U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
josh nedozrele.
Govorio sam joj ti si derishte, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje rechi,
govorio sam joj ti si andjeo, ti si djavo,
telo ti zdravo shto se pravish svetica,
a padale su svu noc' neke modre kishe
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, nicheg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, shta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sachuvaj Bozhe,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kishe,
ona je bila raskoshno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da chini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene ochi ptica, njena bedra srna,
imala je mladezh, mladezh je imala,
ne smem da kazhem,
imala je mladezh, mali ljubichast,
ili mi se chini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko bozhic'ni zvonchic'i moga detinjstva
zvonile kapi
i noc'na pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
NJene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psic'i.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi vazhna,
Svetlana, Svetlana, znash li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i kojeshtarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundzhiluku, po ashchinicama,
svuda sam je vodio,
u pec'ine je skrivao, na chardak je nosio,
pod mostovima se igrali zhmurke, Neretva zhdrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
shto je divan, shaputala je, shto je divan.
Kolena joj crtao u vlazhnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u dzhamije je vodio, Karadjoz-beg mrtav, premrtav
pod teshkim turbetom;
na grob Shantic'ev cvec'e je odnela,
malo plakala, kao i sve zhene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pishem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i nishta vishe,
a padale su svu noc' nad Mostarom neke
modre kishe,
ona je bila raskoshno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da chini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblachje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dechaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh shto je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadzhivec'e nas;
ni one teshke, modre kishe,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Dzhemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tuzhno, malo plachljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobodjenja", ni ono grozhdje polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kishe,
ljubila me je po cele noc'i, grlila me
i nishta vishe, majke mi,
nishta drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kishe,
jedno jedino malo pismo iz LJubljane,
otkuda tamo,
ni ono lishc'e po trotoarima, ni one dane,
ja vishe ne mogu, ja vishe ne umem
izbrisati.
Pishe mi, pita me shta radim, kako zhivim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kishe,
ona je i sad, kazhe, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi bash nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede lazhi.
Govorio sam joj o LJermontovu, o Shagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
chitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, zhutilo sunca,
malo mora,
prve joj noc'i i kozha bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dechacima shto skachu
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skachu — bash su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluc'a...
Onda su dolazile njene c'utnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otic'i nekud, otic'i daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugachke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izadji, eto te pod stenom,
nisam valjda c'orav,
nisam ja blesav, hajde, shta se kanish,
dobic'esh batine;
kad je ona trazhila — mogao sam pobec'i
u samu reku — nashla bi me,
namirishe me, kazhe, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno c'urila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, veshala o konchic'e,
volela je ruzhe, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je shta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natashu Rostovu, svashta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushic'enja — hoc'e, hoc'e,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voc'e:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da bash on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si djavo, ti si andjeo,
sve sam joj govorio.
Nishta mi nije verovala.
Vi ste mushkarci rodjeni lazhovi,
vi ste hulje,
svashta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kishe...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, josh nedozrele.
1965.
~ KRAJ ~