala mi je i to ladja! Sanc'im ona ide brzhe od kola! Da je chovek seo na kakvu mu drago mrcinu — gde bi bio do sada! Piha! Shta velite, na dobrom konju?
Svi konjichki oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaludjericama. I nashem kapetanu chisto sevnushe ochi. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reche:
— Za osam sahata!
— Za osam, bogami — reche Blagoje, kome je ova pristranost ishla u rachun. — A ovo je vec' koja doba! Da sam ja samo znao!... Nego, ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola, istina, njegov drug Jole kazhe: lako je ranjen, sasvim lako; ali znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kakva je bila u mog majstora kobila!... Ej, ti, slepi mishu! Donesi josh rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.
On izvi ruku tako zdravo kako bi otprilike, izgledao konj sa slomljenim vratom.
— Ama zar ti nemash bolje rakije? Ej, ti, pupavche! Kazhi gazda-Davidu da ja ishtem rakije. „Dobre!” kazhi; kazhi: „gazda-Blagoje” ... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukuc'i! Ona kad trchi, pa sve ovako, — on turi glavu medj' noge — a ja drzhi, drzhi! Pa naposletku, kad nishta ne pomazhe, a ja u stog, ili u tarabu u zid, gde stignem! Nishta ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do djavola i ona i ja, i kola, i sve! A ona nishta! Pa posle josh ide mirno kao buba! A niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa-Vidak ishao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu medju noge i ispruzhi bradu, kao da mu je djem u ustima. — Vidak ispusti uzde pa legne u kola, a ona sve po jendecima, pa trchi, pa trchi, pa trchi... Zvoni! Jel' te da zvoni? Da platim!
On opet istrcha napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beshe nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levashe iz ochiju, na koje, po izrazu mojih zemljaka, vec' pochinjashe curiti rakija.
— Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk — ovako ovoliki — ne znam shto je htio! A ona: djem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakache, pa strazhnji tochkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiji, a sanduk njega po glavi, a prednji tochkovi kod orv kobila pred kuc'u, a mi da umremo od... od... Ama shta su ti odvugle ove zhigice? ... Daj jednu zhishku.
Kapetan ga vishe ne slushashe. NJegove misli behu daleko: chak u Knjazhevcu. Tamo mu je bila zhena kod matere chekajuc'i da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Cherkezi. Uzhasne kombinacije sevahu kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su pochinili ovi ljubimci Evrope slikahu se zhivim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajashe desperatna neizvesnost; jer otkako je poshao u rat, samo je dva pisma od zhene dobio. U oba mu pisashe da c'e doc'i chim se porodi i digne, ali od posljednjeg pisma beshe proshlo pet nedelja, a Turci doshli na Tresibabu, a Cherkezi rushe njegovu kuc'u i pale mu postelju, na kojoj mu, mozhda, zhena lezhi. Pa ipak je on ishchekivashe. Ima u choveka jedna zhica, lazhljiva kao sluchaj, pa ipak je zovu „predosec'anjem”. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vuchenju ima predosec'anje da c'e dobiti, i nikad se ne chudi po svrshenom vuchenju kako ga je prevarilo to predosec'anje. A udari li samo jednom i na njega slepa srec'a, on ceo svet uverava da je znao da c'e dobiti, jer mu se sve bash tako chinilo i nikako drukchije. I kapetan Tanasije vec' trec'i put uzamance dolazi chak s pozicije na ladju, s teshkom mukom izmoljavajuc'i dopushtenje od komandanta, jer mu se sve chinjashe da ga danas nec'e prevariti slutnja. Ali, evo, bash u ovaj par uchini mu se da ni sama ladja nec'e vishe doc'i. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtashe misli da proseje iz njih ono shto je crno. Ode u Knjazhevac gde se rodio; udje u svoju kuc'u, sede pod orah koji je posadjen onda kad se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i majku, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuc'u odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu beshe drago sve; i stari orahov ormar, i zarfovi oteti od nekog turskog pashe josh u prvom nashem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim uvijenim nosom, nalik na dva puzha, i fistan u sarachani, u kojem se njegova majka venchala, i, opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punachko lice njegove zhene, i stidljiva nada da c'e biti otac ... i... ne, ne mozhe biti! Ta ako su i Turci, nisu zverovi!
On se protrlja po chelu htevshi razgnati ove misli.
— Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se ozhdrebi — nastavljashe Blagoje gledajuc'i neprestano u mesto na kome je kapetan josh pri pochetku sedeo. — Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
Kapetan ga tako mirno slushashe kao onu shetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetahu da dalje nastavi svoje misli.
Opet je na starom mestu. Opet plamte kuc'e i po ulicama lezhe nagrdjene leshine...
Tek oko ponoc'i on se izvali na klupu kraj prozora, bacivshi najpre josh jedan pogled na lampu koja sve slabije svjetljashe i sve grdje smrdijashe, i na Blagoja koji hrkashe turivshi glavu medj' noge i pruzhivshi obe noge na red kao da drzhi uzdice.
Zalud se kapetan muchio da svede ochi — san njegov behu okupili Cherkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se zachu kroz mrtvu noc' ravnomerno lupanje tochkova i uzvikivanje onih shto mere vodu s prednjeg kraja ladje; pa onda pishtaljka stade buditi uspavanu poslugu na stanichnoj ladji. Kapetan skochi; sablja mu se otishte i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trzhe:
— Nec'esh, bre! — reche on, i kao da ponovo povuche uzdice i ponovo zaspa.
Kapetan istrcha napolje u svezhe jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladashe njime. On u trk dotrcha do stanichne ladje. Dokopa bachen alat s ladje koja dolazashe i stade vuc'i sebi. I taman da zametne uzhe na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu zhenu koja izdizhe vishe glave dete u povoju. Kapetan baci uzhe momcima, koji se chudjahu njegovu poslu, zanese se i malo shto ne pade u vodu. I kad mu zhena u onoj tishini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci pocheshe padati na punachko detence koje se nimalo ne srdjashe na svog dosad nevidjenog oca.
I zhena je plakala — to se vec' zna! I druga jedna postarija zhena iza nje — i bez toga ne ide! I najzadi detence ototanji.
Oni brzo predjoshe preko mosta i sklonishe se u stranu pravec'i mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer josh ne beshe nijednog kochijasha ni nosacha.
Kapetan htede mnogo shtoshta pitati zhenu, ali nikako da otpochne; naposletku mu se odreshi jezik:
— Medjer, ti si zhiva!
On je uhvati i stezhe za mishicu, kao htevshi se uveriti.
— I ovaj mali! Ti, ti, vojniche? A shto ti ja kojeshta nisam mislio! Bozhe, bozhe!
On obrisa lice rukavom, i drzhec'i dete, nastavi:
— Znao sam, zacelo sam znao da c'esh doc'i. Tako sam bash u dlaku rachunao. A nana?
Tek u taj par on ugleda staru zhenu i potrcha joj ruci:
— Hvala bogu, samo kad ste vi svi zhivi i zdravi! Kad je sve dobro!
Stara zhena briznu u plach:
— Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuc'e i kuc'ishta.
Kapetana kao da neka ledena ruka shchepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko c'uprije krec'e jedan chovek u prostom vojnichkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.
— C'uti! — reche kapetan s uzhasom na licu. Brzo predade dete zheni, pa pritrcha bogalju. Pothvati ga rukom ispod mishke i pomozhe mu da zakorachi jednu gredu koja se bila isprechila na mostu.
— Da nisi ti, vojniche, gazda-Blagojev sin? ...
— Jesam, gospodine kapetane! — reche vojnik, sastavljajuc'i nogu i shtaku i dotaknuvshi se po vojnichki kape. Ali ga shtaka izdade, i on se pridrzha za jednu gospu s kuchetom i zembilom koja vrisnu i odskochi u stranu.
— Tu ti je otac! Chekaj da mu kazhem!
Kako beshe tek zora, i putnici neodluchno stajahu na obali, to i nehotice svi obratishe pazhnju ovoj sceni.
Kapetan otrcha napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda pushtajuc'i invalida: jedrog momka, s mushkim licem i zhalostivim osmehom oko usana. Sve beshe u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — nichega ne beshe! Sve lichashe na razlupanu skupocenu porculansku vazu.
On podje polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi c'utec'i kao u nekom svechanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrcha iz mehane.
Kapetan poskochi i dohvati ga za ruku:
— Stani! On je teshko ranjen! Zdravo teshko!
— Kako teshko? Ko to kazhe? ... Evo, evo pisma!... NJegov drug Jole...
Zverajuc'i na sve strane on potrcha pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
— Pa gdje je?
— Tata! — viknu vojnik milostivo okrec'uc'i se na jednoj nozi i podupirajuc'i se shtakom. — Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mishljashe da ide svojim poslom. Svi priskochishe, poprskashe ga vodom. Dama s kuchetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratishe i digoshe na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da c'e mu pobec'i!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledashe pravce u ochi, ne smejuc'i nikako spustiti ochiju dole gde je nekad noga bila.
— Hvala bogu, samo kad si zhiv! Sve c'e opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa shtaku — ovo c'e narod pozlatiti. Je li tako, brac'o?
Svi priskochishe odobravajuc'i.
— Evo, ja, — reche kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati shpagove, ali nadje samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!
— Hvala, gospodin-kapetane! — reche vojnik, isto onako pozdravljajuc'i kapetana. — Drzhi, tata! Ja nemam druge ruke.
— Evo, i ja ti dajem moju c'ilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reche Stevo praktikant.
— Hvala, brac'o! Drzhi, tata!
— Evo ti da kupish duvana! — reche Marinko magazadzhija i pruzhi mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridrzhavajuc'i shtaku, skide kapu i podmetnu je magazadzhiji da turi u nju novce.
— Hvala, brac'o! Drzhi, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poche redom spushtati u kapu. Medju putnicima beshe brac'e Rusa, sa onom, kako oni vele, „shirokom naturom”. Oni nemilice davahu.
Vojnik se zahvaljivashe neprestano sa „hvala, brac'o!”, „hvala, brac'o!”, ali mu glas postajashe sve vishe i vishe zagushljiv. Te dve rechi pocheshe dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vasharu, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosushe se tihe, krupne suze, kao majska kisha.
— Gle, gle ti njega! — reche Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plache! Pa shta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve c'e to opet... — on umalo ne reche „narasti”, ali se ustavi: — Sve c'e to opet... Ama je li ti ja kazhem da c'e to sve narod pozlatiti?
Pa onda, ujedared, i sam briznu u plach.
— A shta c'e mi sve ovo?
On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo cheka odgovora.
— Hajdemote odavde! — reche kapetanica. — Ovde je nesrec'a, a mi... — onda pogleda u obe noge svome muzhu i u pune obrashchic'e svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srec'ni i presrec'ni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varosh. LJudi dobra srca chinili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i odushevljenje, i ljubav, i duzhnost, i sazhaljenje, i ne mozhesh ga vishe poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okrec'e suhachu.
Kapetan je opet ozidao kuc'u na istome mestu u Knjazhevcu. Pokrio ju je, istina kao shto se to kazhe, hartijom, ali mu je zhena vesela i sinchic' zdrav, i chupa ga vec' za brkove.
Blagoje je josh donekle govorio: „Sve c'e to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve c'e to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdrzhavanje iz invalidskog fonda i — prosi!
1882. g.
~ KRAJ ~