Malisha Stanojevic': Karadjordje u Gorskom vijencu

[Delitelj sekcije]

Karadjordjev ustanak — nastajanje nove srpske drzhave

Karadjordje Petrovic' (1752-1817) „verhovni vozhd naroda serbskog” (kako stoji na zvanichnom pechatu iz vremena podizanja Prvog srpskog ustanka, gde je urezana njegova puna titula) probudio je nadu u srpskom narodu, podigao ga i zapocheo ostvarenje zaveta o osveti Kosova. U dugogodishnjem seljachkom ratu i srpskoj revoluciji Karadjordje je plenio hrabroshc'u i osec'anjem pravde, a u plejadi srpskih vladara i revolucionara, njegova lichnost se odlikuje i osec'anjem drzhavotvornosti. Prvi je nazvan Vozhdom, imenom koje znachi: „prvi predvoditelj”, „komandant Serbije”. Sveukupnom lichnoshc'u, istorijskom ulogom, Karadjordje koji od naroda nije nazvan ni knezom, ni kraljem, vec' jednostavno — Vozhdom, kod NJegosha je izazvao posebnu pazhnju i divljenje, osnazhio misaoni i poetski zanos o srpstvu i kosovskom mitu.

Povezano tesno s pojmom istorije, opevanim dogadjajima stvarnim, a ne izmishljenim, pesnichko stvaranje Petra Petrovic'a NJegosha II je na temeljima istorijske sudbine koja je osnovni pokretach njegove poezije. NJegosh u kontekstu istorije i istorichnosti od pochetka svog poetskog stvaralashtva ugradjuje i likove vladara i drzhavnika, a pogotovu velicha heroizam Karadjordja i istiche njegove zasluge. Karadjordje je (jedan od osam istorijskih lichnosti koji je stupio na ratnu pozornicu), junak koji se vezuje za kosovski mit vrac'ajuc'i nadu i borec'i se za „carstvo zemaljsko”, ali i junak koji produzhava ovaj mit uzdizanjem medju nebeska bic'a, shto i NJegosh chini u svojim pesnichkim i filozofskim mislima. U dosadashnjim prouchavanjima i tumachenjima znatan deo Gorskog vijenca je smatran kao apologija junashtva i krvave borbe. To se mozhe rec'i i za pesme u kojima velicha Vozhda srpskog Karadjordja.

Do pojave Gorskog vijenca o Karadjordju je podosta ispevano i ispisano. Karadjordje je, kako za zhivota, a pogotovu posle tragichne smrti, bio epski junak i lik koji je chesto pobudjivao pazhnju narodnih pevacha i pisaca. Oprechna su prikazivanja Vozhda, kako u istoriografiji, tako i u literaturi. Dok se jednom stranom pojavljuje kao gorostas, tvorac srpske revolucije, epski junak i legenda, drugom svojom stranom prikazuju ga kao lichnost koja ne zavredjuje mesto koje mu je u narodu dodeljeno. Bilo je istorichara i pisaca koji su koristec'i razne opise dogadjaja iz Karadjordjevog zhivota i tumachec'i ih — stvarali nepovoljnu sliku o Vozhdu Prvog ustanka.

Sveobuhvatnim pregledom celokupnog stvaralashtva posvec'enog Karadjordju, mozhe se zakljuchiti da je prevladala ona slika koja uzdizhe vodju srpske revolucije. Pochetnu svetlost i okvire dobila je stvaranjem znachajnog opisa koji je stvoren u narodnoj epskoj pesmi Pochetak bune na dahije, koju je ispevao Filip Vishnjic'. Od tog pochetka do danashnjih dana iznova se javljaju interesovanja za neka dodatna osvetljenja, tumachenja ili traganja u proshlost. Jedna specifichnost od pochetka prati sudbinu umetnichkog prikaza Vozhda, a ona se neposredno vezuje za dogadjaj u Radovanjskom lugu. (Valjda ni u jednoj knjizhevnosti, kao shto je ovde sluchaj, jedan junak ni posle pedesetak knjizhevnih radova, u raznim zhanrovima i razlichitih vrednosti, ne odvaja se od drugog vodje istoga naroda). Vozhdova smrt i tragichni kraj uzdizhu ga epskim prikazima i poetizacijom do visokog istorijskog i umetnichkog dozhivljaja. Lik srpskoga Vozhda prelama se, kako kroz istorijsku prizmu tako i kroz poetsku; stvarajuc'i uslove za uvek novo prikazivanje i tumachenje. U svoj svojoj drami i tragichnosti iskazuje posebnu pouku i usud koji prati srpski rod, od izdajstva na Kosovu do ovog china.

Ova neobichna lichnost srpske istorije bila je inspiracija mnogih umetnika, kako slikara pochev od Urosha Knezhevic'a do Lubarde; mnogih pesnika — od Sime Milutinovic'a Sarajlije, Pushkina, do Bojic'a, Ivana V. Lalic'a, Vaska Pope, Tanasija Mladenovic'a, Matije Bec'kovic'a; romansijera — od Pere Todorovic'a, Stojana Zhivadinovic'a do Koste Dimitrijevic'a; tako i ponajvishe u dramskim prikazivanjima — od prve napisane i izvedene drama Johana Kulmera, Joakima Vujic'a, Ishtvana Baloga do savremenih dremskih pisaca Ivana Studena, Zharka Komanina, Mila Kordic'a. Naravno, o Vozhdu srpskom ponajvishe se govorilo i pevalo u usmenoj tradiciji, u narodnim predanjima i narodnoj poeziji, jer je to bilo vreme guslara i pevacha, ali i vreme pripovedanja. No, od pisanih i umetnichkih tvorevina najpre se pojavila drama Johana barona fon Kulmera bogatog konjichkog oficira i pisca, koja je prema istrazhivanjima Alojza Ujesa izvedena 1807. godine, naslovljena Hrabri Srbi. U predugom spisku umetnichke proze i poezije o Vozhdu valjalo bi izdvojiti obiman epski spev Sime Milutinovic'a Sarajlije Serbianka (1826) u kome opeva hroniku ustanka i posvec'uje veliku pazhnju Karadjordju. Sarajlija je po povratku iz Rusije (1847) napisao i veliki kramski spev Tragedija serbskog gospodara i vozhda Karadjordja.

NJegosh je kako se opravdano veruje, pod uticajem vladike Petra I (napisao poduzhu pesmu u duhu narodnog pevanja U pohvalu Kara-Djordju Petrovic'u) i Sime Milutinovic'a Sarajlije od pochetka svog pesnichkog rada velichao Karadjordja. Karadjordjev lik ugradio je u svako od svojih najznachajnijih dela. Svakako da je osnovno pitanje vezano za postavku Posvete prahu oca Srbije ispred svog speva Gorski vijenac.

NJegosh je veliki pisac posveta. Skoro sva njegova dela imaju pesmu — posvetu. Ispevane su „srpskom rodu”, Simi Milutinovic'u, A. S. Pushkinu... U ovom sluchaju NJegosh je napisao pesmu sa karakteristichnim naslovom Posveta prahu oca Srbije, a svoje najbolje delo posvetio je vodji Prvog srpskog ustanka.

Posveta prahu oca Srbije dugo nije bila predmet rasprave, jer su se tumachi i istrazhivachi NJegoshevog dela vec'inom bavili samim spevom. Imajuc'i u vidu vladavinu dveju dinastija u Srbiji, Karadjordjevic'a i Obrenovic'a, pitanje „oca Srbije” nametalo se pogotovu zbog toga shto je titula „oca Srbije” bila dodeljena u Kragujevcu (1830) Miloshu Obrenovic'u. NJegosh je odlukom da svoje najbolje delo posveti Karadjordju u njemu video velikog Vozhda i „oca Srbije”, ali se opredelio i za opshtiju koncepciju prikaza pada i uzdignuc'a srpstva, s tim shto je znachajniji do Gorskog vijenca posvetio krvavoj borbi. U Posveti Karadjordje je jedan od osam heroja. Ta chinjenica, tj. svrstavanje Karadjordja po herojstvu i znachaju medju vidjenije junake i drzhavnike, kao shto su na primer Napoleon, Suvorov, Karlo, Kutuzov... govori da je on svakako i „otac Srbije”. Kako je Posveta pisana u Bechu i prema nekim istrazhivanjima naknadno dodata spevu Gorski vijenac, to se jedno vreme smatralo da je NJegosh „ocem Srbije” nazvao Milosha. To su bile svakako greshke, namerne ili ne, ali su pokazale da se u nekim vremenima tumachenja mogu sasvim promeniti. To je po svemu sudec'i zavisilo od vladavine dinastija, te su se i sama istrazhivanja prilagodjavala. Vrlo je interesantno da je u jednom vremenu preovladavalo mishljenje o „ocu Srbije” u korist Milosha, samo zbog toga shto se doshlo do saznanja da je u Posveti bilo izostavljeno ime Karadjordjevo, koje je navodno naknadno uneto. Imajuc'i u vidu da je u naslovu stavljena rech „prahu”, to je izvesno da se Posveta odnosi na mrtvog Vozhda (jedna druga pesma, Sprovod prahu S. Milutinovic'a potvrdjuje ove navode, tj. opravdanost mishljenja da NJegosh upotrebljava rech „prahu” kada govori o posvetama mrtvima), a i karakter lika je u ovenchanju „oca Srbije” u liku Karadjordja. Imajuc'i u vidu da se NJegosh priklonio da Posvetu napishe „prahu”, to se mozhe tumachiti kao rasutom prahu po svim zemljama gde zhive Srbi, shto na izvestan nachin mozhe da znachi i podrzhavanje politike Karadjordja, koji je imao zamisao da oslobodi sve Srbe. Kasnijim istrazhivanjima otklonjena je i tvrdnja da su prekidi oznachavali izostavljanje stihova koji su bili upereni protiv Milosha. NJegosh se jasno opredelio za vodju oslobodilachkog ustanka, protiv Milosha, koga su opisivali u sasvim drugom svetlu, nekada i vishe vrednovanog, ali za NJegosha kao kompromisnog i oportunog vladara. NJegosh je u Posveti, nasuprot drugih stvaralaca, Milosha ostavio po strani, velichajuc'i Karadjordja i nalazec'i u njemu posebnu poetsku i nebesku snagu, kojom se mozhe spasiti od tiranije i izvojevati sloboda.

Posveta prahu oca Srbije sastavljena je od 62 reda, 38 stihova i 24 prazna reda oznachena nizovima tachaka. Stihovi su ispevani u svecharskom tonu, sa dugim shesnaestercem, naizmenichno rimovanim. U odnosu na Gorski vijenac pesma je samostalna i posebno potpisana sa „SOChINITELJ”. Naznacheno je i mesto, kao i vreme nastanka pesme: u Bechu na Novo ljeto 1847. godine. Prvi deo pesme chine 22 stiha koji daju sliku devetnaestog veka „nad svim vjekovima” i prikazuje junake toga doba. Karadjordje je „bich tirjanah” i heroj besmrtni. NJegosh glorifikuje Karadjordja kao borca protiv Turske imperije, kao i u pesmi Zarobljen Crnogorac od vile, gde ga naziva „Sin Topole, ogledalo Srpstva”. U stihovima gde se opeva tajna njegovog uspeha, NJegosh vrshi zamenu imena i kurzivom ispisuje ime Djordje. Ovaj detalj se mozhe tumachiti kao potreba stiha, ali i ukazivanje na posebno znachenje, tj. na velichinu skoro svetiteljsku, jer to je njegovo krshteno ime. Pred takvim

... „Djordjem se mrznu sile”,
„Djordjem su se srpske mishice sa viteshtvom opojile!
Od Djordja se Stambol trese, krvozhedni otac kuge,
sabljom mu se Turci kunu — kletve u njih nema druge.”

Posveta, sa svojom formom ovakvoga tipa, retka je i po praznim redovima. Prazni redovi su jednake forme, kako po duzhini pauze, tako i vizuelno — chetiri jednaka dela po shest redova chine chetiri pauze. Prava je retkost do sada bila da se ova pesma shtampa, a da se ne poshtuje njena forma ukljuchujuc'i i prazne redove. Kako se ovakve pesme svrstavaju u red prigodnih pesama to se Posveta shtampa i samostalno. Medjutim, kada se radi o prevodima Gorskog vijenca ona se katkad izostavlja.

Smrt Karadjordjeva i njegov „tragicheski konac” opevan je u dvostihu i chini poseban deo. U drugim delovima NJegosh c'e da se obrati pokoljenjima, koja c'e znati da anatemishu izdajnike, a potom c'e uz pauzu praznih redova da slikom kontrasta pokazhe svetlost koja c'e vechno obasjavati velikog junaka. NJegosh se ovde, kao i u drugim svojim pesmama koristi svetlosnom simbolikom i izrazic'e se stihom „Plamen c'e, vjechno zhivotvorni, blistat Srbu tvoje zublje...”

Na kraju pesme, u poslednjem delu, opevano je srpsko herojsko trojstvo. Kao shto na pochetku pesme Karadjordje spada u red osam velikih junaka, u svetskim okvirima, tako sada chini trojstvo s Dushanom i Obilic'em. On je taj koji je odagnao kletvu s roda, proterao Turke i osvetio Kosovo, shto je bio zavet svih ranijih pokoljenja.

Tumachi i kritichari NJegoshevog dela nalazili su izvesne manjkavosti i greshke u ovoj pesmi, s tvrdnjom da se to nije ponavljalo u samom spevu. Kao i kod drugih pesama i u drugim delima, NJegosh je neke stilske figure verovatno preuzimao iz starije epske poezije.

Pre pojave Gorskog vijenca, NJegosh je napisao pesme Sablji besmrtnoga vozhda (knjaza) Karadjordja. Pesma je objavljena 1840. godine. I u ovoj pesmi NJegosh u romanticharskom zanosu vidi junaka, heroja, ustanika Karadjordja, koji snagom vozhda i viteza podizhe Srpstvo. U pesmi se prvi put spominje veliko delo „oca otechestva”, shto samo potvrdjuje stalno i nepromenjeno NJegoshevo cenjenje znachaja Karadjordja i njegovog dela. Ovo je pesma o Vozhdovoj sablji koju je NJegosh kupio u Bechu 1837. godine.

Veoma je znachajna za ovu temu kratka pesma Pod slikom Karadjordjevom. Ona se sastoji od jedne strofe, tj. chetiri stiha veoma neobichna po stilu i karakteru. Ona glasi:

„Samo ime Karadjordje
kad Srbinu na um dodje,
zaplamti se krv u grudi,
junachko se srce budi.”

Zanimljivo je da ovu pesmu nije objavio NJegosh, vec' ju je saopshtio Vuk Vrchevic', svedochec'i kako je NJegosh u svojoj sobi drzhao Karadjordjevu sliku u minijaturi.

U Luchi mikrokozmi sreshc'emo se sa likom Karadjordja gde je sredishnja figura svekolikog srpstva izmedju Obilic'a i Dushana — i „josh koga srpskoga heroja”. NJegosh od Sime Milutinovic'a trazhi da progrmi huljenjem protiv Vujice, Vuka, Vukashina... Sima Milutinovic' je ovaj zavet ispunio pisanjem drame o tragichnoj smrti Karadjordja.

NJegoshevo prikazivanje Karadjordja je po odredjenju epsko. Karadjordje je vishe od vozhda, od narodnog vodje, on je olichenje srpskoga naroda. On je iz istorijskih dogadjanja ushao u epski sistem i poetiku posebnoga znachenja, prvo kroz narodne epske pesme, a potom i kroz umetnichku literaturu. Istorija je posluzhila kao inspiracija za tako vredna dela u kojima nije samo Karadjordje, vec' su tu i drugi likovi. Likovi epskoga karaktera chene poseban poetski sistem, koji se pogotovu kod NJegosha ogleda u preuzimanju iskustva i vrednosti koje neprestano koriste supstancu iz narodne epike. Sluchaj je tako hteo da su narodne pesme i literatura kasnije bili osnova za istorijsku gradju. Kako je kroz svo stvaralashtvo NJegosha prozhet istorijski kontekst, to se mozhe zakljuchiti da je izbor gradje izvrshila sama istorija. Sudbine ljudi i tragichnost chinili su osnovu prikazivanja i likova i dogadjaja. Katkada sa vec'im lirizmom, katkad sa jakom poetikom, dogadjaji i njihova tragika ulivali su novu snagu. Vozhd je bio, svakako, neprestana inspiracija mnogih umetnika, a u NJegoshevom delu i epski lik sa posebnim znachajem.

Karadjordjevu smrt, tragichnu pogibiju u Radovanjskom Lugu, NJegosh je u Posveti iskazao izvanrednim, umetnichkim snazhnim stihom, punim ochigledne, ali i prikrivene simbolike:

„tvojoj glavi bi sudjeno za vjenac se svoj prodati...”

Karadjordje se vratio u Srbiju, s namerom da ponovo podigne narod, da uzbuni sav porobljeni Balkan, da zapochne veliku, odsudnu borbu za konachno oslobodjenje svih porobljenih naroda. Dolazec'i u Srbiju bio je svestan i opasnosti kojoj se izlazhe. Doshao je spreman da Srbiji ponudi izbor — Karadjordjeva sablja ili Karadjordjeva glava. Srbija olichena u knjazu Miloshu i Miloshevim jednomishljenicima — odabrala je Vozhdovu glavu. Preovladalo je uverenje da c'e upravo odsechena glava Karadjordjeva biti najvec'i garant Turcima da se „Srbija zemlja umirila”. Svesnom zhrtvom Karadjordje je zasluzhio Hristov venac, venac muchenichki. Navedenim stihom NJegosh uspostavlja chvrstu vezu izmedju Karadjordja i Kosova. Jednako kao shto su se, prema kosovskoj legendi, knez Lazar i njegovi vitezovi svesno zhrtvovali — zhrtvuje se i Vozhd. Knez Lazar i njegovi vitezovi zhrtvom poput one Hristove okajavaju vlastite grehove, ali iskupljuju i grehove predaka. To chine kako bi stvorili uslove da se na temeljima njihovih zhrtava jednoga dana podigne nova srpska drzhava. Srpska socijalna i nacionalna revolucija (1804-1815) jeste ispunjenje kosovskog zaveta, najava konachnog i potpunog oslobodjenja, zachetak nove srpske drzhave. Jednim jedinim stihom, NJegosh je obrazlozhio svekoliko prisustvo kosovskog mita u Gorskom vijencu.

O pesmi Posveta prahu oca Srbije nije se pisalo u toj meri kao o samom delu Gorski vijenac. Medju znachajnija prouchavanja i tumachenja mogu se navesti komentari Milana Reshetara, komentar i tumachenje Milana Shevic'a, beleshke i objashnjenja Vida Latkovic'a, studija o NJegoshu Miodraga Popovic'a, komentari Nikole Banashevic'a i studija Jovana Deretic'a. U navedenim komentarima Posveta je tumachena s jednakom pazhnjom kao i Gorski vijenac i chini znachajnu gradju za razumevanje pesnichkog dela velikog pisca srpskog romantizma.

Malisha Stanojevic'
Velika Plana, 1998. g.