Nechista krv

I

Vishe se znalo i prichalo o njenim chukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa chak i o njoj — Sofki.

NJihova je kuc'a bila stara. Izgleda, da otkada je varosh pochela postajati, da je i ta njihova kuc'a vec' tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizishla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle sluzhbe, prvo kod njih dolazili na chestitanje, pa tek onda ishli u druge kuc'e, takodje stare i chuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noc'u, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka bash samu kuc'u podigao, ali se znalo da su odvajkada bili tako bogati. I tek za hadzhi-Trifuna od koga se oni pocheli i hadzhijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelost da, posle svog hadzhiluka, sve to bogatstvo, koje je do tada lezhalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i shtalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao „svet da gleda”. Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuc'e podigao, okrechio ga i isharao rezbarijama. Sobe je raskoshno iskitio najskupocenijim c'ilimima, i starim i skupim slikama iz Pec'i, Svete Gore i Rila; po rafovima poredjao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio binjektash od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje chuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio c'urkom, sa silavom; pishtoljima i jataganima i u teshkim jakim chizmama do kolena. Otada Turchin, zaptija, nije smeo pored kuc'e proc'i, josh manje da zastane. Cele noc'i ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri chetiri noc'na strazhara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadzhi-Trifun, trgujuc'i po najvec'im gradovima i meshajuc'i se sa najvidjenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva a najvishe zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego same pashe da menja i u „surgun” da shalje.

Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu shkolu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podic'i, opraviti; ili, josh gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doc'i. I tada bi se gore, u onoj nameshtenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoshi celu noc' presede dogovarajuc'i se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrshi, kako on hoc'e i nadje za dobro. On bi to brzo izvrshavao. Mitom, chime se najvishe i uspevalo, a ako ni to ne, onda chak i kurshumom, i to od choveka tudje vere, kakvog Arnautina, kachaka. Ali za to je onda moralo zlatno kandilo njihove kuc'e pred raspec'em u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladichinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da udje i odstoji sluzhbu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Bozhic'a ili slave tri dana moralo se slati jelo i pic'e.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuc'u nego i za celu porodicu. Chivchijama, slugama sa chivluka iz Rataja i vodenicharima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Chak je neke, prichalo se, i ubijao. Za sve vreme, dok je on putovao po Turskoj, po trgovini, a obichno bi se celog leta tamo bavio — on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrashivalo. Osobito udovice, chiji sinovi tek shto nastali, pa mesto da preduzmu i pochnu voditi brigu o kuc'i, da zamene oca, domac'ina, a oni pocheli troshiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime „batom svojim”, kako su ga u rodbini zvali, zastrashivale i pretile im:

— Hajde, hajde, znash ti, doc'i c'e on. Juche sam bila tamo i reche mi: tek shto se nije vratio s puta. I nec'u ja vishe da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; nec'u vishe da lazhem i da te krijem. Nec'u i ne mogu da, kad odem do njega; a on da se na mene iskolachuje. „Shta ti, mori, krijesh onoga tvoga? ... Zar ja ne znam i ne chujem shta on radi, gde se lunja i koliko troshi. Glavu c'u mu kao vrapcu otkinuti! Ni ti ni on niti iko od vas na ochi da mi ne izadjete.” I, eto, zato nec'u i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve c'u da mu kazhem chim dodje, videc'esh ti! — zavrshavale su.

I to je pomagalo, zastrashivalo, jer znalo se shta cheka toga. I zaista, chim bi on doshao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: zhene, tetke, strine. Muzhevi kao da nisu smeli prvoga dana preda nj, a znali su da c'e on, shta bi za njih imao, preko tih njihovih zhena poruchiti im i narediti.

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obichno sedeo. Ponizna, sa strahom, ne smejuc'i od velichine — jer takav im je velik i strashan izgledao — ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga:

— Dodje li bato?

— Dodjoh! — Kratko, sa dosadom, chulo bi se kako on odgovara.

A vec' kada bi koju narochito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro. Sigurno muzh njen neshto skrivio. Ili novac shto je uzajmio od njega za radnju nije vratio ili nije ga ni ulozhio u radnju, vec' ga slagao i za neshto drugo potroshio. Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma chime obradovao.

Mnogo nije govorio nikada. Ali shto bi rekao to je bilo recheno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove rechi i izreke. „Eh, tako je to i to shto rekao pokojni hadzhi-Trifun.” I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuc'e: leti gore na doksatu — a zimi dole, u onoj velikoj shirokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pushio, pio kafu i naredjivao.

Ali pored svega, shto je uvek moralo da bude kako bi on hteo ipak sa sinom, jedincem, nikako nije mogao da izidje na kraj. Kc'er je vec' udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on vec' bio ostareo, kada se vec' niko nije ni nadao da c'e imati dece, a josh manje sina naslednika — on je dakle bio poslednje dete „istrishche” — kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slazhe. On, sin kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zashto? — mislio je starac. Da li shto vec', onako star, nije vishe mogao ic'i po trgovini, te, valjda, ne donosec'i i ne zaradjujuc'i vishe, nema onaj ugled kao pre ili, a to je najvishe jedilo starca, sigurno je bilo koga, koji je na to sina protiv njega potpomagao, jachao. Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on, da, dok nije sina rodila, ona se zhiva nije chula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da se na ochigled protivi, ne izvrshi shto bi joj naredio, ali, osec'ao je on, kako je ipak ona nekako drukchija. Izgleda kao da, dosadivshi joj se naposletku taj vechiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naredjuje, zapoveda i grdi sluge i chivchije, ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi. Sa sinom je izlazila i ishla po rodbini, kod kc'eri, i onda, svi skupa, ishli bi po chivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini. I sve, sestre i mati, utrkivale se, koja c'e shto vishe da mu ugodi. Shto god bi uradio, uchinio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti, da bi on mogao, ili shto bi i uchinio, da je to neshto ruzhno i nevaljalo. A starac, vishe ljubomoran, a i videc'i kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve vishe nezhan nego shto treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, chak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da sidje, da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i chivchije, digne ruku — to nije mogao.

A josh kada je sin pocheo jednako samo sa Turcima i begovima da se druzhi, s njima da pije, pa chak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ashikuje, starac se pocheo obezumljivati:

— Ako mu je do toga — besneo je — zna i za to hadzhi-Trifun. I on je nekad bio mlad. Ali onda, eto mu chivluci i u njima seljanke, chivchike. A shto u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, poshto po chetiri njih samo jednog muzha imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one choveka! — I za to — objashnjavao je starac — i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; vishe zhensko no mushko. I zato on ne mozhe ni da ga gleda, niti c'e ga pogledati.

A kada bi, i posle tolikih grdnji i psovki, chuo kako je opet sa nekim begovima negde nachinio kakav lom i chudo, i u zoru kuc'i doshao — on tada ne bi zvao njega, sina, vec' nju, mater.

— Chu li za onoga?

Ona, mada je chula za to, ipak bi se chinila neveshta.

— Shta?

— Kako shta? — planuo bi starac i vec' bi pocheo izuvati cipele kojima c'e je gadjati — kako nishta nisi chula? Gde si? Zhivish li? Kako nishta? Zar ja, shto ne silazim dole, pa mislish nishta ne chujem i ne vidim? Koje doba beshe jutros, kada on dodje? A?

— Ama koje doba — ishchudjavala bi se ona uporno.

— Dete rano dodje, lezhe, i eno ga josh spava.

On vec' ne bi mogao da izdrzhi. Cipelom ili chibukom bacio bi se za njom:

— Ajd, bar i tebe da ne gledam! — I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobozh toliku ljubav prema njemu, te zato, shto ga bajagi toliko voli, jednako lazhe za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro zheli.

A zna kada je noc'as doshao. Chuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuc'e istrchala, sigurno nije nikako ni spavala, chekajuc'i ga. Chak nije dala momku, koji je kao uvek naoruzhan iza kapije spavao, da kapiju otvori, vec' odbijajuc'i ga od kapije, rekla:

— Nemoj ti. Ti kada otvarash mnogo lupash, i probudish onoga tamo gore, staroga.

A medjutim on, stari, zna da nije zbog toga, shto njega zhali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rastresao mu se san; nego zbog toga da ne bi chuo kako njen sin u zoru i u nedoba dolazi.

I vechito u toj kao svadji, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Chak, kao i u inat njima, a najvishe svojoj zheni, kada se razboleo, nije hteo da kazhe, da se potuzhi, vec' jednako lezhao gore, na doksatu od kuc'e, i samo opshtio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

I od tad, od smrti hadzhi-Trifunove, u njihovoj kuc'i znalo se samo za onaj zhivot, izobilan, uvuchen i pun raskoshi, sa lepim zhenama i raskoshnim odelima, a josh raskoshnijim jelima i slatkishima. Jedna furundzhinica, koja bi samo za njihovu kuc'u pekla, mogla je od njih da se izdrzhava, toliko se mesilo i peklo.

I nikad se iz njihove kuc'e nije chula, kao iz ostalog komshiluka, svadja, boj ili piska dece. Chak se niko nije mogao pohvaliti da je mogao chuti da se kod njih kakva ruzhna rech izgovorila glasno. I shto je bivalo svadje, nesuglasice, pa i smrtnih sluchajeva, sve se to svrshavalo u tishini. Jednako se gledalo da se zhivi shto tishe, lepshe i u shto vec'em izobilju: da su sobe jednako okic'ene i shto toplije, ututkanije nameshtene; da po kuc'i, po dvorishtu shushte meke zhenske haljine; da se vidjaju lica bela, nezhna, ochuvana i negovana. Oko kuc'e jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Shtale, shto su bile isprva odmah do kuc'e, sve su se dalje iza kuc'e pomicale u krajeve, da se prilikom donoshenja hrane, zhita ne bi remetio kuc'ni mir i raskosh. A oko kuc'e se opet bashta jednako proshirivala; punila najlepshim i najboljim drvec'em: shamdudima, treshnjama i vishnjama, i raznovrsnim kalemljenim skupocenim ruzhama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nezhnim plodovima, koje su samo po nekoliko zrna godishnje radjale.

Zhenske su imale samo da se shto lepshe nose, kite, i da znaju shto vishe stranih jela da gotove, i shto tezhe, zapletenije vezove da vezu. Ali opet, ipak da im je jedino glavno da shto vishe svoju lepotu i snagu neguju, da su shto belje, shto strasnije. I cilj zhivota da im je taj: koja c'e od njih, jednako negujuc'i se i ulepshavajuc'i, moc'i svojom silnom lepotom sve ostale zhenske iza sebe baciti, a sve mushke po kuc'i — ne gledajuc'i ni rod, ni doba — osvojiti i zaluditi.

Tako i mushki; i oni su zhiveli nekim „njihovim zhivotom”. Nigde ih nije bilo. Mada im je magaza bila gore, u glavnoj charshiji, i u njoj se uveliko drzhala so i konoplja, ona je vishe sluzhila za obrachunavanje sa chivchijama i davanje pod zakup zemlje nego za trgovinu. Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, vec' uvek njihov glavni momak. Josh manje ih je bilo na chivlucima i vinogradima. Jedino shto su odlazili u chivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se ishlo vishe shetnje radi. Taj chivluk bio je na pushkomet daleko i chovek se mogao, narochito leti i s jeseni, tako tiho i svezhe odmarati u njemu.

Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okruzhen svuda zidovima i redovima visokih topola koje su vechito shushtale uspavljujuc'i. Za taj chivluk, narochito za tu kulu, tolike su priche i bajke bile vezivane i govorene. I jedino na tom chivluku shto bi se ko od njihovih mushkih mogao videti, a inache nigde, jer i njihov se sav zhivot sastojao samo u raskoshnom noshenju odela i neprekidnom trudu da se shto duzhe zhivi. Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se oporavljali od neuredna zhivota, da bi se posle mogli prilikom prve gozbe, slave, vechere, shto vishe najesti i napiti. Kad bi pochela da se priblizhava slava njihove kuc'e, sveti Djurdjic, onda na dve nedelje unapred nastalo bi spremanje. Videlo bi se kako iz cele rodbine, a obichno sirotije tetke i strine, dolaze, da tu i spavaju, da bi mogle jednako raditi, pomazhuc'i da se shto vishe namesi, spremi i udesi.

Po tri puta bi se neki kolachi mesili, koji ne bi ispali kao shto treba. O pranju, ribanju, nameshtanju i kic'enju soba po nekoliko bi se dana dogovaralo. Odelo, pochev od najmanjeg deteta pa do najstarijeg, sve bi se iznova krojilo. Chak bi se prepravljalo odelo i slugama, narochito slushkinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko, i to vec'inom iz njihovih chivluka. NJima bi se tada davale, ne stare haljine, vec' samo tek nekoliko puta noshene, koje su ili bojom ili krojem izishle iz noshnje. Sve se to unapred spremalo i znalo shta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako, kao shto treba, jer se znalo, da kod njih mora biti najlepshe, te da se gosti, kad dodju, moraju zaprepashc'ivati, i da se posle po chitave mesece pricha i jednako odrzhava: prvo, onaj uzvik medj zhenskim svetom: „ao, shto kod hadzhi-Trifunovih beshe na slavi!” — a drugo, medju mushkarcima po charshiji, kako se, kao uvek, posle slave produzhilo veselje i pic'e u onom chivluku u Donjem Vranju. I tamo, zatvoreni u drushtvu chuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuc'e, pravili chitav lom.

Dovodili chocheke iz Skoplja, metere, zaurlashe iz Masurice, i Ciganke i to ne prave, ove iz varoshi, iz ciganske mahale, nego takozvane Djorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a chuvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih ochiju. I onda bi otuda, iz chivluka, gde su bili zatvoreni sa svirachima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati shta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varosh pucanj pushaka i videlo se bacanje raketli. Posle u potaji, u poverenju, prichalo bi se, kako je k njima jedne noc'i bila doshla chuvena Saveta koja nije bila obichna, svakidashnja, za novac zhenska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem, shto joj je muzh ostavio. I za nju bi se onda prichalo kako je, istina krishom, i ona tada kod njih bila i sa njima banchila i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle slave svrshavalo strashnom kockom, na kojoj su, po obichaju, oni, njini mushki, kao domac'ini, sveta i obichaja radi, po chitave njive i vinograde gubili.

I u tome je bio jedini zhivot tih njihovih mushkih, jer ceo ostali zhivot, zhivot na ulici, po komshiluku i charshiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve vishe trudili da bude shto dalje od njih. Jednako su se upinjali da se tom svojom kuc'om, imanjima i chivlucima budu od cele varoshi shto izdvojeniji i udaljeniji. I bash u tom upinjanju, da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu drazh svoga zhivota. A da bi u tome shto vishe uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju. Tako, u jelima koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zaprzhavana, masna, preljuta, vec' blaga, slatka, i przhena samo na maslu, nikako svinjskom mashc'u poshto je to teshko za stomak; pa onda u nachinu govora, jer usled jednakog druzhenja sa Grcima, Cincarima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, zavrshavali rechenice sa narochitim dodacima, kao „dzhan'm” ili „datim”. A po noshnji, oblachenju, najvishe su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili chizme vec' uvek plitke, lakovane. Chakshire, istina, i njine su bile shiroke, chohane, koje su im ostrag u borama teshko padale, ali nogavice nikad nisu bile dugachke, josh manje shiroke i ispunjene gajtanima, vec' uske, kratke, da bi im se shto vishe videle bele charape.

Brojanice, koje su nosili, nisu bile kao ostale, chak ni kao hadzhijske, sa krstom, vec' sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugachke, ipak mogle sve u shaku da skupe. I u brijanju i shishanju kose izdvajali su se. Kaogod shto su svi imali isti izraz lica, vechito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta...

A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svechanostima. Slali su bogate priloge za zidanje shkola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opshtim dobrom, biran je i po jedan iz njihove kuc'e, i to ne toliko zbog njihovog ucheshc'a i rada, koliko zbog tih poklona i priloga. A i bojali se da ih ne uvrede, jer se znalo da, kad sluchajno, i u najmanjem kakvom opshtem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepazhnja primila ovamo od njih ne sa ogorchenoshc'u nego s uvredjenom ravnodushnoshc'u: „Pa zna se, da se nema kome chiniti ni pomagati.”

I valjda zbog toga spoljnjeg, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bezhali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmehne, siti i zazloraduje — znalo se: da oni, oduvek, shto god bi se desilo u njinoj rodbini sve brizhljivo kriju i taje. Najvec'e svadje prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se chuvale. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujuc'i samom sebi, kad bash mora da izlazi u charshiju, pre izlaska prvo morao ic'i na ogledalo, da se ogleda i vidi da mu se sluchajno po licu i ochima shto ne poznaje.

A medjutim, toliko je imalo da se chuje, vidi i pricha! Narochito u poslednje vreme, otkada je pochela deoba, otkada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima svoju kuc'u i sve u njoj, kao shto je u glavnoj njihovoj.

Samo Sofka uvek se sa jezom i strahom sec'ala toga, shto je, ili josh kao dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da nachuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko nec'e chuti, josh manje se bojale da c'e to Sofka, onako mala razumeti, a kamoli upamtiti, ili shto je i sama, kad je odrasla, svojim ochima videla.

Vec' za prambabu joj, za chuvenu Conu ne samo po varoshi, nego i po okolnim varoshima znalo se i prichalo. Chuvena je bila sa svoje raskoshi i „saltanatluka”. Poshto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Pola varoshi nezhenjeno ostalo, nadajuc'i se da c'e se preudati ma za koga od njih, kad vec' ostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljala kuc'u kao pravo mushko. Kada bi izlazila i odlazila na chivluke, da nadgleda imanja, ishla bi na konju. Sluge, s obe strane drzhec'i ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je pushila, vec' i oruzhjem rukovala. A i sam hod, stas, narochito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice izdvajalo je od ostalih zhena.

Ali zato nije ni umrla kao ostale zhenske. Jednako, ne propushtajuc'i nijedan praznik, odlazila je u crkvu, da tamo, u stolu njihove kuc'e, odmah ispod vladichinog stola, celu bozhju sluzhbu odstoji. U to vreme doshao neki nov uchitelj, Nikolcha, chuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slushajuc'i njegovo pevanje, naposletku i zagledala.

Ko zna kako su se upoznali, kako i gde sastajali. Tek se pochelo primec'ivati, kako, chim bi on iz pevnice spazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko bi on u svoj glas pocheo da unosi, ne, kao shto dolikuje molitvi, svetoj rechi pesme, pobozhnog visokog i suvog nego toliko nechega svetskoga, i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani. Chak chulo bi se kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajuc'i ga, govori:

— Aferim, sinko! Aferim, Nikolcho! Ali mnogo sinko, svetovno, mnogo silan i chudan glas!

Ali isto onako kako je umela da sachuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i svezhinu, isto je tako znala, kada se to htelo da obelodani porodjajem, sve da zataji. Kratko i mirno sa sobom je svrshila. Jednoga dana nashli su je u kupatilu mrtvu, sa presechenim zhilama.

Pa chuveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kuc'e, poshto je mladji brat bio vechito boleshljiv, i mada se bio ozhenio, prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grchke familije, ipak on, jedva izdrzhavshi nekoliko meseci brachnoga zhivota, produzhi tobozh svoja putovanja po varoshima, a u stvari svoj stari raspusnichki zhivot sa chochecima, Cigankama i drugim javnim svetom. Zhena njegova morala je sama kod kuc'e da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, chuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala da se pojavljuje. I ko zna kada, kako, tek izgleda da je s njime pochela greshiti.

I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnoshenje od muzha, Kavarole. On, sigurno osetivshi taj njen greh, kad bi doshao kuc'i, toliko bi besnio, chinio chuda, pokore.

Dolazio bi kuc'i zajedno sa javnim zhenskinjem. Tu bi produzhavao, a ona bi sama morala da ih dvori, sluzhi, i tada bi sluge brata, vec' onesveslog od straha, krishom iznosili i sklanjali u komshiluk, da ga ne bi zaklao. Zhena bi ostala, da sama prostire postelju, pa chak dotle je ishlo da i njega, i te zhenske zajedno, pokriva. Nije lazh. Zhivi ljudi josh to prichaju i kunu se. Naskoro zhena umrla, brat u manastir, svetom ocu Prohoru, umobolan svrshio. A on opet otishao, na ta svoja putovanja i lutanja. Kc'eri, s pomoc'u stricheva i rodbine, mesto njega vodile kuc'u. A i on sam morao vishe puta u godini, da dolazi, da ne bi sve to palo u ochi i sve se saznalo.

Ali nije ostajalo na tome. Produzhavajuc'i i dalje terevenke Kavarola pod starost, poshto je udao kc'eri, na sramotu svih, ponovo se ozhenio. Uzeo je devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put zheni, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali chuvenu sa svoje raskoshne lepote. I ona opet bila neka Grkinja, iz grchke familije, koja je bila u samoj varoshi, odmah ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni kc'er, ni sestra, vec' neka dalja rodjaka. I ko zna zashto, vec' kao velika, zaostala devojka tu dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi pocheo da nosi a-la-franka. Sama ona i sva njena raskoshna lepota izgleda da je bila i trajala samo do venchanja, svadbe, i posle odmah usahla, sparushila se. I otuda, posle, da bi i dalje sachuvala tu svoju sparushenu lepotu, ceo zhivot provela u lechenju, negovanju, kupanju i przhenju tela... Pamti se, da iz amama gotovo nije izbijala.

Pa onda Sofkinog dede rodjena sestra, „chal'k Naza”, kako su je zvali. Tri puta bezhala kao devojka. Tri puta se i turchila. Gotovo jedan chivluk otishao otkupljujuc'i je i dovodec'i natrag. I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo nakraj varoshi kupili kuc'icu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli zhiveti. I ona, kada ostarela, nikada ovamo nije vishe dolazila. Jedino bi doshla na „prochku”, uochi velikog posta, kada bi po obichaju cela porodica morala da dodje i ishte oproshtaja, da se medju sobom ljube i mire. A opet taj njen muzh, nekadashnji sluga, „tetin njihov”, kako se sam zvao, iz kuc'e im nikako nije izbijao. Ponosio se, shto im je rod, shto mozhe i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne shto je sa njima sedeo, nego shto ih je podsec'ao i bio zhivi svedok onoga shta je bilo...

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radjanja dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, vechito dolazhenje chuvenih ec'ima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodjenje kod vrachara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini! ...

Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnoshc'u zaigralo. Sec'a se da zbog toga kao devojchica nikada nije volela ic'i k njima, josh manje, kao kod drugih, po dva i tri dana tamo ostati.

Ne zna se bash zashto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj je bio sav uzet, uobrazivshi da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, zhena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, pocheo je da pije. Onda je i poludeo. Drzhali su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu. I kad god bi Sofka sa ostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjuc'i se na stepenice, pocheli da vire kroz reshetke od ograde na doksatu, ispod njegove sobe, on primetivshi ih, go, samo u gac'ama i koshulji, visok, bled, pocheo bi k njima da poskakuje i viche:

— Oh, Marija kurva!

I vezanih nogu, u belim, novim charapama, jednako podskakujuc'i, nastavljao bi:

— Oh, oh!... kurva Marija! ...

Tetka, chuvshi, brzo bi istrchala. NJih, decu, odjurila bi, a njega silom uvukla natrag u njegovu sobu. Noc'u bilo bi josh gore. Sofka, pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz tavanicu njegovo pocupkivanje. Pa tek, kada bi tetka otishla da ga lechi! Sofka nije tachno znala u chemu je bilo to lechenje, samo bi se onda jasno chulo njegovo jaukanje i vriskanje:

— Vodice, mori! Vodice, veshtice! Umreh za slatku vodu! Auh!

I uzhasan krik, shum, odupiranje, vezivanje za krevet. I onda tetkino dolazhenje otuda, njena zamorenost, malaksalost. I raskomoc'avajuc'i se u svojoj postelji da legne, ono njeno krshtenje i uzdisanje i moljenje:

— Uzimaj, Gospode! Oslobodjavaj, Gospode!

II

Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim precima misli, jer je znala da bi uvek tada po tri i vishe dana, chisto kao krijuc'i se od same sebe, ishla po kuc'i bolesna.

Svoga rodjenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Vechito je sedela dole u sobi i to uvek ledjima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje i pari. Shiljasta nosa, shiljaste brade, ali za chudo visoka chela i krupnih, tako dubokih, tajanstvenih ochiju, sa jasno izvedenim do na kraj chela dugachkim obrvama i gustim kao sen trepavicama. shto je najgore, ona je svom muzhu, Sofkinom dedi, padala kao neka rodjaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali ipak po nekom stricu. Grdan je novac morao da da dok su se venchali. I posle, kao zato shto se tako blizak rod uzeli, govorilo se, da je ona uvek bila povezane glave, koja ju je otada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lechila, a najvishe ljutom, prepechenom rakijom. Deda je zvao svojom „majchicom” i gotovo je na rukama nosio.

A dedu pamti samo po jednom. Chim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim chlanovima porodice, stoji napunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a vishe nishta. A posle su joj prichali: kako — kad Sofkin otac odrastao i, kao shto je red i kao shto dolikuje kuc'i, toliko bogatoj, otishao pored Soluna, chak u Carigrad da shto vishe putuje i uchi — taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuc'e. Ostavljajuc'i momku Tonetu magazu gore u charshiji a kuc'u Magdi, slushkinji, koju su josh detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na chivlucima. Tamo se hranili od chivchija, da bi se samo mogao shto vishe Sofkinom ocu, efendi-Miti novac da shalje, te da on shto bezbrizhnije zhivi, uchi i shto vishe nauchi.

I zaista, kada se Sofkin otac vratio, bio je prvi „efendi” gospodin. Lepshega u varoshi nije bilo. Lepshe turski, grchki i arapski govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tudjin i stran, narochito za toliku rodbinu. Istina, govorio bi pokatkad i zdravio se s kojim od njih, ali vishe obichaja radi nego shto je hteo. Chak ni sa ocem i materom, tek po koji put. Nije ni jeo sa njima dole u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i narochito za njega da se kuva, toliki je bio probirach. Jedino shto ga je zagrejavalo, chime se ponosio, bilo je to, shto ga zbog te njegove uchenosti a i otmenosti pocheli prvi begovi i pashe da pozivaju. I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogatstvu, vec' ovi drugi, koji su, pored bogatstva, isto tako bili shkolovani i naucheni kao i on sam i koji su u poslednje vreme pocheli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medzhlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi, druzhili se s njime. Prilikom sudjenja, na savetovanjima, bivao je on kao tumach, neka veza izmedju njih i naroda, koje je trebalo da ovi sude i zapovedaju. chak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuc'e primali, kao shto je i on njima vrac'ao te gozbe i docheke, ali koji su luksuznoshc'u i narochitim retkostima morali prevazilaziti te njihove. Tako isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivach zhenskinja, koje bi begovi dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da se zheni, poshto vec' nije bilo u varoshi, kao pre, onako bogatih devojaka iz prvih kuc'a, nego je ostajalo: ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino josh sa sela su pristajale da, donosec'i sa sobom imanja, dodju u varosh i u ovakve stare kuc'e; ili da probira i uzme lepu, ali gotovo sirotu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmladja od svih sestara, i kuc'a njena bila je istina nekad malo bogata, ali tada dosta oronula. Zhiveli su od kirije od nekoliko oronulih duc'anchic'a pri kraju varoshi. Sofkine matere otac, vechito boleshljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuc'e sa navuchenom modrom hartijom nad ochi, bojec'i se sunchanice, i vechito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao.

NJene sestre odavno to nekadashnje bogatstvo prezhalile i poudavale se za sitne trgovce bakale, vec'inom skorotechnike, dok se Sofkina mati, Todora, od svih sestara odvajala. Bila je vishe mushko nego zhensko. Vizhljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati, da c'e iz nje kakva lepota izic'i. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Chim je takvu video, odmah, znajuc'i u kakvu c'e se lepoticu docnije razviti na iznenadjenje i chudo svima, a najvishe na ushtrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za zhenu. I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepshala u pravu lepotu.

Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavi svoj stari nachin zhivota. Kao i pre, kada je bio nezhenjen, moralo se njemu isto tako gore, odvojeno, nositi, i ruchak i vechera. Retko je silazio medju njih. josh redje se sa njima razgovarao, a kamoli da je shtogod po kuc'i hteo da vidi, nadgleda. A docnije, kad mu zhena rodila Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sa svekrom i svekrvom samo da bi on mogao shto spokojniji i mirniji da bude. A opet uvek, chim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je shto pre da ode na kakav put, tobozh po trgovinu. Istina, tada vec' nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bila chesta. A najvishe su padala u ona doba godishnja, kada je nekada, josh kao mlad, ishao na ta putovanja i nauke. I chak za vreme tih putovanja umrli mu otac i mati. Sofkin deda i baba. I kao da ga glasnik nije mogao na vreme nac'i, kada se to desilo, te nije mogao stic'i, da ih bar vidi mrtve.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuc'e, od rodbine, pa chak i od svoje zhene, u kuc'i se ipak zhivelo isto onako raskoshno i u izobilju. Sofkina se mati, vechito zahvalna shto je on nju uzeo, uzvisio je k sebi, pokaza, vishe nego shto su se od nje nadali. Kao da je bila iz prve i najbogatije kuc'e, lako je nameshtala sobe, tako je gotovila jela, dochekivala goste i rodbinu. I dalje se cela rodbina tu skupljala, dolazila. Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave, imendana bude uvek sve lepshe i raskoshnije.

A na njegovu tu vechitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje zhene, nikada ona chak ni izrazom lica, pokretom, a kamoli rechju, da shtogod pokaza.

Tek docnije, kada Sofka poodraste, on je vishe radi nje, Sofke, nego radi matere, pocheo se kao raznjezhavati, i po neki put prilaziti k njima. Sam je pocheo Sofku uchiti da chita i da pishe. Pokatkad, uveche, kad bi dolazio kuc'i, a dole, ispred kujne, medju materom i med ostalim zhenama bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grlec'i je, dolazio sa njom. Sofka bi tada osec'ala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je shasholje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici. I sada, kada se toga seti, Sofka bi pochela da osec'a onaj miris njegovih prstiju, suvih, nezhnih i pri krajevima malo smezhuranih, miris njegova odela a narochito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlachila.

— Pa kako si mi, Sofkice? Jesi bila dobra? — saginjuc'i se k njoj tako raspolozhen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i pocheo da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim zhenama zdravi, a ne, kao dotada da i ne zastajkujuc'i i ne gledajuc'i ni ko je tu, a kamoli zdravec'i se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi se tada oslobodili, a narochito mati joj, koja jedva dochekujuc'i tu priliku da se i ona sa njim, najvishe radi ostalih zhena, shtogod razgovara, shali. pochela bi tobozh Sofku kod njega da panjka:

— Dobra! Celo jutro juri i trchi kroz bashtu. Ne mogu da je zadrzhim. Samo kida cvec'e i baca.

Sofka, jednako osec'ajuc'i na sebi njegovu ruku i grlec'i mu kolena i shiroke chohane chakshire, i tada josh onako mala, pa je vec' znala da c'e to materi chiniti radost i srec'u, mazec'i se oko oca, pochela bi da odriche i da se pravda:

— Nije, efendijice, nije, tatice! Nije, zhiv mi ti!

On, uzimajuc'i je u naruchja, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi tada pocheo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda pocheo sa njome da se igra.

A najvishe bi, mec'uc'i je na minderluk, klechec'i ispred nje, uzeo njene ruchice da obavija oko svoga vrata, svoju glavu da mec'e u njen skut i da je gleda nekim tako shirokim, chudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih ochiju suze idu, usta pochnu da se pokrec'u i vlazhe se. Nikako ne mozhe da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim ochima i ustima nalazec'i i sec'ajuc'i se nechega. Ko zna chega? Da li nechega neprezhaljenog i nenadjenog? Da li shto ovako lepa Sofka nije mushko, njegov naslednik? Da li, shto ga njene tanke usnice, detinje ali crne ochi i malo, tamno chelo, sa vec' dugom kosom, podsec'aju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo?

Nosec'i je na rukama po sobi, grlec'i je, govorio bi:

— Sofkice! ... Tatina Sofkice!

I sve bi je jache grlio, tako da se Sofka i sada sec'a njegove skoro izbrijane brade koja bi je tada pochela po licu da grebe.

I, ako sve to njegovo iznenadno raspolozhenje, ta bujnost, ne bi bila prekinuta sluchajnim dolaskom nekoga ili ma chim drugim, onda bi i mater k sebi zvao. Tada bi zajedno vecherali, zajedno sedeli gore, u njegovoj sobi. I Sofka ne pamti sladje vechere od tih.

I sutra nastali bi tako isto srec'niji dani. Kolima bi odlazili u Donje Vranje na chivluk. Ali niko vishe sem njih troje i Magde.

U kolima, na prvo mesto sedao bi on. I kao svakada, izvaljen na sedishtu, sa jednom nogom opruzhenom i po njoj opushtenom rukom, obuchen u chohano odelo, ali ne kao ostali, vec' u nekom narochitom za njega kroju. Chakshire malo uske, bez gajtana, jer su one lakshe a skuplje staju zbog tezheg shivenja. Suva, duguljasta, malo koshchata lica ali svagda stegnuta izraza ochiju i usta i sa malo visokim chelom i jednom po njemu nabranom, poprechnom borom, ispod kose. Ispod chela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene ochi. Onom drugom rukom drzhao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okic'ena i obuchena kao vec' velika devojka. Cela kosa bila joj povezana, svi zuluvchic'i izvucheni oko chela i ushiju, a pretrpana mintanima i nakitima. Sproc'u njih sedela bi mati. Ona, sigurno okupavshi se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. NJene ochi, one njene chuvene krupne ochi sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sijale a usta srec'no igrala.

Kola bi silazila nanizhe. Ulazila bi u onaj prolaz, uzan i priteshnjen zasadjenim vrbama i iskopanim jendecima, ali zato pun svezhine. Onda bi izlazila i ishla ka onoj ravnici, podjednako ravnoj zbog zasadjenog kukuruza i duvana. Tada bi se sve brzhe primicali. Magda gore, kod kochijasha, usred korpi i zavezhljaja s jelima i pitama, vec' ne bi mogla da izdrzhi a da se ne zdravi i razgovara sa seljacima prolaznicima i radnicima. Uostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave, poshto on, efendi-Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga vec' jedino u ono svoje ispruzheno koleno, narochito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne bi valjda primec'ivao te pozdrave i morao na njih odgovarati.

U chivluku, ogradjenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svezhine i hlada, chak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana.

Otac bi bio ceo dan dole, u bashti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i sholjama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srec'na, jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobozh vetri i paje. Magda vechito u svadji sa chivchijama i slugama, shto joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir, pilic'e, da se vechera ne zadocni. Uveche vecheravali bi uz pic'e koje se u reci hladilo, i uz ono noc'no, izdvojenije i jache zhuborenje reke, klaparanje vodenica, a vishe njinih glava jednoliko, kao iz daleka, shushtanje topola, njihovog gustog, sochnog lishc'a. Posle, dok bi mati nameshtala gore postelje, otac bi ostajao da pijuc'i leshkari.

A chesto, isprva tiho, za sebe, docnije jache i glasno, pocheo bi da peva. Pa se tek zanese, pochne na sav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, slusha. Sofka po materinom licu vidi da ona rechi u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih osec'a, kako od srec'e, treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas koji se sve vishe pochinje da razleva po bashti, reci i topolama tako chudno, strasno i toplo.

Docnije, kada bi mislio da je Sofka vec' zaspala, dolazio bi i on gore sa josh ne popijenim vinom u stakletu i produzhavao pesmu. Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajuc'i grlio bi je i ljubio u lice i usta.

Kroz nekoliko dana vrac'ali bi se kuc'i. Otac istina kao umoren, kao povuchen u sebe, ali zato mati presrec'na. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto, njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, shto joj se opet vratio, on, njen muzh i njegova ljubav.

III

Posle dodje rat i oslobodjenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i nestanak Sofkinog oca, efendi-Mite. Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj pocheo da se bavi, tobozh trgujuc'i s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio. I shto je Sofka bivala vec'a, on je sve redje dolazio; u godini dana jedanput i to obichno noc'u. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuc'e ne izlazi. Chak i najblizhu rodbinu, stricheve i tetke, ne prima.

I Sofka se sec'a da su ti dani bili najgori. Jer posle svakog njegovog ponovnog odlaska u Tursku, mati bi joj po nekoliko dana ishla slomljena i ubijena, a to sve zato shto je jedino ona sve znala. Znala je da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, josh manje da odlazi zato, shto tobozhe ne mozhe da se odvikne od meshanja i druzhenja sa tim begovima, vec' da je u stvari sasvim neshto drugo.

I onda bar nju ne treba da lazhe, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on bezhi iz straha od sirotinje koja c'e, ako nije vec', a ono sigurno doc'i, kao shto je znala da ima josh odavna, i pre oslobodjenja imanje a narochito chivluci i vodenice nisu kao shto treba. Istina, jednako su se zvali njihovim ali beric'et se nije, kao nekada, dovlachio sav; vec' jedva neshto, ko zna koji deo. Vishe je izgledalo da je to od njihovih seljaka, chivchija, kao neki poklon i dar, negoli napolica. A vec' arende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i toliko zamrsheni da je to bilo gore nego i sama prodaja. Ali o prodaji, osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti. Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interes od zelenasha, nego da se ma shta proda i otudji. Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvec'oj tajnosti. Kao uvek, sve je to izvrshivao Tone, njihov glavni momak, koji je josh pod dedom Sofkinim bio doveden sa sela.

On se posle toliko izvezhbao u rachunima, da je, kao njihov zastupnik, jednako gore u charshiji, u njihovoj magazi sedeo. On je sa seljacima i chivchijama ugovarao, davao imanja pod zakup i arende, kao shto je i novaca uzimao u ime njihove kuc'e. I vec' je tada, kako se shaputalo, pored svoga gotovog novca, imao svoju kuc'u, a od njih, svojih gazda od chetiri i vishe godina nepodignut ajluk. Ali on je i bio sve i sva, osobito kod Sofkina oca. Nikada ga ovaj nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje za to zalozhio i pod kojim uslovima. On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna — a sve ostalo bilo je sporedno.

Ali posle oslobodjenja doshli su sudovi i parnice. Narochito kada se moralo sa seljacima i chivchijama da rashchishc'uje, da se zna chija je zemlja; da li gazdina i turska, da li njihova. Tada se videlo da im, posle svega od njihovog imanja nec'e ostati nishta. A shto je najgore bilo za Sofkina oca, josh c'e pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi-Mita, da se zaklinje, svadja i to s kim? — sa svojim doskora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo, ne priznati ni jednom svome chivchiji da je shta od njega uzimao, kao shto su druge gazde i uchinile, te ponovo doshli do vec' proc'erdanog i prodatog imanja.

— Eh, zar da me seljachki hleb kune i suza njihova proklinje? — Gorko, velikodushno je odbijao od sebe.

Ali tako isto nije hteo niti smeo da docheka ni ono drugo — otudjivanje, prodaju imanja, i obelodanjivanje svega shto bi moralo da nastane. Zato je, odmah po oslobodjenju i on sa ostalim begovima i Turcima otishao i prebegao u Tursku, ostavivshi Tonetu da, kako zna i kako hoc'e, on to svrshava i raspravlja. I Tone je sa advokatima, kojima se tada, posle oslobodjenja, sva varosh napunila, i koji su chak i na mamuzama napoleone nosili, sve lepo uredio i prechistio, tako da nishta nije ostalo.

Ostalo je samo nekoliko njiva i vinograda, i to njive udaljene, a vinogradi zaparlozheni. Od vinove loze ni traga, do samo goli i rachvasti kestenovi. Jedina njiva, shto ostala a vredela, bila je do Morave, do mosta, kud se ide u Banju.

I kada je Tone doshao, da to sve kazhe Sofkinoj materi, ona, po njegovome licu, izrazu i treptanju ochima, videla koliko je on pri tome ukrao, nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge; Ono malo novaca, shto joj pocheo da broji, htela u lice da mu baci. Ali zar ona, Todora, pred njime da se pokazhe! Jedino, kada Tone prashtajuc'i se od nje i kao trazhec'i blagoslova i izvinjavajuc'i se, shto sad mora da ih ostavi i preduzme svoj duc'an, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gushio, shto mu odgovorila:

— Ako, ako, Tone!

— Pa, snashke, iako ja vishe nisam kod vas ... — A da beshe srec'e, ja do smrti nisam mislio da napushtam vashu kuc'u. — Eh, zar vashu kuc'u ko da napusti?! Ali, iako vishe nisam, opet, uvek, kad god ti shto zatrebam, samo poshalji, javi, i tu sam ja da uchinim, poslusham.

— Dobro, dobro.

I ne moguc'i da izdrzhi, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srec'an, ponizan, chistec'i oko sebe pod svojim haljinama a narochito cipele, i nameshtajuc'i jaku oko vrata — Todora, tresuc'i se od bola, jada, srama i nesrec'e, okrenula se i, pre no shto je on izishao, ona ushla u kuc'u, i tamo, ko zna gde u kakav kut i polumrak srushila se plachuc'i i grcajuc'i.

Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko. Ono shto preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobozh na ispolicu, a u stvari vishe davali, nego shto od nje dobivali, kao znak blagodarnosti shto im je zemlja, koju su pre kao chivchije drzhali, sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih od kuc'e im, nije odvajala. Cele bi nedelje presedela tamo na selu kod svojih sinova i snaha, gde je bila kao neki stareshina, jer je muzh umro, ali chim bi doshla subota ili kakav praznik odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donosec'i poneshto, a najvishe brashna, hasla, sira, od chega bi posle Sofiki i materi po nekoliko dana trajalo. I onda ovde, kod njih, slushajuc'i i trchec'i, presedela bi praznik i josh koji dan. Tako isto i ostali seljaci, predjashnje njihove chivchije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donosec'i poneshto, nikad ne spominjuc'i da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije bash tako jako ni osec'alo. I zato je materi Sofkinoj ispochetka dosta olako ishlo i ispadalo za rukom, da se nishta ne primeti, vec' da kao i pre, cela rodbina, narochito stari strichevi i tetini, uvek bivaju pochashc'ivani ljutim rakijama i dobrim pic'em i kafom.

A kada dodje slava, Uskrs, Bozhic', isto je onako bilo nameshtano i spremano, i ona, mati joj, u najlepshem odelu, povezana, zakic'ena cvec'em. Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja bi se u varoshi pochela da nosi. Celog dana, vesele i srec'ne, dochekuju goste. Chak i svirachi dodju i odsviraju... A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je bash pre neki dan poslao novac; i dolazio chovek, da joj kazhe kako on josh ne mozhe doc'i. U nekom je velikom poslu. Gledac'e da bar na jesen dodje; i kako je Sofki poslao bash tu basmu, da joj se nachini haljina...

I zaista, i sama Sofka s pochetka nije znala od kuda materi novac za te njene uvek nove i skupe haljine. Ali ubrzo se Sofka dosetila. Videla je: da joj mati tako skupe haljine daje, da bi je tom skupocenoshc'u uverila kako zaista to on, otac, shalje, bojec'i se da ga ona, kao svako dete, ne bi sasvim zaboravila ili ga chak omrzla, shto nikako k njima ne dolazi, shto nju i „mamu njenu” ostavlja uvek tako same.

A svi ti ljudi, sluge, koji su tobozh donosili te njegove poklone, uvek su dolazili, kada Sofka sluchajno nije bila kod kuc'e, te ih ona nije mogla videti.

A sve je to materino upinjanje bilo uzaludno. Isto tako, kao shto je za materino zavaravanje znala, znala je i za sve ostalo shto se oko nje dogadja i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle ochevog napushtanja, tobozh prelazhenja u Tursku. Tetke, strine utrkivale su se kod koje c'e Sofka, josh onako mala, biti u gostima; kod koje c'e shto duzhe ostati i biti goshc'ena i chashc'ena, i to toliko, kao da je ona kakav star chovek. A Sofka je i tada vec' znala da sva ta Ijubav i nezhnost rodbinska dolazi kao od neke slutnje, predosec'anja nesrec'e, koja vec' pochinje da se dogadja. I zato su oko Sofke trchali svi i kao ulagivali su joj se, shto su hteli time svoj rodbinski dug prema njoj da oduzhe: da je bar sada ugoste, pochaste, dok se ta nesrec'a nije dogodila, i da, kada tom nesrec'om budu rastavljeni i nemajuc'i kada o chem drugom da misle, bar ih ona, ovako mala, ima onda u dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovom goshc'enju, chashc'enju, i kao takve, bogate i dobre, pamti ih i sec'a ih se. A pored toga zato su se josh oko nje otimali u Ijubavi, shto su svi ne predosec'ali nego nachisto s tim bili: da je ona, Sofka, poslednji izdanak od porodice, glavne kuc'e; da c'e se njome svrshiti i utrti sve. Ali, ipak, pored svega toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najvishe radi toga, oca joj, efendi-Mite, jer, mada ih je on ostavio, ipak ga oni josh toliko poshtuju, da eto sada njegovo jedinche i ljubimche gotovo shto na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne chuvaju.

A da je zaista sva ta njihova ljubav bila vishe radi oca joj nego radi nje same, Sofke, ona je videla i po samoj materi. Jer docnije, kada Sofka poche da pokazuje znake zhenske lepote; kad joj njene drugarice u igri pocheshe odjednom, iznenada da zastaju i unezverene njenom ljepotom, bujnoshc'u prsiju, kose, da divec'i joj se, uzvikuju: „Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!” — otada je mati i ne pusti samu. Otada kapija nije smela da ostaje po vazdan otvorena.

Sofke sama ni na kapiju, ni kroz kapidzhik u komshiluk, pa ni medju same zhenske, nije smela da ode, a da je mati ne pregleda, ne vidi kako je obuchena. Makar bila u najvec'em poslu a Sofka htela da ode u komshiluk medj drugarice, ona bi, ostavljajuc'i posao i brishuc'i ruke o kecelju, doprac'ala je do samog kapidzhika i susedne bashte jednako nameshtajuc'i je i doterajuc'i je... Jer, za boga — govorila bi joj tada mati, sva srec'na — otkuda ona sme dopustiti da Sofka ma kakva izadje. Taman! Treba onda josh i on, njen otac, sluchajno da naidje, zatekne je takvu, ili da chuje da je takva, ovlash i kako ne treba obuchena, pa kako bi onda smela na ochi da mu izadje i kamoli da se usudi i da ga pogleda!

Medjutim, sve to nije trebalo. Odavna je Sofka za sve to znala; i zashto otac jednako tamo sedi u Turskoj; zashto ovamo k njima sve redje i redje dolazi, tako da ga je pochela da pamti i da ga se sec'a samo po tim njegovim noc'nim dolascima, u malo vec' olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali josh jednako svezheg, obrijanog, vlazhnih usta, josh vodnjikavih ochiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belim charapama... Pa onda isto tako je znala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i ochevo, noc'no sedenje, cele noc'i, nemo, bez rechi, a iz ochiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svrshiti, ne mozhe se vishe, treba bezhati, prodati i kuc'u i sve... E, ali shta c'e onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito shta c'e svet kazati!