Pored c'irilichkog Vorda i drugih programa, neophodno je obezbediti proizvodnju i komercijalizaciju c'irilichkih tastatura i njihovo obavezno uvodjenje u sve obrazovne institucije i sve javne sluzhbe i preduzec'a.
Analitichari su i pre mene, kao profesor dr Dragoljub Petrovic', ukazali da su konachno uvodjenje latinice u srpski jezik, a potom njena dominacija, zapocheli doslovnim sprovodjenjem (sa srpske strane) odrednica Novosadskog dogovora.
Kako bih tu chinjenicu prikazao u svoj njenoj nepromishljenosti i neodgovornosti, posluzhic'u se jednim ne bash prijatnim poredjenjem. Kod jednog poznatog tumacha kulturnih fenomena i teoretichara znachenja, naishao sam na opis jedne kazne, smatrana je za najtezhu, iz neke od proshlih civilizacija. Osudjenika bi deo po deo tela vezivali za odgovarajuc'e delove tela mrtvaca i tako ga ostavljali. Tako smo mi, Novosadskim dogovorom, kaznili svoju c'irilicu vezivajuc'i je neodvojivo za hrvatsku latinicu! (Latinica, naravno, nije „mrtva”, to je najrashirenije pismo na kome se razvija danas najvec'i broj kultura i knjizhevnosti pa i hrvatska, ali je u srpskom jeziku ona bila „mrtvo pismo”, kao shto je to i danas u ruskom, bugarskom, grchkom, hebrejskom, arapskom ili japanskom, na primer) Ta vec' vishedecenijska „vezanost” (kazna!) uchinila je da je „mrtvac” vremenom preuzeo od „kazhnjenika” dobar deo zhivotne energije i u mnogim domenima srpskog jezika se nametnuo kao iskljuchivo sredstvo jezichkog komuniciranja u pisanom obliku! Pri tom su ta „vezanost” i srpski nepogreshivi osec'aj za „ravnopravnost” i „toleranciju” uchinili da mnogi korisnici pisma i ne „znaju” koje pismo koriste, neki sigurno misle da pishuc'i latinicu, pishu zapravo c'irilicu.
Ideologizaciju i politizaciju „dvoazbuchja” u srpskom („srpskohrvatskom”, [ili, josh gore: „srpsko-hrvatskom”, kako zakonodavac pishe po ugledu na zapad (Serbo-Croatian) — D. M.]) jeziku, preko Novosadskog dogovora, sproveli su srpski predstavnici titoistichko-kardeljevsko-bakaric'evskog rezhima. Paradoksalno je, samo naizgled, da pojachavanje „latinichenja” srpskog jezika uzima maha u periodu koji je prethodio raspadu, u vreme raspada i pogotovo nakon raspada SFRJ i nestanka iluzija o „srpskohrvatskom jeziku”: zabrinjavajuc'a vec'ina novopokrenutih „nezavisnih” novina, nedeljnika, radio i TV stanica, novoosnovanih stranaka, koriste iskljuchivo latinicu. Ta se praksa i danas pojachano nastavlja. Tome treba dodati i ubrzano umnozhavanje broja rachunara chiji korisnici najcheshc'e i ne aktiviraju srpsku c'irilicu u Vordu koji koriste! U jednom zimushnjem dopisu o problemima pisma koji mi je objavio NIN, ispushten je upravo pasus koji o tome govori i u kome sam, otprilike, rekao da su, shto se tiche shtete prema nashem nacionalnom pismu, na istome i JUL i ranije GSS i LSCG i LSV i DA i DC i G17, „komunistichki” SC (Sava centar) i „gradjanski” REH, marksistichki BIGZ i demokratska Paideia (sic!), nezavisni XX Vek i onaj radnichkih univerziteta, „nezavisni” Vreme, Monitor a odnedavno i Reporter, „zhuti” Telegraf i ne znam chiji i chemu i po chemu Nacional (sic!), „samoupravne” Duga i Praktichna zhena kao i „shminkerski” Profil i „prozelitizovana” damska Jefimija (sic!), titoistichki i posle srpski ali uvek rezhimski Tanjug i „nezavisna” BETA! Dodac'u: kao shto je u medjuratnom vremenu najvec'i deo publikacija koje je finansirala Kominterna shtampan latinicom, tako se i danas uglavnom latinicom shtampaju knjige, chasopisi, katalozi koje pomazhu razne inostrane fondacije. Naravno, i nadajmo se, nametanje latinice nije sastavni deo uglavnom dobrih i plemenitih namera centrala tih fondacija, nego je istrajavanje na latinici svojstveno ideoloshko-kulturoloshkoj misiji njihovih ovdashnjih predstavnika i korisnika (pogledati javne konkurse koje objavljuju u novinama).
Kako bi razmishljanje i rasprava o problemu pisma u srpskome jeziku, pa prema tome i donoshenje valjanih odluka u korist c'irilice bili lisheni „navijachkih strasti” koje su karakteristika danashnje nashe drushtvene, kulturne i politichke stvarnosti, zheleo bih da istaknem nekoliko stvari.
Potrebno je da svi govornici, korisnici i „akteri” srpskoga jezika, kao i politichari i zakonodavci shvate da pitanje pisma, to jest srpske c'irilice u srpskom jeziku, nije nacionalistichko nego nacionalno i patriotsko pitanje, kao shto je to pitanje granica, teritorije, monete, istorijskog i kulturnog nasledja, vladavine prava, gradjanskih sloboda i ljudskih prava, vishestranachja, slobodnih izbora, demokratskih institucija.
Pitanje srpske c'irilice i vrac'anje mesta koje joj pripada u srpskome jeziku i kulturi treba depolitizovati i deideologizovati i svesti ga na civilizacijsko-kulturoloshku ravan.
Kako bi se to mesto nashoj c'irilici vratilo brzo, efikasno i definitivno, potrebno je, s jedne strane, struchnim institucijama dati nadlezhnost da one donose odluke koje se tichu jezika i pisma, kao shto je to sluchaj u svim kulturama i jezicima na koje se treba ugledati, a s druge strane, treba da i zakonodavni akt srpskoga jezika — Pravopis, i zakonski propisi o zvanichnoj, javnoj i obrazovnoj upotrebi srpske c'irilice u srpskome jeziku budu jasni, nedvosmisleni i obavezujuc'i, kao i svi zakoni u jednoj pravnoj drzhavi, uostalom. U tom smislu su, pored navedenih zakona bitni i zakoni o shkolstvu i shkolski programi. Toga su bili svesni tvorci i potpisnici Novosadskog dogovora i njihovi politichki i ideoloshki zashtitnici. Podsec'am da jedan od stavova dogovora glasi: „Oba pisma, latinica i c'irilica, ravnopravna su, zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauche oba pisma, i shto c'e se postic'i u prvom redu shkolskom nastavom.” (Pravopis srpskohrvatskoga knjizhevnog jezika, MS, MH, Novi Sad, 1960, s. 7). Istichem ovaj deo o shkolskoj nastavi, jer nasha deca i danas po ovom uputstvu uche oba pisma iako je jezik sada i ponovo samo srpski: u prvom razredu c'irilicu a vec' u drugom (!), pre nego shto je savladaju i nauche kako treba i prihvate je i shvate kao svoje pismo — uche hrvatsku latinicu! Ako je potreban komentar, on se sam po sebi, i jedini, namec'e! U zemljama i jezicima gde je c'irilica ili neko drugo nelatinichko pismo zvanichno, deca uche latinicu onda kada pochnu da uche strane jezike koji se pishu latinicom! Usudic'u se da uputim jedno upozorenje i lingvistima i zakonodavcima: ostaviti u bilo kom vidu tragichnu formulaciju o „dvoazbuchju” i „ravnopravnosti pisama” u srpskome jeziku, znachilo bi isto kao kad bi drugi odgovarajuc'i zakoni ove drzhave dozvoljavali u zemlji i zakonitu i „sivu” ekonomiju, ili da red odrzhavaju i policija ali i razne milicije pa i mafija, ili da se pored nacionalne monete kao zvanichno sredstvo plac'anja mogu koristiti neka privatna ili neka strana moneta, na primer.
Kao jedan od vazhnih koraka vrac'anja c'irilici mesta koje je imala i treba i danas da ima u srpskome jeziku, kulturi i drushtvu, iako on izgleda marginalan, smatram usvajanje jasnih pravila transkripcije srpskih imena, prezimena, geografskih naziva na strane jezike, kao shto je to i radjeno do uvodjenja latinice u nash jezik. O tome bi trebalo da se pozabavi najpre Odbor za standardizaciju, da odredi ta pravila i unese ih u buduc'i Pravopis, a da ih se odgovarajuc'e sluzhbe koje izdaju isprave i dokumenta za inostranstvo pridrzhavaju. MUP i Ministarstvo inostranih poslova, na primer, kao i prevodioci srpskih tekstova na strane jezike. Izmedju vishe moguc'ih transkripcija, mozhda je danas najadekvatnije izabrati onu na engleski, ili eventualno na francuski (koja je neshto slozhenija). Uostalom, ako se srpski jezik pishe samo svojim pismom, prevodioci c'e nasha vlastita imena i nazive na svoje jezike transkribovati po pravilima svojih jezika, kao shto to chine sa ruskim, bugarskim, hebrejskim, ukrajinskim, japanskim, kineskim... U francuskom jeziku su se, na primer, do sredine 70-ih godina nasha imena i nazivi pisali transkribovano, kako bi se i izgovarali pravilno. Ivo Andritch, Vouk Karadjitch, Djovan Tsvidjitch, Tsetigne, Sopotchani, a otada se pishu hrvatskom latinicom (ili s dijakritichkim znakovima) Ivo Andric, Vuk Karadzic, Jovan Cvijic, Cetinje, Sopocani te ih vishe niko (osim studenata srpskog ili hrvatskog jezika) ne mozhe korektno izgovarati, nego Ivo Andrik, Vik Karadzhik, Zhovan Kvizhik, Setendzh, Sopokani! Pored rezultata Novosadskog dogovora, tome je verovatno doprinela i veoma dobro uredjivana (pod znalachkom rukom Ota Bihalji-Merina), ilustrovana i opremana revija JUGOSLAVIJA koja je izlazila tokom 50-ih godina na francuskom, u kojoj nasha imena, sem izuzetnih sluchajeva, nisu transkribovana. A u velikoj meri svakako i praksa izdavanja pasosha nashim gradjanima hrvatskom latinicom. Na primer, ja sam za Francuze Radozhisik i tako je, nemarnoshc'u nashih sluzhbi, moj identitet ovde promenjen. Pisanje nashih imena u pasoshima i drugim ispravama i dokumentima c'irilicom i latinicom u transkribovanom obliku, kao shto je to sluchaj sa ruskim, grchkim, japanskim, bugarskim pasoshima, otklonilo bi mnoge nesporazume, a u toj oblasti nashoj administraciji vratilo tradiciju koju je imala do 1945. g. Osim toga, time bi se u pasoshima i drugim ispravama za inostranstvo doslednije pisala imena pripadnika manjina chiji se jezici pishu latinicom. Tu praksu transkribovanja, uz prevode potrebnih rechi na engleski, treba primeniti i na pisanje informacija za strance i turiste na panoima imena mesta, reka, planina, manastira, naziva ulica, objekata, stanica; i tu se treba ugledati na Grchku, Bugarsku, Rusiju, Izrael, Japan...
Izmedju drugih brojnih primera gde je neophodno menjati dosadashnju praksu, izabrac'u kao poslednji danashnje najmoc'nije sredstvo, koje, ako to hoc'emo, mozhe biti spasonosno za sadashnje beznadezhno stanje srpske c'irilice u srpskome jeziku; rachunar sa svojim programima, koji c'e uskoro sigurno postati i nezamenjivo pomagalo i sredstvo i svih javnih sluzhbi i drzhavne administracije u svim njihovim poslovima. Pored c'irilichkog Vorda i drugih programa, neophodno je obezbediti proizvodnju i komercijalizaciju c'irilichkih tastatura i njihovo obavezno uvodjenje u sve obrazovne institucije i sve drzhavne i javne sluzhbe i preduzec'a.
Ako hoc'emo da budemo pravna drzhava i funkcionishemo u skladu sa njenim principima, onda svi zakoni vazhe za sve. Ako je stari bankarski sistem bio ukinut praktichno „preko noc'i” kako bi se uspostavio novi na zdravijim nogama, ako se chini sve da se suzbije siva ekonomija, ako se najzad ushlo u nadajmo se definitivan proces razgradjivanja i onemoguc'avanja mafije i organizovanog nasilja i kriminala, ako se u mnogim drugim oblastima ochekuju radikalni potezi za uspostavu vladavine prava, zashto se pribojavati plemenitog i patriotskog china vrac'anja na njegovo mesto svog nacionalnog pisma, jednog od bitnih elemenata i nashe hiljadugodishnje civilizacije i jednog od simbola nacionalnog identiteta i kulturnog samoodrzhanja u vekovima ropstva i podanishtva u okrilju Otomanskog carstva, Habzburshke monarhije i Mletachke Republike?
M. Radojichic', 2004. g.