MI

Ja prosto prepisujem — rech po rech — ono shto je danas izashlo u Drzhavnim Novinama:

„Kroz 120 dana zavrshic'e se izgradnja Integrala. Blizu je veliki, istorijski trenutak, kada c'e se prvi Integral vinuti u kosmichke prostore. Pre hiljadu godina vashi herojski preci pokorili su vlashc'u Jedinstvene Drzhave chitavu zemaljsku kuglu. Vama predstoji josh slavniji podvig: da staklenim, elektrichnim, ognjenim Integralom integrirate beskonachnu jednachinu vasione. Vama predstoji da blagotvornom jarmu razuma potchinite nepoznata bic'a koja naseljavaju druge planete — i koja su mozhda josh u divljem stanju slobode. Ako ona ne shvate da im mi nosimo matematichki besprekornu srec'u, nasha je obaveza da ih primoramo da budu srec'ni. Ali pre oruzhja — oprobac'emo rech.

U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedinstvene Drzhave:

Svako ko mozhe obavezan je da sastavlja traktate, poeme, manifeste, ode ili druge sastave o lepoti i velichini Jedinstvene Drzhave.

To c'e biti prvi teret koji c'e poneti Integral.”

„Zhivela Jedinstvena Drzhava, zhiveli brojevi, zhiveo Dobrotvor!”

Ja ovo pishem — i osec'am: gore mi obrazi. Da: integrirati grandioznu vasionsku jednachinu. Da: ispraviti divlju krivulju, ispraviti je po tangenti — asimptoti — po pravoj. Jer je linija Jedinstvene Drzhave — prava. Velika, bozhanstvena, tachna, mudra prava, najmudrija od svih linija...

Ja, D-503, graditelj Integrala — ja sam samo jedan od matematichara Jedinstvene Drzhave. Moje pero, naviknuto na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa i rima. Ja c'u samo pokushati da zabelezhim ono shto vidim, shto mislim — tachnije, shto mi mislimo (bash tako: mi i neka to ‚Mi’ bude naslov svih mojih belezhaka). Jer to c'e biti diferencijaini kolichnik nasheg zhivota, matematichki savrshenog zhivota Jedinstvene Drzhave, a ako je tako, zar to nec'e biti samo po sebi, mimo moje volje, poema? Bic'e — verujem i znam.

Pishem ovo i osec'am: gore mi obrazi. Verovatno, ovo lichi na ono shto osec'a zhena kada prvi put u sebi chuje puls novog — josh majushnog, slepog chovechic'a. To sam ja i istovremeno — nisam ja. I niz dugih meseci morac'e ga hraniti svojim sokom, svojom krvlju, a onda — s bolom da ga otkine od sebe i polozhi pred noge Jedinstvene Drzhave.

Ali ja sam spreman, onako kao svaki, — ili skoro kao svaki od nas. Ja sam spreman.

Prolec'e. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica, vetar nosi zhutu medljanu prashinu nekakvog cvec'a. Od te slatke prashine usne se sushe — svakog ih trenutka oblizujem jezikom — i mora biti da su zato slatke usne kod svih zhena koje susrec'esh (i mushkaraca takodje, naravno). Dakle, to smeta da se logichki misli.

Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim jedinim oblachkom (kako su divlji ukus imali drevni ljudi ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ove besmislene, nehatne, glupo ustumarane gomile pare). Ja volim — uveren sam, nec'u pogreshiti ako kazhem: mi volimo — samo evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo. U takve dane — chitav svet je odliven od isto takvog nepokretnog, vechnog stakla kao i Zeleni Zid, kao i sve nashe gradjevine. U takve dane vidish najmodriju dubinu stvari, nekakve do tada nepoznate, izuzetne njihove jednachine — vidish ih u nechem najobichnijem, svakodnevnom.

Eto, na primer, ovo. Jutros sam bio na helingu, gde se Integral gradi — i u jednom trenutku sam primetio, strugove: sa zatvorenim ochima, do samozaborava, kruzhile su kugle regulatora; radilice su se svetlucajuc'i savijale, desno i levo; balanser je gordo njihao ramenima; po taktu nechujne muzike nalegalo je dleto bushilice. U jednom trenutku sam primetio svu lepotu ovog grandioznog mashinskog baleta, oblivenog laganim plavim suncem.

I dalje — sam sa sobom: zashto — lepo? Zashto je igra — lepa? Odgovor: zato shto je to neslobodno kretanje, zato shto je chitav duboki smisao igre upravo u apsolutnoj, estetskoj potchinjenosti, idealnoj neslobodi. I ako je tachno da su se nashi preci prepushtali igri u najnadahnutijim trenucima svoga zhivota (religiozne misterije, vojne parade), onda to znachi samo jedno: instinkt neslobode je od davnina organski svojstven choveku, i mi, u sadashnjem nashem zhivotu — samo svesno...

Morac'u zavrshiti kasnije: shkljocnuo je numerator. Podizhem ochi: O-90, naravno. I kroz pola minuta ona c'e lichno biti ovde; po mene u shetnju.

Draga O! — meni se to uvek chinilo — da ona lichi na svoje ime: oko 10 centimetara je nizha od Materinshke Norme — i zbog toga je sva okruglo uglachana, i ruzhichasto O — usta — otvorena su u susret svakoj mojoj rechi. I josh okrugli, bucmasti prevoji na korenu shake — takvi su kod dece.

Kad je ona ushla, josh je naveliko u meni tutnjao logichki zamajac, i ja sam po inerciji pocheo da govorim o formuli koju sam tek utvrdio, u koju smo ulazili i svi mi, i mashine, i igra.

„Divno. Zar ne?” upitao sam.

„Da, divno. Prolec'e”, ruzhichasto mi se osmehnula O-90.

Eto, molim vas lepo: prolec'e... Ona — o prolec'u. Zhene... Ja sam uc'utao.

Dole. Bulevar je pun: po takvom vremenu poslepodnevni lichni sat — obichno troshimo na dopunsku shetnju. Kao i uvek Fabrika Muzichkih instrumenata je svim svojim dimnjacima pevala Marsh Jedinstvene Drzhave. U simetrichnim redovima, po chetvoro, udarajuc'i odushevljeno takt, ishli su brojevi — stotine, hiljade brojeva u plavichastim unifama Verovatno od starinske rechi ‚uniforme’., sa zlatnim plochicama na grudima — drzhavni broj za svakoga i svaku. I ja sam — mi smo, nas chetvoro, — jedan od bezbrojnih talasa u toj moc'noj bujici. Levo od mene je O-90 (kad bi ovo pisao jedan od mojih kosmatih predaka pre hiljadu godina, — on bi je, verovatno, nazvao onom smeshnom rechju ‚moja’); desno su neka dva nepoznata broja, zhenski i mushki.

Blazheno modro nebo, majushna detinja sunca u svakoj plochici, i lica nepomrachena bezumljem misli... Zraci — shvatate: sve je od nekakve jedinstvene, zrachne materije koja se osmehuje. Pa bronzani taktovi: „Tra-ta-ta-tam. Tra-ta-ta-tam” te bronzane stepenice, koje blistaju na suncu, i sa svakom stepenicom — vi se podizhete sve vishe, u vrtoglavu modrinu...

I isto onako kao shto je to jutros bilo na helingu, opet sam video, kao da je ovo sad prvi put u zhivotu — video sam sve: apsolutno prave ulice, staklo kaldrme iz koga prshte zraci, bozhanstvene paralelopipede providnih boravishta, kvadratnu harmoniju sivoplavichastih redova. I tako: kao da nisu cela pokolenja, nego da sam ja — bash ja — pobedio starog Boga i stari zhivot, kao da sam bash ja stvorio sve ovo, i ja sam kao kula, bojim se da pokrenem lakat, da se ne bi osuli komadic'i zidova, kupola, mashina...

A onda trenutak — skok kroz vekove — sa + na − . Setio sam se (ochigledno — asocijacija po kontrastu) — odjednom sam se setio slike u muzeju: njihov ondashnji bulevar dvadesetih vekova, zaglushujuc'e sharen, zamrshen kovitlac ljudi, tochkova, zhivotinja, objava, drvec'a, boja, ptica... I kazhu, to je u stvari bilo — to je moglo biti. To mi se uchinilo tako neverodostojno, tako apsurdno, da nisam izdrzhao i pocheo sam odjednom glasno da se smejem.

I u istom trenutku eho — smeh — zdesna. Okrenuo sam se: meni u ochi — beli — neobichno beli i oshtri zubi, nepoznato zhensko lice.

„Izvinite”, rekla je ona, „ali vi ste tako nadahnuto sve posmatrali — kao neki mitski bog sedmog dana stvaranja sveta. Chini mi se da ste ubedjeni da ste i mene stvorili vi, a ne neko drugi. Vrlo sam polaskana...”

Sve to — bez osmeha, chak bih rekao — s izvesnim poshtovanjem (mozhda joj je poznato da sam ja — graditelj Integrala.) Ali ne znam — u ochima ili obrvama — nekakav chudno razdrazhujuc'i iks, i nikako ne mogu da ga uhvatim, da mu dam cifarski izraz.

Zbog nechega sam se zbunio i, malchice se zaplic'uc'i pocheo logichki da motivishem svoj smeh. Potpuno je jasno da je taj kontrast, ta nepremostiva provalija izmedju sadashnjeg i ondashnjeg...

„Ali zashto — nepremostiva?” (Kakvi beli zubi!) Preko provalije — moguc'e je prebaciti most. Ako samo zamislite: dobosh, bataljoni, redovi — pa to je takodje bilo — i, prema tome...

„Pa da: jasno je!” viknula je (to je bilo zaprepashc'ujuc'e ukrshtanje misli: ona je gotovo istim mojim rechima o onome shto sam zapisivao pred shetnju). Shvatate: chak misli. To je zbog toga shto niko nije ‚jedan’, nego ‚jedan od’. Mi smo tako jednaki...

Ona:

„Uvereni ste?”

Video sam obrve u oshtrom uglu izdignute prema slepoochnicama — kao oshtri roshchic'i iksa, i opet sam se zbog nechega spleo; pogledao sam desno, levo — i...

Desno od mene — ona, tanana, oshtra, tvrdoglavo gipka, kao bich, I-330, (sad vidim njen broj); levo — O, sasvim drukchija, sva od oblina, s dechjim prevojima na ruci; i na kraju nashe chetvorke — meni nepoznati mushki broj — nekako dvaput izvijen, kao slovo S. Svi smo mi bili razlichiti...

Ova, desno, I-330, uhvatila je ochigledno moj zbunjeni pogled — i sa uzdahom:,

„Da... Avaj!”

U sushtini ovo ‚avaj’ bilo je potpuno umesno. Ali ipak neshto na njenom licu ili u glasu...

Ja sam — sa neobichnom za mene oshtrinom — rekao:

„Nema tu avaj. Nauka se razvija, i jasno je — ako ne danas, a ono kroz pedeset, sto godina...”

„Chak su nosevi kod svih...”

„Da, nosevi”, vec' sam gotovo vikao. „Ako vec' zavist postoji — svejedno je kakav je razlog za... Ako je moj nos prc'ast, a kod drugog...”

„Shto se vasheg nosa tiche, on je chak i ‚klasichan’, kako su u stara doba govorili. A ruke... No, pokazhite ruke! Nikako ne volim kad gledaju na moje ruke: sve u dlakama, kosmate — kakav besmislen atavizam.” Pruzhio sam ruku i — koliko sam mogao tudjim glasom — rekao:

„Majmunske.”

Ona je pogledala na ruke, onda na lice:

„Da to je veoma interesantan spoj”, odmeravala me je ochima kao na vagi, i promakli su opet na trenutak roshchic'i u uglovima obrva.

„On je zapisan kod mene”, radosno i ruzhichasto je otvorila usta O-90.

Da je bar c'utala — ovo je bilo potpuno izlishno. Uopshte, ova draga O... kako bih rekao... kod nje je nepravilno srachunata brzina jezika; brzina jezika u sekundi uvek mora biti malo manja od brzine misli u sekundi, a nikako obratno.

Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju, zvono je snazhno otkucavalo 17. Lichni chas je zavrshen. I-330 je odlazila zajedno sa onim S-olikim mushkim brojem. On ima takvo lice koje uliva poshtovanje, i sad vidim, kao da mi je chak i poznato. Negde sam ga sretao — ne mogu sada da se setim.

Na rastanku se I — isto onako iksovski — osmehnula. „Navratite prekosutra u slushaonicu 112.” Slegao sam ramenima:

„Ako budem imao raspored — bash za tu slushaonicu koju ste vi spomenuli.”

Ona sa nekakvom nerazumljivom uverenoshc'u:

„Imac'ete.”

Na mene je ova zhena delovala isto onako neprijatno, kao sluchajno zalutali u jednachinu nedeljivi iracionalni chlan. Ja sam zheleo da makar na kratko ostanem nasamo sa ljupkom O.

Proshao sam sa njom pod ruku chetiri linije bulevara. Na uglu je ona morala desno, a ja — levo.

„Tako bih danas htela da dodjem do vas da spustimo roletne. Bash danas, ovog trenutka...” bojazhljivo je O uprla u mene okrugle modrokristalne ochi.

Smeshna je. Shta sam joj mogao rec'i? Tek shto je juche bila kod mene i zna isto tako dobro kao i ja da je nash najblizhi seksualni dan — prekosutra. To je prosto jedno te isto njeno ‚prebacivanje misli’ — kao shto se deshava (ponekad shtetno) prebacivanje paljenja u motoru.

Na rastanku sam dva puta... ne, bic'u tachan: tri puta poljubio divne, modre ochi, bez ijednog oblachka.

Pregledao sam sve shto sam juche napisao — i vidim: pisao sam nedovoljno jasno. To jest, sve je ovo savrsheno jasno za bilo koga od nas. Ali ko zna: mozhda ste vi, neznanci, kojima c'e Integral doneti moje beleshke, mozhda ste vi veliku knjigu civilizacije prochitali samo do one stranice, kao i nashi preci pre 900 godina. Mozhda vi ne znate chak ni azbuku kao shto je Satna Tablica, Lichni Sati, Materinska Norma, Zeleni Zid, Dobrotvor. Smeshno mi je — i istovremeno veoma teshko da govorim o svemu tome. To je isto tako kao kad bi pisac nekog, recimo, 20. veka u svom romanu morao da objashnjava shta je to ‚sako’, ‚stan’, ‚zhena’. Medjutim, ako je njegov roman preveden za divljake — zar se mozhe zamisliti bez napomena u vezi sa, ‚sakoom’?

Ubedjen sam da je divljak gledao na ‚sako’ i mislio: ‚Pa dobro, chemu ovo? Samo teret.’ Meni izgleda da c'ete tachno tako gledati i vi, kad vam kazhem da niko od nas posle Dvestogodishnjeg Rata nije bio iza Zelenog Zida.

Ali, dragi moji, treba ipak donekle misliti, to veoma pomazhe. Jasno je jedno: sva istorija chovechanstva, koliko znamo, jeste istorija prelaza od nomadskih formi ka sve vishe ustaljenim formama. Zar ne proizilazi iz toga da je najustaljenija forma zhivota (nasha) — u isto vreme i najsavrshenija (nasha). Ako su se ljudi majali po zemlji s jednog kraja na drugi, to je samo bilo u preistorijskim vremenima, kada su postojale nacije, ratovi, trgovine, otkrivanje raznih Amerika. Ali zbog chega, kome je sada to potrebno?

Dozvoljavam: nije se naviklo na taj ustaljeni nachin zhivota bez muke i odjednom. Kad su u vreme Dvestogodishnjeg Rata svi putevi bili razrusheni i zarasli u travu — u prvo vreme mora da je izgledalo veoma neudobno zhiveti u gradovima koji su bili odsecheni jedan od drugog zelenim prashumama. Ali shta iz toga proizilazi? Kad je choveku otpao rep, on, verovatno, takodje nije odmah nauchio da tera muve bez repa. On je u prvo vreme nesumnjivo tugovao za repom. A sada — mozhete li vi zamisliti sebe sa repom? Ili: mozhete li sebe da zamislite na ulici — golog bez ‚sakoa’ (mozhda se vi josh shetate u ‚sakoima’). Isto tako je i ovde: ja ne mogu da zamislim grad koji nije okruzhen Zelenim Zidom, ne mogu da zamislim zhivot koji nije obuchen u cifarske odezhde Tablice.

Tablica... Evo bash sad, sa zida u mojoj sobi, strogo i nezhno, gledaju me u ochi njene purpurne cifre na zlatnom polju. Nehotice se sec'am onoga shto su drevni nazivali ‚ikona’ i tako bih zheleo da sastavljam pesme ili molitve (shto je jedno te isto). Ah, zashto nisam pesnik, pa da te dostojno opevam, o Tablico, srce Jedinstvene Drzhave!

Svi smo mi (a mozhda i vi) josh kao deca, u shkoli, chitali onaj najvelichanstveniji od svih spomenika drevne knjizhevnosti koji je dospeo do nas — ‚Vozni red’. Ali, ako ga postavite naporedo sa Tablicom — videc'ete uporedjen grafit i dijamant: i jedan i drugi imaju — C, ugljenik, ali kako je vechan, prozrachan, kako sija dijamant! Kome ne zastaje dah, kad s bukom jurite po stranicama ‚Voznog reda’. A Satna Tablica — svakoga od nas na javi pretvara u chelichnog shestotochkovnog junaka velike poeme. Svakog jutra, sa shestotochkovnom tachnoshc'u, jednog istog chasa, i jednog istog trenutka — mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom chasu, jedinstvenomilionski, pochinjemo posao — jedinstvenomilionski ga zavrshavamo. I slivajuc'i se u jedinstvenomilionsko telo, u jednoj istoj Tablicom obradjenoj sekundi — prinosimo kashike ustima — i u jednoj istoj sekundi izlazimo u shetnju i idemo u slushaonicu, u salu Tejlorovih ekzersisa, odlazimo na spavanje...

Bic'u potpuno otvoren: apsolutno tachno reshenje zadatka srec'e nemamo ni mi: dva puta dnevno — od 16 do 17 i od 21 do 22 — jedinstveni moc'ni organizam se raspada na pojedine c'elije — to je utvrdjeno Tablicom — na Lichne Sate. U to vreme c'ete videti: u sobi kod jednih — chedno spushtene roletne, drugi odmereno, po bronzanim stepenicama Marsha — prelaze bulevarom, trec'i su — kao ovo ja sad — za pisac'im stolom. Ali ja chvrsto verujem — neka me nazovu idealistom i fantastom — ja verujem: pre ili posle — tek mi c'emo jednom i za te sate pronac'i mesto u opshtoj formuli, jednom c'e svih 86.400 sekundi stajati u Satnoj Tablici.

Imao sam prilike da chitam i chujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi zhiveli josh u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek chinilo upravo ovo: kako je tadashnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi zhive bez ichega nalik na nashu Tablicu, bez obaveznih shetnji, bez tachnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istorichari chak kazhu da su u to doba na ulicama po svu noc' gorela svetla, da se po svu noc' ulicama hodalo i vozilo.

Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ogranichen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopshte ubijanje — samo lagano, iz dana u dan. Drzhava (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih zhivota za 50 godina, — to je zlochinachki, a smanjiti zbir ljudskih zhivota za 50 miliona godina — to nije zlochinachki. Pa zar to nije smeshno? Kod nas c'e taj matematichki moralni zadatak reshiti za pola minuta bilo koji desetogodishnji broj, a kod njih to nisu mogli — svi njihovi Kantovi skupa (zato shto se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem nauchne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, mnozhenju).

A ovo — zar nije apsurd shto je drzhava (smela je sebe da nazove drzhavom!) mogla da ostavi bez svake kontrole seksualni zhivot. Ko je, kad je, i koliko je hteo... Potpuno nenauchno, kao zhivotinje. I kao zhivotinje su nasumice radjali decu. Zar nije smeshno: poznavati voc'arstvo, zhivinarstvo, ribarstvo (imamo tachne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doc'i do poslednjeg stupnja te logichke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se nashih Materinskih i Ochinskih Normi.

Tako je smeshno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plashim se: odjednom c'ete me vi, nepoznati chitaoci, proglasiti za pakosnog shaljivca. Odjednom c'ete pomisliti da prosto hoc'u da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pricham krajnje budalashtine.

Ali prvo: ja nisam sposoban za shalu — u svaku shalu, kao nejavnu funkciju, ulazi lazh; i drugo: Jedinstvena Drzhavna Nauka tvrdi da je zhivot drevnih bio bash takav, a Jedinstvena Drzhavna Nauka ne mozhe da pogreshi. Pa i otkud je tad i mogla da se stvori drzhavna logika kad su ljudi zhiveli u stanju slobode, tj. kao zveri, majmuni, stado. Shta se mozhe trazhiti od njih kad se chak i u nashe vreme — odnekle sa dna, iz kosmatih dubina — josh ponekad chuje divlji majmunski eho.

Srec'om — samo ponekad. Srec'om — to su samo sitni kvarovi detalja: mogu se lako opraviti, ne zaustavljajuc'i vechno, veliko kretanje chitave mashine. I da bismo izbacili iskrivljeni zavrtanj — mi imamo veshtu, teshku ruku Dobrotvora, imamo iskusno oko Chuvara...

Da, uzgred budi recheno, sad sam se setio: onaj jucherashnji, dvaput izvijeni, kao S, — chini mi se da sam ga video kako izlazi iz Biroa Chuvara. Sad shvatam zashto sam imao ono instinktivno osec'anje poshtovanja prema njemu i nekakvu neugodnost kad je ta chudnovata I uz njega... Moram priznati da je ta I...

Zvoni za spavanje: 22:30. Do sutra.

Dosad mi je sve u zhivotu bilo jasno (nemam uzalud, chini mi se, izvesnu posebnu naklonost bash prema toj rechi ‚jasno’). A sad... Ne shvatam.

Prvo: ja sam stvarno dobio raspored da budem bash u slushaonici 112, kao shto mi je ona i rekla.

Mada je verovatnoc'e bilo 10000000 = 20000 (1500 — to je broj slushaonica, a 10000000 — brojeva). A drugo... Uostalom, bolje redom.

Slushaonica Ogromna, skroz-naskroz suncem osvetljena polulopta od staklenih masiva. Kruzhni redovi plemenito loptastih, glatko oshishanih glava. Sa lakim zamiranjem srca obazreo sam se unaokolo. Mislim da sam trazhio: nec'e li sinuti negde nad plavichastim talasima unifa ruzhichasti srp — ljupke usnice O. Evo nechijih neobichno belih i oshtrih zuba, slichnih... ne, to nije to. Vecheras c'e, u 21, O doc'i k meni — zhelja da je ovde vidim bila je potpuno prirodna.

Evo — zvonce. Ustali smo, otpevali Himnu Jedinstvene Drzhave — a na podijumu blistajuc'i zlatnim zvuchnikom i oshtroumnoshc'u fonolektor.

„Poshtovani brojevi! Nedavno su arheolozhi otkopali jednu knjigu iz 20. veka. U njoj ironichni autor pricha o divljaku i o barometru. Divljak je primetio: svaki put kad bi se barometar zaustavio na ‚kisha’ — stvarno je padala kisha. I zato shto je divljak zazheleo kishu, on je ishchachkao tachno onoliko zhive da bi nivo bio na ‚kisha’ (na ekranu — divljak u perju koji chachka zhivu: smeh). Vi se smejete: ali zar vam se ne chini da je daleko vishe dostojan podsmeha Evropejac iz te epohe. Isto kao i divljak, Evropejac je zazheleo ‚kishu’ — kishu s velikim slovom, kishu algebarsku. Medjutim, on je stajao pred barometrom kao pokisla kokoshka. Divljak je bar imao vishe smelosti i energije i — makar i divlje — ali logike: umeo je da utvrdi postojanje veze izmedju posledice i uzroka. Ishchachkavshi zhivu, umeo je da napravi prvi veliki korak na tom velikom putu, po kome...”

I ovde (ponavljam: pishem nishta ne prikrivajuc'i) — ovde sam na izvesno vreme postao gotovo nepromochiv za zhivotvorne bujice koje su lile iz mikrofona. Odjednom mi se uchinilo da sam ovamo doshao uzalud (zashto ‚uzalud’ i zar sam mogao a da ne dodjem, kad je bio dat raspored?); uchinilo mi se — sve je prazno, samo ljushtura. I ja sam s teshkoc'om ukljuchio pazhnju tek onda kad je fonolektor vec' preshao na osnovnu temu: na nashu muziku, matematichku kompoziciju (matematichar — uzrok, muzika — posledica), na opisivanje tek pronadjenog muzikometra.

„...prosto okrec'uc'i ovu ruchicu, svako c'e od vas da proizvede oko tri sonate na sat. A tek sa kakvim su teshkoc'ama to uspevali vashi preci! Oni su mogli da stvaraju samo dovodec'i sebe do napada ‚nadahnuc'a’ — nepoznata forma epilepsije. I eto vam najsmeshnije ilustracije onoga shto je kod njih bilo — Skrjabinova muzika — 20. vek. Taj crni sanduk (na podijumu su razmakli zavesu i tamo je — njihov prastari instrument) — oni su taj sanduk zvali ‚rojalni’ ili ‚kraljevski’, shto josh jednom samo dokazuje koliko je sva njihova muzika...”

I dalje — opet se ne sec'am, vrlo verovatno, zato shto... Pa da, rec'i c'u otvoreno: zato shto je ‚rojalnom’ sanduku prishla ona — I-330. Verovatno sam bio prosto porazhen tom njenom neochekivanom pojavom na podijumu.

Bila je u fantastichnom kostimu drevne epohe: chvrsto pripijena crna haljina, oshtro potcrtana belina otkrivenih ramena i grudi, i ova topla senka, koja se od disanja njihala, izmedju... i zaslepljujuc'e beli, gotovo zli zubi...

Osmeh — ujed, ovamo — dole. Sela je, pochela da svira neshto divlje, grchevito, shareno, kao sav ondashnji njihov zhivot — ni senke razumne mehanichnosti. I, naravno, oni oko mene su u pravu: svi se smeju. Samo mali broj... ali zashto i ja — ja?

Da, epilepsija — dushevna bolest — bol... Lagani, slatki bol — ujed — i kad bi bio josh dublji, josh bolniji. I evo sad polako — sunce. Ne nashe, ne ovo plavichasto — kristalno i ravnomerno kroz staklene cigle — ne: divlje, sunce koje leti, koje zhezhe — dole sve sa sebe — sve u sitne komadic'e.

Jedan shto je sedeo pored mene iskosio se ulevo — na mene — i iscerio se. Zbog nechega sam veoma jasno zapamtio: video sam — na njegovim usnama je iskochio mikroskopski mehuric' od pljuvachke i prsnuo. Ovaj me je mehuric' otreznio. Ja sam — ponovo ja.

Kao i svi — chuo sam samo besmisleno, uzhurbano tandrkanje zhica. Smejao sam se. Bilo mi je lako i jednostavno. Talentovani fonolektor nam je suvishe zhivo predstavio tu divlju epohu — to je sve.

S kakvim sam uzhivanjem posle toga slushao nashu sadashnju muziku. (Ona je bila izvedena na kraju — radi kontrasta.) — Kristalne hromatske skale beskonachnih redova koje su se spajale i razilazile — i akordi koji sumiraju Tejlorove i Maklorenove formule; chitave tone teshki, glomazni kvadrati nad Pitagorinim trouglom; tuzhne melodije umiruc'eg talasastog kretanja; snazhni taktovi koji su smenjivali, Fraunhoferove linije u pauzama — spektralna analiza planeta... Kakva velichanstvenost! Kakva nepokolebljiva zakonitost! I kako je jadna samovoljna, nichim osim divlje fantazije — neogranichavana muzika drevnih...

Kao i obichno, u simetrichnim redovima po chetvoro, izlazili su iz slushaonice svi na shiroka vrata. Mimo mene je promakla poznata dvostruko izvijena figura; ja sam se s poshtovanjem poklonio.

Kroz jedan sat treba da dodje ljupka O. Osec'ao sam se prijatno i korisno uzbudjen. Kod kuc'e — brzhe u kancelariju, tutnuo sam dezhurnom svoj ruzhichasti bon i dobio sam potvrdu na pravo roletni. To pravo mi imamo — samo za seksualne dane. A inache, medju nashim prozrachnim kao satkanim od svetlucavog vazduha zidovima — mi zhivimo uvek na videlu, vechito umivani svetloshc'u. Mi nemamo gde da se krijemo jedan od drugog. A osim toga to olakshava teshki i uzvisheni rad Chuvara. Inache, shta li bi se sve moglo desiti. Mozhda su bash chudnovata, neprozirna boravishta drevnih ljudi i stvorila tu njihovu zhalosnu c'elijsku psihologiju. ‚Moja (sic!) kuc'a — moja tvrdjava’ — kako su samo mogli to da smisle!

U 21 sam spustio roletne — i tog istog trenutka ushla je malo zadihana O. Pruzhila mi je svoja ruzhichasta ustashca — i ruzhichasti bon. Ja sam otkinuo talon — i nikako nisam mogao da se otrgnem od ruzhichastih usana sve do poslednjeg trenutka — do 22.15.

Onda sam joj pokazao svoje ‚beleshke’ i govorio — chini mi se vrlo dobro — o lepoti kvadrata, kocke, prave linije. Ona je tako ocharavajuc'e ruzhichasto slushala — i odjednom iz modrih ochiju suza, druga, trec'a — pravo na otvorenu stranicu (str. 7). Mastilo se razlilo. Eto, morac'u da prepisujem.

„Dragi D, kad biste samo vi — kad biste vi...”

Ma shta ‚kad bi’? Shta to ‚kad bi’? Opet njena stara pesma: dete. Ili, mozhda, neshto novo — shto se tiche... tiche one? Mada ovde kao da... Ne, to bi vec' bilo suvishe besmisleno.

Opet to nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati chitaoche, ja razgovaram kao da ste vi... Recimo, moj stari drug, R-13, pesnik, crnachkih usana; uostalom njega svi poznaju. A medjutim, vi ste — na Mesecu, na Veneri, na Marsu, na Merkuru — ko bi vas znao, gde ste i ko ste.

Evo shta: zamislite — kvadrat, zhiv, divan kvadrat. I on treba da ispricha, o sebi, o svom zhivotu. Shvatate — kvadratu bi najmanje palo na pamet da pricha kako su mu sva chetiri ugla ravna: on to prosto ne vidi — toliko je to za njega obichno, svakodnevno. Eto, i ja sam chitavo vreme u tom kvadratnom polozhaju. Eto, na primer, ruzhichasti taloni i sve shto je u vezi sa njima: za mene je to — jednakost chetiri ugla, ali za vas je to, mozhda, malo slozhenije nego NJutnov binom.

Dakle tako. Neko je od drevnih mudraca, razume se sluchajno, rekao pametnu stvar:

„LJubav i glad vladaju svetom.” Ergo: da bi se zavladalo svetom — chovek mora da ovlada gospodarima sveta. Nashi preci su po skupu cenu pokorili, najzad, Glad: ja govorim o Velikom Dvestogodishnjem Ratu — o ratu grada i sela. Verovatno su se, iz religioznih predrasuda, divlji hrishc'ani tvrdoglavo drzhali svoga ‚hleba’. Ova rech se kod nas sachuvala samo u obliku poetske metafore; hemijski sastav ove materije nije nam poznat. Ali 35. godine pre osnivanja Jedinstvene Drzhave — bila je pronadjena nasha sadashnja naftana hrana. Istina, ostalo je u zhivotu samo 0,2 stanovnishtva zemaljske kugle. Ali zato — ochishc'eno od hiljadugodishnje prljavshtine — kako je tek sad zemljino lice postalo blistavo! I zbog toga su tih nula celih i dva deseta — okusili blazhenstvo u dvorcima Jedinstvene Drzhave.

Ali, zar jedno nije jasno: blazhenstvo i zavist — to su brojitelj i imenitelj razlomka koji se zove srec'a. I kakvog bi smisla imale sve bezbrojne zhrtve Dvestogidishnjeg Rata, kad bi u nashem zhivotu, ipak ostao josh neki povod za zavist. A on je ostao zato shto su ostali nosevi ‚prc'asti’ i ‚klasichni’ (nash ondashnji razgovor za vreme shetnje) — zato shto su ljubav jednih trazhili mnogi, a, drugih — niko. Prirodno shto je Jedinstvena Drzhava, potchinivshi Glad (algebarski = sumi materijalnih dobara) preshla u ofanzivu protiv drugog gospodara sveta — protiv LJubavi. Najzad je i ova stihija takodje bila pobedena, tj. organizovana, matematizirana, i otprilike pre 300 godina bio je proglashen nash istorijski Lex sexualis: ‚svaki broj ima pravo — kao na seksualni proizvod — na svaki broj.’ E, a dalje — to je vec' tehnika. Brizhljivo vas ispituju u laboratorijama Seksualnog Biroa, tachno odredjuju sadrzhaj polnih hormona u krvi — i izradjuju za vas odgovarajuc'u Tabelu seksualnih dana. Onda vi podnosite prijavu da u svoje dane zhelite da se koristite tim i tim brojem (ili tim i tim brojevima) i dobijate odgovarajuc'i blok sa bonovima (ruzhichastim). To je sve.

Jasno je: povoda za zavist — nema vishe nikakvih, i imenitelj razlomka srec'e sveden je na nulu — razlomak se pretvara u divnu beskonachnost. I bash ono shto je za drevne ljude predstavljalo izvor bezbrojnih najglupljih tragedija — mi smo doveli do harmonichne, prijatno-korisne funkcije organizma, isto onako kao shto su san, fizichki rad, uzimanje hrane, defekacija i drugo. Iz ovoga vidite kako velika snaga logike chisti sve chega se dotakne. Oh, kad biste i vi, nepoznati, spoznali tu bozhanstvenu snagu, kad biste i vi nauchili da je sledite do kraja.

...Chudno: pisao sam danas o najvec'im vrhovima u ljudskoj istoriji, sve vreme sam disao najchistiji planinski vazduh misli, — a unutar je nekako oblachno, pauchinasto, i ukrshten je nekakav chetvoroshapi iks. Ili su to moje shape — i sve je to zbog toga shto su mi dugo stajale pred ochima — moje kosmate shape. Ne volim da govorim o njima: to je trag divlje epohe. Zar je u meni stvarno...

Hteo sam da precrtam sve ovo — zato shto to prelazi granice konspekta. Ali sam onda odluchio: nec'u precrtati. Neka moje beleshke — kao najfiniji seizmograf — pokazhu krivulju chak i najbeznachajnijih mozhdanih kolebanja: ponekad bash takva kolebanja sluzhe kao vesnik...

A ovo je vec' apsurd, to bi vec' stvarno trebalo precrtati: mi smo sve stihije doveli u korito — nikakvih katastrofa ne mozhe biti.

Meni je sad potpuno jasno: chudnovato osec'anje u meni — ono je bash od onog istog mog kvadratnog polozhaja o kome sam govorio na pochetku. I nije u meni iks (to ne mozhe biti) — nego se prosto bojim da c'e neki iks ostati u vama, nepoznati moji chitaoci. Ali verujem da nec'ete suvishe strogo suditi o meni. Verujem — razumec'ete da mi je tako teshko da pishem, kao shto nikad nijednom autoru u toku chitave ljudske istorije nije bilo: jedni su pisali za savremenike, drugi — za potomke, ali niko nikada nije pisao za pretke ili za bic'a slichna njihovim divljim, dalekim precima...

Ponavljam: stavio sam sebi u duzhnost da pishem ne prikrivajuc'i nishta. Zato, ma koliko to bilo tuzhno, moram ovde da primetim, da ochigledno, chak i kod nas, proces stvrdnjavanja, kristalizacije zhivota josh nije zavrshen, do ideala ima — josh nekoliko stupnjeva. Ideal je (to je jasno) — onde gde se nishta vishe ne deshava, a kod nas... Evo ako hoc'ete: u Drzhavnim Novinama danas chitam da c'e se kroz dva dana na trgu Kocke odrzhati praznik Pravosudja. Mora da je opet neki broj narushio hod velike Drzhavne Mashine, pa se opet desilo neshto nepredvidjeno, neprorachunato.

A osim toga — neshto se sa mnom desilo. Istina, to je bilo za vreme Lichnog Chasa, tj. u toku vremena koje je specijalno odredjeno za nepredvidjene situacije, ali ipak...

Oko 16 (tachnije u deset do 16) bio sam kod kuc'e. Odjednom — telefon:

„D-503?” zhenski glas.

„Da.”

„Da li ste slobodni?”

„Da.”

„To sam ja, I-330. Odmah c'u doc'i do vas i otic'i c'emo u Drevnu Kuc'u. Slazhete li se?”

I-330... Ova I me razdrazhuje, odbija — skoro plashi. Ali bash zbog toga sam ja i rekao: da.

Kroz 5 minuta smo vec' bili na aeru. Modra majska majolika neba — i lagano sunce — na svome zlatnom aeru zuji za nama, ne prestizhuc'i nas i ne zaostajuc'i. Ali tamo, napred, belasa se kao bela na oku oblak, besmislen, bucmast — kao obrazi starinskog ‚kupidona’ — i to kao da smeta. Prednji prozorchic' je otvoren, vetar, usne se sushe — hteo ne hteo sve vreme ih oblizujesh i sve vreme mislish na usne.

Evo, vec' se izdaleka vide mutnozelene mrlje — tamo, iza Zida. Zatim lagano, spontano obamiranje srca — nanizhe, nanizhe, nanizhe — kao sa strme planine — i mi smo kod Drevne Kuc'e.

Sva je ta chunovata, krhka, slepa gradjevina odevena unaokolo u staklenu ljusku: inache bi se ona, naravno, odavno srushila. Kod staklenih vrata — starica, sva naborana — a narochito usta: samo bore, borice, usne su se vec' uvukle unutra, usta su nekako zarasla — i bilo je potpuno neverovatno da c'e ona progovoriti. A ipak je — progovorila.

„Dakle, dragi, doshli ste da pogledate moju kuc'icu?” i bore su se zasijale (tj., verovatno su se zrakasto namestile, shto je i stvorilo utisak ‚zasijale’).

„Da, bakice, opet sam se zazhelela”, rekla joj je I.

Borice su sijale:

„Sunce, velish, a? Shta, shta? Ah djavolice, ah djavolice! Zna-am, znam! Pa dobro: idite sami, a ja c'u ovde, na suncu...”

Hm... Verovatno je moja saputnica — ovde chest gost. Hteo bih neshto sa sebe da stresem — smeta mi: verovatno, ona ista nametljiva vizuelna slika: oblak na glatkoj modroj majolici.

Kad smo se peli po shirokom, tamnom stepenishtu, I je rekla:

„Volim ja ovu staricu.”

„Zashto?”

„Ne znam. Mozhda — zbog njenih usta. A mozhda — ni zbog chega. Prosto onako.”

Slegao sam ramenima. Ona produzhi — jedva se osmehujuc'i, a mozhda se chak i nije osmehivala:

„Osec'am se veoma kriva. Jasno je da ne mozhe biti: ‚prosto onako — ljubav’, nego ‚zbog toga je ljubav’. Sve stihije moraju biti...”

„Jasno...” pocheo sam ja — odmah sam uhvatio samog sebe na toj rechi i krishom pogledao na I: da li je primetila ili ne?

Ona je gledala nekud nanizhe; ochi su joj bile oborene — kao roletne.

Sec'am se: uveche, oko 22 chasa prolazish bulevarom, i medju jasno osvetljenim prozrachnim c'elijama — tamne c'elije sa spushtenim roletnama, a tamo, iza roletni — Shta se deshava kod nje, iza roletni? Zashto je danas telefonirala, a i chemu sve ovo?

Otvorio sam teshka, shkripava, neprovidna vrata — i mi smo u mrachnoj, neurednoj prostoriji (oni su to nazivali ‚stan’). Onaj, veoma chudni, ‚kraljevski’ muzichki instrumenat — i divlja neorganizovana, suluda — kao ondashnja muzika — sharolikost boja i oblika. Bela povrshina — gore; tamnomodri zidovi; crveni, zeleni, narandzhasti povezi drevnih knjiga; zhuti mesing — svec'njaci, statua Bude; epilepsijom izvitoperene linije nameshtaja koje se ne uklapaju ni u kakve jednachine.

Teshko sam podnosio taj haos. Ali moja je saputnica imala, ochigledno, snazhniji organizam.

„To je moj najomiljeniji...” i odjednom kao da se trgla — ujed-osmeh, beli oshtri zubi. „Tachnije: najbesmisleniji od svih njihovih ‚stanova’.”

„Ili, josh tachnije: drzhava”, popravio sam je ja. „Hiljade mikroskopskih, vechito zavadjenih drzhava, nemilosrdnih, kao...”

„Pa da, jasno...” ochigledno je vrlo ozbiljno rekla I.

Proshli smo kroz sobu gde su stajali mali, dechji krevetic'i (deca su u toj eposi takodje bila privatna svojina). I ponovo — sobe, svetlucanje ogledala, sumorni ormani, nepodnoshljivo shareni divani, ogromni ‚kamin’, veliki krevet od mahagonija. Nashe sadashnje — divno, prozrachno, vechno — staklo bilo je samo u obliku bednih, krhkih kvadratic'a-prozorchic'a.

„I kad se pomisli: ovde su ‚prosto onako voleli’, sagorevali, muchili se...” (opet spushtena roletna ochiju). „Kakav besmislen, neprorachunat gubitak ljudske energije, zar ne?”

Govorila je nekako iz mene, govorila je moje misli. A u njenom osmehu je za sve vreme bio onaj razdrazhujuc'i iks. Tamo, iza roletni, neshto se u njoj deshavalo — samo ne znam shta — shto me je izvodilo iz strpljenja; hteo sam da se prepirem s njom, da vichem na nju (bash tako), a morao sam da se slazhem — nemoguc'e je bilo ne slozhiti se.

I evo — zaustavili smo se pred ogledalom. U tom trenutku — video sam samo njene ochi. Sinula mi je ideja: pa chovek je udeshen isto tako ludo, kao i ovi besmisleni ‚stanovi’ — Ijudske glave su neprovidne, i samo majushni prozori unutra — ochi. Kao da se dosetila — okrenula se. ‚Dobro — evo mojih ochiju. Dakle?’ (Ovo, naravno, c'utec'i).

Preda mnom — dva jezivo mrachna prozora, i unutra tako neznani, tudj zhivot. Video sam samo vatru — tamo gori nekakav narochit ‚kamin’ — i nekakve figure, nalik...

To je, svakako, bilo prirodno: video sam tamo sebe odrazhenog. Ali je bilo neprirodno i nije lichilo na mene ovo ochigledno, to je bilo muchno dejstvo situacije) — tachno sam osetio strah, osetio sam se uhvac'en, smeshten u taj ludi kavez, osetio sam da me je zahvatio divlji vihor drevnog zhivota.

„Znate shta”, rekla je I, „izadjite na trenutak u susednu sobu.” NJen se glas chuo odande, iznutra, iza tamnih prozora ochiju, tamo gde je buktao kamin.

Izashao sam, seo. Sa police na zidu, pravo meni u lice, jedva se primetno osmehivala prc'asta asimetrichna fizionomija nekog drevnog pesnika (izgleda, Pushkina). Zashto sedim ovde — i pokorno podnosim taj osmeh, i chemu sve ovo: zashto sam ja ovde — zbog chega ovo besmisleno stanje? Ova zhena shto drazhi, shto odbija, ova chudna igra...

Tamo su lupnula vrata na ormanu, shushtala je svila, s mukom sam se uzdrzhavao da ne podjem tamo i — ne sec'am se tachno: verovatno da sam hteo da joj kazhem mnogo oshtrih rechi. Medjutim, ona je vec' izashla. Bila je u kratkoj, starinskoj svetlo zhutoj haljini, crnom sheshiru i crnim charapama. Haljina od lake svile — jasno sam video: charape su vrlo dugachke, dopiru daleko iznad kolena, i otkriveni vrat, senka medju...

„Chujte, jasno je da vi hoc'ete da se pravite originalni, ali zar vi...”

„Jasno”, prekide me I, „biti originalan — to znachi izdvojiti se nekako od drugih. Dakle, biti originalan — to znachi narushiti jednakost. I ono shto se na idiotskom jeziku drevnih nazivalo ‚biti banalan’ — to kod nas znachi: samo izvrshavati svoju duzhnost, zato shto...”

„Da, da, da! Bash tako”, nisam izdrzhao. „I vi ne treba, ne treba...”

Ona je prishla statui prc'astog pesnika i spustivshi roletne na divlju vatru ochiju — onu tamo, unutra, iza svojih prozora, reche, ovog puta, izgleda potpuno ozbiljno (mozhda da bi me odobrovoljila), reche veoma mudru stvar:

„Zar vam se ne chini chudno shto su ljudi nekada trpeli evo ovakve? I ne samo trpeli — josh im se klanjali!”

„Jasno... To jest, hteo sam...” (to prokleto ‚jasno’!)

„Pa da, shvatam. Ali, u sushtini, to su bili vladari jachi od njihovih krunisanih vladara. Zashto ih oni nisu izolirali, istrebili? Kod nas...”

„Da, kod nas...” pocheo sam ja. I odjednom se ona — zasmejala. Prosto sam ochima video taj smeh: zvonku, oshtru, elastichno-gipku, kao bich, krivulju tog smeha.

Sec'am se — sav sam drhtao. Eto — uhvatiti je — i vishe se ne sec'am... Trebalo je neshto — bilo shta — uraditi. Mahinalno sam otvorio svoju zlatnu plochicu, pogledao na sat. Deset do 17.

„Ne mislite li da je vec' vreme?” rekao sam uchtivo, koliko sam mogao.

„A ako bih vas ja zamolila — da ostanete ovde sa mnom?”

„Slushajte: jeste li vi... jeste li vi svesni shta govorite? Kroz deset minuta moram biti u slushaonici...”

„I svi brojevi moraju da zavrshe propisani kurs umetnosti i nauke...” rekla je I mojim glasom. Onda je odshkrinula roletnu — podigla ochi: kroz tamne prozore buktao je kamin. „U Medicinskom Birou imam jednog lekara — on je zapisan kod mene. I ako ja zamolim — izdac'e vam uverenje da ste bili bolesni. Dakle?”

Ja sam shvatio. Shvatio sam, najzad, kuda vodi sva ova igra.

„Dakle, tako? A znate li vi da sam ja, kao i svaki chastan broj, u sushtini, obavezan da bez odlaganja odem u Biro Chuvara i...”

„A van sushtine”, (oshtar osmeh-ujed). „Strashno me interesuje da li c'ete otic'i u Biro ili ne?”

„Vi ostajete?” uhvatio sam kvaku na vratima. Kvaka je bila bronzana — i ja sam chuo: isto mi je tako i glas bio bronzan.

„Jedan trenutak... Mozhe li?”

Prishla je telefonu. Pozvala je nekakav broj — bio sam toliko uzbudjen da ga nisam ni zapamtio koji — i viknula:

„Chekac'u vas u Drevnoj Kuc'i. Da, da sama...” Pritisnuo sam hladnu bronzanu kvaku:

„Vi c'ete mi dozvoliti da uzmem aero?”

„Oh, da, svakako! Izvolite...”

Tamo, na suncu, kod izlaza — kao biljka, dremala je starica. Opet je bilo chudno shto su se otvorila njena potpuno zarasla usta i shto je progovorila.

„A ona vasha — shta, zar je ostala sama?”

„Sama.”

Starichina usta su ponovo zarasla. Zavrtela je glavom. Ochigledno je chak i njen oslabljeni razum shvatio svu besmislenost i rizichnost ponashanja ove zhene.

Tachno u 17 bio sam na predavanju. I ovde sam odjedanput zbog nechega shvatio da sam starici rekao neistinu: I sad tamo nije bila sama. Mozhda me je bash to — shto sam nehotichno prevario staricu — toliko muchilo i smetalo mi da slusham. Da, nije sama: eto u chemu je stvar.

Posle 21½ — imao sam slobodan sat. Mozhda bih vec' danas mogao da odem u Biro Chuvara i da je prijavim. Medjutim, ja sam posle ovog glupog sluchaja toliko umoran. A onda — zakonski rok za prijavljivanje je 48 sati. Stic'i c'u sutra: josh punih 24 chasa.

Noc'. Zeleno, narandzhasto, modro; kraljevski instrumenat od mahagonija; zhuta, kao pomorandzha, haljina. Onda — Bronzani Buda; odjednom sam podigao bronzane kapke — i potekao je sok: iz Bude. I iz zhute haljine — sok, i po ogledalu kapi soka, i curi veliki krevet i dechji kreveci, i sada ja sam curim — i nekakav samrtno slatki uzhas.

Probudio sam se: umerena, modrikava svetlost; blistaju stakleni zidovi, staklene fotelje, sto. To me je umirilo, srce je prestalo da mi lupa. Sok, Buda... kakav apsurd? Jasno je: bolestan sam. Ranije nikad nisam sanjao. Pricha se da su drevni ljudi — to im je bilo najobichnije i najnormalnije — sanjali. Pa da: i chitav zhivot njihov je bio — evo ovakav uzhasavajuc'i ringishpil: zeleno — narandzhasto — Buda — sok. Ali mi znamo da su snovi ozbiljno psihichko oboljenje. I ja znam: dosad je moj mozak bio hronometarski proveren, blistav mehanizam, bez trunke prashine, a sad... Da, sad je upravo ovako: osec'am u mozgu nekakvo strano telo — kao najtananiju dlachicu od trepavice u oku: chitavog sebe osec'ash, i to oko s dlachicom — ne mozhesh zaboraviti ni za trenutak...

Bodro, kristalno zvonce kod uzglavlja: 7, ustajanje. Desno i levo, kroz staklene zidove — kao da vidim samog sebe, svoju sobu, svoju odec'u, svoje pokrete — ponovljene hiljadu puta. To krepi: vidish sebe kao deo necheg ogromnog, moc'nog, jedinstvenog. I isto takva precizna lepota; nijednog suvishnog gesta, prevoja, zaokreta.

Da, taj Tejlor je bio, nesumnjivo, najgenijalniji medju drevnim ljudima. Istina, njegova ga misao nije dovela dotle da proshiri svoj metod na chitavo zhivljenje, na svaki korak, na puna 24 sata — on nije umeo da integrira svoj sistem od jednog do 24 sata. Pa ipak, kako su oni mogli da pishu chitave biblioteke o tamo nekom Kantu — a jedva da primec'uju Tejlora, tog proroka koji je umeo da zaviri u deset vekova unapred.

Zavrshen je doruchak. Harmonichno je otpevana Himna Jedinstvene Drzhave. Skladno postrojeni, po chetvoro — prema liftovima. Jedva chujno zujanje motora — i brzo dole, dole, dole — lako obamiranje srca...

I onda, odjednom, opet zbog nechega onaj besmisleni san — ili nekakva skrivena funkcija toga sna. Ah, da, juche takodje na aeru — spushtanje nanizhe. Uostalom, sve je to svrsheno: tachka. I sasvim je dobro shto sam bio tako odluchan i oshtar prema njoj.

Vagonom podzemne zheleznice jurio sam onamo gde je na postolju blistalo na suncu josh nepokretno, josh neproduhovljeno vatrom, elegantno telo Integrala. Zatvorivshi ochi mashtao sam u formulama: u mislima sam josh jednom izrachunavao kolika je polazna brzina potrebna da bi se Integral odvojio od zemlje. Svakim atomom sekunde — masa Integrala se menja (troshi se eksplozivno gorivo). Dobija se veoma slozhena jednachina, s transcendentnim velichinama.

Kao kroz san: ovde, u chvrstom cifarskom svetu — neko je seo pored mene, neko me je lagano gurnuo, rekao: „Izvinite.”

Malchice sam otvorio ochi — i prvo (asocijacija od Integrala) neshto je izvanredno brzo jurnulo u prostor: glava — i ona juri zato shto su sa strane — rashirena ruzhichasta krila-ushi. I onda krivulja nagnutog potiljka — pogurena ledja — dvostruko izvijeno — slovo S. I kroz staklene zidove mog algebarskog sveta — ponovo dlaka iz trepavice — neshto neprijatno, neshto shto moram danas...

„Nishta, nishta, molim”, osmehnuo sam se susedu, dok smo se klanjali jedan drugom. Na njegovoj plochici je sevnulo: S-4711 (razumljivo zashto je on do prvog trenutka, kod mene, bio vezan za slovo S: to je bio vizuelni utisak neregistrovan sveshc'u). I, sevnule su ochi: dva oshtra svrdla, koja su se brzo okretala i ushrafljivala sve dublje, i evo sad c'e se ushrafiti do samog dna, videc'e ono shto sam ja chak od samog sebe... Odjednom mi je dlaka iz trepavice postala potpuno jasna: jedan od njih, od Chuvara, i najjednostavnije je, ne odugovlachec'i, rec'i mu odmah sve.

„Ja sam, znate, juche bio u Drevnoj Kuc'i...” moj je glas — chudan, spljoshten, ravan — pokushavam da se nakashljem.

„U redu, odlichno. To daje materijala za vrlo pouchne zakljuchke.”

„Ali razumete — nisam bio sam, pratio sam broj I-330, i...”

„I-330? Radujem se zbog vas. Vrlo interesantna, talentovana zhena. Ima mnogo poklonika.” Pa i on je — onda u shetnji — mozhda je i on zapisan kod nje? Ne, njemu o tome — ne treba, nemoguc'e: to je jasno.

„Da, da! Svakako, svakako! Vrlo”, osmehivao sam se — sve shire, besmislenije — i osec'ao: od ovog osmeha sam ogoljen, glup... Svrdla su u mene dospela do dna; onda, okrec'uc'i se brzo — ishrafila se nazad u ochi; S se dvojako osmehnuo, klimnuo mi glavom, izmigoljio se prema izlazu. Zaklonio sam se novinama (chinilo mi se — svi me gledaju) — i brzo zaboravio na trepavicu, na svrdlo, na sve: do te mere me je uzbudilo ono shto sam prochitao. Jedan kratak redak: „Na osnovu verodostojnih podataka — ponovo su otkriveni tragovi do sad neuhvatljive organizacije koja je sebi postavila za cilj oslobodjenje od blagotvornog jarma Drzhave.” Oslobodenje? Chudnovato: kako su u chovechijoj vrsti zhilavi zlochinachki instinkti. Kazhem svesno: ‚zlochinachki’. Sloboda i zlochin su tako nerazdvojno povezani medju sobom, kao... kao kretanje aera i njegova brzina: brzina aera = 0, i on se ne krec'e; sloboda choveka = 0, i on ne vrshi zlochine. To je jasno. Jedino sredstvo da se chovek izbavi od zlochina — to je da se izbavi od slobode. I eto, jedva smo se od toga izbavili (u kosmichkim razmerama vekovi — naravno, to je ‚jedva’), kad odjednom nekakvi bedni glupani... Ne, ne shvatam: zashto se nisam odmah, josh juche, uputio u Biro Chuvara. Danas posle 16 — idem tamo obavezno. U 16.10 sam izashao — i odmah na uglu spazio O — svu u ruzhichastom ushic'enju zbog ovog susreta. Eto ona ima jednostavan, zaobljen um. To je dobrodoshlo: ona c'e me shvatiti i podrzhati... Uostalom, ne: nije mi bila potrebna podrshka: ja sam se chvrsto odluchio. Trube Fabrike Muzichkih instrumenata slozhno su svirale Marsh — sve jedan te isti svakodnevni Marsh. Kakva neiskazana charolija u toj svakodnevnosti, ponovljivosti, glatkosti! O me uhvati za ruku.

„Da proshetamo”, okrugle modre ochi su shiroko otvorene prema meni — modri prozori su unutra — i ja prodirem unutra ni za shta se ne zakachivshi; nichega nema unutra, tj. nichega stranog, nepotrebnog.

„Ne, nec'emo shetati. Ja treba...” rekao sam joj kuda. I na svoje zaprepashc'enje primetio sam: ruzhichasti krug usana slozhio se u ruzhichasti polumesec, roshchic'ima nanizhe — kao od necheg kiselog. Planuo sam.

„Vi, zhenski brojevi, neizlechivo ste izgleda, nagrizheni predrasudama. Potpuno ste nesposobne da mislite apstraktno. Izvinite — ali to je prosto tupost.”

„Vi — idete shpijunima... Fuj! A ja sam u Botanichkom Muzeju nabavila za vas struchak djurdjevka...” Zbog chega ‚A ja’ — zashto to ‚A’? Potpuno zhenski. Ja sam ljutito (priznajem) dograbio njen djurdjevak. „Je li ovo vash djurdjevak, evo? Pomirishite: lepo je, zar ne? Onda imajte makar ovolicko logike. Djurdjevak lepo mirishe: znachi to je tako. Ali vi ne mozhete rec'i o mirisu, o samom pojmu ‚miris’ da li je dobar ili rdjav? Ne mo-zhe-te, zar ne? Postoji miris djurdjevka — i postoji odvratni miris bunike: i jedno i drugo je miris. Bilo je shpijuna u drevnoj drzhavi — i mi imamo shpijune... da, shpijune. Ja se ne bojim rechi. Medjutim, jasno je: tamo je shpijun — bunika, ovde je shpijun — djurdjevak. Da, djurdjevak, da!” Ruzhichasti polumesec je drhtao. Sad ja shvatam: to mi se samo uchinilo — medjutim, tada sam bio ubedjen da c'e se ona zasmejati. I ja povikah josh jache:

„Da, djurdjevak. I nicheg smeshnog tu nema, nicheg smeshnog.” Mimo nas su plivale okrugle, glatke lopte glava — i okretale se. O me je nezhno uzela za ruku.

„Vi ste danas nekako... Da niste bolesni?” San — zhuto — Buda... Odmah mi je postalo jasno: moram otic'i u Medicinski Biro.

„Da, pa istina je: ja sam bolestan”, rekao sam vrlo radosno (ovde je sasvim neobjashnjiva protivurechnost: nisam se imao chemu radovati).

„Pa vi morate odmah ic'i lekaru. Shvatate li, vi ste duzhni da budete zdravi — smeshno je da vam to dokazujem.”

„Dobro, draga O, dobro, svakako ste u pravu. Apsolutno ste u pravu!” Nisam poshao u Biro Chuvara: shta da se radi, morao sam u Medicinski Biro; tamo su me zadrzhali do 17. A uveche (uostalom, svejedno — uveche je tamo vec' bilo zatvoreno) — uveche je doshla k meni O. Roletne nisu bile spushtene. Reshavali smo zadatke iz starinske zbirke zadataka: to veoma umiruje i prechishc'ava misli. O-90 je sedela nad sveskom, nagnuvshi glavu prema levom ramenu i od marljivosti podupirala je iznutra jezikom levi obraz. To je bilo tako detinjski, tako ocharavajuc'e. I tako je u meni sve lepo, tachno, jednostavno... Otishla je. Sam sam. Dva puta sam duboko uzdahnuo (to je vrlo korisno pred spavanje). I odjednom nekakav nepredvideni miris — i o nechem veoma neprijatnom... Uskoro sam pronashao: kod mene je u krevetu bio skriven struchak djurdjevka. Odjednom se sve uzburkalo, podiglo sa dna. Ne, to je bilo prosto netaktichno s njene strane shto mi je podmetnula taj djurdjevak. Ah, da, ja nisam otishao, da. Pa nisam ja kriv shto sam bolestan.

To je — kao nekada davno, u djachko doba, kada se sa mnom desio koren iz -1. Tako se jasno, reljefno sec'am: svetla, loptasta sala, stotine dechachkih okruglih glava — i Pljapa, nash matematichar. Mi smo ga prozvali Pljapa: bio je vec' dugo u upotrebi, rasklimatan i kad bi dezhurni u njega pozadi ukljuchivao utikach, onda bi iz zvuchnika uvek na pochetku izlazilo: „Plja-plja-plja-pshshsh”, pa tek onda chas. Jednom je Pljapa prichao o iracionalnim brojevima — i, sec'am se, ja sam plakao, udarao pesnicama o sto i derao se: „Nec'u koren iz -1! Izvadite iz mene koren iz- 1!” Taj iracionalni koren je urastao u mene kao neshto tudje, strano, strashno, on me je gutao — nije bilo moguc'no da se on ispuni smislom, da se uchini bezopasnim, zato shto je bio izvan ratio. I evo sad ponovo koren iz -1. Pregledao sam svoje beleshke — i jasno mi je: zavaravao sam samog sebe, lagao sam sebe — samo da ne vidim koren iz -1. To je sve kojeshta — da sam bolestan i ostalo: ja sam mogao tamo da odem; pre nedelju dana — znam, poshao bih ne premishljajuc'i se. Zashto sada... Zashto? Eto i danas. Tachno u 16.10 stajao sam pred blistavim staklenim zidom. Vishe mene — zlatno, sunchano chisto sijanje slova na tabli Biroa. Kroz stakla, u dubini, dugachak red plavichastih unifa. Kao kandila u drevnoj crkvi — tiho svetle lica: oni su doshli da izvrshe podvig, oni su doshli da polozhe na oltar Jedinstvene Drzhave svoje voljene, prijatelje, + sebe. A ja — ja sam hrlio ka njima, sa njima. A nisam mogao: noge su duboko slivene sa staklenim plochama — stojim, tupo gledam, bez snage da se pokrenem s mesta... „Ej matematicharu, sanjash!” Uzdrhtao sam. Na mene — crne, smehom lakirane ochi, debele crnachke usne. Pesnik R-13, stari prijatelj — i sa njim ruzhichasta O. LJutito sam se osvrnuo (mislim se, da mi oni nisu smetali, ja bih, na kraju krajeva, s mesom ishchupao iz sebe koren iz -1, ushao bih u Biro).

„Ne sanjam, nego bash ako zhelite — uzhivam”, rekao sam dosta oshtro.

„Pa da, pa da! Vi, dragi moj, ne bi trebalo da budete matematichar, nego pesnik, pesnik, da! Zbilja, predjite kod nas — u Pesnike, a? Ako hoc'ete — odmah c'u urediti, a?” R-13 govori zagrcavajuc'i se, rechi iz njega pljushte, iz debelih usnica — prskanje; svako ‚p’ — vodoskok, ‚pesnici’ — vodoskok.

„Sluzhio sam i sluzhic'u znanju”, namrshtio sam se: shale ne volim i ne razumem, a R-13 ima ruzhnu naviku da se shali.

„Ma kakvo znanje! To vashe znanje je — kukavichluk. Shta ima od toga: tachno. Prosto hoc'ete da zidom ogradite beskonachnost, a bojite se da pogledate iza zida. Da! Pogledajte — i zazhmurite. Da!”

„Zidovi — to je osnova svakog ljudskog...” pocheo sam ja. Iz R je prsnuo — vodoskok; O se ruzhichasto, okruglasto smejala. Odmahnuo sam rukom: smejte se, ako hoc'ete. Meni nije bilo do toga. Hteo sam bilo chime da rastrgnem, da ugushim taj prokleti koren iz -1.

„Znate shta”, predlozhio sam, „hajdemo kod mene da posedimo, da reshavamo zadatke.” (Setio sam se jucherashnjeg mirnog sata — mozhda c'e takav biti i danas.) O je pogledala na R: jasno, okruglo je pogledala na mene, obrazi su se lagano obojili nezhnom, uzbudjujuc'om bojom nashih bonova.

„Ali danas sam ja... Ja imam danas — bon za njega”, klimnula je prema R, „a uveche je on zauzet... Tako da...” Mokre, lakirane usne su dobrodushno shljapnule:

„Pa shta s tim: nama je i pola chasa dovoljno. Je li tako, O? Ja nisam ljubitelj tih vashih zadataka, nego prosto — hajdemo kod mene da posedimo.” Bilo mi je strashno da ostanem sam sa sobom — ili tachnije, s tim novim, tudjincem, koji je kao chudnim sluchajem nosio moj broj — D-503. I ja sam poshao k njemu, R-u. Istina, on nije tachan, nije ritmichan, ima nekakvu izvitoperenu, smeshnu logiku, ali smo mi ipak — prijatelji. Nismo uzalud, pre tri godine nas dvojica izabrali ovu milu, ruzhichastu O. To nas je nekako josh chvrshc'e vezalo nego djachko doba. Dalje — u R-ovoj sobi. Kao da je — sve tachno onako kao i kod mene: Tablica, staklo fotelja, stola, ormana, kreveta. Ali chim je ushao R — pokrenuo je jednu fotelju, drugu — povrshine su se ispremeshtale, sve je ispalo iz utvrdjenog gabarita, postalo neeuklidovsko. R je uvek isti, uvek je isti. Po Tejloru i matematici — on je uvek bio na repu. Setili smo se starog Pljape: kako mi, dechaci, sve njegove staklene noge oblepimo ceduljicama sa rechima zahvalnosti (mnogo smo voleli Pljapu). Setili smo se uchitelja zakona. Naravno nije rech o ‚zakonu Bozhijem’ — veronauci — nego o zakonu Jedinstvene Drzhave. Uchitelj zakona bio nam je neobichno gromoglasan — sve je duvao vetar iz zvuchnika — a mi, deca, iz svega glasa smo izvikivali za njim tekstove. A jednom mu je neobuzdani R-13 u trubu nagurao sazhvakane hartije: svaki tekst — pucanj zhvakanom hartijom. R je, naravno, bio kazhnjen, to shto je on uradio bilo je, naravno, ruzhno; ali sad smo se mi smejali — ceo nash trougao — i, priznajem, ja takodje.

„A kad bi bio zhiv — kao kod drevnih, a? To bi bilo, ‚b’”, vodopad iz debelih, mljackavih usana... Sunce — kroz tavanicu, zidove; sunce gore, sa strane, odrazheno — dole. O — na kolenima R-13, i majushne kapljice sunca u njenim modrim ochima. Ja sam se nekako ugrejao, odmakao; koren iz -1 se uc'utao, na miche se...

„Pa kako vash Integral? Hoc'emo li uskoro poleteti da prosvec'ujemo stanovnike planeta, a? Terajte samo, terajte! Jer c'emo vam mi, pesnici, toliko naklepati, da ni vash Integral nec'e podic'i. Svaki dan od 8 do 11...” R je odmahnuo glavom, pocheshao potiljak: njegov potiljak to je nekakav chetvrtasti, pozadi privezani koferchic' (prisetio sam se starinske slike — ‚U kochijama’). Zhivnuo sam:

„A, vi takode pishete za Integral? Pa recite o chemu? Eto, recimo, na primer, danas.”

„Danas — ni o chemu. Drugim sam bio zauzet...” ‚b’ je prsnulo pravo na mene:

„Chime to drugim?” R se namrshtio:

„Chime — chime? Pa, ako hoc'ete — presudom. Poetizovao sam presudu. Jedan idiot, isto iz redova nashih pesnika... Sedeo je dve godine pored mene, i sve kao da je bilo u redu. I odjedanput — eto ti na: ‚Ja sam, kazhe, — genije, genije je iznad zakona’. I tako je nashkrabao... Pa shta da pricham... Eh!” Debele usne su visile, lak u ochima je ishchezao. R-13 je skochio, okrenuo se i zagledao negde kroz zid. Gledao sam njegov chvrsto zatvoren koferchic' i mislio: shta li on to sada tamo pretura — kod sebe u koferchic'u? Trenutak neprijatnog, asimetrichnog c'utanja. Meni je bilo nejasno u chemu je stvar, ali ovde je neshto bilo.

„Srec'om, prepotopska vremena svemoguc'ih Shekspira i Dostojevskih — ili kako ih vec' sve tamo ne zovu — proshla su”, rekao sam namerno glasno. R se okrenuo licem. Rechi su kao i pre prskale, pljushtale iz njega, ali mi se uchinilo — veselog laka u ochima vishe nije bilo.

„Da, dragi matematicharu, srec'om, srec'om, srec'om! Mi smo najsrec'nija aritmetichka sredina... Kako vi to kazhete: prointegrirati od nule do beskonachnosti, od kretena do Shekspira... Tako!” Ne znam zashto — izgledalo je da to nema nikakve veze — tek setio sam se one, njenog tona; provlachila se nekakva veoma tanana nit izmedju nje i R (kakva?). Opet se uzvrpoljio koren iz -1. Otvorio sam limenu plochicu: 16 i 25 minuta. Ostajalo im je za ruzhichasti bon 45 minuta.

„E, meni je vreme...” i ja sam poljubio O, stisnuo ruku R, poshao prema liftu. Na bulevaru, preshavshi vec' na drugu stranu, osvrnuo sam se: u svetlom, naskroz obasjanom bloku kuc'a — ovde onde bile su sivo plavichaste neprozrachne c'elije spushtenih roletni — c'elije ritmichne tejlorizovane srec'e. Na sedmom spratu pronashao sam ochima c'eliju R-13: on je vec' spustio roletne. Draga O... Dragi R... Kod njega je takodje (ne znam zashto ‚takodje’ — ali nek se pishe kako se pishe) — kod njega je takodje meni neshto malo nejasno. A ipak smo ja, on i O — trougao, makar i raznostrani, ali ipak trougao. Mi smo, ako se govori jezikom nashih predaka (mozhda vam je, chitaoci moji sa planete, ovaj jezik razumljiviji), mi smo — porodica. Ponekad je tako lepo, makar i na kratko odmoriti se, zatvoriti se u prost, chvrst trougao od svega shto...

Svechan, svetao dan. U takav dan zaboravljash svoje slabosti, netachnosti, bolesti — i sve je kristalno nepokolebljivo, vechno — kao nashe, novo staklo...

Trg Kocke. Shezdeset i shest moc'nih koncentrichnih krugova: tribine. I shezdeset shest redova: tiha kandila lica, ochi koje odrazhavaju sijanje neba — ili, mozhda, sijanje Jedinstvene Drzhave. Purpurno, kao krv, cvec'e — usnice zhena. Nezhne girlande dechjih lica — u prvim redovima, blizu mesta radnje. Produbljena, stroga, gotska tishina.

Sledec'i po sachuvanim opisima, neshto slichno su osec'ali drevni ljudi za vreme svojih ‚bogosluzhenja’. Ali oni su sluzhili svome besmislenom, neznanom Bogu — mi sluzhimo osmislenom i do tanchina znanom; njihov Bog im nije dao nishta osim vechitih, muchnih trazhenja; njihov Bog nije izmislio nishta pametnije nego, ne zna se zashto, da ljudi prinose sebe na zhrtvu — a mi prinosimo zhrtvu nashem Bogu, Jedinstvenoj Drzhavi — smirenu, osmishljenu razumnu zhrtvu. Da, to je bila svechana liturgija Jedinstvenoj Drzhavi, sec'anje na muchenichke dane — godine Dvestogodishnjeg Rata, velichanstveni praznik pobede svih nad jednim, zbira nad jedinicom...

Evo jednog — stajao je na stepenicama Kocke oblivene suncem. Belo... chak ne — ne belo, nego vec' bezbojno — stakleno lice, staklene usnice. I samo ochi, crne rupe koje usisavaju, gutaju i onaj jezivi svet od koga je on bio udaljen svega sa nekoliko minuta. Zlatna plochica sa brojem je skinuta. Ruke su vezane purpurnom trakom (starinski obichaj: objashnjenje je, ochigledno, u tome shto su u staro vreme — kada se sve to nije vrshilo u ime Jedinstvene Drzhave — osudjenici, razumljivo, smatrali da imaju pravo da se protive, pa su im ruke obichno okivali u lance).

A gore je, na Kocki, pored Mashine — nepokretna, kao od metala, figura onoga koga mi zovemo Dobrotvor. Lice se odavde, odozdo, ne mozhe razabrati: vidi se samo da je ogranicheno strogim, velichanstvenim, kvadratnim obrisima. Ali zato ruke... Tako ponekad biva na fotografijama: suvishe blizu, u prvom planu, postavljene ruke — postaju ogromne, prikivaju pogled — zaklanjaju sve ostalo. Ove teshke ruke koje zasada josh mirno lezhe na kolenima — jasno je: kamene su, i kolena — jedva izdrzhavaju njihovu tezhinu...

I, odjednom se jedna od ovih ogromnih ruku lagano podigla — lagani, gvozdeni gest — i sa tribine, povinujuc'i se podignutoj ruci, pridje prema Kocki jedan broj. To je bio Drzhavni Pesnik na koga je pala srec'na kocka da uvecha praznik svojim stihovima. I zagrmeli su nad tribinama bozhanstveni, bronzani jambovi — o onome bezumniku sa staklenim ochima shto je stajao tamo, na stepenicama, i chekao logichke posledice svog bezumlja.

...Pozhar. U jambovima se njishu kuc'e, prshte uvis kao zhitko zlato, stroposhtavaju se. Grchi se zeleno drvec'e, kaplje sok — samo su ostali crni krstovi skeleta. Ali, javio se Prometej (to smo, naravno, mi).

„I upregao je vatru u mashinu,
I zakonom je okovao haos.”

Sve je novo, chelichno: chelichno sunce, chelichno drvec'e, chelichni ljudi. Odjednom nekakav bezumnik — ‚vatru je s lanca pustio na slobodu’ — i ponovo sve gine...

Ja, na zhalost, stihove slabo pamtim, ali jednoga se sec'am: nije bilo moguc'no izabrati pouchnije i lepshe slike.

Ponovo lagani, teshki gest — i na stepenishtu Kocke drugi Pesnik. Chak sam se pridigao: ne mozhe biti?

Ne: njegove debele, crnachke usne, to je on... Zashto unapred nije rekao da mu predstoji visoko... Usne mu drhte, sive su. Ja shvatam: pred licem Dobrotvora, pred licem chitavog skupa Chuvara — ali ipak, tako se uzbudjivati...

Reski, brzi — kao oshtra sekira — horeji. O nechuvenom zlochinu: o bogohulnim stihovima u kojima se Dobrotvor nazivao... ne, moj jezik to ne mozhe da ponovi.

R-13 se bled, ne gledajuc'i nikoga (nisam ochekivao od njega takvu stidljivost) — spustio, seo. U jednom najmanjem diferencijalu sekunde promaklo mi je, naporedo sa njegovim, nechije lice — oshtar, crn trougao — i u trenutku se izgubilo: moje ochi — hiljade ochiju — onamo, gore, prema Mashini. Tamo je — trec'i gvozdeni gest neljudske ruke. I, ljuljajuc'i se usled nevidljivog vetra — zlochinac ide lagano, stepenik — josh — i josh jedan korak, poslednji u njegovom zhivotu — i on je, licem prema nebu, sa glavom zabachenom unazad — na svom poslednjem lezhaju.

Kao sudbina teshki kameni Dobrotvor obishao je unaokolo Mashinu, stavio ogromnu ruku na polugu... Ni shushnja, ni daha: sve su ochi — na toj ruci. Kakav li mora biti taj vatreni, zanosni vihor — biti orudje, biti rezultanta stotine hiljada volti. Kakva velika sudbina! Nemerljiva sekunda. Ruka se spustila ukljuchivshi struju. Sevnuo je neizdrzhljivo oshtri zrak — kao drhtaj, jedva chujni tresak u cevima Mashine. Raspljoshteno telo — sve u laganom, svetlucavom dimu — i naochigled svih kopni, kopni, rastvara se uzhasavajuc'om brzinom. I — nishta: samo barica hemijski chiste vode, koja je josh pre jednog minuta bujno i crveno klokotala u srcu...

Sve je to bilo obichno, sve je to znao svako od nas: da, disocijacija materije, da, cepanje atoma chovechijeg tela. Pa ipak, svaki put je to bivalo — kao chudo, to je bilo — kao znamenje neljudske moc'i Dobrotvora.

Gore, pred NJim — zajapurena lica desetine zhenskih brojeva, usta poluotvorena od uzbudjenja, cvec'e Naravno iz Botanichkog Muzeja. Ja lichno u cvec'u ne vidim nicheg lepog — kao i u svemu shto pripada divljem svetu, davno prognanom preko Zelenog Zida. Lepo je samo razumno i korisno: mashine, chizme, formule, hrana i ostalo. koje vetar njishe.

Po starom obichaju — deset zhena je kitilo cvec'em unifu Dobrotvora koja se josh nije prosushila od shtrcanja krvi. Velichanstvenim korakom prvosveshtenika On lagano silazi, lagano prolazi izmedju tribina — a iza njega: uvis podignute nezhne, bele granchice zhenskih ruku i jednomilionska bura klicanja. A onda isto takvi poklici u chast skupa Chuvara, koji su nevidljivi ovde negde prisutni, u nashim redovima. Ko zna: mozhda je bash njih, Chuvare, predvidela fantazija drevnog choveka, stvarajuc'i njihove nezhne, strashne ‚arhandjele’, koji su od rodjenja dodeljivali svakom choveku.

Da, neshto od drevnih religija, neshto shto chisti, kao oluja i bura — bilo je u chitavoj svetkovini. Vama, koji c'ete ovo chitati — da li su vam poznati ovakvi trenuci? Zhalim vas ako ih ne znate...

Jucherashnji dan je za mene bio ona ista hartija kroz koju hemichari filtriraju svoje rastvore: sve su chestice izmerene, i sve shto je suvishno ostaje na toj hartiji. I ujutru sam se spustio dole nachisto izdestilisan, prozrachan.

Dole; u holu, za stolom, kontrolorka, pogledajuc'i na sat, zapisuje brojeve onih koji ulaze. NJeno ime je Ju... uostalom, bolje da ne navedem njene cifre, jer se bojim da ne napishem o njoj neshto loshe. Mada je u sushtini ona veoma uvazhena postarija zhena. Jedino shto se meni kod nje ne dopada — to je shto su joj obrazi donekle opushteni — kao riblje shkrge (reklo bi se: shta tu ima loshe?)

Ona je shkripnula perom, video sam sebe na stranici: D-503 — i — pored toga mrlja.

Samo shto sam hteo da joj na to skrenem pazhnju, kad odjednom ona podizhe glavu i kanu na mene jednim takvim mastiljavim osmejkom:

„Evo pisma. Da. Dobic'ete ga dragi moj — da, da, dobic'ete ga.”

Znao sam; pismo koje je prochitala — treba josh da prodje kroz Biro Chuvara (mislim, izlishno je objashnjavati taj prirodni red), i najkasnije do 12 bic'e kod mene. Medjutim, ja sam bio zbunjen bash tim osmejkom. Mastiljava kaplja je zamutila moj prozrachni rastvor, u toj meri da se kasnije na gradnji Integrala nikako nisam mogao usredsrediti — pa sam chak jedanput u izrachunavanju pogreshio, shto mi se nikada nije deshavalo.

U 12 chasova — opet ruzhichasto-mrke shkrge, osmejak — i, najzad, pismo mi je u rukama. Ne znam zbog chega, nisam ga prochitao odmah tu, nego sam ga gurnuo u dzhep — i brzhe u svoju sobu. Otvorio sam ga, preleteo pogledom i — seo... Bio je to zvanichan izveshtaj da se kod mene zapisao broj I-330 i da danas u 21 moram da joj se javim — dole je bila adresa...

Ne: posle svega shto je bilo, posle onoga kad sam joj tako nedvosmisleno pokazao svoj odnos prema njoj. I josh neshto: pa ona chak nije ni znala: da li sam ja bio u Birou Chuvara — ona nije imala odakle da sazna da sam bio bolestan — i, uopshte da nisam mogao... I bez obzira na sve ovo...

U glavi mi se vrtelo, zujala je dinamomashina. Buda — zhuto — djurdjevak — ruzhichasti polumesec... Da, i ovo — josh i ovo: danas je htela da dodje kod mene O. Da li da joj pokazhem ovaj izveshtaj — koji se odnosi na I-330? Ne znam: ona nec'e poverovati (pa, zbilja, i kako da poveruje?) da ja tu nishta nisam kriv, da sam ja savrsheno... I znam, razgovor c'e biti tezhak, besmislen, apsolutno nelogichan... Nikako, samo ne to. Nek se sve reshi mehanichki: prosto c'u joj poslati kopiju izveshtaja.

Uzhurbano sam stavljao izveshtaj u dzhep — i primetio ovu svoju uzhasnu majmunsku ruku. Setio sam se kako je ona, I, onda u shetnji, uzela i gledala je. Zar je ona stvarno...

Sad je chetvrt do 21. Bela noc'. Sve je zelenkasto-stakleno. Ali to je nekakvo drugachije, krhko staklo — nije nashe, nije pravo, to je — tanana staklena ljushtura, a pod ljushturom vrti se, juri tutnji... I ja se nec'u zachuditi ako se ovog chasa kao kruzhni usporeni dim podignu kupole slushaonica, a ostareli mesec se osmehne mastiljavo — kao ona jutros za stolom, pa se odjednom u svim kuc'ama spuste sve roletne, i za roletnama...

Chudan osec'aj: osec'ao sam rebra — to su nekakve gvozdene shipke i smetaju — stvarno mi smetaju srcu, tesno je, nema mesta. Stajao sam kod staklenih vrata sa zlatnim ciframa: I-330. I je, ledjima okrenuta prema meni, pisala neshto za stolom. Ushao sam...

„Evo...” pruzhio sam joj ruzhichasti bon. „Dobio sam danas izveshtaj i javljam se.”

„Kako ste vi uredni! Trenutak — mozhe? Sedite, odmah c'u zavrshiti.”

Opet je spustila pogled na pismo — shta je tamo kod nje, unutra, iza spushtenih roletni? Shta c'e rec'i — shta c'e uraditi kroz sekundu? Kako to da se sazna, da se izrachuna, kad je ona sva — odande, iz divlje, drevne zemlje snova.

Gledao sam je c'utec'i. Rebra — gvozdene shipke, teskobno... Kad govori — lice joj je kao brz, blistav tochak: ne mozhesh da raspoznash izdvojene paoke. Medjutim, tochak je sad — nepokretan. I ja sam primetio chudnu kombinaciju: tamne obrve visoko podignute prema slepoochnicama — podsmeshljivo oshtar trougao, okrenut vrhom navishe — dve duboke borice, od nosa prema uglovima usana. I ova dva trougla su na neki nachin protivrechili jedan drugom, stavijali su na chitavo lice taj neprijatni, razdrazhujuc'i X — kao krst: krstom precrtano lice.

Tochak je pocheo da se vrti, paoci su se slili... „Pa vi niste bili u Birou Chuvara?”

„Ja sam bio... Ja nisam mogao: ja sam bio bolestan.”

„Da. Tako sam i mislila; neshto je moralo da vas sprechi — svejedno shta (oshtri zubi, osmeh). Ali ste zato sad — u mojim rukama. Sec'ate se: ‚Svaki broj, koji u toku 48 sati ne prijavi Birou, smatra se’...”

Srce je pochelo tako da mi kuca da su se shipke savile. Kao balavac — glupo, kao dechak sam uhvac'en; glupo sam c'utao. I osec'ao sam: zapleo sam se, — ni rukom ni nogom...

Ona je ustala, lenjo se protegla. Pritisla je dugme; sa laganom lupnjavom su pale roletne sa svih strana. Bio sam odsechen od sveta — udvoje sa njom.

I je bila tamo negde, iza mojih ledja pored ormana. Unifa je shushtala, padala — slushao sam — sav sam se pretvorio u uho. I setio se... ne: sinulo mi je u stotom delu sekunde. Trebalo je nedavno da izrachunam krivinu ulichne membrane novog tipa (sada te membrane, bogato dekorisane za Biro Chuvara na svim bulevarima belezhe ulichne razgovore). I sec'am se: ugnuta, ruzhichasta, treperava membrana — chudnovato bic'e, koje se sastoji samo od jednog organa — uha. Ja sam sad bio takva ista membrana.

Sad je kvrcnuo driker na okovratniku — na grudima — josh nizhe. Staklena svila shushti po ramenima, kolenima — po podu. Chujem — i to josh jasnije nego da gledam — iz plavichastosive, svilene hrpe iskorachila je jedna pa druga noga... Chvrsto zategnuta membrana drhti i belezhi tishinu. Ne: oshtri, sa beskonachnim pauzama — udarci chekic'a po shipkama. I chujem — vidim: ona, iza mene, razmishlja josh jednu sekundu.

Sad — vrata ormana, sad je lupnuo nekakav poklopac — i ponovo svila, svila...

„Dakle, izvolite.”

Okrenuo sam se. Ona je bila u laganoj, shafranastozhutoj haljini, drevnog kroja. To je bilo hiljadu puta pakosnije nego da je bila bez ichega. Dve oshtre tachke — kroz tananu tkaninu, dve zheravice koje su ruzhichasto tinjale kroz pepeo. Dva nezhno-obla kolena...

Sedela je na niskoj fotelji. Na chetvorougaonom stochic'u pred njom — flashica sa nechim otrovno zelenim, dve majushne chashice sa postoljem. U uglu njenih usana dimila se — u najtanjoj papirnatoj cevchici ona starinska... (kako se ono zvashe — sad sam zaboravio).

Membrana je josh drhtala. Chekic' je udarao onamo — u meni — po usijanim shipkama. Razgovetno sam chuo svaki udarac i... i odjednom; ako to ona isto chuje?

Ali ona je mirno dimila, mirno pogledala na mene, i nehajno otresala pepeo — na moj ruzhichasti bon.

Shto je moguc'e hladnokrvnije — upitao sam:

„Slushajte, ako je to tako — zashto ste se prijavili kod mene? Zashto ste me primorali da dodjem ovamo?”

Kao da ne chuje. Nalila je iz flashice u chashicu, otpila. „Izvrstan liker, hoc'ete?”

Tek tad sam shvatio; alkohol. Munjevito je sevnulo jucherashnje: kamena ruka Dobrotvora, neizdrzhljiva oshtrica zraka, a tamo: na Kocki — sa zabachenom glavom, raspljoshteno telo. Uzdrhtao sam.

„Slushajte”, rekao sam, „pa vi znate: sve one koji sebe truju nikotinom a narochito alkoholom — Jedinstvena Drzhava nemilosrdno...”

Tamne obrve — visoko prema slepoochnicama, oshtar podsmeshljiv trougao: „Brzo unishtiti manjinu pametnije je nego pruzhiti moguc'nost mnogima da upropashc'uju sebe — i degeneracija — i tako dalje. To je — do nepristojnosti tachno.”

„Da... do nepristojnosti.”

„I drushtvance eto ovakvih c'elavih, golih istina — pustiti na ulicu... Ne, zamislite... makar onog mog najvernijeg obozhavaoca — pa vi ga znate — sad zamislite da je zbacio sa sebe svu tu lazh odec'e — i u istinitom obliku medju publiku... Oh!”

Ona se smejala. Medjutim, ja sam jasno video njen donji tuzhni trougao: dve duboke bore od krajeva usta do nosa. I zbog nechega mi je zbog tih bora postalo jasno: onaj, dvostrukoizvijeni, zdepasti i klempavi — grlio je nju — takvu... ON... Uostalom, ja se sada trudim da prenesem ondashnja svoja — nenormalna — osec'anja.

Sada, dok ovo pishem, jasno uvidjam: sve je to tako, i mora biti tako te i on, kao svaki poshten broj, ima podjednako pravo na radosti — i bilo bi nepravichno... Pa to je bar jasno.

I se vrlo chudnovato i dugo smejala. Onda je netremice pogledala u mene — unutra:

„A shto je glavno — ja sam s vama potpuno mirna. Vi ste tako dragi — o, ubedjena sam u to — vi nec'ete ni pomisliti da odete u Biro i javite da, eto, ja — pijem liker, i da — pushim. Vi c'ete biti bolesni — ili c'ete biti zauzeti — ili, vec' vishe ne znam shta. Shta vishe: ubedjena sam — sad c'ete piti sa mnom ovaj ocharavajuc'i otrov...”

Kakav bezochan, podsmeshljiv ton. Tachno sam osec'ao: sad je opet mrzim. Uostalom, zashto ‚sad’? Ja sam je mrzeo sve vreme.

Sasula je u usta chitavu chashicu zelenog otrova, ustala i sijajuc'i ruzhichasto ispod shafranastog — napravila je nekoliko koraka — zaustavila se iza moje fotelje... Odjednom — ruka oko mog vrata — ustima u usta... ne, negde josh dublje, strashnije... Kunem se, to je bilo potpuno neochekivano za mene, i, mozhda, samo zato... Pa ja nisam mogao — sad to potpuno jasno shvatam — nisam mogao da zhelim ono shto se zatim dogodilo.

Neizdrzhljivo slatke usnice (pretpostavljam — to je bio ukus ‚likera’) — i u mene je uliven gutljaj vatrenog otrova — i josh... Otkachio sam se od zemlje, i kao samostalna planeta, besno se vrtec'i, poleteo nanizhe, nanizhe — po nekakvoj neizrachunatoj orbiti.

Ono dalje mogu opisati samo priblizhno, samo putem blizhih ili daljih analogija.

Ranije mi to nekako nikad nije padalo na pamet — ali to je upravo tako: mi, na zemlji, sve vreme se krec'emo nad burnim, purpurnim morem vatre, sakrivenim tamo — u utrobi zemlje. A nikada ne mislimo o tome. I kao da je odjednom tanana ljushtura pod nashim nogama postala staklena, odjednom vidimo... Postao sam staklen. Video sam — u sebi, unutra... Bilo je mene dva. Jedan ja — predashnji, D-503, broj D-503, a drugi... Ranije je on tek pomalo isturao svoje kosmate shape iz ljushture, a sad je izmileo chitav, ljushtura je pucala, u trenutku c'e se razleteti u komadic'e i... i shta onda?

Uhvativshi se iz sve snage za slamchicu — za naslon fotelje — pitao sam; da bih chuo sebe — onog, predjashnjeg:

„Gde... gde ste nabavili ovaj... ovaj otrov?” „A, ovo! Prosto jedan lekar, jedan od mojih...” „’Od mojih’? ‚Od mojih’ — kojih?”

I onaj drugi — odjednom je iskochio i zaurlao:

„Ne dozvoljavam! Ne zhelim da niko osim mene bude. Ubic'u svakog ko... Zato shto vas ja — ja vas...”

Video sam: on je grubo dohvati kosmatim shapama iscepa joj tananu svilu, zari zube — tachno se sec'am: bash zube.

Vishe ne znam kako se I izmigoljila. I eno — ochi su presvuchene tom prokletom neprobojnom roletnom — stajala je, prislonivshi se ledjima prema ormanu i slushala me.

Sec'am se: bio sam na podu, grlio njene noge, ljubio kolena. I molio: „Sada — odmah — ovog trenutka...”

Oshtri zubi — oshtar, podsmeshljiv trougao obrva. Sagla se, c'utec'i otkopchala moju plochicu.

„Da! Da, draga — draga”, pocheo sam uzhurbano sa sebe da zbacujem unufu. Ali I — isto tako c'utljivo — prinela mi je pred ochi chasovnik na mojoj plochici. Kroz pet minuta c'e biti 22:30.

Ohladio sam se. Znao sam shta to znachi — pojaviti se na ulici posle 22:30. Sve moje ludilo — kao da je odjednom splasnulo. Ja sam bio — ja. Bilo mi je jedno jasno: mrzim je, mrzim, mrzim!

Ne pozdravivshi se, ne okrec'uc'i se — pojurio sam iz sobe. Prichvrshc'ujuc'i plochicu kako-tako u trku, niz sporedno stepenishte — (bojao sam se — susreshc'u nekoga u liftu) — iskochio sam na opusteli bulevar.

Sve je bilo na svome mestu — tako je jednostavno, obichno, zakonito: staklene kuc'e koje blistaju od osvetljenja, stakleno bledo nebo, zelenkasta, nepomichna noc'. Ali pod tim tihim prohladnim staklom — nechujno je jurilo neshto bujno, purpurno, kosmato. I ja sam, gubec'i dah, jurio sam — da ne zakasnim.

Odjednom sam osetio: otkopchava se u brzini prichvrshc'ena plochica — otkopchala se i zveknula o stakleni trotoar. Sagao sam se da je podignem — i u sekundnoj tishini: nechiji topot iza mene. Okrenuo sam se: iza ugla je skretalo neshto maleno, izvijeno. Tako mi se bar onda uchinilo.

Pojurio sam iz sve snage — samo mi je zvizhdalo u ushima Kod ulaza sam se zaustavio: sat je pokazivao minut do 22:30. Oslushnuo sam: pozadi nije bilo nikog. Sve je to ochigledno — apsurdna fantazija, dejstvo otrova.

Noc' je bila muchna. Krevet se poda mnom dizao, spushtao i ponovo dizao — plivao je po sinusnoj liniji. Sugerirao sam sebi: „Brojevi su noc'u obavezni da spavaju, to je obaveza — ista onakva kao rad danju. Neophodno je da se danju radi. Ne spavati noc'u — to je zlochin...” a ipak nisam mogao, nisam mogao.

Propadam. Nisam u stanju da izvrshavam svoje obaveze prema Jedinstvenoj Drzhavi... Ja...

Veche. Laka izmaglica. Nebo je prekriveno zlatasto-mlechnom tkaninom i ne vidi se shta je tamo — dalje, gore. Drevni ljudi su znali da je tamo najvec'i skeptik koji se dosadjuje — Bog. Mi znamo da je tamo kristalno modro, golo, nepristojno nishta. Sada vishe ja ne znam shta je tamo: suvishe sam saznao. Znanje koje je apsolutno uvereno da je nepogreshivo — to je vera. Ja sam chvrsto verovao u sebe, verovao sam da znam u sebi sve. I najedanput...

Ja sam — pred ogledalom. I prvi put u zhivotu — bash tako: prvi put u zhivotu — vidim sebe jasno, razgovetno, svesno — sa zaprepashc'enjem vidim sebe, kao nekog ‚njega’. Evo mene — njega: obrve crne, izvuchene po pravoj liniji; izmedju njih — kao ozhiljak — vertikalna bora (ne znam da li je bila i ranije). Chelichne, sive ochi, optochene senkom besane noc'i; i iza tog chelika... ispada da nikada nisam znao shta je tamo. I iz tog ‚tamo’ (ovo ‚tamo’ istovremeno je i ovde, i beskrajno je daleko) — iz tog ‚tamo’ ja posmatram sebe — njega, i tachno znam: on — sa obrvama, izvuchenim po pravoj liniji, stran je, meni tudj, susreo sam se s njim prvi put u zhivotu. A ja pravi, ja — nisam — on...

Ne: tachka. Sve su to — gluposti, i sva su ta besmislena osec'anja — buncanje, rezultat jucherashnjeg trovanja... Chime: gutljajem zelenog otrova — ili njome? Svejedno. Ja ovo zapisujem samo da bih pokazao kako mozhe chudno da se zapetlja i zbuni ljudski — tako precizan i oshtar — razum. Onaj razum koji je chak ovu beskonachnost, koja je plashila drevne ljude, uspeo da uchini svarljivom — pomoc'u...

Shkljocanje numeratora — i cifre: R-13. Neka, ja se chak radujem: sada bi mi samom bilo...

Posle 20 minuta

Na ravni hartije, u dvodimenzionalnom svetu — ovi redovi su naporedni, ali u drugom svetu... Gubim osec'aj za brojeve: 20 minuta — to mozhe biti 200 ili 200 000. I to je tako ludo: mirno, odmereno, mislec'i o svakoj rechi, zapisivati ono shto je bilo izmedju mene i R. Isto onako kao kad biste vi, prekrstivshi noge, seli na fotelju pored sopstvenog kreveta — i sa radoznaloshc'u gledali kako se vi, bash vi — grchite na tom krevetu.

Kad je ushao R-13, bio sam savrsheno spokojan i normalan. Sa osec'anjem iskrenog odushevljenja pocheo sam da govorim o tome kako mu je izvanredno uspelo da horeizira presudu i da je onaj bezumnik najvishe bash horejima bio isechen, unishten.

„I chak ovo: kada bi mi predlozhili da napravim shemu Dobrotvorove Mashine, ja bih svakako — svakako — na neki nachin u taj crtezh uneo vashe troheje”, zavrshio sam ja.

Odjednom vidim: kod R — tamne ochi, sive usne.

„Shta vam je?”

„Shta — shta? Nishta... Prosto mi je dosadilo: svugde unaokolo — presuda, presuda. Ne zhelim vishe o tome — eto to je sve. Eto, ne zhelim!”

Namrshtio se, trljao je potiljak — taj svoj koferchic' sa tudjim, meni nepoznatim prtljagom. Pauza. Eto pronashao je neshto u tom koferchic'u, izvadio, odvija; raspakovao je — lakirale su se smehom ochi, skochio je.

„A evo za vash Integral sastavljam... ovo — da! Eto vidite!

Predashnji: usne shljapkaju, prshte, rechi pljushte kao fontana.

Pomislite (’p’ — fontana) — drevna legenda o raju... Pa to je o nama, o sadashnjici. Da! Zamislite se samo. Onim dvoma u raju bilo je dato da biraju: ili srec'a bez slobode — ili sloboda bez srec'e; trec'ega nema. Oni, klipani, izabrali su slobodu — i shta c'ete: jasno — onda su vekovima cheznuli za okovima. Za okovima — shvatite, eto u chemu je svetski bol. Vekovima! I tek smo se mi ponovo dosetili kako da povratimo srec'u... Ne, josh — josh me slushajte! Mi i drevni Bog smo zajedno, za jednim stolom. Da! Pomogli smo Bogu da konachno savlada djavola — pa on je taj koji je gurnuo ljude da pogaze zabranu i okuse ubitachnu slobodu, on — zmija podmukla. A mi nju chizmetinom po glavi — tras! I gotovo: opet raj. I ponovo smo prostodushni, nevini kao Adam i Eva. Nikakve zbrke oko dobra i zla: sve je — vrlo jednostavno, rajski, detinje jednostavno. Dobrotvor, Mashina, Kocka, Gasno Zvono, Chuvari — sve je to dobro, sve je to — velichanstveno, predivno, plemenito, uzvisheno, kristalno chisto. Zato shto to chuva nashu neslobodu — to jest nashu srec'u. Tu bi drevni ljudi pocheli da rasudjuju, nagadjaju, lupaju glavu — etika, neetika... E, lepo: jednom rechju, ovakvu neku rajsku poemicu, a? I pri tom najozbiljniji ton... shvatate? To bi tek bilo, a?”

Kako da ne shvatam. Sec'am se, pomislio sam: ‚ima tako apsurdnu, asimetrichnu spoljashnost i tako pravilno mislec'u glavu.’ I zbog toga mi je tako blizak — meni pravome (ja ipak sebe, predashnjeg, smatram — pravim, sve ovo sadashnje — to je, naravno, samo bolest).

R je, ochigledno, to prochitao meni na chelu, zagrlio me i zasmejao se:

„Ah vi... Adame! Da, uzgred budi recheno, shto se tiche Eve...”

Zavukao je ruku u dzhep, izvadio belezhnicu, prelistava.

„Prekosutra... ne: kroz dva dana — O ima ruzhichasti bon za vas. Kako vi sada sa njom? Kao i pre? Hoc'ete li da ona...”

„Pa da, jasno.”

„Onda c'u joj rec'i. Jer, znate, ona se snebiva... Takav vam je to sluchaj! Mene ona, samo onako, ruzhichasto — bonski, a vas... I nec'ete da kazhete ko je to chetvrti ushao u nash trougao. Ko je — kajte se, greshniche, hajde?”

U meni se podigla zavesa, i — shushtanje svile, zelena flashica, usne... I bezrazlozhno, neumesno — ote mi se (da sam se samo uzdrzhao!):

„Recite mi: da li ste nekada imali prilike da probate nikotin ili alkohol?”

R je skupio usne, pogledao me ispod oka. Savrsheno jasno sam chuo njegove misli:

„Prijatelj si mi — prijatelj... Ali ipak...” I odgovor:

„Kako da ti kazhem? Zapravo — ne. Ali sam znao jednu zhenu...”

„I”, povikao sam ja.

„Kako... vi ste — vi ste takodje sa njom?” naduo se od smeha, zagrcnuo se, i sad c'e da prsne.

Ogledalo je kod mene tako visilo da sam morao preko stola da se ogledam: odavde, iz fotelje, video sam samo svoje chelo i obrve.

I ja — pravi — video sam u ogledalu unakazhenu drhtavu pravu obrvu, i ja pravi — chuo sam divlji, odvratni krik:

„Shta ‚takodje’? Ne: shta je to ‚takodje’? Ne — ja zahtevam.”

Razvuchene crnachke usne. Iskolachene ochi... Ja — pravi — chvrsto sam uhvatio za vrat onog drugog sebe — divljeg, kosmatog, zadihanog. Ja — pravi — rekao sam njemu, R-u:

„Izvinite, za ime Dobrotvora. Sasvim sam bolestan, ne spavam. Ne razumem shta je sa mnom...”

Debele usne su se letimice osmehnule:

„Da — da — da! Razumem — razumem! Sve mi je to poznato... razume se, teoretski. Zbogom!”

Na vratima se okrenuo kao crna lopta — natrag prema stolu, bacio je knjigu na sto:

„Moja poslednja... Namerno sam doneo — umalo da ne zaboravim. Pa zbogom...” ‚p’ me je prsnulo, otkotrljalo se.

Ja sam — sam. Ili, tachnije: nasamo sa onim drugim ‚ja’. Ja sam — u fotelji, i; prekrstivshi noge, iz nekakvog ‚tamo’ sa radoznaloshc'u posmatram kako se ja — bash ja — grchim na krevetu.

Zbog chega smo — eto, zbog chega smo pune tri godine ja i O — zhiveli tako prijateljski — i odjednom sada samo jedna rech o toj, o I... Zar nije sve to ludilo — ljubav, ljubomora — samo u idiotskim drevnim knjigama? I shto je glavno — ja! Jednachine, formule, cifre — i... ovo — nishta ne shvatam! Nishta... Sutra c'u odmah otic'i do R-a i rec'i c'u da...

Nije istina: nec'u otic'i. I sutra, i prekosutra — nikada vishe nec'u otic'i. Ne mogu, nec'u da ga vidim. Kraj je! Nash trougao se — razbio.

Ja sam — sam. Veche. Lagana izmaglica. Nebo je prekriveno mlechnozlatastom tkaninom, kad bih samo znao: shta je tamo — gore? I kad bih znao: ko sam — ja, kakav sam — ja?

Sve mi se chini da c'u ipak ozdraviti, da mogu ozdraviti. Divno sam spavao. Nikakvih snova niti drugih bolesnih pojava. Sutra c'e kod mene doc'i mila O, sve c'e biti jednostavno, pravilno i ogranicheno kao krug. Ne plashim se te rechi — ‚ogranichenost’: rad onog najvisheg shto postoji u choveku — razuma — svodi se bash na neprekidno ogranichavanje beskonachnosti, na delenje vechnosti na pogodne, lako svarljive porcije — diferencijale. Bash u tome i jeste bozhanstvena lepota moje stihije — matematike. I razumevanje bash ove lepote upravo njoj i nedostaje. Uostalom, to je onako — sluchajna asocijacija.

Sve ovo uz ritmichku, metrichku lupnjavu tochkova podzemne zheleznice. U sebi skandiram tochkove — i stihove R-a (njegova jucherashnja knjiga). I osec'am: pozadi, preko ramena, neko se oprezno naginje i zagleda u otvorenu stranicu. Ne okrec'uc'i se, samo jednim krajichkom oka, vidim: ruzhichasta, rashirena krila-ushi, dvostruko izvijenu priliku... on! Nisam hteo da mu smetam i napravio sam se kao da ga ne vidim. Kako se on tu obreo — ne znam: kad sam ulazio u vagon — rekao bih da ga nije bilo.

Ovaj sam po sebi beznachajan dogadjaj narochito je dobro uticao na mene, rekao bih: osnazhio me. Tako je prijatno osec'ati nechije oshtro oko, koje brizhno chuva od najmanje greshke, od najmanjeg netachnog koraka. Neka ovo zvuchi i pomalo sentimentalno, ali mi opet pada na pamet ona ista analogija: andjeli-chuvari o kojima su mashtali drevni ljudi. Kako se mnogo od onoga, o chemu su oni samo sanjali, materijalizovalo u nashem zhivotu.

U trenutku kad sam osetio andjela-chuvara iza ledja, uzhivao sam u sonetu pod nazivom ‚srec'a’. Mislim — nec'u pogreshiti ako kazhem da je to retka stvar po lepoti i dubini misli. Evo chetiri prva reda:

Vechito zaljubljeni dva puta dva,
Vechito spojeni u strasnom chetiri,
Najvatreniji ljubavnici na svetu —
Nerazdvojni dva puta dva...

I dalje sve na tu temu: o mudroj, vechnoj srec'i tablice mnozhenja.

Svaki pravi pesnik je obavezno Kolumbo. Amerika je i pre Kolumba postojala vekovima, ali je samo Kolumbo umeo da je otkrije. Tablica mnozhenja je i pre R-13 postojala vekovima, ali je samo R-13 umeo u netaknutom chestaru cifara da pronadje nov Eldorado. U stvari: ima li igde srec'e mudrije, vedrije nego u ovom predivnom svetu. Chelik — rdja: drevni Bog je stvorio drevnog choveka, tj. sposobnog da greshi — i, prema tome, sam je pogreshio. Tablica mnozhenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada — shvatate li: nikada — ne greshi. I nishta srec'nije ne postoji od cifara koje zhive po skladnim, vechitim zakonima tablice mnozhenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je — jedan; i ta je istina — dva puta dva, i taj istiniti put je — chetiri. I zar ne bi bio apsurd, kad bi ove srec'no, idealno pomnozhene dvojke — pochele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno — o greshci? Za mene je aksioma da je R-13 umeo da uhvati najosnovnije, naj...

Tu sam opet osetio — prvo na svom potiljku, zatim na levom uhu — toplo, nezhno disanje andjela-chuvara. On je, ochigledno, primetio da je knjiga na mojim kolenima — vec' zatvorena, i da su moje misli — daleko. Shta tu ima, ja sam spreman, makar i ovog trenutka da otvorim pred njim stranice svog mozga: to je tako smireno, uteshno osec'anje. Sec'am se: chak sam se okrenuo, uporno, molec'ivo sam mu pogledao u ochi, ali on nije shvatio — ili nije hteo da shvati — ni o chemu me nije pitao... Jedino mi ostaje: da sve ispricham vama, moji nepoznati chitaoci (sad ste mi tako dragi, i bliski, i nedostizhni — kao shto je bio on u tom trenutku).

Ovo je bio moj put: od dela ka celini; deo je — R-13, velichanstvena celina je — nash Institut Drzhavnih Pesnika i Pisaca. Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u ochi sva apsurdnost njihove knjizhevnosti i poezije? Ogromna, velichanstvena snaga umetnichke rechi — trac'ila se potpuno uzalud. Prosto smeshno: svak je pisao shto mu padne na pamet. To je isto tako smeshno i apsurdno kao i chinjenica shto je more kod drevnih ljudi puna 24 chasa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadrzhanih u talasima — odlazili su samo na zagrevanje osec'anja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog shapata talasa — dobili elektriku; od zverke koja shtrca besnu penu — napravili smo domac'u zhivotinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali — nekada divlju — stihiju poezije. Sada poezija nije vishe bezochni slavujev zvizhduk: poezija je — drzhavna sluzhba, poezija je — korist.

Nashe chuvene ‚Matematichke None’: zar bi mogli bez njih u shkoli tako iskreno i nezhno da zavolimo chetiri rachunske radnje? A ‚Trnje’ — taj klasichan primer: Chuvari su — trnje na ruzhi koje chuva nezhni Drzhavni Cvet od grubih dodira... Chije c'e kameno srce ostati ravnodushno kad vidi nevina dechja usta kako tepaju, kao molitvu: Ruzhu zli dechko zgrabi. Trn se u ruku zabi. Nestashko — jao, — jao, plachuc'i je otrchao. A ‚Svakodnevne ode Dobrotvoru’? Ko se nec'e, kad ih prochita, pobozhno pokloniti pred samopozhrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A muchni, crveni ‚Cvetovi Sudskih presuda’? A besmrtna tragedija ‚Zakashnjenja na posao’? A priruchna knjiga ‚Stanice o polnoj higijeni’?

Chitav zhivot, u svoj svojoj slozhenosti i lepoti — zauvek je iskovan u zlato rechi.

Nashi pesnici vishe ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehanichkog marsha Fabrike Muzichkih instrumenata; njihova je lira — jutarnje shushtanje elektrichnih chetkica za zube i stravichni tresak varnica Dobrotvorovoj Mashini, i velichanstveni eho himne Jedinstvenoj Drzhavi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noc'nog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva chujni shapat ulichnih membrana.

Nashi su bogovi ovde, dole, s nama — u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo — mi smo postali kao bogovi. I mi c'emo, moji neznani planetarni chitaoci, doc'i k vama da bismo vash zhivot uchinili bozhanstveno razumnim i tachnim, kao shto je nash...

Probudio sam se pred zoru, — u ochi ruzhichasti, chvrsti svod. Sve je dobro, okruglo. Doveche c'e doc'i O. Ja sam, bez sumnje, vec' zdrav. Osmehnuo sam se, zaspao.

Jutarnje zvonce — ustajem — i sasvim drugo: kroz stakla tavanice, zidova, svugde na svakom mestu, skroz naskroz — magla. Ludilo oblaka sve je tezhe — i lakshe, i blizhe, i vishe nema granica izmedju zemlje i neba, sve leti, kopni, pada, nemash se za shta uhvatiti. Vishe nema kuc'a: stakleni zidovi su se rasplinuli u magli, kao sitni kristali soli u vodi. Ako se pogleda sa trotoara — tamne figure ljudi u kuc'ama — kao uravnotezhene chestice u koshmarnom, mlechnom rastvoru — vise nisko, i gore, i josh vishe — na desetom spratu. I sve se pushi — mozhda nekakav nechujni besni pozhar.

Tachno u 11.45: namerno sam tada pogledao na sat — da bih se uhvatio za cifre — da bi me spasile makar cifre. U 11.45, pre no shto c'u poc'i na uobichajene, u skladu sa Satnom Tablicom, fizichke radove, navratio sam u svoju sobu. Odjednom telefon, glas — duga, usporena igla u srce:

„Aha, vi ste kod kuc'e? Vrlo mi je milo. Chekajte me na uglu. Otic'i c'emo... da, videc'ete kuda.”

„Vi odlichno znate: ja sada idem na posao.”

„Vi odlichno znate da c'ete uraditi onako kako vam ja kazhem. Do vidjenja.”

Kroz dva minuta... sam stajao na uglu. Treba joj pokazati da mnome upravlja Jedinstvena Drzhava, a ne ona. „Onako kako vam ja kazhem...” I josh je uverena: osec'a se po glasu. E sad c'u s njom da porazgovaram kao shto treba...

Sive, od vlazhne magle izatkane unife egzistirale su u uzhurbanosti pored mene samo za jedan trenutak i neochekivano se rastvarale u magli. Nisam se odvajao od sata, bio sam — oshtra, drhtava sekundara. Osam, deset minuta... Tri, dva do dvanaest...

Naravno. Na rad sam vec' zakasnio. Kako je mrzim. Ali je trebalo da joj pokazhem...

Na uglu u beloj magli — krv — rez oshtrim nozhem — usne.

„Ja sam vas, izgleda, zadrzhala. Uostalom, svejedno. Sad vam je vec' kasno.”

Kako je ja... uostalom, da: vec' je kasno.

C'utec'i sam gledao na usne. Sve su zhene — usne, samo usne. Nechije ruzhichaste, elastichno okrugle; obruch, nezhna ograda od celog sveta. I ove: pre jednog trena nisu postojale, i tek ovog trenutka — nozhem — i josh kaplje slatka krv.

Blizhe — priljubila mi se uz rame — i mi smo jedno, iz nje se preliva u mene — i ja znam: tako treba. Znam svakim nervom, svakom dlachicom, svakim do bola slatkim otkucajem srca. I kakva radost pokoriti se tome treba. Verovatno se komad gvozhdja isto tako radosno pokorava neizbezhnom, egzaktnom zakonu — i upija se u magnet. Verovatno se kamen bachen uvis za trenutak koleba — a onda strmoglavce nanizhe, na zemlju. Verovatno i chovek, posle agonije, najzad treba da udahne poslednji put — i da umre.

Sec'am se: osmehnuo sam se rasejano i bez ikakve veze rekao:

„Magla je... gusta.”

„Ti volish maglu?”

To drevno, davno zaboravljeno ‚ti’, ‚ti’ gospodara robu — ushlo je u mene oshtro, lagano: pa ja sam rob, i to je — takodje potrebno, takodje dobro.

„Da, dobro...” rekao sam sebi glasno. A onda njoj: „Ja mrzim maglu. Bojim se magle.”

„Znachi — volish. Bojish se — jer je to jache od tebe, mrzish — zato shto se bojish, volish — zato shto ne mozhesh da pokorish. Jer se samo i mozhe voleti ono shto je nepokorno.”

Da, to je tako. I bash zbog toga — bash zbog toga ja...

Mi smo ishli udvoje — a jedno. Negde u daljini kroz maglu, jedva chujno je pevalo sunce, sve se punilo elastichnim, bisernim, zlatastim, ruzhichastim, crvenim. Chitav svet je — jedinstvena neobuhvatna zhena, i mi smo — u samoj njenoj utrobi, mi se josh nismo rodili, mi radosno sazrevamo. I meni je jasno, nepobitno jasno: sve je za mene: sunce, magla, ruzhichasto, zlatasto — za mene je sve to...

Nisam pitao kuda idemo. Svejedno: samo da se ide, ide, sazreva, sve elastichnije puni...

„Dakle...” I se zaustavila na vratima. „Ovde danas dezhura bash jedan... O njemu sam govorila onda u Drevnoj Kuc'i.”

Ja sam izdaleka, samo ochima, oprezno chuvajuc'i ono shto sazreva — prochitao tablu: ‚Medicinski Biro’. Sve sam shvatio.

Staklena, soba puna zlataste magle. Staklene police sa sharenim flashama, teglama. Kablovi. Plavichaste iskre u cevima.

I chovechuljak — veoma tanan. Sav je kao izrezan od hartije i bilo kako da se pokrene — svejedno, on ima samo profil, veoma izoshtren: sevajuc'a oshtrica — nos, usne — makaze.

Nisam chuo shta mu je govorila I: gledao sam kako je govorila — i osec'ao: osmehujem se nezadrzhivo, blazheno. Sevnule su oshtricama — makaze usne, i doktor je rekao:

„Tako, tako. Shvatam. Najopasnija bolest — ja ni za shta opasnije ne znam...” zasmejao se, tananom papirnatom rukom je brzo neshto napisao i dao listic' I; napisao drugi — dao meni.

To su bila uverenja da smo bili — bolesni, da ne mozhemo ic'i na posao. Ja sam krao svoj posao od Jedinstvene Drzhave, ja sam — lopov, ja sam — pod Mashinom Dobrotvora. Ali to je od mene — daleko, ravnodushan sam, kao da je u knjizi... Uzeo sam listic' ne kolebajuc'i se ni trenutka; ja — moje ochi, usne, ruke — ceo ja sam znao: tako mora da bude.

Na uglu, u polupraznoj garazhi uzeli smo aero. I je opet, kao onda, sela za volan, pomakla ruchicu na ‚napred’ odvojili smo se od zemlje, zaplovili. I za nama je zaplovilo sve: ruzhichasto-zlatasta magla; sunce; tanani, oshtri profil lekara — sad odjednom tako drag i blizak. Ranije je sve bilo oko sunca; sada sam znao da je sve oko mene — lagano, blazheno, sa zatvorenim ochima...

Starica je na ulazu Drevne Kuc'e. Draga, zarasla, sa zracima — borama: usta. Verovatno su bila zarasla u toku svih ovih dana — i tek su se sad otvorila, osmehnula.

„A-a, nevaljalica! Umesto da radi kao svi... pa dobro, dobro! Ako neshto bude — ja c'u onda dotrchati, rec'i...”

Teshka, shkripava, neprozrachna vrata su se zatvorila i u istom trenutku srce se shiroko, bolno rastvorilo — josh shire: — shirom. NJene su usne — moje, ja sam pio, pio, odmicao se, c'utec'i gledao u ochi shirom otvorene na mene — i opet...

Polumrak soba, plavo, zhuto kao shafran, tamnozeleni safijan, zlatasti osmejak Bude, svetlucanje ogledala. I — moj stari san, tako mi je sad shvatljiv: sve je natopljeno zlatasto-ruzhichastim sokom, i sad c'e se preliti preko ivice, shtrcnuc'e...

Sazrelo je. I neizbezhno kao gvozhdje i magnet, sa slatkom pokornoshc'u po egzaktnom neminovnom zakonu — ulio sam se u nju. Nije bilo ruzhichastog bona, nije bilo rachunice, nije bilo Jedinstvene Drzhave, nije bilo mene. Bili su samo nezhno- oshtri, stisnuti zubi, bile su zlataste ochi, shirom na mene otvorene — i kroz njih sam lagano ulazio unutra, sve dublje. I tishina — samo u uglu — iza hiljade milja kaplju kapi u umivaoniku i ja sam — vasiona, i od kapi do kapi su — ere, epohe...

Prebacivshi preko sebe unifu, nagao sam se prema I i ochima je upijao u sebe poslednji put.

„Ja sam znala da c'e ovo ovako... Ja sam znala tebe...” rekla je I, vrlo tiho. Brzo je ustala, obukla uniformu i svoj svakidashnji oshtri osmeh-ujed.

„Dakle, pali andjeo. Sad ste propali. Zar se ne bojite? E, pa, do vidjenja! Sami c'ete se vratiti. U redu?”

Otvorila je krilo ormana sa ugradjenim ogledalom; preko ramena — na mene, chekala je. Poslushno sam izashao. Tek shto sam prekorachio prag — odjednom sam osetio potrebu da se ramenom pribije uz mene — samo za tren ramenom, nishta vishe.

Pojurio sam natrag — u onu sobu gde je ona (verovatno) josh zakopchavala unifu pred ogledalom, utrchao — zastao. Evo — jasno vidim — josh se njishe starinska alka na kljuchu u vratima ormana, a I — nema. Ona nije mogla nikuda da ode — izlaz iz sobe je samo jedan — a nje ipak nema. Pretrazhio sam sve, chak sam otvorio orman i tamo opipao sharene, starinske haljine: nigde nikog...

Meni je nekako neprijatno, planetarni moji chitaoci, da vam pricham o tom potpuno neverovatnom dogadjaju. Ali shta da se radi kad je sve bilo upravo tako. I zar chitav dan, od ranog jutra, nije bio pun neverovatnosti, zar sve ne lichi na onu drevnu bolest snovidjenja? A ako je tako — zar onda nije svejedno: jedan apsurd vishe ili manje? Osim toga, ubedjen sam: pre ili posle svaki apsurd c'u uspeti da ukljuchim u nekakav silogizam. To me umiruje, nadam se da c'e umiriti i vas.

...Kako mi je puno srce! Kad biste samo znali: kako mi je puno srce!

Josh o jucherashnjem. Lichno vreme pred spavanje bilo mi je zauzeto i nisam mogao juche da belezhim. Ali u meni je sve to — kao isklesano, pa zbog toga nekako narochito — i mora biti da je zauvek — taj neizdrzhljivo-hladni pod...

Uveche je trebalo kod mene da dode O — to je bio njen dan. Sishao sam kod dezhurne da uzmem dozvolu za roletne.

„Shta je to s vama?” upitao je dezhurni. „Vi ste nekako danas...” „Ja... ja sam bolestan...”

U sushtini, to je bila istina: ja sam, naravno, bolestan. Sve je to bolest. I odmah sam se setio: da, pa naravno, uverenje... Opipao sam u dzhepu: evo ga — shushti. Znachi — sve je bilo, sve je stvarno bilo...

Pruzhio sam dezhurnom hartiju. Osec'ao sam kako mi gore obrazi; ne gledajuc'i video sam: dezhurni me zachudjeno posmatra...

Najzad — 21½. U sobi levo — spushtene roletne. U sobi desno — vidim suseda: nad knjigom je — njegova chvornovata c'ela je sva u ispupchenjima, a chelo — ogromna, zhuta parabola. Ja teshko hodam, hodam: kako c'u — posle svega — sa njom, sa O? I zdesna — jasno osec'am na sebi pogled, jasno vidim bore na chelu — niz zhutih, nerazgovetnih redova; i zbog nechega mi se chini: ovi su redovi zbog mene.

U chetvrt do 22 u sobi kod mene — radostan ruzhichasti vihor, chvrst obruch ruzhichastih ruku oko mog vrata. I evo osec'am: obruch je sve slabiji — slabiji — razmakao se — ruke su se opustile...

„Vi niste onaj, vi niste predjashnji, vi niste moj!”

„Kakva je to besmislena terminologija ‚moj’. Ja nikada nisam bio...” i zapeo sam: palo mi je na pamet — ranije nisam bio, to je sigurno ali sada... Jer ja sad ne zhivim u nashem razumnom svetu, nego u drevnom, bunovnom, u svetu koren iz minus jedan.

Roletne padaju: tamo, iza zida, desno, susedu knjiga pada sa stola na pod, i kroz poslednju, trenutnu, usku pukotinu izmedju roletne i poda — vidim: zhuta ruka je dohvatila knjigu, a u meni: iz sve snage bih se uhvatio za tu ruku...

„Mislila sam — htela sam da vas sretnem danas na shetnji. Imam mnogo — treba tako mnogo da vam...”

Draga, jadna O! Ruzhichasta usta — ruzhichasti polumesec sa roshchic'ima nanizhe. Pa ja joj ne mogu isprichati sve shto je bilo — makar i zato shto c'e je to uchiniti sauchesnicom mojih zlochina; jer ja znam, ona nec'e imati snage da podje u Biro Chuvara i, dakle...

O je lezhala. Ja sam je lagano ljubio. LJubio sam tu naivnu bucmastu boricu na nadlanici, modre ochi su bile zatvorene, ruzhichasti polumesec se lagano rascvetavao, otvarao — i ja sam je ljubio celu.

Odjednom jasno osec'am: do koje je mere sve prazno, upushteno. Ne mogu, ne ide. Treba — a ne ide. Usne su mi se odjednom ohladile...

Ruzhichasti polumesec je zadrhtao, smrkao se, zgrchio. O je prebacila preko sebe c'ebe, zamotala se — licem u jastuk...

Sedeo sam na podu pored kreveta — kakav ochajno hladan pod — sedeo sam c'utec'i. Nepodnoshljiva hladnoc'a odozdo — sve se navishe penje, penje. Verovatno je isto tako c'utljiva hladnoc'a tamo, u modrim, nemim medjuplanetarnim prostorima.

„Shvatite: nisam je hteo...” mrmljao sam... „Ja sam se iz sve snage...”

To je istina: ja, pravi ja — nisam hteo. A ipak: kojim rechima da joj kazhem. Kako da joj objasnim da gvozhdje nije htelo, ali je zakon — neizbezhan, egzaktan...

O je podigla lice sa jastuka i ne otvarajuc'i ochi rekla:

„Odlazite”, ali od suza se chulo ‚otlasite’ — i eto zbog nechega mi se urezala u pamet ta besmislena sitnica.

Sav prozhet hladnoc'om, ceptec'i, izashao sam u hodnik. Onamo iza stakla — lagani, jedva primetni maglichasti dim. A pred noc' c'e se on sigurno opet spustiti, pritisnuc'e svom snagom. Kakva li c'e biti noc'?

O je c'utec'i promakla pored mene, prema liftu — lupila su vrata.

„Chekaj”, viknuo sam: bilo mi je strashno.

Ali, lift je vec' zujao nanizhe, nanizhe, nanizhe...

Ona mi je otela R-a. Ona mi je otela O.

Pa ipak, pa ipak...

Samo shto sam ushao u heling gde se gradi Integral — kad u susret Drugi Graditelj. Lice mu je kao i uvek: okruglo, belo, fajansno — tanjir, i pricha — sluzhi na tanjiru neshto neizdrzhljivo ukusno:

„Vi ste izvoleli bolovati, a ovde bez vas, bez shefa juche, mozhe se rec'i, odigrao se dogadjaj.”

„Dogadjaj?”

„Pa da! Zvonce, zavrshili smo, iz helinga su pocheli sve da propushtaju — i zamislite: kontrolor je ulovio nenumerisanog choveka. Kako je on ovde dospeo — ne mogu da shvatim. Odveli su ga u Operaciono. Tamo c'e iz njega, golubic'a, izvuc'i, kako i zashto...” (osmeh — sladak).

U Operacionom rade nashi najbolji i najiskusniji lekari, pod direktnim rukovodstvom samog Dobrotvora. Tamo su razne naprave, a shto je najglavnije, chuveno Gasno Zvono. To je u sushtini starinski shkolski eksperiment: mish se stavi pod stakleni poklopac; vazdushnom pumpom vazduh se pod poklopcem razredjuje sve vishe... I tako dalje. Samo, naravno, Gasno Zvono je daleko savrsheniji aparat — sa upotrebom razlichitih gasova, i onda — ovde, naravno, nije izrugivanje nad malom nezashtic'enom zhivotinjom, ovde je visoki cilj — briga o bezbednosti Jedinstvene Drzhave, drugim rechima — o srec'i miliona. Otprilike pre jedno pet stotina godina, kad se rad u Operacionom tek organizovao, nashli su se glupaci koji su Operaciono uporedjivali sa drevnom inkvizicijom, ali to je tako besmisleno kao kad bismo izjednachavali hirurga koji vrshi traheotomiju i razbojnika sa velikog druma: obojici je u rukama, mozhda, jedan te isti nozh, oba rade jedno te isto — seku grlo zhivom choveku. A ipak je jedan — dobrotvor, drugi je — zlochinac, jedan je sa znakom +, drugi je sa znakom -...

Sve je to suvishe jasno, sve je to u jednoj sekundi, u jednom obrtu logichke mashine, a onda su u istom momentu zupci zakachili minus — i eto, gore je vec' neshto drugo: josh se njishe alka na ormanu. Vrata su, ochigledno, tek zalupljena — a nje, I, nema: ishchezla je. To mashina nikako nije mogla da prebaci. San? Ali ja josh i sad osec'am: nerazumljivi, slatki bol u desnom ramenu — priblizhivshi se uz desno rame, I je — naporedo sa mnom u magli. „Ti volish maglu?” Da, i maglu... sve volim, i sve shto je elastichno, novo, zapanjujuc'e, sve je lepo.

„Sve je lepo”, glasno sam rekao.

„Lepo?” okruglo su se izbechile fajansne ochi. „To jest, shta tu ima lepo? Ako je tom nenumerisanom poshlo za rukom... znachi, oni su — svugde, unaokolo, sve vreme, oni su ovde, oni su — kod Integrala oni...” „Ma ko su to oni?”

„A otkud ja znam ko su. Ali ih osec'am — shvatate li? Sve vreme.”

„A da li ste chuli: kao da su izmislili nekakvu operaciju — odstranjuju fantaziju?” (Stvarno, ovih dana sam tako neshto chuo).

„Pa znam. Kakve veze to ima sa ovim?”

„Prosto takve, shto bih ja, da sam na vashem mestu — poshao i zamolio da mi izvrshe tu operaciju.”

Na tanjiru se ochigledno pojavilo neshto kiselo kao limun. Dragi moj — uvredljivom mu se uchinila daleka aluzija da mozhda on ima fantaziju... Uostalom, shta tu ima da prichamo: pre nedelju dana, verovatno, i ja bih se takodje uvredio. A sada — sad ne: zato shto znam da je imam — da sam bolestan. Znam josh i ovo — ne zhelim da ozdravim. Eto ne zhelim, i to ti je. Popeli smo se staklenim basamcima. Sve je — tamo dole pod nama — lezhalo kao na dlanu...

Vi, koji chitate ove beleshke — bez obzira ko ste, ali nad vama je sunce. I, ako ste nekada bili ovako bolesni kao ja sada — onda znate kakvo je — kakvo mozhe da bude — jutarnje sunce; vi znate ovo ruzhichasto, prozrachno, toplo zlato. I sam vazduh je gotovo ruzhichast, i sve je prozheto nezhnom sunchanom krvlju, sve je zhivo: zhivo je i mekano je kamenje; zhivo je i toplo gvozhde; zhivi su, i svi do jednog, osmehuju se — ljudi. Mozhe da se desi da kroz sat — sve ishchezne, kroz sat — da pokapa ruzhichasta krv, ali zasad — zhivo je sve. I gledam: neshto se preliva i pulsira u steklenim bokovima Integrala; gledam: Integral misli o svojoj velikoj i strashnoj buduc'nosti, o teshkom teretu neizbezhne srec'e, koji c'e on poneti tamo gore, vama, nepoznatima vama koji vechito trazhite a nikada ne nalazite. Vi c'ete nac'i, vi c'ete biti srec'ni, — vi ste obavezni da budete srec'ni i nec'ete dugo chekati.

Trup Integrala je skoro gotov: elegantan, izduzhen elipsoid od nasheg stakla — vechnog kao zlato, elastichnog kao chelik. Video sam: iznutra uz stakleno telo prichvrshc'uju poprechna rebra — remenjache, uzduzhna — uzduzhnice; na krmi su postavili postolje za gigantski raketni motor. Svake 3 sekunde — eksplozija; svake 3 sekunde eksplozija; svake tri sekunde snazhni rep Integrala c'e bljuvati plamen i gasove u vasionski prostor — i juric'e, juric'e — ogromni Timur-Lenk srec'e...

Video sam: po Tejloru, odmereno i brzo, po taktu, kao poluge jedne ogromne mashine, savijali su se ljudi, ispravljali, i opet nanizhe povijali. U njihovim rukama su blistale cevi: vatrom su sekli, vatrom su lepili staklene zidove, uglove, rebra, shipove. Video sam, kako su se po staklenim shinama, lagano rulala prozrachna staklena chudovishta dizalice, i kako su se isto onako kao i ljudi poslushno povijali, naginjali, doturali unutra, u utrobu Integrala svoje terete. I to je bilo jedno isto: ochovecheni, savrsheni ljudi. Bila je to najvisha, potresna lepota, harmonija, muzika... Brzhe — dole, k njima, s njima!

I eto — rame uz rame, sliven s njima, zahvac'en chelichnim ritmom... Ravnomerni pokreti: gipko okrugli, rumeni obrazi; kao ogledala, nepomrachena bezumljem misli — chela. Plivao sam po moru slichnom Ogromnom ogledalu. Odmarao sam se.

I odjednom se jedan spokojno okrenu meni:

„Kako je: nije loshe, je l’ vam bolje danas?” „Zashto bolje?”

„Pa — niste bili juche. Mi smo vec' mislili — da je neshto odistinski opasno...” Sija mu chelo, osmeh detinji, bezazlen, nevin.

Krv mi je udarila u lice. Nisam mogao — nisam mogao da lazhem te ochi. C'utao sam, tonuo...

Gore se kroz otvor provuklo, sijajuc'i okruglom belinom fajansno lice.

„Ej, D-503! Molim vas ovamo! Ovde smo, shvatate li, dobili tvrd okvir sa podupirachima u kome momenti ojachavaju konstrukciju u kvadratnom odnosu.”

Ne saslushavshi ga, glavachke sam potrchao k njemu gore — sramno sam se spasavao bekstvom. Nisam imao snage da podignem ochi — sve mi je pred ochima titralo od blistavih, staklenih stepenica pod nogama, i sa svakom stepenicom: sve je beznadezhnije; meni zlochincu, zatrovanom — ovde nije mesto. Nikada se vishe nec'u uliti u precizni mehanichki ritam, nec'u ploviti po moru mirnom kao ogledalo. Ja c'u vechito da gorim, da se kidam, da trazhim sklonishte, bilo gde da sklanjam ochi — vechito, dok najzad ne nadjem snage da prodjem i...

I ledena iskra — skroz-naskroz shto se mene tiche — ako; shto se mene tiche — svejedno: ali morac'e se i o njoj, i nju takodje... Izashao sam kroz otvor na palubu i zaustavio se: ne znam kud c'u sad, ne znam zashto sam doshao ovamo. Pogledao sam gore. Tamo se sunce, izmucheno od popodneva, mutno dizalo. Dole je bio — Integral, sivostaklast, mrtav. Ruzhichasta krv je istekla, meni je jasno da je sve to — samo moja fantazija, da je sve ostalo kao i pre, a u isto vreme jasno mi je...

„503, shta vam je, jeste li gluvi? Zovem vas, zovem... Shta je s vama?” To Drugi Graditelj — pravo meni u uho: mora biti da vec' odavno viche.

Shta je sa mnom? Izgubio sam komandnu palicu. Motor iz sve snage zuji, aero drhti i juri, ali komandne palice nema — i ja ne znam kud jurim: nanizhe — i istog trenutka o zemlju, ili navishe — u sunce, u vatru shto tako besomuchno zhezhe...

Nisam belezhio nekoliko dana. Ne znam koliko: svi su dani — jedan. Svi su dani — jedne boje — zhute, kao isusheni, zazhareni pesak, i ni trunke senke, ni kapi vode, i po zhutom pesku bez kraja. Ja ne mogu bez nje — a ona, otkad je tako neshvatljivo ishchezla u Drevnoj Kuc'i...

Od tog dana sam je video samo jednom za vreme shetnje. Pre dva, tri, chetiri dana — ne znam: svi su dani — jedan. Promakla je, za trenutak je ispunila zhut, prazan svet. S njom pod ruku — njoj do ramena — dvostruki S, i veoma tanki papirnati doktor, i neko chetvrti — zapamtio sam samo njegove prste: izletali su iz rukava unife kao snopovi zrakova — neobichno tanki, beli, dugi. I je podigla ruku, mahnula mi; I se preko glave sagla prema onome sa prstima — zracima. Uchinilo mi se da chujem rech Integral: sve chetvoro su se okrenuli prema meni; i vec' su se izgubili u sivoplavichastom nebu, i ponovo — zhut, isushen i put.

Tog dana uveche ona je imala ruzhichasti bon za mene. Stajao sam pred numeratorom — i s nezhnoshc'u, s mrzhnjom, preklinjao sam ga da shkljocne, da bi se u belom prorezu pojavila shto pre: I-330. Treskala su vrata, izlazili su iz lifta bledi, visoki, ruzhichasti, crmpurasti; unaokolo su padale roletne. NJe nije bilo. Nije doshla.

I mozhda, bash u ovom trenutku, tachno u 22, dok ja ovo pishem — ona se isto onako, zatvorivshi ochi, pribija uz nekoga ramenom, i isto mu onako govori: „Volish li me?” Kome? Ko je on? Ovaj sa zracima-prstima, ili onaj R debelih usana shto shtrca? Ili S?

S... Zashto sve vreme za sobom chujem njegove ravne, shljapkave, kao po barama, korake? Zashto je on sve ovo vreme iza mene — kao senka? Napred, sa strane, pozadi, sivoplavichasta, dvodimenzijalna senka: preko nje prelaze, po njoj gaze, ali ona je — sve vreme verno ovde, naporedo sa mnom, privezana nevidljivom pupchanom vrpcom. Mozhda je ta pupchana vrpca ona — I? Ne znam. Ili je, mozhda, njima Chuvarima, vec' poznato da ja...

Shta biste radili kad bi vam rekli: vasha vas senka vidi, sve vreme vas vidi. Shvatate li? Odjednom — imate neobichno osec'anje: ruke su tudje, smetaju, i ja hvatam sebe na onome shto je apsurdno, shto nije u taktu s koracima, mashem rukama. Ili odjednom — moram da se okrenem, a da se okrenem ne mogu, ni po koju cenu, vrat mi je — prikovan. I ja trchim, trchim sve brzhe, i ledjima osec'am: za mnom je sve brzha senka, i od nje — nigde, nigde...

U svojoj sobi sam — najzad sam. Ali ovde je neshto drugo: telefon. Opet uzimam slushalicu: „Da, I-330, molim.” I ponovo u slushalici — lagani shum, nechiji koraci, u hodniku — pored vrata njene sobe, i c'utanje... Bacam slushalicu — i ne mogu, ne mogu vishe. Onamo — k njoj.

To je bilo juche. Otrchao sam tamo i ceo sat, od 16 do 17, lutao sam oko kuc'e gde je ona zhivela. Pored mene, naporedo sa mnom, brojevi. U taktu su se slivale hiljade nogu, ljuljajuc'i se milionskonogi levijatan je plivao pored mene. A ja sam — sam, bura me je izbacila na pusto ostrvo, i trazhim, samo ochima trazhim po sivoplavichastim talasima.

Odjednom, odnekud — oshtri podsmeshljivi ugao obrva izvijenih prema slepoochnicama, i tamni prozori ochiju, a tamo — unutra — gori kamin, krec'u se nechije senke. I ja c'u pravo tamo, unutra, i rec'i c'u joj ‚ti’ — obavezno ‚ti’: „Ti znash — ja ne mogu bez tebe. Onda zashto?”

Ali ona — c'uti. Odjednom chujem tishinu, odjednom chujem — Fabriku Muzichkih instrumenata, i shvatam vec' je proshlo 17, svi su davno otishli, ja sam — sam, ja sam — zakasnio. Unaokolo — staklena, oblivena zhutim suncem pustinja. Ja vidim: kao u vodi: — u staklenoj povrshini obesheni su nogama navishe, izokrenuti, blistavi zidovi; i izokrenuto, kao na podsmeh, nogama navishe — obeshen sam ja.

Moram shto pre, ovog trenutka — u Medicinski Biro da dobijem uverenje da sam bolestan, inache c'e me uzeti i... A mozhda c'e to biti i najbolje. Ostati tu i mirno chekati dok me ne primete, dopreme u Operaciono — bolje je odjednom sve svrshiti, sve odjednom iskupiti.

Lagani shushanj, i preda mnom je — dvostruko izvijena senka. Ne gledajuc'i, osec'ao sam kako se brzo ushrafljuju u mene dva sivochelichna svrdla, osmehnuo sam se iz sve snage i rekao — neshto se moralo rec'i:

„Ja... ja moram u Medicinski Biro.”

„Shta c'ete tamo? Pa shto vi stojite ovde?”

Besmisleno izokrenut, obeshen za noge — c'utao sam, crvenec'i od stida.

„Podjite sa mnom”, strogo je rekao S.

Pokorno sam poshao, mashuc'i nepotrebnim, tudjim rukama. Ochi nisam mogao da podignem, chitavo vreme sam ishao po chudnom, sa glavom nanizhe — svetu: nekakve mashine — sa donjim delom navishe, i ljudi-antipodi, prilepljeni nogama za tavanice, i josh nizhe — okovano u debelo staklo kaldrme — nebo. Sec'am se: bilo mi je krivo vishe od svega shto sam poslednji put u zhivotu video ovako, izokrenuto, a ne stvarno. Ali ochi da podignem nisam mogao.

Zaustavili smo se. Ispred mene — stepenice. Jedan korak — i vidim: figure u belim lekarskim mantilima, ogromno nemo Zvono...

Sa naporom, sa nekakvim spiralnim dovodom, najzad sam odvojio ochi od stakla pod nogama — i odjednom su mi u lice prsnula zlatna slova ‚Medicinsko’... Zashto me je doveo ovamo, a ne u Operaciono, zashto me je poshtedeo — na to u ovom trenutku nisam chak ni pomislio: jednim skokom — preko basamaka, chvrsto sam zalupio vrata za sobom — i odahnuo. Osec'am: kao da od ranog jutra nisam disao, kao da nije kucalo srce — i tek sam sad prvi put udahnuo, tek sam sad opustio branu u grudima...

Dvojica su: jedan — nizak, kratkonog — ochima je kao na rogove, nabadao pacijente, i drugi — veoma tanak, blistave makaze-usne, oshtrica-nos... Onaj isti.

Jurnuo sam prema njemu, kao prema rodu rodjenom, pravo na oshtricu — neshto o nesanici, snovima, senci, zhutom svetu. Makaze-usne su sevale, osmehivale se.

„Loshe stoje vashe stvari! Ochigledno se kod vas formirala dusha.”

Dusha? Ta chudna, drevna, odavno zaboravljena rech. Mi smo ponekad govorili ‚kao jedna dusha’, ‚ravnodushno’, ‚dushegub’, Rech ‚dushegub’ je ostavljena u tekstu zbog ‚dushe’, inache ona u ruskom jeziku znachi ‚ubica’; prim. prev. ali dusha...

„To je... vrlo opasno”, promrmljao sam.

„Neizlechivo”, odsekle su makaze.

„Ali... pravo rec'i, u chemu je sushtina? Ja nekako... nemam predstavu.”

„Vidite... kako da vam to... Pa vi ste matematichar?”

„Da.”

„Evo ovako — ravan, povrshina, eto to je ogledalo. A na povrshini smo vi i ja, eto — vidite, i zhmirkamo ochima zbog sunca, i ova modra elektrichna iskra u cevi, a to je promakla senka aera. Samo na povrshini, samo za trenutak. Ali zamislite — od nekakve vatre ta se neprirodna povrshina odjednom razmekshala, i vishe nishta ne klizi po njoj — sve prodire unutra, onamo, u taj ogledalski svet, u koji mi sa radoznaloshc'u zavirujemo, kao deca — deca uopshte nisu tako glupa, uveravam vas. Povrshina je postala zapremina, postala telo, svet, a ono u ogledalu — u vama — to je sunce, i vihor propelera od aera, i vashe uzdrhtale usne, i josh nechije. I shvatate li: hladno ogledalo odrazhava odbija; a ovo — upija, i od svega je trag — zauvek. Jednom jedva primetna borica na nechijem licu — i vi je vec' imate zauvek: jednom ste chuli: pala je u tishini pak — i vi chujete sad...”

„Da, da, bash...” uhvatio sam ga za ruku. Ja sad chujem: iz — slavine na umivaoniku — lagano kaplju kapi u tishinu. I ja sam znao da je to — zauvek. Ali ipak, zashto odjednom dusha? Nisam je imao, nisam je imao — a odjednom... Zashto je niko nema, a ja...

Josh chvrshc'e sam ga stegao za tananu ruku: jezivo bi mi bilo da izgubim pojas za spasavanje.

„Zashto? A zashto nemamo perje, nemamo krila — nego samo lopatice — podlogu za krila? Pa zato shto su nam krila vishe nepotrebna — postoji aero, krila bi nam samo smetala. Krila su — za letenje, a mi nemamo vishe kud: mi smo — doleteli, mi smo — nashli. Zar nije tako?”

Zbunjeno sam potvrdio glavom. On me je pogledao, oshtro se zasmejao, lancetno. Onaj drugi je chuo, kratkonogo je dotrupkao iz svog kabineta, ochima je pokachio na rogove mog tananog doktora, i potkachio mene.

„U chemu je stvar? Kako: dusha? Dusha, kazhete? Djavo c'e ga znati! Tako c'emo mi brzo i do kolere doc'i. Govorio sam vam (tananog na rogove) — ja sam vam govorio: treba svima — svima fantaziju... Ekstirpirati fantaziju. Ovde samo hirurgija, jedino hirurgija.”

Nabio je ogromne rendgenove naochari, dugo je obilazio i zagledao kroz kosti lobanje u moj mozak; neshto je zapisivao u belezhnicu.

„Izvanredno, izvanredno interesantno! Slushajte: da li biste se slozhili... da vas stavimo u shpiritus? To bi za Jedinstvenu Drzhavu bilo izvanredno... to bi nam pomoglo da sprechimo epidemiju... Ako vi, razume se, nemate neke narochite razloge...”

„Vidite li”, rekao je on, „broj D-503 je graditelj Integrala, i ubedjen sam — da bi to narushilo...”

„Ah”, promrmljao je ovaj i otrupkao nazad u svoj kabinet.

Ostali smo nasamo. Papirnata ruka se lagano, nezhno spustila na moju ruku, profilno lice se priblizhilo meni; shapnuo je:

„Otkric'u vam jednu tajnu — to nemate samo vi. Moj kolega ne govori uzalud o epidemiji. Deder, setite se, zar vi sami niste primec'ivali kod nekog neshto slichno — neshto vrlo slichno, vrlo blisko...” netremice me je gledao. Na shta on aludira — na koga? Da nije...

„Slushajte...” skochio sam sa stolice.

Ali on je vec' glasno pocheo da govori o nechem drugom:

„...A od nesanice, od tih vashih snova — mogu vam jedino posavetovati: vishe peshachite. Eto, odluchite se i od sutra ujutru shetajte... makar do Drevne Kuc'e.” Opet me je probo ochima, osmehujuc'i se najsuptilnije. I uchinilo mi se; potpuno sam jasno video zavijeno u tananu tkaninu toga osmeha rech-slovo, — ime, jedino ime... Ili je to opet samo fantazija?

Jedva sam sachekao da mi napishe uverenje o bolesti za danas i za sutra; josh jednom sam mu, c'utec'i, chvrsto stegao ruku i istrchao napolje.

Srce je — lako, brzo, kao aero, i nosi me, nosi uvis. Znao sam: sutra — nekakva radost. Kakva?

Potpuno sam zbunjen. Juche, onog istog trenutka kad sam mislio da se vec' sve zamrsilo, da su nadjeni svi iksovi — u mojoj jednachini su se pojavile nove nepoznate.

Pochetak koordinata je u chitavoj toj istoriji — naravno Drevna Kuc'a. Iz te tachke su — ose: X-ova, I-ova, Z-ova, na kojima je za mene odskora sagradjen chitav svet. Po osi X-ova (Bulevaru 59) ishao sam peshice ka pochetku koordinata. U meni je jucherashnjica kao shareni vihor: prevrnute kuc'e i ljudi, muchno tudje ruke, blistave makaze, oshtre kapi iz umivaonika — tako je bilo, bilo jednom. I sve to — kidajuc'i meso — vrtoglavo se okrec'e onamo — iza povrshine koju je rastopila vatra, onamo gde je ‚dusha’.

Da bih izvrshio doktorovo naredjenje, namerno sam izabrao put po dvema katetama, a ne po hipotenuzi. I evo vec' druge katete: kruzhni put kod podnozhja Zelenog Zida. Iz nepreglednog zelenog okeana, iza Zida, valjao se prema meni divlji talas korenja, cvec'a, granja, lishc'a — propeo se — odmah c'e me zapljusnuti, i od choveka — najtananijeg i najpreciznijeg od svih mehanizama — pretvoric'u se...

Ali, na srec'u, izmedju mene i divljeg okeana je — staklo Zida. O, velika, bozhanstveno-ogranichavajuc'a mudrosti zidova i pregrada. Ovo je, mozhda najvec'i od svih pronalazaka. Chovek je prestao da bude divlja zhivotinja tek onda kad je sagradio prvi zid. Chovek je prestao da bude divlji chovek tek onda kad smo sagradili Zeleni Zid, kad smo iza tog zida izolovali svoj mashinski, savrsheni svet — od nerazumnog, nakaznog sveta drvec'a, ptica, zhivotinja...

Kroz staklo na mene — maglovito, sumorno — tupa njushka nekakve zverke, zhute ochi koje uporno ponavljaju jednu te istu, za mene neshvatljivu misao. Dugo smo jedan drugome gledali u ochi — u te shahtove iz povrshinskog sveta u drugi, izapovrshinski. I u meni gamizhe: ‚A shta ako je odnekud ovaj zhutooki — u svojoj besmislenoj, prljavoj gomili lishc'a, u svom neizrachunatom zhivotu — srec'niji od nas?’

Odmahnuo sam rukom, zhute ochi su trepnule, ustuknule, izgubile se u lishc'u. Bedno bic'e! Kakav apsurd: on — srec'niji od nas! Mozhda je srec'niji od mene — to da; ali ja sam — samo izuzetak, ja sam bolestan.

Pa i ja... Vec' vidim tamnocrvene zidove Drevne Kuc'e — i draga zarasla starichina usta — jurim prema starici koliko me noge nose:

„Je li ona tu?”

Zarasla usta su se lagano otvorila: „Ko je to — ona?”

„Ah, ko je — ko? Pa I, naravno... Ja sam zajedno s njom onda — na aeru...” „A-ha, tako, tako... Da-da-da...”

Zraci-bore okolo usana, lukavi zraci ih zhutih ochiju koje prodiru u mene — sve dublje...

I najzad:

„Pa dobro... tu je, skoro je doshla.”

Tu je. Video sam: kod starichinih nogu — zhbun srebrnastog gorkog pelena (dvorishte Drevne Kuc'e je isto tako muzej brizhljivo ochuvan u preistorijskom obliku), pelen je pruzhio granu prema starichinoj ruci, starica miluje granu, na njenim kolenima je zhuta pruga od sunca. I u jednom trenutku: ja, sunce, starica, pelen, zhute ochi — svi smo jedno, chvrsto smo vezani nekakvim zhilicama, i kroz zhilice — jedna zajednichka, bujna, divna krv...

Stidim se sada da pishem o tome, ali sam obec'ao da c'u u ovim beleshkama biti otvoren do kraja. Dakle: sagao sam se — i poljubio zarasla, mekana, mahovinasta usta. Starica se ubrisala, zasmejala se...

Trkom kroz poznate poluteskobne zvonke sobe — zbog nechega, pravo onamo, u spavac'u sobu. Vec' sam kod vrata, uhvatio sam za kvaku i odjednom: ‚A shta ako ona tamo nije sama?’ Zastao sam, oslushkujem. Ali sam samo chuo: pored mene je kucalo — ne u meni, nego negde oko mene — moje srce.

Ushao sam. Shiroka, neizguzhvana postelja. Ogledalo. I na vratima ormana je ogledalo, a u otvoru brave, onamo — kljuch sa starinskom alkom. I nikog nema. Tiho sam pozvao:

„I! Jesi li ovde?” i josh tishe, sa zatvorenim ochima, ne dishuc'i, — onako kao da klechim na kolenima pred njom: „I! Draga!” Tiho je. Samo u beli lavabo umivaonika iz slavine kaplje voda, uzhurbano. Ne mogu sada da objasnim zbog chega, tek to mi je bilo neprijatno; chvrsto sam zavrnuo slavinu i izashao. Ovde je — nema: jasno je. Ona je, dakle, u nekom drugom ‚stanu’.

Strchao sam po shirokim mrachnim stepenicama, povukao jedna vrata, druga, trec'a: zakljuchano. Sve je bilo zakljuchano, osim jednog, ‚nasheg’ stana, a tamo — nikog nema...

Pa ipak — opet onamo, sam ne znam — zashto. Ishao sam lagano, teshko — djonovi su mi odjednom postali olovni. Sec'am se razgovetno ove misli: ‚Pogreshno je misliti da je tezha — konstantna. Dakle, sve moje formule...’

Ovde je prekid: na samom dnu su lupnula vrata, neko je brzo zatrupkao po plochicama. Ja sam — ponovo lagan, najlakshi — jurnuo sam prema ogradi stepenishta — da se nagnem, da u jednoj rechi, jednom kriku ‚Ti!’ — iskazhem sve...

I premro sam: dole — upisana u tamni kvadrat senke od prozorskog rama, razmahujuc'i ruzhichastim krilima ushima, promicala je glava S-a.

Kao munja — samo goli zakljuchak, bez premisa (premise ni sad ne znam): ‚Ne treba — nikako — da me on vidi.’

I na prstima, utiskujuc'i se u zid — promakao sam navishe — prema onom nezakljuchanom stanu.

Za tren oka sam kod vrata. Onaj — tupo trupc'e navishe, ovamo. Samo da se dochepam vrata! Molio sam vrata, ali ona su drvena: zashkripala su, zacvilela. Kao vihor pored mene — zeleno, crveno, zhuti Buda — i pred ogledalom na vratima ormana: moje bledo lice, ochi koje prislushkuju, usne... Ja chujem — kroz shum krvi — opet shkripe vrata... To je on, on.

Uhvatio sam se za kljuch na krilu ormana — i alka se njishe. Ovo me podsec'a na neshto — opet trenutni, goli, bez premisa zakljuchak — tachnije, komadic': ‚Onda je I...’ Brzo otvaram krila na ormanu — unutra sam u tmini chvrsto ih zaklapam. Jedan korak — pod nogama se tle zaljuljalo. Ja sam lagano, mekano zaplovio nekud nanizhe, pred ochima mi se smrklo, umro sam.

Kasnije, kad sam morao da zapisujem sve ove chudne dogadjaje, pocheo sam da rijem po sec'anju, po knjigama — i sada, naravno, shvatam: to je bilo stanje privremene smrti, poznato drevnim ljudima i — koliko ja znam — potpuno nepoznato kod nas.

Nemam predstavu koliko sam bio mrtav, najverovatnije 5 do 10 sekundi, tek ja sam kroz neko vreme uskrso, otvorio ochi: tamno je i osec'am — nanizhe, nanizhe... Pruzhio sam ruku — uhvatio se — ogrebao me je rapavi zid koji brzo odmiche, na prstu je krv; jasno je da sve ovo nije igra moje bolesne fantazije. Ali shta je onda, shta je?

Slushao sam svoje istachkano, drhtavo disanje (stidim se da to priznam — tako je sve bilo neochekivano i nerazumljivo). Minut, dva, tri — sve nanizhe. Najzad — mekan udarac: ono shto mi je izmicalo pod nogama — sada je nepokretno. U tmini sam napipao nekakvu ruchicu, gurnuo sam — otvorila su se vrata — mutna svetlost. Video sam: iza mene se brzo uvis podizala mala kvadratna ptatforma. Bacio sam se — ali je vec' bilo kasno: ovde sam bio odsechen... gde je to ‚ovde’ — ne znam.

Hodnik. Tishina na hiljade kilograma. Na okruglim svodovima — sijalice, beskrajna, svetlucava, drhtava, istachkana linija. Pomalo je lichilo na ‚tunele’ nashih podzemnih zheleznica, ali je samo mnogo uzhe i nije od nasheg stakla, nego od nekakvog drugog, starinskog materijala. Pomislio sam na podzemne katakombe, gde su se, kazhu, spasavali za vreme Dvestogodishnjeg Rata... Svejedno: treba ic'i.

Ishao sam, mislim, dvadesetak minuta. Skrenuo sam udesno, hodnik je shiri, sijalice jache. Nekakva neodredjena buka. Mozhda su mashine, mozhda glasovi — ne znam, tek ja sam — pored teshkih, neprozirnih vrata: buka dolazi sa one strane.

Zakucao sam, josh jednom — jache. Iza vrata je nastala tishina. Neshto je zveknulo, vrata su se lagano, teshko otvorila.

Ne znam ko je vishe od nas dvoje zanemeo — preda mnom je bio moj oshtronosi, tanani doktor.

„Vi? Ovde?” I njegove makaze su se zatvorile. A ja — ja kao da nikad nisam znao nijedne ljudske rechi: c'utao sam, gledao i nishta nisam shvatao shta mi je govorio. Verovatno da moram odavde otic'i; jer me je posle toga brzo potisnuo svojim pljosnatim papirnatim trbuhom do kraja onog, svetlijeg dela hodnika — i gurnuo u ledja.

„Dozvolite... ja sam hteo... ja sam mislio da je ona, I-330... Ali iza mene...”

„Stojte tu, — odsekao je doktor i ishchezao...”

Najzad! Najzad, ona je pored mene, ovde — i zar nije svejedno gde je to ‚ovde’. Poznata shafranasto-zhuta svila, osmeh-ubod, kao podignute roletne ochi... Meni drhte usne, ruke, kolena — a u glavi strashno glupa misao:

„Vibracije su zvuk. Drhtanje mora da zvuchi. Zashto se ne chuje?’

NJene su mi se ochi otvorile — shirom, ja sam ushao unutra...

„Nisam vishe mogao! Gde ste bili? Zashto?” Ni za trenutak ne odvajajuc'i ochi od nje, govorio sam kao u bunilu — brzo, nepovezano — mozhda sam chak samo mislio. — Senka je iza mene...Umro sam — iz ormana... Zato shto onaj vash... govori makazama: imam dushu... Neizlechivu...”

„Neizlechivu dushu! Jadniche moj!” I se nasmejala — i poprskala me smehom: sve je bunilo proshlo, i svuda blistaju, zvone smejuljci i kako je — kako je sve to charobno lepo.

Iza ugla se odjedanput stvori doktor — divni, izvanredni, najsuptilniji doktor.

„Dakle”, zaustavio se pored nje.

„Nishta, nishta! Posle c'u vam rec'i. On je sluchajno... Recite da c'u se vratiti kroz... petnaest minuta...”

Doktor nestade iza ugla. Ona je chekala. Vrata su potmulo lupnula. Onda se I lagano, lagano, zabadajuc'i mi u srce sve dublje oshtru, slatku iglu — pribila ramenom, rukom, sva — i mi smo poshli zajedno, ona i ja — dvoje — jedno...

Ne sec'am se gde smo svratili u tminu — i u tmini po stepenishtu navishe, bez kraja, c'utec'i. Nisam video, ali sam znao: ona je ishla isto kao i ja — sa zatvorenim ochima, slepa, zabacivshi glavu uvis, zagriznuvshi usnicu — i slushala muziku: moje jedva chujno drhtanje...

Prenuo sam se u jednom od mnogobrojnih kutaka u dvorishtu Drevne Kuc'e: nekakva ograda, iz zemlje — gola kamena rebra i zhuti zubi razorenih zidova. Ona je otvorila ochi i rekla: „Prekosutra u 16.” Otishla je.

Da li je sve ovo bilo u stvarnosti? Ne znam. Saznac'u prekosutra. Realni trag je samo jedan: na desnoj ruci — na vrhovima prstiju — odrana kozha. Ali danas, na Integralu Drugi Graditelj me je ubedjivao da je on lichno video kako sam sluchajno ovim prstima dodirnuo brusni tochak — u tome i jeste cela stvar. Shta c'ete, mozhda je i tako. Vrlo verovatno. Ne znam — nishta ne znam.

Juche sam legao — i odmah sam potonuo na dno sna kao prevrnut, suvishe pretovaren brod. Debljina prigushene, uzburkane zelene vode. I evo, lagano isplivavam sa dna navishe i negde usred dubine otvaram ochi: moja soba, josh zeleno, zaledjeno jutro. Na vratima ormana sa ogledalom — komadic' sunca — meni u ochi. To mi smeta da tachno ispunim Tablicom utvrdjene chasove sna. Najbolje bi bilo otvoriti orman. Ali ja sam sav kao u pauchini, i pauchina je na ochima, nemam snage da ustanem.

Ipak sam ustao, otvorio — i odjednom iza vrata sa ogledalom, izvlachec'i se iz haljine, sva ruzhichasta — I. Sada sam se tako privikao na najneverovatnije stvari da se, koliko se sec'am — chak nisam ni zachudio, nishta nisam upitao; brzhe u orman, zalupio sam za sobom krila sa ogledalom — ubrzano dishuc'i, brzo, slepo, zhudno sjedinio sam se sa I. Kao da je sad vidim: kroz pukotinu na krilu ormana, u tami — oshtra, sunchana zraka prelama se kao munja po podu, gore po povrshini ormana — i ta svirepa, blistava oshtrica pada joj na zabacheni, obnazheni vrat I... i to je za mene neshto tako strashno, da nisam izdrzhao, vrisnuo sam — i josh jednom otvorio ochi.

Moja soba. Josh je zeleno, zaledjeno jutro. Na krilu ormana komadic' sunca. Ja sam u krevetu. San. Ali srce josh snazhno kuca, podrhtava, pljuska, zhiga me u vrhovima prstiju, u kolenima. To je — nesumnjivo bilo. I ja sad ne znam: shta je san — shta je java; iracionalne velichine izrastaju kroz sve shto je chvrsto, uobichajeno, trodimenzionalno, i umesto tvrdih, uglachanih povrshina — unaokolo neshto rapavo, kosmato...

Do zvona ima josh dosta. Lezhim, mislim — i odmotava se izvanredno neobichan, logichki lanac.

Svakoj jednachini, svakoj formuli u povrshinskom svetu odgovara krivulja ili telo. Za iracionalne formule, za moje korene iz -1, mi ne znamo odgovarajuc'a tela, mi ih nikada nismo videli... Ali u tome bash i jeste uzhas shto ta tela — nevidljiva — postoje, shto obavezno, neminovno moraju postojati: zato shto u matematici, kao na ekranu, promichu ispred nas njihove c'udljive, bodljikave senke — iracionalne formule; a matematika i smrt — nikada ne greshe. I ako ova tela ne vidimo u nashem svetu, na povrshini, za njih postoji — neizbezhno mora da postoji — chitav ogroman svet onamo, iza povrshine...

Skochio sam ne dochekavshi zvono i pocheo da trchim po sobi. Moja matematika — do ovog trenutka jedinstveno, chvrsto i nepokolebljivo ostrvo u chitavom mom ishchashenom zhivotu — takodje se otisnula, zaplovila, zakovitlala se. Onda je, dakle, ova besmislena ‚dusha’ — isto tako realna kao i moja unifa, kao i moje chizme, mada ih ja u ovom trenutku ne vidim (one su iza krila sa ogledalom na ormanu)? I, ako chizme nisu bolest — zbog chega je ‚dusha’ bolest?

Trazhio sam i nisam nalazio izlaza iz divljeg chestara logike. Bila je to isto tako nepoznata i jeziva prashuma, kao i ona — iza Zelenog Zida — a ona je takodje bila neobichna, nerazumljiva, sa svojim bic'ima koja govore bez rechi. Prichinjavalo mi se da kroz nekakvo debelo staklo — vidim: beskrajno veliki i istovremeno beskrajno mali, shkorpioliki, sa skrivenim i stalno prisutnim minusom — zhaokom: koren iz -1... A, mozhda, — to i nije nishta drugo nego moja ‚dusha’, slichna legendarnoj shkorpiji drevnih ljudi, koja je dobrovoljno sebe ujedala svim onim shto...

Zvono. Dan. Sve ovo ne umire, ne ishchezava — samo je prikriveno dnevnom svetloshc'u; kao shto su vidljivi predmeti, neumiruc'i — predveche, prikriveni noc'nom tminom. U glavi — lagana, lelujava magla. Kroz maglu — dugachki, stakleni stolovi; lagano, c'utec'i, po taktu zhvac'u lopte glave. Izdaleka, kroz maglu kucka metronom i uz ovu poznatu, prijatnu muziku, ja mahinalno, zajedno sa svima, brojim do pedeset: pedeset ozakonjenih zhvakac'ih pokreta za svaki zalogaj. I mahinalno udarajuc'i takt, spushtam se dole, belezhim svoje ime u knjigu onih koji odlaze — kao i ostali. Ali osec'am: zhivim odvojeno od svih, sam, ogradjen mekanim zidom koji zaglushuje zvuke, i iza tog zida je — moj svet...

Ali vidite: ako je ovaj svet samo moj, zashto je on u ovim beleshkama? Zashto su ovde ovi besmisleni ‚snovi’, ormani, beskonachni hodnici? Sa tugom primec'ujem da umesto skladne i stroge matematichke poeme u chast Jedinstvene Drzhave — kod mene ispada nekakav fantastichan avanturistichki roman. Ah, kad bi samo u stvari to bio roman, a ne moj sadashnji zhivot — ispunjen iksovima, korena iz -1 i padovima.

Uostalom — mozhda je sve to na dobro. Najverovatnije je da ste vi, moji nepoznati chitaoci — deca u poredjenju sa nama (ta nas je odgajila Jedinstvena Drzhava — dakle, dostigli smo za choveka najvishe moguc'e vrhove). I kao deca — bez placha c'ete progutati svu gorchinu shto c'u vam je dati, tek kad bude oblozhena gustim sirupom avantura...

UVEChE:

Da li vam je poznato ovo osec'anje: kad na aeru jurish uvis po modroj spirali, prozor je otvoren, u lice bije vihor — zemlje nema, na zemlju zaboravljash, zemlja je isto tako daleko od vas, kao i Saturn, Jupiter, Venera? Tako ja zhivim sada, u lice — vihor, i zaboravio sam na zemlju, zaboravio sam na milu ruzhichastu O. Ali ipak, zemlja postoji, ranije ili kasnije — treba aterirati na nju i samo zatvaram ochi pred onim danom, kad na mojoj Seksualnoj Tabeli bude njeno ime — ime O-90...

Vecheras je daleka zemlja podsec'ala na sebe. Da bih ispunio doktorovo naredjenje (ja iskreno, iskreno hoc'u da ozdravim) — cela dva sata sam lutao staklenim, pravolinijskim pustinjama bulevara. Svi su, u skladu sa Tablicom, bili u slushaonicama, a samo sam ja sam... U sushtini to je bio neprirodan prizor; zamislite chovechiji prst, odrezan od celine, od ruke — odvojen chovechiji prst, kako zguren i savijen, poskakujuc'i trchi po staklenom trotoaru. Taj prst sam — ja.

I najchudnovatije i najneprirodnije je to shto prst uopshte ne zheli da bude na ruci, da bude sa drugima: ili — evo ovako, sam, ili... Pa da, ja vishe nemam shta da krijem: ili udvoje sa njom — sa onom, da opet onako prelivam u nju chitavog sebe kroz rame, kroz spletene prste ruku...

Kuc'i sam se vratio kad je sunce vec' zalazilo. Vechernji ruzhichasti pepeo je na staklu zidova, na zlatnom vrhu akumulatorskog tornja, na glasovima i osmesima brojeva koje susrec'em. Zar nije chudnovato: poslednji sunchevi zraci padaju pod onim istim uglom kao i oni koji se razgorevaju ujutru, a sve je — savrsheno drugachije, drugachije je ovo rumenilo — sad je veoma tiho, pomalo gorko, a ujutru c'e opet biti zvonko, penushavo.

Dole, u holu, ispod gomile koverata pokrivenih ruzhichastim pepelom — Ju, kontrolorka, vadi i pruzha mi pismo. Ponavljam: to je — veoma uvazhena zhena, i ja sam uveren — u njena najbolja osec'anja prema meni.

A ipak, svaki put kad god ugledam te opushtene obraze slichne ribljim shkrgama — meni je nekako neprijatno.

Pruzhajuc'i mi zhilavom rukom pismo — Ju je uzdahnula. Ali ovaj uzdah je vrlo malo zatalasao onu zavesu koja me je odvajala od sveta: ja sam u sushtini projiciran na koverti koja je drhtala u mojim rukama, u kojoj je bilo — u to nisam sumnjao — pismo od I.

Sad — drugi uzdah, toliko ochigledan, podvuchen sa dve crte, da sam se odvojio od koverte — i video: izmedju shkrga, kroz stidljive shalone spushtenih ochiju — nezhan, uvijen, zaslepljujuc'i osmeh. A onda:

„Jadniche moj, jadniche”, uzdah s tri crte i jedva primetno klimanje prema pismu, (sadrzhaj pisma je ona, po duzhnosti — prirodno znala).

„Ne, zbilja ja... Pa zashto?”

„Ne, ne, dragi moj: ja vas bolje poznajem nego shto vi sami sebe poznajete. Ja vas vec' odavno posmatram — i vidim: potrebno je da vas neko za ruku vodi kroz zhivot, neko ko je vec' dugo godina prouchavao zhivot...”

Osec'am: sav sam oblepljen njenim osmejkom — to je flaster na one rane kojima c'e me ovog trenutka pokriti ovo pismo shto drhti u mojim rukama. I najzad — kroz stidljive shalone — sasvim tiho:

„Razmislic'u, dragi, razmislic'u. I budite mirni: ako osetim u sebi dovoljno snage — ne — ne, ja prvo moram josh da porazmislim...”

Dobrotvore veliki! Zar mi je sudjeno... zar ona zheli da kazhe, da...

U mojim ochima — treperenje, hiljade sinusoida, pismo skache. Prilazim blizhe svetlosti, zidu. Tamo se sunce gasi, a otuda — na mene, na pod, na moje ruke, na pismo — sve gushc'i tamnoruzhichasti, tuzhni pepeo.

Koverta je iscepana — brzhe potpis — i rana — to nije I, nije I, to je... O. I josh jedna rana: dole na listic'u, u desnom uglu — rasplinuta mrlja — ovde je kapnulo... Ja ne podnosim mrlje — svejedno: da li su one od mastila ili od... svejedno od chega su da su. I ja znam — ranije — bilo bi mi prosto neprijatno, neprijatno za ochi — od ove neprijatne mrlje. Ali zashto je sad ova sivkasta mrljica — kao oblak, i od nje je sve olovnije i tamnije? Da nije to opet — ‚dusha’?

PISMO.

Vi znate... ili, mozhda, vi i ne znate — ja ne mogu da pishem kao shto treba — svejedno: sad znajte da bez vas nec'u imati nijednog dana, nijednog jutra, nijednog prolec'a. Zato shto je R za mene samo... uostalom, to za vas nije vazhno. Ja sam mu u svakom sluchaju veoma zahvalna: sama bez njega, u ove dane — ja ne znam shta bih... U toku ovih dana i noc'i prozhivela sam deset ili, mozhda, dvadeset godina. I kao da moja soba — nije chetvorougaona, nego okrugla, i bez kraja — ukrug, ukrug, i sve jedno te isto, i nigde nikakvih vrata, niti ikakvog drugog otvora...

Ja ne mogu bez vas — zato shto vas volim. Zato shto vidim, shvatam: sad vam niko, niko na svetu nije potreban, osim one, druge, i — shvatate li: bash vas volim, ja moram...

Potrebno mi je samo josh dva-tri dana da iz komadic'a sebe nekako slepim neshto makar nalik na predashnju O-90 — i otic'i c'u, i sama c'u podneti izjavu da se otpisujem od vas, i vama mora biti bolje, vama mora biti dobro. Vishe nikada nec'u, zbogom. O.

Vishe nikada. Tako je, naravno, bolje: ona je u pravu. Ali zbog chega, zbog chega...

Tamo, u chudnom hodniku sa drhtavom istachkanom linijom prigushenih sijalica... ili, ne, ne — ne tamo: kasnije, kad sam vec' bio sa njom u nekakvom zabachenom uglu u dvorishtu Drevne Kuc'e — ona je rekla: ‚prekosutra’. To ‚prekosutra’ je danas, i sve je na krilima, dan — leti, i nash Integral je vec' krilat: na njemu su zavrshili montiranje raketnog motora i danas su ga isprobali naprazno. Kakve velichanstvene, moc'ne salve, a za mene je svaka od njih — pochasna paljba u chast one, jedine, u chast danashnjeg dana.

Pri prvom potezu (pucnju) — pod otvorom motora vrtelo se oko desetak brojeva iz nasheg helinga koji su zevali — od njih ali bash nishta ne ostade, osim nekakvih trinja i chadji. S ponosom belezhim ovde da se ritam nasheg rada zbog ovoga nije ni za trenutak spotakao, da niko nije uzdrhtao; i mi i nashe radilice — produzhili smo svoje pravolinijsko i kruzhno kretanje sa istom onom preciznoshc'u kao da se nishta nije desilo. Deset brojeva — to je jedva jedan stomilioniti deo mase Jedinstvene Drzhave; pri praktichnom rachunanju — to je beskrajno mala kolichina trec'ega reda. Samo su drevni ljudi, u aritmetichkom pogledu nepismeni, znali za sazhaljenje: nama je ono smeshno.

I meni je smeshno shto sam juche mogao da se zamislim — chak i da zabelezhim na ovim stranicama — o nekakvoj bednoj sivkastoj pegici, o nekakvoj mrlji. To je ono isto ‚razmekshavanje povrshine’ koja treba da bude dijamantski chvrsta — kao nashi zidovi (poslovica drevnih: ‚udarati glavom o zid’).

Shesnaest chasova. U dopunsku shetnju nisam poshao: ko zna, mozhe joj pasti na pamet da bash sada, kad sve zvoni od sunca...

Gotovo da sam sam u kuc'i. Kroz osunchane zidove — u daljini vidim i desno i levo i dole — u vazduhu obeshene, prazne sobe koje se kao u ogledalu ponavljaju. I samo po plavichastim stepenicama, ovlash osenchenim sunchanim tushem — lagano navishe klizi mrshava, siva senka. Vec' se chuju koraci — i ja vidim kroz vrata — ja osec'am: na mene je zalepljen flaster-osmeh — i onda pored mene, drugim stepenishtem — nanizhe...

Shkljocanje numeratora. Pojurio sam prema uzanom belom prorezu — i... nekakav nepoznat mushki (sa suglasnichkim slovom) broj. Protutnjao je, zalupio lift. Preda mnom — nehajno, nakrivo podklobucheno chelo, a ochi... veoma chudan utisak: kao da je govorio odande, ispod chela, gde su ochi.

„Imate od nje pismo (ispod chela, ispod strehe)... Molila je da bude obavezno — sve kao shto je tu recheno.”

Ispod chela, ispod strehe — unaokolo. Ma, nikoga, nikoga nema, ma daj, daj! Josh jednom je osmotrio unaokolo, tutnuo mi koverat i otishao. Sam sam.

Ne, nisam sam: iz koverta — ruzhichasti bon, i — jedva primetan — njen miris. To c'e ona, ona doc'i, doc'i c'e kod mene. Brzhe — pismo, da to prochitam svojim ochima, da u to poverujem do kraja...

Shta? Ne mozhe biti! Chitam josh jednom — preskachem preko redova: „Bon... i obavezno spustite roletne kao da sam ja stvarno kod vas... Neophodno mi je da misle da sam ja... veoma, veoma mi je zhao...”

Pismo — u komadic'e. U ogledalu na trenutak — moje izoblichene, izlomljene obrve. Uzimam bon da bih i njega isto onako kao i njeno pisamce...

„Molila je da obavezno bude sve kao shto je tu recheno.”

Ruke su mi oslabile, olabavile se. Bon je iz njih pao na sto. Ona je — jacha od mene, i ja c'u, izgleda, uraditi onako kako ona hoc'e. Uostalom... uostalom ne znam: videc'emo — do vecheri josh ima dosta... Bon lezhi na stolu.

U ogledalu su moje izoblichene, izlomljene obrve. Zashto i danas nemam lekarsko uverenje: poshao bih da shetam, da shetam bez kraja, oko chitavog Zelenog Zida — a onda da se svalim u krevet — na dno... A ja moram — u 13 u slushaonicu, ja moram chvrsto da zashrafim chitavog sebe, da bih dva sata — dva sata ne michuc'i se... kad treba da vichem, da lupam nogama!

Predavanje. Vrlo je chudno shto iz blistavog aparata — nije metalni glas kao obichno, nego nekakav mekani, maljavi, mahovinasti. Zhenski — ona mi se pojavljuje pred ochima onakva, kakva je nekad zhivela: malena — kvakica-bakica, neshto kao ona — u Drevnoj Kuc'i.

Drevna Kuc'a... i sve odjednom — kao iz fontane — odozdo, i ja iz sve snage moram da zashrafim sebe, da krikom ne bih preplavio chitavu slushaonicu. Mekane, maljave rechi — kroz mene, i od svega ostaje samo jedno: neshto — o deci, o decharstvu. Ja sam kao fotografska plocha: sve utiskujem u sebe s nekakvom tudjom, stranom, besmislenom tachnoshc'u: zlatan srp — svetlosni odsjaj na zvuchniku; pod njim — dete, zhiva ilustracija — zavlachi se u srce; u usta je gurnut skup mikroskopske unife; chvrsto stisnuta pesnica, palac vrlo mali — savijen unutra — lagana, bucmasta senka — borica na nadlanici. Kao fotografska plocha — otiskujem: evo sad je gola noga — pretegla preko ivice, ruzhichasta lepeza prstiju ide u vazduh — evo sad, sad c'e i pod...

I — zhenski krik, na podijumu je zavitlala prozrachnim krilima unifa, prihvatila dete — usnama — u bucmastu boricu na nadlanici, pomerila ga na sredinu stola, silazi sa podijuma. U meni se otiskuje: ruzhichasti — roshchic'ima nanizhe — polumesec usta, naliveni do kraja modri tanjiric'i — ochi. To je — O. I ja, kao pri chitanju kakve logichne formule — odjedanput osec'am neminovnost, zakonitost tog nishtavnog sluchaja.

Ona je sela neshto malo iza mene ulevo. Okrenuo sam se; ona je poslushno podigla ochi od stola sa detetom — ochima — na mene, u mene, i opet: ona, ja i sto na podijumu — tri tachke, i kroz te tachke su provuchene linije, projekcije nekakvih neminovnih, josh nevidljivih dogadjaja.

Kuc'i — po zelenoj, sumrachnoj ulici, vec' okatoj od sijalica. Chujem: sav otkucavam — kao sat. I kazaljke c'e u meni — sad prekorachiti preko nekakve cifre, i uchinic'u tako neshto shto se vishe nec'e moc'i povratiti. NJoj je potrebno da neko tamo misli: ona je kod mene. A meni je potrebna ona i shta me se tiche njeno ‚potrebno’. Ja nec'u da budem tudja roletna — nec'u i gotovo.

Pozadi — poznati, shljapavi, kao po barama hod. Vishe se ne osvrc'em, znam: S. Ic'i c'e za mnom do samih vrata — a onda, sigurno, stajac'e dole, na trotoaru, i svrdlima c'e se ushrafljivati gore, u moju sobu — dok tamo ne padnu roletne, skrivajuc'i nechiji zlochin...

On, Andjeo-chuvar, stavio je tachku na jotu. Odluchio sam: ne. Tako sam odluchio.

Kad sam se popeo u sobu i okrenuo prekidach — nisam poverovao svojim ochima: pored mog stola stajala je O. Ili, tachnije — visila: tako visi prazna svuchena haljina — pod haljinom na njoj kao da nije bilo nijedne opruge, bez opruga su bile ruke, noge, bez opruga je — visec'i glas.

„Ja — o mom pismu. Da li ste ga dobili? Da? Meni, je potrebno da znam odgovor — josh koliko danas.”

Slegao sam ramenima. Sa nasladom — kao da je ona za sve bila kriva — gledao sam njene modre ochi, prepunjene do ivica — odugovlachio sam sa odgovorom. I sa nasladom, zabadajuc'i u nju rech po rech, rekao sam:

„Odgovor? Pa dobro... U pravu ste. Nesumnjivo.”

„Tako dakle... (osmehom je prikrivena sic'ana drhtavica, ali je ja vidim). E, vrlo dobro! Odmah — odmah c'u otic'i.”

I visila je nad stolom. Opushtene ochi, noge, ruke. Josh na stolu lezhi zguzhvani ruzhichasti bon one. Brzo sam otvorio ovaj svoj rukopis — ‚MI’ — njegovim stranicama pokrio bon (mozhda vishe od samog sebe, nego od O).

„Eto — sve vreme pishem. Vec' sam na 170. stranici... Ispada neshto neochekivano...”

Glas — senka glasa:

„A sec'ate li se... ja sam vam onda na sedmoj stranici... Ja sam vam onda kanula — i vi...”

Modri tanjiric'i — preko ivica nechujne, ubrzane kapi — niz obraze, ubrzane preko ivica — rechi:

„Ja ne mogu, odmah c'u otic'i... ja nikada vishe, i neka tako bude. Ali samo hoc'u — ja moram od vas dete — ostavite mi dete i otic'i c'u, otic'i c'u!”

Vidim: ona sva pod unifom drhti i osec'am: i ja c'u odmah... Zabacio sam ruke unazad, osmehnuo se:

„Shta? Prohtela vam se Mashina Dobrotvora?”

I na mene — kao bujica preko brane — rechi:

„Neka! Ali ja c'u osetiti — osetic'u ga u sebi. Makar nekoliko dana... Da vidim — samo jednom da vidim boricu na njemu evo ovde — kao tamo — kao na stolu. Jedan dan!”

Tri tachke: ona, ja — i tamo na stolu mala pesnica sa bucmastom boricom.

Jednom, josh kao dete, sec'am se, poveli su nas na akumulatorski toranj. Na najvishoj stanici nagao sam se preko staklene ograde, dole — tachke-ljudi i sladak otkucaj srca: ‚A shta bi bilo kad bih?’ Onda sam se josh chvrshc'e uhvatio za ogradu; sada sam — skochio dole.

„Znachi, vi hoc'ete? Potpuno svesni da...” Zatvorene — kao da je direktno lice prema suncu — ochi. Mokri blistav osmeh.

„Da, da! Hoc'u!”

Dohvatio sam ispod rukopisa ruzhichasti bon — one — i potrchao nanizhe, kod dezhurne. O me je zgrabila za ruku, neshto je viknula, ali shta — shvatio sam tek kad sam se vratio.

Sedela je na ivici postelje, ruku chvrsto stisnutih izmedju kolena.

„To je... to je njen bon?”

„Zar nije svejedno. Pa shta ako je njen, jeste.”

Neshto je krcnulo. Najpre c'e biti — da se O prosto pomakla. Sedela je, ruke izmedju kolena, c'utala.

„Pa? Brzhe...” grubo sam joj stegao ruku i crvene pege (sutra — modrice) pojavile su se na nadlanici, tamo — gde je bucmasta dechija borica.

To je poslednje. Onda — okrenut je prekidach, misli se gase, tama, iskre — i ja preko ograde dole...

Prazhnjenje je najpogodnija definicija. Sad vidim da je to bilo bash kao elektrichno prazhnjenje. Puls mojih poslednjih dana postajao je sve suvlji, sve cheshc'i, sve napregnutiji — polovi su sve blizhe — suho pucketanje — josh milimetar: eksplozija, onda — tishina.

Sada je u meni sve vrlo tiho i prazno — kao u kuc'i kad svi odu i lezhish sam, bolestan, i tako jasno chujesh, razgovetno, metalno, otkucaje misli.

Mozhda me je ovo ‚prazhnjenje’ izlechilo, najzad, od moje muchne ‚dushe’ — i ja sam ponovo postao kao svi mi. Sad bar bez ikakvog bola u mislima vidim O na stepenicama Kocke, vidim je u Gasnom Zvonu. A ako tamo, u Operacionom, ona izgovori moje ime — neka: u poslednjem trenutku c'u pobozhno i zahvalno celivati pravosudnu ruku Dobrotvora. Ja imam u odnosu prema Jedinstvenoj Drzhavi ovo pravo — da primim kaznu, i to pravo nec'u prepustiti nikome. Niko od nas, brojeva, ne treba, ne sme da se odrekne tog svoga jedinog — i utoliko dragocenijeg — prava.

...Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli; nepoznati aero me nosi u modre visine mojih voljenih apstrakcija. I vidim kako ovde — u najchistijem, razredjenom vazduhu — s laganom lupnjavom, kao pneumatichni tochak, puca moje umovanje o ‚aktivnom pravu’. I jasno vidim da je to samo zaostatak besmislene predrasude drevnih ljudi — njihove ideje o ‚pravu’.

Ima glinenih ideja — a ima ideja koje su zauvek izvajane od zlata ili nasheg dragocenog stakla. I da bi se odredio materijal ideje, na nju treba samo kanuti kiselinu snazhnog dejstva. Jednu od takvih kiselina znali su i drevni ljudi: reductio ad finem. Izgleda da se to kod njih nazivalo tako; medjutim, oni su se bojali tog otrova, pretpostavljali su da vide makar kakvo nebo, makar i glineno, makar i sic'ushno, ali samo da nije ono modro nishtavilo. A mi smo, hvala Dobrotvoru — odrasli, i igrachke nam nisu potrebne.

Dakle — ako se kane na ideju ‚prava’. Chak i kod drevnih ljudi — najodrasliji su znali: izvor prava je sila, pravo je — funkcija sile. I evo dva tasa na terazijama: na jednome je gram, na drugome — tona; na jednome je — ‚ja’, na drugome — ‚Mi’, Jedinstvena Drzhava. Zar nije jasno: da je potpuno jedno te isto misliti da ‚ja’ mozhe imati izvesnih ‚prava’ u odnosu na Drzhavu, i misliti da gram mozhe da uravnotezhi tonu. Odatle — raspodela: toni — prava, gramu — obaveze; i eto prirodan put od nishtavila ka velichini: zaboraviti da si gram i osetiti sebe milionitim delom tone...

Vi, krshni, rumeni venerovci, vi, dimljeni, kao kovachi, uranovci — u svojoj mudroj tishini chujem vashe roptanje. Ali shvatite: sve je veliko jednostavno; shvatite: postojana su i vechna samo chetiri aritmetichka pravila. I velik je, postojan i ostac'e vechan — samo moral sagradjen na chetiri pravila. To je poslednja mudrost, to je poslednji vrh one piramide na koju su se ljudi — crveni od znoja, protivec'i se i krkljajuc'i — vekovima pentrali. I sa tog vrha — tamo, na dnu, gde kao nishtavni crvi josh poneshto gamizhe shto se u nama sachuvalo od divljine predaka — sa tog vrha jednaki su: i nezakoniti majka — O, i ubica, i onaj bezumnik koji se drznuo da se stihovima baci na Jedinstvenu Drzhavu; i za sve njih je jednak sud: prevremena smrt. To je ono najbozhanstvenije pravosudje o kome su mashtali ljudi iz kamenih kuc'a, osvetljeni ruzhichastim, naivnim zracima jutra istorije: njihov ‚Bog’ je huljenje Svete Crkve — isto tako kazhnjavao kao i ubistvo.

Vi, uranovci, surovi i crni kao drevni Shpanci, koji su mudro umeli da spaljuju na lomachama — vi c'utite, chini mi se, vi ste sa mnom. Ali ja chujem: ruzhichasti venerovci — tamo neshto o torturi, ubijanju, o povratku na varvarska vremena. Dragi moji, zhao mi vas je — vi niste sposobni da mislite filozofski i matematichki.

Istorija chovechanstva krec'e se u krugovima navishe — kao aero. Krugovi su razlichiti — zlatni, krvavi, ali su svi podjednako podeljeni na 360 stepeni. I od nule — napred; 10, 20, 200, 360 stepeni — opet nula. Da, mi smo se vratili na nulu, da. Ali za moj matematichki um je jasno: nula je — sasvim druga, nova. Mi smo poshli od nule udesno — a vratili smo se nuli s leva i zbog toga: umesto plus nula — kod nas je minus nula. Shvatate?

Ova Nula mi izgleda kao nekakva c'utljiva, golema, uzana stena, oshtra kao nozh. U svirepoj, rutavoj tmini, pritajivshi disanje, otisnuli smo se od crne, noc'ne strane Nulte Stene. Vekovima smo mi, Kolumbi, plovili, plovili, obishli smo svu zemlju unaokolo, i, najzad, ura! Pochasna salva — i svi na katarke: pred nama je — drugi, dotle nepoznati bok Nulte Stene, ozaren polarnom svetloshc'u Jedinstvene Drzhave, plava santa, dugine, suncheve iskre — stotine sunaca, milijarde duga...

Nishta zato shto smo samo debljinom nozha odvojeni od druge, crne strane Nulte Stene. Nozh je — najchvrshc'e, najbesmrtnije, najgenijalnije od svega shto je chovek stvorio. Nozh je bio — giljotina, nozh je — univerzalni nachin reshavanja svih zagonetnih chvorova, i po oshtrici nozha vodi po pravilu put paradoksa — jedini dostojni put neustrashivog uma...

Juche je bio njen dan, a ona — opet nije doshla, i opet od nje — nerazumljiva beleshka koja nishta ne objashnjava. Ali ja sam miran, potpuno miran. Ako ipak postupam onako kao shto je izdiktirano u ceduljici, ako ipak odnosim dezhurnom njen bon i onda, spustivshi roletne, sedim u svojoj sobi sam — onda je jasno da to nije zato shto nisam imao snage da se oduprem njenim zheljama. Smeshno! Svakako da nije. Prosto odvojen roletnama od svih flastersko-lekovitih osmeha, mogu spokojno da pishem evo bash ove stranice, to je kao prvo. I drugo: u njoj, u I, plashim se da izgubim, mozhda, jedini kljuch za reshavanje svih nepoznatih (istorija sa ormanom, moja privremena smrt i tako dalje). A da ih reshim — osec'am se sada obaveznim, prosto i kao autor ovih belezhaka, da i ne govorimo o tome da je nepoznato organski neprijatelj choveku, i homo sapiens je tek onda chovek u pravom smislu te rechi kad u njegovoj gramatici uopshte nema znakova pitanja, nego samo uzvika, zapeta i tachaka.

Dakle, rukovodjen — kako mi se chini — bash duzhnoshc'u autora danas sam u 16 uzeo aero i opet otishao u Drevnu Kuc'u. Bio je snazhan cheoni vetar. Aero se s teshkoc'om probijao kroz vazdushni chestar, providne grane su zvizhdale i shibale. Grad dole — kao da je sav od plavih santi leda. Odjednom — oblak, brza iskoshena senka, led postaje kao olovo, nadima se, kao u prolec'e kad stojish na obali i chekash: evo sad c'e sve puc'i, pohrliti, zavitlati se, potec'i; ali prolazi minut za minutom i led samo stoji, a ti se sam nadimash, srce sve uznemirenije kuca, sve cheshc'e (uostalom, zashto ja pishem o tome i otkud ovi chudnovati osec'aji? Zato shto ne postoji takav ledolomac koji bi mogao da razbije najprozrachniji i najchvrshc'i kristal nasheg zhivota...).

Na ulazu u Drevnu Kuc'u — nigde nikoga. Obishao sam sve unaokolo i video staricu- vratarku pored Zelenog Zida: shaku je nadnela nad ochi, gleda u visinu. Onamo nad Zidom — oshtri, crni trouglovi nekakvih ptica: s graktanjem navaljuju — grudima o chvrstu ogradu od elektrichnih talasa — i natrag, i ponovo su nad Zidom.

Vidim: po tamnom, licu obraslom u bore — kose, brze senke, brzi pogled na mene.

„Nikog, nikog, nikog nema! Da! I nemate zashto da idete. Da...”

Kako to: nemate zashto? Kakav je to chudan nachin — da me smatraju samo nechijom senkom. A mozhda ste bash vi svi — moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim stranicama — do skora bile chetvrtaste bele pustinje. Zar bi vas bez mene videli svi oni koje c'u povesti sa sobom po uskim stazicama ovih redova?

Sve joj to, razume se, nisam rekao; iz sopstvenog iskustva znam: najmuchnije je izazvati sumnju kod choveka da je on — realnost i to trodimenzionalna, a ne nekakva druga. Ja sam samo suvo primetio da je njen posao da otvara vrata, i ona me je pustila u dvorishte.

Prazno. Tiho. Vetar je tamo, iza zidova, dalek kao onaj dan kad smo mi, rame uz rame, dvoje-jedno, izashli odozdo, iz hodnika — ako je to stvarno i bilo. Ishao sam ispod nekakvih kamenih lukova gde su koraci, sudarivshi se sa vlazhnim svodovima, padali iza mene — kao da mi je chitavo vreme neko drugi ishao za petama. Zhuti zidovi — s crvenim izraslinama od opeke — pratili su me kroz tamne kvadratne naochari prozora, pratili su kako sam otvarao zvuchna vrata pojata, kako sam zavirivao po c'oshkovima, c'orsokacima, budzhacima. Kapidzhik na tarabi i utrina — spomenik Velikom Dvestogodishnjem Ratu: iz zemlje gola kamena rebra, zhute iskezhene cheljusti zidova, starinska pec' sa vertikalnim odzhakom — zauvek okamenjeni brod medju kamenim zhutim i crvenim talasima od opeke.

Ispostavilo se da sam bash te zhute zube jednom vec' video — nejasno; kao na dnu, kroz debljinu vode — i pocheo sam da trazhim. Propadao sam u jame, spoticao se o kamenje, zardjale shape su me hvatale za unifu, po chelu su milele oshtre, slane kapi znoja nanizhe, u ochi...

Nigde! Ondashnji izlaz, odozgo iz hodnika, nigde nisam mogao da nadjem — nije ga bilo. Uostalom — tako je mozhda i bolje: postoji vishe verovatnoc'e da je sve to — jedan moj apsurdni ‚san’.

Umoran, sav u nekakvoj pauchini, u prashini — vec' sam otvorio kapidzhik — da se vratim u glavno dvorishte. Odjednom pozadi — shushanj, shljapkavi koraci i preda mnom — ruzhichasta krila-ushi, dvostruko izvijeni osmeh S.

On je, zazhmirivshi, uvrteo u mene svoja svrdla i upitao:

„Shetate?”

C'utao sam. Ruke su mi smetale.

„E, lepo, sad se bolje osec'ate?”

„Da, hvala. Izgleda da dolazim na normu.”

Pustio me je — podigao je ochi uvis. Glava zabachena — i prvi put sam primetio njegovu jabuchicu.

Gore na maloj visini — na pedesetak metara — zujala su aerea. Po njihovom laganom i niskom letu, po opushtenim crnim surlama na trubama za osmatranje — prepoznao sam aparate Chuvara. NJih nije bilo ni dva; ni tri, kao obichno, nego deset do dvanaest. (Moram, na zhalost, da se ogranichim na priblizhnu cifru).

„Zashto ih je danas tako mnogo?” usudio sam se da upitam.

„Zashto? Hm... Pravi lekar pochinje da lechi choveka josh dok je zdrav, takvog koji c'e se razboleti tek sutra, prekosutra, kroz nedelju dana. Profilaksa, da!”

Klimnuo je glavom, i zashljapkao po kamenim plochama dvorishta. Zatim se okrenuo — i meni preko ramena: „Budite obazrivi!”

Sam sam. Tiho je. Pusto. Daleko nad Zelenim Zidom uskovitlale se — ptice, vetar. Shta je on time hteo da kazhe?

Aereo brzo klizi niz struju. Lagane, teshke senke oblaka dole — plave kupole, kocke staklenog leda — postaju olovne, nadimaju se.

UVEChE:

Otvorio sam svoj rukopis da bih zabelezhio na ovim stranicama nekoliko, kako mi se chini, korisnih (za vas chitaoci) misli o velikom danu Jednoglasnosti — taj dan je vec' blizu. I video sam: ne mogu sada da pishem. Sve vreme oslushkujem kako vetar udara tamnim krilima o staklo zidova, sve vreme se okrec'em, chekam. Shta? Ne znam. I kad su se kod mene u sobi pojavile poznate mrko-ruzhichaste shkrge — bio sam veoma radostan, govorim iskreno. Ona je sela, chedno je popravila nabor unife izmedju kolena, hitro me je chitavog oblepila osmesima — po komadic' na svaku moju pukotinu — i ja sam se osetio prijatno, chvrsto svezan.

„Razumete, ulazim danas u razred (ona radi u Sobici za vaspitanje dece) — a na zidu karikatura. Da, da, uveravam vas! Predstavili su me u nekakvom ribljem obliku. Mozhda sam ja doista...”

„Ne, ne, shta vam je”, pozhurio sam da kazhem (iz blizine, u stvari, jasno je, da nishta slichno shkrgama nema, i shto sam o shkrgama govorio — to je bilo potpuno neumesno).

„Da, na kraju krajeva — to nije ni vazhno. Ali, shvatate: sam postupak. Ja sam, naravno, pozvala Chuvare. Ja mnogo volim decu, i smatram da je najtezha i najuzvishenija ljubav — surovost — vi me shvatate?”

Kako da ne! To se tako ukrshtalo sa mojim mislima. Nisam izdrzhao i prochitao sam joj odlomak iz moje beleshke broj 20, pochevshi odavde: „Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli...”

Ne gledajuc'i, video sam kako podrhtavaju mrko-ruzhichasti obrazi i kako se sve blizhe krec'u prema meni, i najednom su u mojim rukama — suhi, tvrdi chak pomalo i bodljikavi prsti.

„Dajte, dajte to meni! Ja c'u to fonografisati i naterac'u decu da nauche napamet. To nije toliko potrebno vashim Venerovcima koliko nama, nama — danas, sutra, prekosutra.”

Osvrnula se unaokolo — i sasvim tiho:

„Jeste chuli: kazhu da c'e na Dan Jednoglasnosti...”

Skochio sam:

„Shta — shta kazhu? Shta — na Dan Jednoglasnosti?”

Prijatnih zidova vishe nije bilo. Za tren oka sam osetio da sam izbachen onamo, napolje, gde se nad krovovima kovitla golemi vetar, i gde kosi, mrachni oblaci — idu sve nizhe...

Ju me je odluchno, chvrsto uhvatila za ramena (mada sam primetio: rezonirajuc'i moje uzbudjenje — koshchice njenih prstiju su drhtale).

„Sedite, dragi moj, ne uzbudjujte se. Shta sve ne prichaju... A onda... ako vam je samo to potrebno — ja c'u tog dana biti pored vas, ostavic'u svoju decu iz shkole nekom drugom — i bic'u s vama, jer ste vi, dragi moj, vi ste — takodje dete, i potrebno vam je...”

„Ne, ne”, odmahnuo sam, „niposhto! Onda c'ete stvarno misliti da sam nekakvo dete — da ne mogu sam... Niposhto! (moram priznati: imam druge planove shto se tiche toga dana).”

Osmehnula se; nepisani tekst osmeha je ochigledno bio: ‚Ah, kakav tvrdoglav dechak!’ Onda je sela. Ochi spushtene. Ruke stidljivo popravljaju nabor unife koji je ponovo pao medju kolena — a sad o drugom:

„Ja mislim da se moram odluchiti... radi vas... Ne, molim vas, ne zhurite me, ja josh moram da porazmislim...”

Ja je nisam zhurio. Mada sam shvatio da treba da budem srec'an i da nema vec'e chasti nego uvenchati sobom nechije vechernje godine.

...Svu noc' — nekakva krila, a ja idem i zaklanjam glavu rukama od krila. A onda — stolica. Ali stolica — nije nasha, sadashnja, nego drevnog tipa, od drveta. Ja pomichem noge kao konj (desna prednja — i leva zadnja, leva prednja i desna zadnja), stolica pritrchava mome krevetu, penje se na njega — i ja volim drevnu stolicu: neudobno je, boli me.

Chudnovato: zar se nikakvo sredstvo ne mozhe izmisliti da se izlechi ova bolest snevanja, ili da se uchini razumnom — mozhda, chak i korisnom.

Zamislite da stojite na obali: talasi — ravnomerno navishe; i podigavshi se tako — odjednom su se zaustavili, zaledili se, skamenili. Eto tako je jezivo i neprirodno bilo i to — kad se iznenada zbrkala, izmeshala i zaustavila nasha, Tablicom propisana, shetnja. Poslednji put se neshto slichno desilo pre 119 godina kao shto i kazhu nashi letopisi, kada se u najgushc'u gomilu shetacha sa zvizhdukom i dimom strovalio s neba meteorit.

Ishli smo kao i uvek, tj. tako kao shto su predstavljeni ratnici na asirskim spomenicima: hiljade glava — dve slivene, integralne noge, dve integralne ruke u zamahu. Na kraju bulevara — onamo, gde je strashno gudeo akumulatorski toranj — nama u susret chetvorougao: sa strane, napred, pozadi — strazha; u sredini troje, na unifama tih ljudi nema vishe zlatnih brojeva — i sve je jezivo jasno.

Ogromni brojchanik na vrhu tornja — bio je lice: nagnulo se iz oblaka i pljuckajuc'i dole sekunde, ravnodushno chekalo. I eto bash tachno u 13 chasova i 6 minuta — na chetvorougaoniku dogodila se pometnja. Sve je to bilo sasvim blizu mene, video sam najsitnije detalje i vrlo sam jasno zapamtio tanani, dugi vrat i na slepoochnici — zamrsheni splet plavih zhila, kao reke na geografskoj karti malenog, nepoznatog sveta, i taj nepoznati svet je ochigledno — mladic'. Verovatno da je primetio nekoga u nashim redovima: podigao se na vrhove prstiju, istegao vrat, zaustavio se. Jedan strazhar je shkljocnuo po njemu modrikastom iskrom elektrichnog bicha; on je tanko, kao shtene, zacvileo. I onda — razgovetno shkljocanje, priblizhno svake dve sekunde — i jauk, shkljocanje — jauk.

Mi smo, kao i pre, ravnomerno, asirski ishli — i ja sam, gledajuc'i elegantne cik- cak iskrichave linije, mislio: „Sve se u ljudskom drushtvu beskrajno usavrshava — i mora da se usavrshava. Kako je ruzhno oruzhje bio drevni bich — a koliko lepote...”

Ali tada, kao shraf kad iskochi iz punog gasa, od nashih redova se otkinula tanka, gipka i vizhljasta zhenska figura i s krikom: „Dosta! Zabranjujem vam”, i poletela pravo tamo, u chetvorougaonik. To je bilo — kao meteor — pre 119 godina; svi su shetachi zamrli, a nashi su redovi — sivi grebeni talasa prikovani iznenadnim mrazom.

Gledao sam je sa strane samo jedan trenutak kao i svi: ona vishe nije bila broj — ona je bila samo chovek, postojala je samo kao metafizichka supstanca uvrede, nanesene Jedinstvenoj Drzhavi. Medjutim, jedan njen pokret — zaokrec'uc'i, ona je bedra savila ulevo — i meni je odjednom jasno da znam, znam, ovo gipko, kao korbach telo — moje ochi, moje usne, moje ruke ga znaju — bio sam u to potpuno ubedjen.

Dvojica iz strazhe — pregradjuju joj put. Svakog trenutka — u tachki kaldrme koja je josh zasad jasna kao ogledalo — njihove trajektorije c'e se presec'i — svakog trenutka c'e je uhvatiti... Srce mi je zaigralo, zaustavilo se — i ne razmishljajuc'i: mozhe li se, ili ne, da li je besmisleno ili pametno — bacio sam se u tu tachku...

Osec'ao sam na sebi hiljade od uzhasa zaokrugljenih ochiju, ali to je samo josh vishe davalo nekakve lude vesele snage onome divljem, kosmatorukom shto se otrgao iz mene, koji je trchao sve brzhe i brzhe. Evo josh dva koraka, ona se okrenula.

Preda mnom je uzdrhtalo, posuto pegama lice, ridje obrve... Nije ona! Nije I. Besna, burna radost. Hoc'u da viknem neshto nalik na rechi: „Tako joj i treba”, „Drzhi je”, ali samo chujem svoj shapat. A na mom ramenu je vec' — teshka ruka, mene drzhe, vode, a pokushavam da im objasnim...

„Chujete, pa vi morate da shvatite da sam ja mislio da je to...”

Ali kako da objasnim celog sebe, svu svoju bolest zapisanu na ovim stranicama. I ja se gasim, pokorno idem... Neochekivanim udarcem vetra otrgnut sa drveta, list pokorno pada nanizhe, ali se uz put vrti, zakachinje se za svaku poznatu granchicu, rachvicu, ili granu: tako se i ja grchevito hvatam za svaku c'utljivu loptu-glavu, za prozirni led zidova, za plavu iglu akumulatorskog tornja ubodenu u oblak.

I u tom trenutku kada je gluha zavesa konachno bila spremna da od mene odvoji chitav taj divni svet, primetio sam: u blizini, razmahujuc'i ruzhichastim rukama- krilima, nad ogledalom kaldrme, klizi poznata, ogromna glava. I poznati spljoshteni glas:

„Smatram svojom duzhnoshc'u da posvedochim da je broj D-503 — bolestan, i nije u stanju da regulishe svoja osec'anja. I ubedjen sam da je bio ponesen prirodnim negodovanjem...”

„Da, da”, uhvatio sam se ja. Chak sam viknuo: „Drzhite je!”

Pozadi, iza ramena:

„Vi nishta niste vikali.”

„Da, ali ja sam hteo — kunem se Dobrotvorom, ja sam hteo.”

Za tren sam proshrafljen sivim, hladnim svrdlom ochiju. Ne znam da li je on video u meni da je to (gotovoo) istina, ili je imao nekakav skriveni cilj da me opet privremeno poshtedi, tek on je napisao ceduljicu, predao je jednom od onih koji su me drzhali — i ja sam ponovo slobodan, tachnije, ponovo sam ukljuchen u ravnomerne, beskonachne, asirske redove.

Chetvorougaonik, i u njemu pegavo lice i slepoochnice sa geografskom kartom plavih zhilica — ishchezli su iza ugla, zauvek. Mi idemo — jedinstveno milionoglavo telo, i u svakom od nas — ona smerna radost kojom, verovatno, zhive molekuli, atomi, fagociti. U drevnom svetu — to su shvatali hrishc'ani, jedini nashi (mada veoma nesavrsheni) prethodnici: smernost je vrlina, a oholost — porok, i da smo — ‚MI’ — od Boga, a da je ‚Ja’ — od djavola.

Eto ja sam sad — u korak sa svima — a ipak daleko od svih. Sav josh drhtim od prezhivelih uzbudjenja, kao most po kome je tek protutnjao starinski gvozdeni voz. Ja osec'am sebe. Ali osec'aju sebe, saznaju svoju individualnost — samo povredjeno oko, prst koji se gnoji, zub koji boli; zdravo oko, prst, zub — njih kao da i nema. Zar nije jasno da je svest o svojoj lichnosti — samo bolest.

Ja mozhda i nisam vishe fagocit koji poslovno i mirno prozhdire mikrobe (sa plavom slepoochnicom i pegave): mozhda sam ja mikrob, a, mozhda ih ima vec' hiljade medju nama, koji se josh prave kao i ja da su fagociti...

Shta ako je danashnji, u sushtini, nevazhni dogadjaj — shta aka je sve to samo pochetak, samo prvi meteorit iz chitavog niza vrelog kamenja shto tutnji i shto ga izbacuje beskonachnost na nash stakleni raj?

Govore da postoji cvec'e koje se rascvetava samo jednom u sto godina. Zashto da nema i takvog cvec'a koje cveta jednom u hiljadu — u deset hiljada godina. Mozhda o tome do danas nismo znali samo zato shto nam je bash sad doshlo ono jednom-u- hiljadu-godina.

I sada, blazhen i pijan, spushtam se niz stepenishte ka dezhurnoj i brzo, na moje ochi, svuda unaokolo nechujno prskaju hiljadugodishnji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje, cipele, zlatne plochice, sijalice, nechije tamne dlakave ochi, gravirani stubovi ograde, maramica ispushtena na stepenik, stochic' dezhurne, nad stochic'em — nezhno-mrki, pegavi obrazi Ju. Sve je to bilo tako neobichno, novo, nezhno, ruzhichasto, vlazhno.

Ju mi uzima ruzhichasti bon, a nad njenom glavom — kroz staklo zida — naginje se sa nevidljive granchice mesec, plav, mirishljav. Trijumfalno pokazujem prstom i kazhem:

„Mesec — shvatate li?”

Ju pogleda mene, onda broj bona — i ja vidim onaj njen poznati, ocharavajuc'i chedni pokret: popravlja nabore unife izmedju uglova kolena.

„Vi, dragi, nenormalno, bolesno izgledate — jer su nenormalnost i bolest jedno te isto. Upropashc'ujete sebe, a vama to niko nec'e da kazhe — niko.”

To ‚niko’ — naravno, jednako je broju na bonu: I-330. Draga, predivna Ju! Vi ste, naravno, u pravu: ja sam — nerazuman, ja sam — bolestan, ja imam — dushu, ja sam — mikrob. Ali zar cvetanje — nije bolest? Zar nije bolno kad prska pupoljak? I zar vi ne mislite da je spermatozoid — najstrashniji od svih mikroba?

Gore sam, u svojoj sobi. U shiroko rascvetanoj chashici fotelje sedi I. Ja sam na podu, zagrlio sam joj noge, moja glava je na njenim kolenima, c'utimo. Tishina, puls... i tako: ja sam — kristal, i ja se rastvaram u njoj, u I. Ja savrsheno jasno osec'am kako kopne i kopne shlifovane ivice koje me ogranichavaju u prostoru — ishchezavam, rastvaram se u njenim kolenima, u njoj, postajem sve manji — i istovremeno sve shiri, sve vec'i, sve neobuhvatniji. Zato shto ona — nije ona, nego vasiona. I na trenutak smo ja i ova radoshc'u prozheta fotelja pored kreveta — jedno: i starica koja se divno osmehuje pored vrata Drevne Kuc'e, i divlje, neprohodne shume iza Zelenog Zida, i nekakve srebrne razvaline na crnom koje dremaju kao starica, i negde, neverovatno daleko, vrata koja su se zalupila bash u ovom trenutku — to je sve u meni, zajedno sa mnom, slusha udarce bila i juri kroz blazheni trenutak...

U besmislenim, zbrkanim nabujalim rechima pokushavam da joj ispricham kako sam ja — kristal, i zato su u meni — vrata, i zato osec'am kako je srec'na fotelja. Ali ispada takva besmislica da se zaustavljam, prosto me je stid: ja — i odjednom...

„Draga I, oprosti mi! Ja savrsheno nishta ne razumem: govorim takve gluposti...”

„Zashto ti mislish da je glupost — neshto loshe? Da su ljudsku glupost negovali i vaspitavali vekovima isto onako kao i pamet, mozhda bi se od nje dobilo neshto izvanredno dragoceno.”

„Da... (Izgleda mi da je ona u pravu — kako mozhe ona sada da ne bude u pravu?)

„I za jednu tvoju glupost — za ono shto si ti uradio juche za vreme shetnje — volim te josh vishe — josh vishe.”

„Ali zashto si me muchila, zashto nisi dolazila, zashto si slala svoje bonove, zashto si me primoravala...”

„A mozhda mi je bilo potrebno da te isprobam? Mozhda moram da znam da c'esh uraditi sve shto zazhelim — da si ti vec' sasvim moj?”

„Da, sasvim!”

Ona je uzela moje lice — chitavog mene — u svoje dlanove, podigla moju glavu:

„Dobro, a kako vashe ‚obaveze svakog poshtenog broja’? A?”

Slatki, oshtri, beli zubi; osmeh. Ona je u rascvetanoj chashici fotelje kao pchela: u njoj su zhaoka i med.

Da; obaveze... U mislima prelistavam svoje poslednje beleshke: u stvari, nigde nema chak ni pomisli da bi ja, u sushtini, morao...

C'utim. Odushevljeno se (i, verovatno, glupo) osmehujem, gledam u njene zenice, pretrchavam od jedne do druge, i u svakoj od njih vidim sebe: ja — sic'ushan, milimetarski — zatochen sam u te sic'ushne, kao duga tamnice. I onda opet — pchela — usta, slatki bol cvetanja...

U svakom od nas, brojeva, postoji nekakav nevidljivi metronom koji tiho otkucava, i ne gledajuc'i na sat, s tachnoshc'u do pet minuta mi znamo vreme. Ali sad se metronom u meni zaustavio, ne znam koliko je proshlo vremena, u strahu dohvatim ispod jastuka plochicu sa chasovnikom...

Hvala Dobrotvoru: josh dvadeset minuta! Ali minuti su tako smeshno kratki, kusi, jure, a meni treba da joj toliko ispricham — sve, o celom sebi: o pismu O, o uzhasnoj vecheri kad je ostala trudna; i zbog nechega o svojim detinjim godinama — o matematicharu Pljapi, o korenu iz -1, i o tome kako sam prvi put bio na praznik Jednoglasnosti i gorko plakao shto sam na unifi — na takav dan — imao mastiljavu mrlju.

I je podigla glavu, naslonila se na lakat. U uglovima usana — dve duge oshtre linije — i tamni ugao podignutih obrva: krst.

„Mozhda c'e tog dana...” zaustavila se, a obrve joj josh tamnije. Uzela je moju ruku, chvrsto je stegla. „Reci mi nec'esh me zaboraviti, uvek c'esh me se sec'ati?”

„Zashto tako? O chemu ti to? I, draga?”

I je c'utala, i njene su ochi vec' — mimo mene, kroz mene, udaljene. Odjednom sam chuo kako vetar udara o staklo ogromnim krilima (razume se — to je bilo chitavo vreme, ali ja sam chuo tek sada), i zbog nechega sam se setio prodornih krikova ptica nad zamagljenim vrhovima Zelenog Zida.

I je odmahnula glavom, zbacila sa sebe neshto. Josh jednom, na sekundu, dotakla se mene sva — tako aero na sekundu, elastichno dodirne zemlju pre ateriranja.

„Daj moje charape! Brzhe!”

Charape su bachene na moj sto, na otvorenu (193) stranicu mojih belezhaka. U zhurbi sam zakachio rukopis, stranice su se rasule i nikako da ih slozhim po redu, a shto je glavno — ako i slozhim, svejedno — nec'e biti pravog reda, svejedno — ostac'e nekakvi pragovi, jame, iksovi.

„Ne mogu tako”, rekao sam. „Ti si — evo — ovde, pored mene, a ipak kao da si iza drevnog, neprozirnog zida: kroz zidove chujem shumove, glasove — i ne mogu da razaznam rechi, ne znam shta je tamo. Ne mogu tako. Kod tebe sve vreme ostaje neshto nedorecheno, nijednom mi nisi rekla gde sam ja onda dospeo u Drevnoj Kuc'i, i kakvi su ono hodnici, i otkud doktor — ili, mozhda, toga nicheg nije ni bilo?”

I je stavila ruke meni na rame, a onda mi lagano, duboko ushla u ochi:

„Hoc'esh li sve da saznash?”

„Da, hoc'u. Moram.”

„Nec'esh se uplashiti da idesh sa mnom svuda, do kraja — kud god te povedem?”

„Da, svugde!”

„Dobro. Obec'avam ti: kad se zavrshi praznik, ako samo... Ah, da: a kako vash Integral — sve zaboravim da pitam — hoc'e li brzo?”

„Ne: shta to znachi ‚ako samo’? Opet? Shta to znachi ‚ako samo’?”

Ona (vec' kod vrata):

„Sam c'esh videti...”

Ja sam sam. Sve shto je od nje ostalo — to je jedva chujni miris, slichan slatkom, suhom, zhutom prahu nekakvog cvec'a iza Zida. I josh: udice — pitanja, koje su tako nepovratno chvrsto zasele u mene — neshto kao one kojima su se drevni, davno zaboravljeni ljudi sluzhili za lovljenje ribe (Praistorijski Muzej).

...Zashto ona odjednom o Integralu?

Ja sam kao mashina pushtena na suvishe veliki broj obrtaja: lezhaji su se usijali, josh trenutak — pochec'e da kaplje rastopljen metal, i sve — u nishtavilo. Brzhe — hladne vode, logike. Ja lijem kofama, ali logika cvrchi na vrelim lezhajima i topi se u vazduhu kao neuhvatljiva bela para.

Pa da, jasno je: da bi se utvrdio pravi znachaj funkcije — treba uzeti njenu granichnu vrednost. I jasno je da jucherashnje besmisleno ‚rastvaranje u vasioni’, uzeto u granici, jeste smrt. Zato shto je smrt — bash najpotpunije rastvaranje mene u vasioni. Otuda ako sa ‚LJ’ oznachimo ljubav, a sa ‚S’ smrt, onda je lj = ƒ(s), tj. ljubav i smrt...

Da, bash tako, bash tako. Zbog toga se ja i bojim I, borim se sa njom, ja nec'u. Ali zashto je u meni naporedo ‚ja nec'u’ i ‚ja bih hteo’? U tome bash i jeste uzhas shto ja opet hoc'u onu jucherashnju blazhenu smrt. U tome bash i jeste uzhas shto chak i sada, kad je logichka funkcija izintegrirana, kad je ochigledno da ona tajno sadrzhi u sebi smrt, ja ipak hoc'u nju usnama, rukama, grudima, svakim milimetrom...

Sutra je dan Jednoglasnosti. Tamo c'e, naravno, biti i ona, videc'u je, ali samo izdaleka. Izdaleka — to c'e biti bolno, jer meni treba, mene nezadrzhivo vuche da budem naporedo sa njom, da — njene ruke, njeno rame, njena kosa... Hoc'u chak onaj bol — neka bude.

Veliki Dobrotvore! Kakav apsurd — hteti bol. Kome nije jasno da su bolni — negativni sabirci i da umanjuju onu sumu koju zovemo srec'a. I, dakle... I eto — nikakvih ‚dakle’. Chisto. Golo.

UVEChE:

Kroz staklene zidove kuc'e — vetrovit, groznichavo rumen, nemiran zalazak sunca. Ja okrec'em fotelju tako da mi ne bije u ochi ovo rumenilo, prelistavam beleshke — i vidim: opet sam zaboravio da ne pishem za sebe, nego za vas, neznance, koje volim i zhalim — za vas, koji se josh motate tamo negde, po dalekim vekovima, dole.

Eto na primer — o Danu Jednoglasnosti, o tom velikom danu. Uvek sam ga voleo — od malih nogu. Chini mi se da je to za nas neshto onako kao shto je za drevne ljude bio njihov ‚Uskrs’. Sec'am se, uochi praznika, sastavish satni kalendarchic' — svechano precrtavash sat po sat: jedan sat je blizhe, jedan sat manje chekanja... Da sam uveren da niko nec'e videti — chasna rech, ja bih i danas svugde nosio sa sobom takav kalendarchic' i pratio na njemu koliko je josh ostalo do sutra, kada c'u moc'i da vidim makar izdaleka...

(Omeli su me: doneli su mi iz radionice novu unifu. Po obichaju svima nama izdaju unife za sutrashnji dan. U hodniku — koraci, radosni uzvici, zhagor.)

Produzhavam. Sutra c'u videti onaj isti uzbudljivi prizor koji se iz godine u godinu ponavlja, i svaki put na novi nachin: moc'nu chashu sloge, sa strahoposhtovanjem podignute ruke. Sutra je dan godishnjeg izbora Dobrotvora. Sutra c'emo ponovo predati Dobrotvoru kljucheve nepokolebljive tvrdjave nashe srec'e.

Razume se da to ne lichi na neuredjene, neorganizovane izbore kod drevnih ljudi, kad — smeshno je i rec'i — unapred chak nije bio poznat ni sam rezultat izbora. Graditi drzhavu potpuno na neprorachunatim sluchajnostima, naslepo — shta mozhe biti besmislenije? A eto ipak ispada — bili su potrebni vekovi da bi se to shvatilo.

Da li je potrebno govoriti da kod nas i u ovome kao i u svemu drugom — ni za kakve sluchajnosti nema mesta, nikakvih iznenadjenja ne mozhe biti. I sami izbori imaju vishe simbolichan znachaj: da podsete da smo mi jedinstven, moc'an, milionskoc'elijski organizam, da smo mi — govorec'i rechima ‚Jevandjelja’ drevnih ljudi — jedinstvena Crkva. Jer istorija Jedinstvene Drzhave ne zna za sluchaj da bi se tog svechanog dana makar i jedan glas usudio da narushi velichanstveni unisono.

Prichaju da su drevni ljudi sprovodili izbore nekako tajno, krijuc'i se, kao lopovi; neki nashi istorichari chak tvrde da su se oni pojavljivali na izborne praznike brizhljivo maskirani (zamishljam taj fantastichno-mrachni prizor: noc', trg, figure koje se prikradaju pored zidova u tamnim ogrtachima; purpurni plamen buktinja povija se na vetru...) Zashto je bila potrebna sva ta tajanstvenost — ni do danas konachno nije objashnjeno; najverovatnije je da su se izbori vezivali za nekakve mistichne, sujeverne, mozhda chak zlochinachke obrede. Mi nemamo nishta da krijemo niti chega da se stidimo: mi praznujemo izbore otvoreno, chasno, danju. Ja vidim kako svi glasaju za Dobrotvora; svi vide kako glasam za Dobrotvora ja — i mozhe li biti drugachije kad su ‚svi’ i ‚ja’ — jedno jedinstveno MI. Koliko je to plemenitije, iskrenije, vishe nego kukavichka, lopovska ‚tajna’ kod drevnih ljudi. Onda: koliko je to celishodnije. Jer ako bi chak i pretpostavili nemoguc'e, tj. nekakvu disonancu u obichnoj monofoniji, onda su nevidljivi chuvari ovde, u nashim redovima; oni istog trenutka mogu da ustanove brojeve koji su pali u zabludu i mogu da ih spasu od daljih njihovih pogreshnih koraka, a Jedinstvenu Drzhavu — od njih samih. I najzad, josh jedno...

Kroz zid ulevo: pred krilima ormana sa ogledalom — zhena uzhurbano raskopchava unifu. I na trenutak, nejasno: ochi, usne, dva oshtra ruzhichasta pupoljchic'a. Onda pada roletna, u meni je u momentu sve jucherashnje, i ja ne znam shta je to ‚najzad josh jedno’, i nec'u o tome da mislim, nec'u! Hoc'u samo jedno: I. Hoc'u da ona svakog trenutka svakog minuta uvek da bude sa mnom — samo sa mnom. I ovo shto sam evo sad pisao o Jednoglasnosti, to sve nije potrebno, nije to ono, hteo bi sve to da precrtam, pocepam, izbacim. Zato shto znam (neka je to skrnavljenje, ali to je tako) — praznik c'e biti samo sa njom, samo onda ako je ona pored mene, rame uz rame sa mnom. A bez nje c'e sutrashnje sunce biti samo limeni koturic', a nebo- lim obojen plavim, a ja sam...

Uzimam telefonsku slushalicu:

„I, to ste vi?”

„Da, ja sam. Zashto tako kasno?”

„Mozhda josh nije kasno. Hteo bih da vas zamolim... Hoc'u da sutra budete sa mnom. Draga...”

„Draga”, govorim sasvim tiho. I, ne znam zashto, sinulo mi je ono shto se desilo jutros na helingu: iz shale su pod chekic' od sto tona stavili sat — zamah, vetar u lice — i stotonski nezhan, lagani dodir o krhki sat.

Pauza. Chini mi se da chujem tamo — u sobi I — nechiji shapat. Zatim njen glas:

„Ne, ne mogu. Pa vi shvatate: ja bih sama... Ne, ne mogu. Zashto? Sutra c'ete videti.”

NOC'.

Kad su pred pochetak svi ustali i kada se svechano i polagano nad glavom zanjihala kao koprena himna — stotine truba Fabrike Muzichkih instrumenata i milioni ljudskih glasova — za trenutak sam zaboravio sve: zaboravio sam neshto uznemirujuc'e o chemu je govorila o danashnjem prazniku I, zaboravio sam, izgleda, i na nju samu. Sada sam bio onaj isti dechak koji je nekada na taj dan plakao zbog majushne mrlje na unifi, koju je samo on primec'ivao. Neka niko unaokolo ne vidi u kakvim sam crnim, neizbrisivim mrljama ja, ali ipak ja sam znam da meni, zlochincu, nema mesta medju tim shiroko otvorenim licima. Ah, kad bih ustao ovog trenutka i gushec'i se krikom izrekao sve o sebi. Nek bude onda kraj — neka — ali jedan sekund osetiti sebe chistim, bez misli, kao ovo detinje — plavo nebo.

Sve ochi su podignute onamo, navishe: u jutarnjem, neporochnom plavetnilu neosushenom josh od ponoc'nih suza — jedva primetna mrlja, chas tamna, chas odevena zrakama. To je sa nebesa silazio k nama ON — novi Jehova na aeru, isto onako mudar i nezhnosurov kao Jehova drevnih. Svakog trenutka je sve blizhe — i sve su vishe u susret njemu milioni srca — i evo On nas vec' vidi. I ja zajedno sa njim u mislima odozgo: koncentrichni krugovi tribina obelezheni tananom plavom istachkanom linijom — kao krugovi pauchine, obasuti mikroskopskim suncima (sijanje plochica); i u centar pauchine c'e sad sesti beli mudri Pauk — Dobrotvor u belim odezhdama, koji nam mudro i ruke i noge sputava dobrotvornim mrezhama srec'e.

I zavrshilo se ovo velichanstveno NJegovo silazhenje s nebesa, bronza himne je umukla, svi su seli — i ja sam u tom istom trenutku shvatio: stvarno — sve je najtananija pauchina, zategnuta, drhti, svakog chasa se mozhe prekinuti i desic'e se neshto neverovatno...

Pridigavshi se lagano, pogledao sam unaokolo — i susreo sam pogledom zaljubljeno- uznemirene ochi koje su prelazile s lica do lica. Jedan je podigao ruku i, jedva primetno michuc'i prstima, signalizira drugome. I evo — uzvratni signal prstom. I josh... Shvatio sam: to su oni, Chuvari. Shvatio sam: zbog nechega su uznemireni, pauchina je zategnuta, drhti. I u meni — kao u radio-prijemniku navijenom na istu tu talasnu duzhinu — uzvratna drhtavica.

Na podijumu je pesnik chitao predizbornu odu, ali ja nisam chuo jedne jedine rechi: samo ravnomerno ljuljanje heksametarskog klatna, i sa svakim njegovim zamahom sve blizhi nekakav odredjeni chas. I ja josh groznichavo prelistavam po redovima jedno lice za drugim — kao stranice — i josh ne vidim ono jedino koje trazhim, a njega treba shto pre nac'i, zato shto c'e zachas kratko otkucati, a onda...

On je — on je, naravno. Dole, pored podijuma, klizec'i nad bleshtavim staklom promakla su ruzhichasta krila-ushi, kao tamna dvostruko izvijena petlja slova S odrazilo se telo u trku — on je jurio nekuda u zamrshene prolaze izmedju tribina.

S, I — vezuju ih nekakve niti (izmedju njih je, po mome mishljenju, chitavo vreme nekakva nit; josh ne znam kakva — ali kad-tad c'u je razmrsiti). Grchevito sam se zakachio ochima za njega, on — kao klupche sve dalje, a za njim nit. Evo, zaustavio se, evo...

Kao gromovsko, visokovoltno prazhnjenje munje: neshto me je probolo, sklupchalo. U nashem redu, svega za 40 stepeni od mene, S se zaustavio, nagnuo se. Video sam I, a pored nje — sa odvratnim crnachkim usnama, nasmejani R-13.

Prva misao — da jurnem tamo i da joj doviknem: „Zashto si danas sa njim? Zashto nisi htela da ja budem tu?” Ali nevidljiva, blagotvorna pauchina chvrsto mi je sputala ruke i noge; stegnuvshi zube, sedeo sam chvrst kao gvozhdje, ne spushtajuc'i ochi. Kao i sad: to je bio oshtar, fizichki bol u srcu. Pomislio sam, sec'am se: „Ako od nefizichkih uzroka mozhe biti fizichki bol, onda je jasno da...”

Zakljuchak, na zhalost, nisam izveo: samo se sec'am — sinulo mi je neshto u glavi o ‚dushi’, promakla mi je besmislena poslovica drevnih ljudi — ‚dusha u pete’. Zamro sam: heksametar je umuknuo. Sada pochinje... Shta?

Prema utvrdjenom obichaju, predizborni odmor od pet minuta. Prema utvrdjenom obichaju — predizborno c'utanje. Ali ono sada nije bilo stvarno pobozhno, sveshteno, kao uvek; sada je isto kao kod drevnih ljudi kad josh nisu znali za nashe akumulatorske tornjeve, kad su po josh neukroc'enom nebu besnele s vremena na vreme ‚bure’. Sad je bilo kao kod drevnih ljudi — pred buru.

Vazduh je od prozrachnog gvozhdja. Hteo bih da dishem shiroko otvorenih usta. Napregnuti do bola sluh belezhi: negde pozadi — uznemireni shapat kao grickanje misheva. Oborenim ochima vidim chitavo vreme ono dvoje — I i R — jedno pored drugog, rame uz rame, i na mojim kolenima drhte tudje — moje omrznute — rutave ruke...

U rukama svih — plochice sa chasovnicima. Jedan. Dva. Tri... Pet minuta... sa podijuma — chelichni, lagani glas:

„Ko je ‚za’ — molim da digne ruku.”

Kad bih mogao da Mu pogledam u ochi, kao ranije — pravo i odano: „Evo me celog. Celog. Uzmi me.” Ali sad nisam smeo. Sa naporom sam, kao da su mi zardjali svi zglobovi — podigao ruku.

Shushtanje miliona ruku. Nechije prigusheno „Ah.” I osec'am da je vec' pochelo, da strmoglavice pada, ali nisam shvatio — shta a nisam imao snage — nisam smeo da pogledam...

„Ko je — ‚protiv’?”

To je oduvek bio najvelichanstveniji trenutak praznika: svi ostaju da sede nepomichno, radosno oborivshi glavu pred blagotvornim igom Broja nad Brojevima. Ali tada sam sa uzhasom, ponovo zachuo shushtanje: najlaganije, kao uzdah, — bolje se chulo kad su ranije mesingane trube svirale himnu. Tako poslednji put u zhivotu jedva chujno uzdahne chovek — a unaokolo svima blede lica, svima su hladne kapi po chelu.

Podigao sam ochi — i...

To je stoti deo sekunde, za dlachicu. Video sam; hiljade ruku su se podigle uvis — ‚protiv’- i pale. Video sam bledo, prekrizheno lice I, njenu podignutu ruku. Pao mi je mrak na ochi.

Josh za dlachicu; pauza; tishina; puls. A onda — kao na znak nekakvog poludelog dirigenta — na svim tribinama odjedanput tresak, krici, vihor, trchanje ustalasanih unifa, figure Chuvara koje zbunjeno jure, nechije potpetice u vazduhu pred samim mojim ochima — pored potpetica nechija shiroko otvorena usta, napregnuta od nechujnog krika. To mi se zbog nechega urezalo u svest, oshtrije od svega: hiljade usta shto bezvuchno vichu — kao na chudovishnom ekranu.

I kao na ekranu — negde dole, u jednom migu preda mnom — pobelele usnice O: pritisnuta uza zid prolaza, stajala je ogradjujuc'i svoj trbuh prekrshtenim rukama. I vec' je nema, odnesena je, ili sam zaboravio na nju zato shto...

Ovo vec' nije na ekranu — ovo je u meni samom, u stegnutom srcu, u slepoochnicama koje uchestalo udaraju. Nad mojom glavom sleva, na klupi — iskochio je odjednom R-13 — shtrcajuc'i, crven, gnevan. Na njegovim rukama — I, bleda, unifa joj je od ramena do grudi pocepana, na belom — krv. Ona ga je chvrsto drzhala za vrat, a on ju je u ogromnim skokovima — s klupe na klupu — odvratan i vesht kao gorila — nosio navishe.

Kao da je pozhar kod drevnih ljudi — sve je postalo purpurno — i samo jedno: skochiti, stic'i ih. Ne mogu sada sebi da objasnim gde sam nashao takvu snagu tek ja sam kao ovnom za razbijanje zidova prorezao masu — na nechija ramena — na klupe — i vec' sam sasvim blizu, evo uhvatio sam R-a za vrat:

„Ne smete! Ne smete”, kazhem. „Odmah da ste...” (na srec'u moj se glas nije chuo — svi su vikali svoje, svi su bezhali).

„Ko? Shta to? Shta!” R se okrenuo, usne su se shtrcajuc'i tresle — verovatno je mislio da ga je uhvatio Chuvar.

„Shta? Eto — nec'u, ne dozvoljavam! Pusti je iz naruchja — odmah!”

Medjutim, on je samo ljutito mljacnuo usnama, odmahnuo glavom i potrchao dalje. I tad sam ja — strashno me je sramota da ovo zapishem, ali mi se chini: ipak moram, moram zapisati, da bi vi, neznani moji chitaoci, mogli do kraja da prouchite istoriju moje bolesti — tad sam zamahnuo i udario ga po glavi. Shvatate li — udario sam ga! Toga se jasno sec'am. I josh se sec'am: osec'anje nekakvog oslobodjenja, lakoc'e u chitavom telu od tog udarca.

I je brzo iskliznula iz njegovih ruku.

„Odlazite”, viknula je ona R-u, „pa vidite: on je... Odlazite R, odlazite!”

R mi je, iskezivshi bele, crnachke zube shtricnuo u lice nekakvu rech, zaronio je dole, ishchezao. I ja sam podigao na ruke I, chvrsto je privio uza sebe i poneo.

Srce mi je kucalo — ogromno, i sa svakim otkucajem ispljuskivalo tako bujni, vreli, tako radosni talas. I, ako je tamo neshto odletelo u paramparchad — svejedno! Samo da je ja ovako nosim, nosim, nosim...

UVEChE. 22 ChASA.

S naporom drzhim pero u ruci: tako neizmeran zamor posle svih vrtoglavih dogadjaja danashnjeg jutra. Da se nisu survali spasonosni, vekovni zidovi Jedinstvene Drzhave? Da nismo opet bez krova, u divljem stanju slobode — kao nashi daleki preci? Zar nema Dobrotvora? Protiv... na Dan Jednoglasnosti — protiv? Mene je zbog njih stid, teshko mi je, strah me je. A uostalom — ko su ‚oni’? I ko sam ja: ‚oni’ ili ‚mi’ — zar ja-znam.

Evo: ona sedi na staklenoj klupi, vreloj od sunca — na najvishoj tribini, na koju sam je ja doneo. Desno rame i nizhe — pochetak chudesne neizrachunljive krivulje — otkriveni su: najtananija crvena zmijica krvi. Kao da ona ne primec'uje da je krv, da su otkrivene grudi... ne, shta vishe ona sve to vidi — ali to je bash ono shto joj je sada potrebno, i kad bi unifa bila zakopchana — ona bi je pocepala, ona...

„A sutra...” dishe zhudno kroz stisnute, blistave oshtre zube. „A sutra je — neizvesno. Shvatash li: ni ja ne znam, niko ne zna — ne zna se! Shvatash li da se sve poznato — zavrshilo? Novo, neverovatno, nevidjeno!”

Tamo, dole, svi su zapenushili, jure, vichu. Ali to je — daleko, i sve je dalje, zato shto me ona gleda, shto me lagano uvlachi u sebe kroz uzane, zlataste prozore zenica. Tako — dugo, c'utec'i. I ne znam zbog chega se prisec'am kako sam jednom kroz Zeleni Zid isto tako gledao u nechije nerazumljive zhute zenice, a nad Zidom su se vile ptice (ili je to bilo nekom drugom prilikom).

„Slushaj: ako se sutra ne desi nishta narochito — odveshc'u te onamo — razumesh?”

Ne, ja ne razumem. Ali c'utec'i klimam glavom. Ja sam se rastvorio, ja sam beskrajno mala kolichina, ja sam — tachka...

Na kraju krajeva — to tachkasto stanje ima svoju logiku (danashnju): u tachki ima najvishe neizvesnosti; treba samo da se pokrene, da se pomeri — i tad se mozhe pretvoriti u hiljade razlichitih krivulja, u stotine tela.

Strah me je da se pokrenem: u shta c'u se pretvoriti? I chini mi se — da se svi, isto tako kao ja, boje najmladjeg pokreta. Evo sad, dok ja ovo pishem, svi sede, zabili su se u svoje staklene kaveze, i neshto chekaju. U hodniku se ne chuje za to vreme uobichajeno zvrjanje lifta, ne chuje se smeh, koraci. Ponekad vidim: po dvoje, osvrc'uc'i se, prolaze na prstima kroz hodnik, sashaptavaju se...

Shta c'e sutra biti? U shta c'u se ja sutra pretvoriti?

Jutro kroz tavanicu — nebo kao i uvek: chvrsto, okruglo, rumenih obraza. Mislim — manje bih se zachudio kad bih video nad glavom neko neobichno chetvorougaono sunce, ili ljude u raznobojnoj odec'i od zhivotinjske dlake, ili kamene, neprozrachne zidove. Znachi ipak svet — nash svet — josh postoji? Ili je to samo inercija, generator je vec' iskljuchen a zupchanici josh tutnje i vrte se — dva obrtaja, tri obrtaja — na chetvrtom c'e zamreti...

Da li vam je poznato ovo chudno stanje? Noc'u ste se probudili, otvorili ochi u tmini i odjednom osec'ate — zalutali ste i brzhe, sve brzhe pochinjete da pitate unaokolo, trazhite neshto poznato i chvrsto — zid, sijalicu, stolicu. Bash tako sam i ja opipavao, trazhio po Jedinstvenim Drzhavnim Novinama — brzhe, brzhe — i evo:

„Juche je odrzhan Dan Jednoglasnosti koji su svi odavno s nestrpljenjem ochekivali. Chetrdesetosmi put je jednoglasno izabran onaj isti Dobrotvor, koji je mnogo puta dokazao svoju nepokolebljivu mudrost. Svetkovina je bila pomuc'ena izvesnom zbrkom koju su izazvali neprijatelji srec'e i koji su samim tim, prirodno, lishili sebe prava da postanu cigle u temeljima Jedinstvene Drzhave koja je juche obnovljena. Svakome je jasno da bi uzimanje u obzir njihovih glasova bilo isto tako besmisleno, kao kad bi uzeli za deo izvanredne herojske simfonije — kashalj bolesnika koji sluchajno prisustvuju u koncertnoj sali...”

O, mudri! Zar smo mi opet, bez obzira na sve — spaseni? Ali shta bi se, stvarno, moglo suprotstaviti tom najkristalnijem silogizmu?

I dalje — josh dva-tri reda:

„Danas u 12 odrzhac'e se zajednichka sednica Administrativnog Biroa, Medicinskog Biroa i Biroa Chuvara. Na dnevnom redu je vazhan Drzhavni akt.”

Ne, josh stoje zidovi — evo ih — mogu ih opipati. I vishe nema onog chudnog osec'anja, da sam izgubljen, da ne znam gde sam, da sam zalutao, i nimalo nije chudnovato shto vidim plavo nebo, okruglo sunce; i svi — kao i obichno — idu na posao.

Ishao sam bulevarom narochito chvrsto i zvonko — i chinilo mi se da su svi ishli tako. Ali evo raskrsnice, zaokret iza ugla, i vidim: svi nekako chudno, postrance zaobilaze ugao zgrade — kao da je tamo u zidu pukla nekakva cev, kao da prska hladna voda i ne mozhe se trotoarom proc'i.

Josh pet, deset koraka — i ja sam takodje poprskan hladnom vodom, zateturao sam se, odbachen sam sa trotoara... Otprilike na visini od dva metra gore na zidu — chetvrtast listic' hartije i otuda — nerazumljiva — otrovnozelena slova:

MEFI.

A dole S-oliko izvijena ledja, prozrachna krila-ushi koja se njishu od gneva ili od uzbudjenja. Podigavshi uvis desnu ruku i bespomoc'no istegnuvshi unazad levu — kao bolesno, slomljeno krilo — podskakivao je uvis — da zdere hartiju — a nije mogao, nedostajalo mu je evo ovolicko.

Verovatno da je svaki prolaznik mislio: „Ako ja pridjem, jedan medju svima — zar on nec'e pomisliti: ja sam zbog nechega kriv i bash zbog toga hoc'u...”

Priznajem: to isto sam mislio i ja. Medjutim, setio sam se koliko je puta on bio moj pravi andjeo-chuvar, koliko me je spasavao — i smelo sam prishao, pruzhio ruku, zderao letak.

S se okrenuo, brzo — brzo svrdlo u mene, na dno, neshto je otuda, izvukao. Onda je podigao uvis levu obrvu, obrvom podmignuo u pravcu zida na kome je visilo ‚Mefi’. Promakao mi je repic' njegovog osmeha zachudo kao da je chak veseo. Uostalom, shta tu ima chudno. Lekar c'e uvek da da prednost boginjama i vruc'ici od 400 nego iscrpljujuc'oj temperaturi inkubacije koja se lagano dizhe: jer je ovde bar jasno, kakva je to bolest, ‚Mefi’ koji su se danas osuli po zidu — to su boginje. Shvatam ja njegov osmeh... Moram priznati da sam tachno reshenje za ovaj osmeh nashao tek mnogo kasnije, posle izvesnog vremena koje je bilo krcato najchudnijim i najneochekivanijim dogadjajima.

Silazak u metro — i pod nogama, na netaknutom staklu stepenishta — opet beli letak: ‚Mefi’. I na zidu dole, na klupi, na ogledalu u vagonu (ochigledno, lepljeno je na brzu ruku — nepazhljivo, krivo) — svugde iste te bele, jezive boginje.

U tishini — razgovetna lupnjava tochkova kao shum uskipele krvi. Nekoga su dirnuli za rame — on je uzdrhtao, ispustio zavezhljaj sa hartijama. A levo od mene — drugi: chita u novinama sve jedan te isti, jedan te isti, jedan te isti redak, a novine jedva primetno podrhtavaju. I ja osec'am kako je svugde — u tochkovima, rukama, novinama, trepavicama — puls sve cheshc'i, i, mozhda c'e danas, kad ja dospem sa I tamo — biti 39, 40 ili 41 stepen — oznachen na termometru crnom crtom...

Na helingu je ista takva tishina u kojoj zuji daleki, nevidljivi propeler. C'utec'i, namrgodjene mashine stoje. I samo dizalice, jedva chujno, kao na prstima, klize, izvijaju se, hvataju kljeshtima plavichaste gomile zamrznutog vazduha i utovaraju ih u cisterne Integrala: mi se vec' spremamo za njegov probni let.

„Dakle, shta je: da li c'emo zavrshiti za nedelju dana sa utovarom?”

To ja — Drugom Graditelju. NJegovo lice je — fajans iscrtan svetloplavichastim, nezhnoruzhichastim cvetic'ima (ochi, usne) koji su danas nekako olinjali, isprani. Brojimo naglas, ali sam odjednom zastao na pola rechi i stojim otvorenih usta: visoko pod kupolom na plavichastoj santi koju je podigla dizalica — jedva primetan beli kvadratic' — zalepljena hartijica. I sav se tresem — mozhda od smeha — da, i sam chujem kako se smejem da li znate to stanje kad sami chujete svoj smeh?)

„Ne, chujte...” kazhem ja. „Zamislite da ste na drevnom aeroplanu, visinometar 5000 metara, slomilo se krilo, vi kao golub nanizhe, a uz put izrachunavate: ‚Sutra — od 12 do 2... od 2 do 6... u 6 je ruchak...’ Zar nije smeshno? Pa mi smo sada — upravo tako!”

Plavi cvetic'i se njishu, bulje. A shta kad bih ja bio staklen i kad bi on video da c'e kroz 3-4 sata...

Sam sam u beskrajnim hodnicima — onim istim. Nemo betonsko nebo. Negde kaplje na kamen voda. Poznata, teshka, neprozirna vrsta — a otuda potmula tutnjava.

Rekla je da c'e doc'i k meni tachno u 16. Ali evo, vec' je proshlo posle 16 pet, deset, petnaest minuta: nikoga nema.

Za trenutak sam ja onaj predjashnji koga je strah ako se ta vrata otvore. Josh — poslednjih pet minuta, i ako ona ne izidje...

Negde kaplje na kamen voda. Nikoga nema. Sa setnom radoshc'u osec'am: spasen sam. Lagano se vrac'am kroz hodnik. Drhtava istachkana linija sijalica na tavanici je sve mutnija, mutnija...

Odjednom su pozadi zhurno shkljocnula vrata, brzi bat koji mekano odskache od tavanice, od zidova — i ona, u letu, lagano zadihana od trchanja, dishe ustima.

„Znala sam: ti c'esh biti ovde, doc'i c'esh! Znala sam: ti-ti...”

Koplja trepavica se pomichu, propushtaju me unutra — i... Kako da opishem ono shto sa mnom radi taj drevni, besmisleni, chudesni obred, kad njene usne dodiruju moje? Kojom formulom da se iskazhe taj vihor koji u dushi brishe sve osim nje? Da, da u dushi — smejte se ako hoc'ete.

Ona s naporom, lagano podizhe kapke — i s naporom, lagano izgovara rechi:

„Ne, dosta... posle: sad — idemo.”

Vrata su se otvorila. Stepenishte izlizano, staro. I neizdrzhljivo sharolika graja, zvizhduk, svetlost...

------------------------------------------

Od tada je proshlo skoro dan i noc', sve se u meni vec' donekle stalozhilo — i utoliko pre mi je neobichno teshko da dam makar priblizhno tachan opis. U glavi — kao da je eksplodirala bomba, a otvorena usta, krila; krici, lishc'e, rechi, kamenje — stoje naporedo, u gomili, jedno pored drugog...

Sec'am se — prvo shto sam pomislio: „Brzhe, navrat nanos, nazad.” Jer mi je jasno: dok sam u hodnicima chekao — oni su nekako minirali ili razrushili Zeleni Zid — i otuda je sve jurnulo i zapljusnulo nash grad ochishc'en od nizheg sveta.

Mora biti da sam neshto slichno tome rekao I.

Ona se nasmejala:

„Ma ne! Prosto — mi smo izishli izvan Zelenog Zida...”

Tada sam otvorio ochi — i licem u lice sa mnom, na javi — ono isto shto do danas niko zhiv nije video drugachije nego hiljadu puta umanjeno, oslabljeno, prigusheno mutnim staklom Zida.

Sunce... to nije bilo nashe sunce, ravnomerno rasporedjeno po povrshini kaldrme glatkoj kao ogledalo: to su bili nekakvi zhivi komadic'i, mrlje shto su neprekidno skakale, od kojih su slepele ochi, vrtela se svest. I drvec'e kao svec'e — do samog neba; kao pauci koji se kvrgavim pipcima oslanjaju na zemlju; kao neme zelene fontane... I sve se to kreche, miche, shushti, ispod nogu skache nekakvo hrapavo klupche, a ja sam — prikovan, ne mogu ni makac — zato shto mi pod nogama nije ravan — shvatate li, nije ravan — nego neshto odvratno meko, podatljivo, zhivo, zeleno, gipko.

Sve me je to oshamutilo, zagrcnuo sam se — to, eto to je mozhda najprikladnija rech. Stajao sam uhvativshi se obema rukama za nekakvu zanjihanu granu.

„Nishta, nishta! To je samo u pochetku, proc'i c'e to. Smelije!”

Pored I — na zelenoj mrezhici koja je vrtoglavo skakala nechiji veoma tanan, profil izrezan od hartije... ne, nije to nechiji, nego ja znam chiji. Sec'am se: doktor — ne, ne, ja vrlo dobro sve shvatam. I shvatam: oni su me oboje uhvatili pod ruke i sa smehom me vuku napred. Noge mi se saplic'u, klizaju. Tamo je graktanje, mahovina, busenje, kreshtanje, granje, stabla, krila, lishc'e, zvizhduk...

I — drvec'e se razmaklo, svetla poljana, na poljani — ljudi... ili vec' ni sam ne znam kako: mozhda je pravilnije — bic'a.

Ovo je najtezhe. Zato shto je to izlazilo iz svih granica verovatnoc'e. I sad mi je jasno zashto je I uvek tako uporno c'utala: ionako joj ne bih poverovao — chak ni njoj. Moguc'e je da sutra nec'u verovati ni samom sebi ni evo ovoj svojoj beleshci.

Na poljani, oko golog, kamena slichnog lobanji — grajala je gomila od trista- chetiristo... ljudi — neka bude — ‚ljudi’, teshko mi je da govorim drugachije. Kao shto na tribinama od svih lica vi u prvom trenutku zapazhate samo poznata, tako sam i ovde u pochetku video samo nashe sivoplavichaste unife. A onda trenutak — i medju unifama, savrsheno jasno i jednostavno: crni, ridji, zlatasti, tamno smedji, pegavi beli ljudi — ochigledno, ljudi. Svi su oni bili bez odec'e i svi su bili pokriveni kratkom blistavom vunom — slichno onoj koju svako mozhe da vidi na punjenom konju u Praistorijskom Muzeju. Samo su zhenke imale lica tachno onakva — da, da, bash takva — kao kod nashih zhena: nezhno ruzhichasta i bez dlaka, takodje su im bez dlaka bile i grudi — krupne, chvrste divnog geometrijskog oblika. Muzhjaci su bez dlaka imali samo jedan deo lica — kao nashi preci.

To je bilo do te mere neverovatno, do te mere neochekivano da sam ja mirno stajao — odluchno tvrdim: mirno stajao i gledao. Kao terazije: pretovarite jedan tas — a onda vec' tamo mozhete metati koliko hoc'ete — strelica se ipak nec'e pokrenuti...

Odjednom — jedan: I vec' vishe nije sa mnom — ne znam kako je i gde je ishchezla. Unaokolo su samo oni sa atlasno blistavom vunom na suncu. Hvatam se za nechije toplo, chvrsto, crno rame:

„Slushajte — preklinjem vas Dobrotvorom — da li ste videli — gde je ona otishla? Ma evo sad — ovog trenutka...”

K meni — kosmate, stroge obrve:

„Ps-s-st! Tishe”, i kosmato su se nagle onamo prema sredini gde se nalazio kamen zhut kao lobanja.

Tamo, gore, nad glavom, nad svima — video sam nju. Sunce pravo u ochi, sa te strane, i od toga je ona sva na modrom platnu neba — oshtra, ugljenocrna, ugljena silueta na modrini. Malo iznad toga lete oblaci, i prosto ovako: kao da nisu oblaci, nego kamen, a ona je sama na kamenu, a iza nje gomila i poljana — nechujno klize kao brod i lagano nestaje zemlja pod nogama...

„Brac'o...” to ona govori, „Brac'o! Svi vi znate: tamo iza Zida u gradu — grade Integral. I znate: doshao je dan da razrushimo taj Zid — sve zidove — neka zeleni vetar bije s kraja na kraj — po celoj zemlji. Ali Integral c'e odneti te zidove onamo, gore, u hiljade drugih zemalja koje c'e vam vecheras zashumeti svetiljkama kroz crno noc'no lishc'e...”

O kamen — talasi, pena, vetar:

„Dole Integral! Dole!”

„Ne brac'o: ne dole. Nego Integral treba da bude nash. Onoga dana kad se on prvi put otisne u nebo — na njemu c'emo biti mi. Zato shto je sa nama Graditelj Integrala. On je napustio zidove, doshao je sa mnom ovde, da bi bio medju vama. Zhiveo Graditelj!”

Trenutak — i ja sam negde gore. Ispod mene — glave, glave, glave, razjapljena usta shto vichu, ruke koje se podizhu i spushtaju. Bilo je to neshto neobichno, chudnovato, pijano: osec'ao sam sebe iznad svih, ja sam bio ja, odvojen, zaseban svet, prestao sam da budem sabirak kao uvek, nego sam postao jedinica.

I evo mene — sa telom izguzhvanim, srec'nim, izgnjechenim, kao posle ljubavnih zagrljaja, dole, kraj samog kamena. Sunce, glasovi odozgo — osmeh I. Nekakva zlatokosa i sva atlasnozlatasta zhena koja mirishe na trave. U njenim rukama — putir, ochigledno drveni. Ona otpija crvenim usnama — i daje meni, a ja zhudno, zatvorivshi ochi, pijem da bih zalio vatru — pijem slatke, bodljikave, hladne iskre.

A onda — krv u meni i chitav svet — hiljadu puta biva brzhi; lagana zemlja leti kao paperje. I sve mi je — lako, prosto, jasno.

Evo na kamenu vidim poznata, ogromna slova: ‚Mefi’ — i nekako je to toliko potrebno, to je — jednostavna, chvrsta nit koja sve povezuje. Vidim grub lik — mozhda isto na tom kamenu: krilati mladic', prozrachno telo, a onda gde treba da bude srce — zaslepljujuc'i, krmezni ugalj — shto tinja. I opet: ja shvatam taj ugalj... ili ne: osec'am ga — isto onako kao shto ne chujuc'i osec'am svaku rech (ona govori odozgo, sa kamena) — i osec'am da svi dishu zajedno — i da c'e svi zajedno nekuda da lete, kao onda ptice iznad Zida...

Pozadi, iz chestara tela koja gusto dishu — snazhan glas:

„Pa to je ludilo!”

I, izgleda, da sam ja — da, mislim da sam to bio bash ja — skochio na kamen, a odande sunce, glave, na modrini — zelena zupchasta testera, i ja vichem:

„Da, da, bash tako! I svi treba da poludite, neophodno je da svi poludite — shto je moguc'e pre! To je neophodno — ja znam.”

Pored mene je I; njen osmeh, dve tamne crte — od krajeva usta navishe, pod uglom; a u meni je — ugalj, i to je — trenutno, lagano, pomalo boli, predivno...

Posle toga — zadrzhali su se samo razbacani komadi.

Lagano, nisko — ptica. Ja vidim: ona je zhiva kao i ja, ona kao chovek okrec'e glavu desno, levo i u mene se zashrafljuju crne, okrugle ochi...

Josh ovo: ledja — sa blistavom dlakom boje slonove kosti. Po ledjima mili tamna, s majushnim kriocima buba — ledja podrhtavaju da bi otresla bubu, josh jednom podrhtavaju...

Josh ovo: od lishc'a senka — pletena, reshetkasta. U senci lezhe i zhvac'u neshto slichno legendarnoj hrani drevnih ljudi: duguljasti zhuti plod i parche necheg mrkog. Zhena mi to gura u ruku, a meni je smeshno: ja ne znam mogu li to da jedem.

I ponovo: gomila, glave, noge, ruke, usta. Iskachu za trenutak lica — i nestaju, rasprskavaju se kao mehuri. I za trenutak — ili, mozhda, to mi se samo chini — prozrachna, letec'a krila-ushi.

Iz sve snage stezhem ruku I. Ona se osvrc'e:

„Shta ti je?”

„On je ovde... Uchinilo mi se...”

„Ko on?”

„S... Evo ovog trenutka — u gomili...”

Crne kao ugalj, tamne obrve uzdignute ka slepoochnicama: oshtar trougao, osmeh. Nejasno mi je zbog chega se ona osmehuje — kako mozhe da se osmehuje?

„Ti ne shvatash — I, ti ne mozhesh da shvatish shta znachi ako je on, ili neko od njih — ovde.”

„Smeshan si! Zar c'e nekome tamo iza Zida pasti na pamet da smo mi — ovde. Priseti se: evo ti zar si ti nekad mislio da je ovo moguc'e? Oni nas love — tamo — neka ih nek’ love! Ti — buncash.”

Ona se osmehuje lagano, veselo, osmehujem se i ja, zemlja je — pijana, vesela, lagana — plovi...

Evo ovako: ako je vash svet slichan svetu nashih dalekih predaka, onda zamislite da ste jednom u okeanu nabasali na shesti, sedmi deo sveta — na nekakvu Atlantidu, a tamo — nevidjeni gradovi-lavirinti, ljudi koji lebde u vazduhu bez pomoc'i krila ili aerea, kamenje koje se podizhe snagom pogleda — jednom rechju ono shto vam ne bi na pamet palo chak i kad bi bolovali od snovidjenja. Evo tako je meni bilo juche. Jer — shvatite — niko i nikada od nas, od Dvestogodishnjeg Rata nije bio iza Zida — ja sam vam vec' govorio o tome.

Ja znam: duzhan sam da vam, nepoznati prijatelji, ispricham podrobnije o tom chudnom i neochekivanom svetu koji mi se juche otkrio. Ali zasad nisam u stanju da se vratim na to. Samo novo i novo, nekakav pljusak dogadjaja, i nemam snage da skupim sve: ja podmetnem skute, pregrshti — a ipak se chitave vedrice izlivaju preko ivice, a na ove stranice padaju samo kapi...

U pochetku sam chuo u svojoj sobi iza vrata zvonke glasove — i poznao sam njen glas, I, elastichan, metalan — i drugi, gotovoo nesavitljiv — kao drveni lenjir — glas Ju. Onda su se vrata s treskom otvorila shirom i izbacila ih obe kao metak k meni u sobu. Bash tako: kao metak. I je stavila ruku na naslon moje fotelje i preko ramena, desno — samo zubima se osmehivala onoj. Ja ne bih hteo da budem pod tim osmehom.

„Chujte”, rekla mi je I, „ova je zhena, izgleda, stavila sebi u zadatak da vas chuva od mene, kao malo dete. Je li to s vashom dozvolom?”

I onda — druga, podrhtavajuc'i shkrgama:

„Da, on i jeste dete. Da! Samo zato i ne vidi da vi sa njim sve to — samo zato da bi... sve je to — komedija. Da! I moja je duzhnost...”

Za trenutak u ogledalu — izlomljena, uzdrhtala prava mojih obrva. Skochio sam i — jedva se uzdrzhavajuc'i — sa uzdrhtalim kosmatim pesnicama, teshko cedec'i kroz zube svaku rech, viknuo sam joj u lice — u same shkrge:

„O-vog tre-nutka — napolje! Ovog trenutka!”

Shkrge su se nadule ciglastocrveno, onda su splasnule, posivele. Ona je otvorila usta da neshto kazhe, i ne rekavshi nishta — zalupila vrata i izashla.

Poleteo sam prema I:

„Nec'u oprostiti — nikad sebi to nec'u oprostiti! Ona se usudila — tebe? Ali ti valjda ne mozhesh misliti da ja mislim, da... da ona... To je sve zato shto ona hoc'e da se zapishe kod mene, a ja...”

„Da se zapishe, srec'om, nec'e joj poc'i za rukom. I da je hiljadu takvih kao ona: svejedno mi je. Ja znam ti nec'esh poverovati hiljadi nego meni jednoj. Zato shto sam posle onog jucherashnjeg — ja pred tobom sva do kraja, onako kao shto si ti hteo. Ja sam u tvojim rukama, ti mozhesh — u svakom trenutku...”

„Da — u svakom trenutku”, i istog chasa sam shvatio — shta, krv mi je jurnula u ushi, u obraze, viknuo sam: „Ne treba o tome, nikad mi ne govori o tome! Pa ti shvatash da bih to bio onaj ja, predjashnji, a sada...”

„Ko te zna... Chovek je kao roman: do zadnje stranice ne znash kako c'e se zavrshiti. Inache ne bi vredelo ni chitati...”

I me miluje po glavi. Lice njeno ne vidim, ali po glasu osec'am: sad gleda nekud veoma daleko, zagledala se u oblak koji nechujno plovi, lagano, neznano kud...

Odjednom me je odstranila rukom — odluchno i nezhno:

„Slushaj: doshla sam da ti kazhem da mi mozhda samo poslednje dane... Da li znash: od vecheras su ukinute sve slushaonice.”

„Ukinute?”

„Da. Prolazila sam — i videla: u zgradama sa slushaonicama neshto pripremaju, nekakvi stolovi, lekari u belom.”

„Pa shta to znachi?”

„Ne znam. Zasad josh niko ne zna. A to je najgore. Osec'am samo: ukljuchili su struju, iskra juri — i ako ne danas, ono sutra... Mozhda mi nec'e poc'i za rukom.”

Ja sam vec' davno prestao da shvatam: ko su oni, a ko smo — mi. Ne razumem shta ja hoc'u: da im podje za rukom ili da im ne podje. Jasno mi je samo jedno: I se sada krec'e po samoj ivici — i svakog chasa...

„Ali to je ludost”, kazhem ja. „Vi — i Jedinstvena Drzhava. To je isto kao kad biste rukom zapushili topovsku cev — i mislili da je moguc'no zadrzhati pucanj. To je — potpuna ludost!”

Osmeh:

„’Treba svi da polude — shto je moguc'e pre da da polude.’ To je neko juche govorio. Sec'ash li se? Tamo...”

Da, to sam zapisao. Dakle, to se stvarno dogodilo. C'utec'i gledam u njeno lice: na njemu je sada izrazito jasan — tamni krst.

„I, draga — dok josh nije kasno... Hoc'esh li da bacim sve, da zaboravim sve — i da odem s tobom onima, iza Zida — onima... ne znam ko su oni.”

Ona je zavrtela glavom. Kroz tamne prozore ochiju — tamo, unutra u njoj, ja vidim: gori vatra, iskre, jezichci plamena uvis, natrpane su planine suvih, smolastih drva. I jasno mi je: vec' je kasno, moje rechi vishe nishta ne mogu...

Ustala je — odmah c'e otic'i. Mozhda su ovo vec' poslednji dani, mozhda — minuti... Uhvatio sam je za ruku.

„Ne! Bar josh malo — ali radi... radi...”

Ona je lagano podizala uvis, ka svetlosti, moju ruku — moju kosmatu ruku, koju sam tako mrzeo. Hteo sam da je istrgnem, ali ju je ona drzhala chvrsto.

„Tvoja ruka... Ti i ne znash, malo njih zna da se zhenama odavde, iz grada, deshava da vole — one. I u tebi, sigurno, ima nekoliko kapi sunchane, shumske krvi. Mozhda sam te zbog toga i...”

Pauza — i kako je chudno: od pauze, od praznine, od nichega — tako leti srce. I ja vichem:

„Aha! Nec'esh ti josh otic'i! Nec'esh otic'i — dok mi ne isprichash o njima — zato shto ih ti volish... a ja chak i ne znam ko su oni, odakle su. Ko su stvarno oni? Polovina koju smo izgubili, H2 i O a da bi se dobilo H2O — potoci, mora, vodopadi, talasi, bure — potrebno je da se polovine sjedine...”

Ja se jasno sec'am svakog njenog pokreta. Sec'am se kako je uzela sa stola moj stakleni trougao i svo vreme dok sam govorio pritiskala je njegovu oshtru stranu uz obraz — na obrazu se pojavio beli ozhiljak, posle je postao ruzhichast, ishchezao. I chudno: ne mogu da se setim njenih rechi — narochito u pochetku — nego samo nekakvih pojedinih slika, boja.

Znam: u pochetku je to bilo — o Dvestogodishnjem Ratu. I eto — crveno po zelenilu trava, po tamnoj glini, po plavetnilu snegova — crvene, neisushene bare. Onda zhuta, suncem sprzhena trava, goli zhuti, razbarusheni ljudi — i razbarusheni psi — odmah tu, pored naduvenih strvina psec'ih, ili, mozhda ljudskih... To je, naravno — iza zidova zato shto je grad — vec' pobedio, u gradu je vec' nasha sadashnja — hrana od nafte.

I gotovo od neba do zemlje — crne teshke bore, i bore se njishu nad shumama, nad selima, lagano stubovi, dim. Potmuli jauk: teraju u grad crne beskrajne redove — da bi ih silom spasili i nauchili srec'i.

„Ti si sve to uglavnom znao?”

„Da, uglavnom.”

„Ali ti nisi znao, i samo ih je mali broj znao, da je neznatan deo njih ipak izdrzhao i ostao da zhivi tamo, iza Zidova. Goli — otishli su u shume. Uchili su se od drvec'a, zverinja, ptica, cvec'a, sunca. Obrasli su u dlaku, ali su zato pod dlakom sachuvali vatrenu crvenu krv. Sa vama je gore: vi ste obrasli u cifre, po vama cifre mile kao vashi. Treba sa vas zderati sve i oterati vas gole u shume. Da se nauchite da drhtite od straha, od radosti, od strashnog gneva, od hladnoc'e, da se molite vatri. I mi, Mefi — mi hoc'emo...”

„Ne, prichekaj — a ‚Mefi’? Shta je to ‚Mefi’?”

„Mefi? to je drevno ime, to je — onaj shto je... Sec'ash se: tamo, na kamenu — prikazan je mladic'... Ili ne: bolje na tvome jeziku, tako c'esh brzhe razumeti. Dakle: dve su sile u svetu — entropija i energija. Jedna tezhi ka blazhenom miru, ka srec'noj ravnotezhi; druga — ka narushavanju ravnotezhe, ka muchno-beskonachnom kretanju. Entropiji su se — nashi, ili tachnije — vashi preci, hrishc'ani, klanjali kao Bogu. A mi, antihrishc'ani, mi...”

I u tom trenutku — jedva chujno, kao shapat kucanja na vratima — i u sobu je upao onaj spljoshteni, sa chelom natuchenim na ochi, koji mi je vishe puta donosio ceduljice od I.

On nam je pritrchao, zaustavio se, brektao — kao vazdushna pumpa — i nije mogao da izgovori ni jedne jedine rechi: mora da je trchao iz sve snage.

„Ma shta je! Shta se desilo?” Uhvatila ga je za ruku I.

„Idu — ovamo...” proshishtala je najzad pumpa. „Strazha... i sa njom onaj — de, kako beshe... onaj grbavko...”

„S?”

„Pa da! U susednoj su kuc'i. Sad c'e biti ovde. Brzhe, brzhe!”

„Kojeshta! Imamo vremena...” smejala se ona, u ochima — iskre, veseli jezichci.

To je — ili besmislena, nerazumna hrabrost ili je tu bilo josh neshto, meni nerazumljivo.

„I, preklinjem te Dobrotvorom! Shvati — pa to je...” „Preklinjem te Dobrotvorom”, oshtri trougao — osmeh.

„Hajde, mene radi... Molim te.”

„Ah, trebalo je s tobom josh o jednoj stvari... Dobro, svejedno: sutra...”

Ona je veselo (da: veselo) klimnula meni glavom, klimnuo je i taj — izvirivshi za trenutak ispod svoje cheone strehe. I ja sam — sam.

Brzhe — za sto. Otvorio sam svoje beleshke, uzeo pepeo — da bi me oni zatekli za ovim poslom u korist Jedinstvene Drzhave. I odjednom — svaka dlachica na glavi je zhiva, odvojena i pokrec'e se: „A shta ako uzmu i prochitaju makar jednu stranicu — od ovih, od poslednjih?”

Sedeo sam za stolom ne michuc'i se — i video sam kako drhte zidovi, drhti pero u mojoj ruci, njishu se, slivaju slova...

Sakriti? Ali gde: sve je staklo. Spaliti? Ali iz hodnika i iz susednih soba c'e videti. A onda ja vec' ne mogu, nemam snage da unishtim ovaj muchni — ali mozhda meni najdrazhi — komadic' sebe.

U daljini — u hodniku — vec' glasovi, koraci. Uspeo sam samo da dohvatim svezhanj listova, da ih munem ispod sebe — sad sam prikovan za fotelju koja vibrira svakim atomom, i pod nogama je — paluba, gore i dole...

Stisnuvshi se u klupko, zabivshi se pod strehu chela — ja sam, nekako ispod ochiju, kradomice video: idu iz sobe u sobu, pochevshi od desnog kraja hodnika, i sve su blizhe. Jedni su sedeli sledjeni kao ja; drugi su im — skakali u susret i shirom otvarali vrata — srec'ni ljudi! Kad bih tako mogao i ja...

„Dobrotvor je za chovechanstvo neophodna najsavrshenija dezinfekcija, i usled toga u organizmu Jedinstvene Drzhave nikakva peristaltika...” ja sam drhtec'im perom ispisivao ovu savrshenu besmislicu i savijao se nad stolom sve nizhe, a u glavi — suluda kovachnica; i ledjima sam chuo — kvrcnula je kvaka na vratima, pirnuo je vetar, fotelja je poda mnom zaigrala...

Tek tada sam se s teshkoc'om odvojio od stranice i okrenuo se prema doshljacima (kako je teshko igrati komediju... oh, ko mi je to danas govorio o komediji?). Napred je bio S — mrachno, c'utec'i, brzo bushio ochima u meni bunare, u mojoj fotelji, u listic'ima koji su podrhtavali pod mojom rukom. Onda na trenutak — nekakva poznata, svakodnevna lica na pragu, i jedno od njih se izdvojilo — naduvene ruzhichastomrke shkrge...

Setio sam se svega shto je bilo u ovoj sobi pre pola sata, i bilo mi je jasno da c'e ona sad... Sve moje bic'e tuklo je i pulsiralo u onom (srec'om, neprovidnom) delu tela kojim sam pokrivao rukopis.

Ju je prishla iza njega, iza S, oprezno ga dotakla za rukav — i tiho rekla:

„To je D-503, graditelj Integrala. Vi ste sigurno chuli za njega? On je uvek eto tako, za stolom... Uopshte ne shtedi sebe!”

A shta sam ja mislio? Kakva divna, neobichna zhena.

S je pocheo da klizi prema meni, nagnuo se preko mog ramena — nad sto. Laktom sam zaklonio beleshke, ali on strogo viknu:

„Molim da mi odmah pokazhete shta imate to tamo!”

Gorec'i od stida, pruzhio sam mu listic'. On je prochitao i vidim kako je iz njegovih ochiju iskliznuo smeh, shmugnuo nanizhe po licu i jedva mashuc'i repom zaseo negde u desnom uglu usta...

„Malo dvosmisleno, ali ipak... Pa dobro, nastavite, nec'emo vam vishe smetati.”

On je zashljapkao — kao perajima po vodi — prema vratima, i sa svakim njegovim korakom meni su se postepeno vrac'ale noge, ruke, prsti — dusha se ponovo ravnomerno rasporedila po chitavom telu, ja sam disao...

Na kraju: Ju se zadrzhala kod mene u sobi, prishla je, nagnula se prema uhu — i shapatom:

„Vasha je srec'a shto sam ja...”

Ne razumem: shta je htela time da kazhe?

Uveche, kasnije, saznao sam: odveli su troje. Uostalom, o tome naglas, kao i o svemu drugom shto se deshava, niko ne govori (vaspitni uticaj nevidljivo prisutnih Chuvara u nashoj sredini). Razgovori su se vodili uglavnom o brzom padu barometra i o promeni vremena.

Chudno: barometar pada, a vetra josh nema, tishina. Tamo, gore, vec' je pochela — za nas josh nechujna — bura. Svom snagom jure oblaci. Zasad ih je malo — odvojeni zupchasti krnjadci. Dakle: kao da se gore vec' stroposhtava nekakav grad, i lete nanizhe komadi zidova i kula, rastu na ochi sa uzhasavajuc'om brzinom — sve su blizhe — ali c'e morati josh chitave dane da lete kroz plavichasti beskraj, dok ne tresnu na dno, k nama, dole.

Dole je tishina. U vazduhu — tanke, nerazumljive, gotovo nevidljive niti. One svake jeseni dolaze odande, iza Zida. Lagano plove — i odjednom osec'ate: neshto je strano, nevidljivo kod vas na licu, vi hoc'ete da to stresete — ali ne: ne mozhete, nikako da se otarasite...

Narochito mnogo ima tih niti ako idete pored Zelenog Zida, gde sam ja jutros ishao: I mi je zakazala sastanak u Drevnoj Kuc'i — u onom, nashem ‚stanu’.

Vec' sam izdaleka bio primetio neprozirnu i crvenu gromadu Drevne Kuc'e kad sam pozadi chuo nechije sitne, uzhurbane korake, uchestalo disanje. Osvrnuo sam se — i video: za mnom je trchala O.

Sva je bila nekako narochito, uokvireno, gipko, okrugla. Ruke i pehari grudi, i chitavo njeno telo, meni tako poznato, zaokrugljivalo se i zatezalo unifu: evo sad c'e probiti tanku materiju — i napolje, na sunce, na svetlost. Ja zamishljam: tamo, u zelenim prashumama, u prolec'e, isto se tako tvrdoglavo probijaju kroz zemlju klice — da bi shto pre izbacile grane, lishc'e, da bi shto pre cvetale.

Nekoliko trenutaka je c'utala, modro mi sijala u lice.

„Videla sam vas — onda, sec'ate se, na Dan Jednoglasnosti.”

„Ja sam vas, takodje video...” i odmah sam se setio kako je stajala dole, u uskom prolazu, pribivshi se uza zid i pokrivshi trbuh rukama. Nehotice sam pogledao na njen okrugli trbuh pod unifom.

Ona je ochigledno to primetila — sva je postala obloruzhichasta, i ruzhichast osmeh:

„Ja sam tako srec'na — tako srec'na... Puna sam — razumete li: do vrshka. I eto — idem i nishta ne chujem shta je unaokolo, nego sve slusham unutra, u sebi...”

C'utao sam. Na mom licu — neshto tudje, ono mi smeta — i ja nikako ne mogu od toga da se oslobodim. I odjednom neochekivano, sijajuc'i josh modrije, ona je dohvatila moju ruku — i na svojoj ruci sam osetio njene usne... To je bilo prvi put u mom zhivotu. To je bilo nekakvo, meni do sada nepoznato, drevno milovanje, i od njega — takav stid i bol da sam (mozhda, chak grubo) istrgao ruku.

„Slushajte — vi ste poludeli! I ne samo to — uopshte vi... Chemu se vi radujete? Zar vi ne mozhete da zaboravite shta vas cheka? Ako ne sad — onda svejedno, kroz mesec, kroz dva meseca...”

Ona se — utulila; svi krugovi su se odjednom — ugnuli, iskrivili. A meni u srcu — neprijatno, chak bolesna kompresija, povezana sa osec'anjem sazhaljenja (srce nije nishta drugo do idealna pumpa; kompresija, stezanje — usisivanje pompom technosti je tehnichki apsurd; otuda je jasno: u kojoj su meri, u sushtini, apsurdne, protivprirodne, bolesne sve ‚Ijubavi’, ‚sazhaljenja’ i sve drugo shto izaziva takvu kompresiju).

Tishina. Mutnozeleno staklo Zida — levo. Tamnocrvena gromada — napred. I ove dve boje, slazhuc'i se, dale su mi u obliku rezultante — kako mi se to tada uchinilo, blistavu ideju.

„Stojte! Znam kako da vas spasem. Ja c'u vas izbaviti od toga: da vidite svoje dete — a onda da umrete. Vi c'ete moc'i da ga odnegujete — razumete li — vi c'ete pratiti kako vam na rukama raste, zaobljava se, jedra, kao zreli plod...”

Ona se samo stresla i upila u mene, netremice me posmatrajuc'i.

„Vi se sec'ate one zhene... onda, davno, u shetnji. Dakle: ona je sad ovde, u Drevnoj Kuc'i. Hajdemo k njoj i garantujem: sve c'u odmah urediti.”

Vec' sam video kako utroje idemo, kako je sa I vodim hodnicima — eto vec' je tamo, medju cvec'em, travom, lishc'em... Ona se, medjutim, odmakla od mene, roshchic'i njenog ruzhichastog polumeseca su podrhtavali i blago se izvijali nanizhe.

„To je ona ista”, rekla je ona.

„To jest...” ja sam se nekako zbunio. „Pa da: ona ista.”

„I vi hoc'ete da ja odem k njoj — da molim nju — da ja... Ne smete mi nikada vishe to pomenuti!”

Pognuvshi se, brzo je otishla od mene. Kao da se josh necheg setila — okrenula se i viknula:

„I umrec'u — ako, neka! Shta se to vas tiche — zar vam nije svejedno?”

Tishina. Padaju odozgo, uzhasavajuc'om brzinom rastu na ochigled — komadi modrih kula i zidova, ali c'e oni josh morati sate — mozhda dane — da lete kroz beskraj; lagano plove nevidljive niti, slezhu se na lice — i nikako da ih stresesh, nikako da ih se otarasish.

Lagano idem ka Drevnoj Kuc'i. U srcu — apsurdna, muchna kompresija...

Evo mog razgovora sa I — tamo, juche, u Drevnoj Kuc'i, usred sharolikog zhagora koji zaglushuje logichki tok misli — crvene, zelene, bronzanozhute, bele, narandzhaste boje... I za sve vreme — pod zaledjenim mermernim osmehom prc'onosog drevnog pesnika.

Ja reprodukujem ovaj razgovor od slova do slova — zato shto c'e on, kako mi se chini, imati ogroman, odluchujuc'i znachaj za sudbinu Jedinstvene Drzhave — i josh vishe: za vasionu. A onda ovde c'ete vi, nepoznati moji chitaoci, mozhda nac'i izvesno opravdanje za mene...

I je odmah, bez ikakve pripreme, sruchila sve na mene:

„Ja znam: prekosutra je kod vas — prvi probni let Integrala. Tog dana c'emo ga mi uzeti u svoje ruke.” „Kako? Prekosutra?”

„Da. Sedi, ne uzbudjuj se. Ne mozhemo gubiti ni trenutka. Medju stotinu ljudi koje su juche nasumice uhapsili Chuvari — dospelo je i 12 Mefa. I ako se propuste dva- tri dana — ona c'e propasti.”

C'utao sam.

„Da biste posmatrali tok probe — moraju vam poslati elektrotehnichare, mehanichare, lekare, meteorologe: I tachno u 12 — zapamti — kad zazvone za ruchak i svi odu u trpezariju, mi c'emo ostati u hodniku, zakljuchac'emo sve u trpezariji — i Integral je nash... Razumesh: to je potrebno po bilo koju cenu. Integral u nashim rukama — to c'e biti oruzhje koje c'e pomoc'i da se zavrshi sve odjednom, brzo, bez bola. NJihov aero... ha! To c'e biti prosto nishtavni roj mushica protiv kopca. A onda: ako to vec' bude neizbezhno — moc'i c'e se usmeriti nanizhe cevi motora i samim njihovim radom...”

Skochio sam.

„To je nezamislivo! To je besmislica! Zar ti nije jasno da je to shto vi nameravate — revolucija?”

„Da, revolucija! Zashto je to besmisleno?”

„Bsmisleno je zato shto revolucije ne mozhe biti. Zato shto je nasha — to ne kazhesh ti, nego ja — nasha revolucija je bila poslednja. I vishe nikakvih revolucija ne mozhe biti. To je svakom poznato...”

Podsmeshljiv, oshtar trougao obrva:

„Dragi moj, ti si matematichar. Chak — vishe od toga: ti si filozof matematike. Dakle: navedi mi poslednji broj.”

„To jest? Ja... ja ne razumem: kakav... poslednji broj?” „Pa — poslednji, gornji, najvec'i.”

„Ali, I — pa to je besmisleno. Ako je broj brojeva beskrajan, kakav ti hoc'esh poslednji broj?”

„A kakvu ti hoc'esh poslednju revoluciju? Poslednje — nema, revolucije su beskrajne. Poslednja — to je za decu: decu beskonachnost plashi, a potrebno je da deca noc'u mirno spavaju...”

„Ali kakav je smisao — kakav je smisao u svemu tome — za ime Dobrotvora? Kakvog ima smisla kad su vec' svi srec'ni?”

„Recimo: dobro, nek je chak i tako. A shta onda dalje?”

„Smeshno! Potpuno dechije pitanje. Isprichaj neshto deci — sve do kraja, ona ipak pitaju: ‚a dalje, a zashto?’”

„Deca su jedini smeli filozofi. I smeli filozofi su — obavezno deca. Bash tako, kao deca, uvek i treba da bude: ‚a shta dalje?’”

„Nichega nema dalje! Tachka. Po chitavoj vasioni je — ravnomerno, svugde — razliveno...”

„Aha: ravnomerno, svugde! Eto bash tu i jeste ona — entropija, psiholoshka entropija. Tebi, matematicharu — zar tebi nije jasno da su samo razlike — razlike u temperaturama, i u toplotnim kontrastima — da je samo u njima zhivot. A ako su svugde, po chitavoj vasioni podjednako topla ili podjednako hladna tela... njih treba sudariti — da bi nastala vatra, eksplozija, pakao. I mi c'emo ih sudariti.” „Ali, I — shvati, pa shvati: nashi preci su za vreme Dvestogodishnjeg Rata — upravo to i uradili...”

„Oh, i oni su bili u pravu — hiljadu puta u pravu. Oni su samo u jednom pogreshili: kasnije su poverovali da su oni poslednji broj — kakvog u prirodi nema, nema. NJihova greshka je Galilejeva greshka: on je bio u pravu tvrdec'i da se Zemlja okrec'e oko Sunca, ali on nije znao da se chitav sunchani sistem — krec'e josh oko nekakvog centra, on nije znao da istinska, nerelativna zemljina orbita — uopshte nije naivni krug...”

„A vi?”

„A mi — zasad znamo da nema poslednjeg broja. Mozhda c'emo zaboraviti. Ne: chak je sigurno da c'emo zaboraviti kada ostarimo kao shto neminovno stari sve. I onda c'emo mi — isto tako neminovno nanizhe — kao u jesen lishc'e s drveta — kao prekosutra vi... Ne, ne, dragi — ne ti. Ti si — sa nama, ti si — sa nama!”

Zazharena, uskovitlana, iskrichava — nikad je josh nisam video takvu — ona me obgrlila svim svojim telom. Nestao sam...

Najzad — gledajuc'i mi chvrsto, tvrdo u ochi:

„Onda zapamti: u 12.” I ja sam rekao:

„Da, pamtim.”

Otishla je. Sam sam — medju buchnim, raznoglasnim zhagorom — modrih, crvenih, zelenih, bronzanozhutih, narandzhastih...

Da, u 12... i odjednom besmisleno osec'anje necheg tudjeg shto mi je popalo po licu — shto nikako ne mogu da otrem. Odjednom — jucherashnje jutro, Ju — i ono shto je ona onda vikala I u lice... Zashto? Kakav je to apsurd?

Pozhurio sam da izadjem napolje — brzhe kuc'i, kuc'i...

Negde pozadi, chuo sam prodorno kreshtanje ptica nad Zidom. A napred, u zalasku sunca — iz, krmezne kristalizirane vatre — lopte kupola, ogromne zazharene kocke — kuc'e, kao sledena munja u nebu — vrh akumulatorskog tornja. I sve ovo — svu ovu besprekornu, geometrijsku lepotu — ja c'u morati lichno, svojim rukama... Zar nema — nikakvog izlaska, nikakvog puta?

Pored nekakve slushaonice (broja se ne sec'am). Unutra — na gomilu slozhene klupe; po sredini — stolovi pokriveni charshavima od snezhnobelog stakla; na belom mrlja ruzhichaste sunchane krvi. I u svemu tome skriveno je nekakvo nepoznato — i zbog toga jezivo — sutra. Protivprirodno je: bic'e koje misli — koje vidi: da zhivi u nezakonomernostima, neizvesnostima, iksovima. Kao kad bi vam zavezali ochi i primorali vas da tako idete, pipate, spotichete se, a vi znate da je tu negde sasvim blizu — kraj, samo jedan korak — i od vas c'e ostati samo zgnjecheni, iznakazheni komad mesa. Zar to nije to isto?

...A shta ako bih ne chekajuc'i — sam glavom nanizhe? Zar ne bi to bio jedini pravilan postupak koji bi odjednom razmrsio sve?

Spaseni smo! U zadnjem trenutku, kada je vec' izgledalo da se chovek nema za shta uhvatiti, kada je izgledalo da je vec' sve gotovo...

Ovako; kao da ste se stepenicama vec' popeli do strashne Dobrotvorove Mashine, i sa teshkim zveketom vas je vec' pokrio stakleni poklopac, i vi poslednji put u zhivotu — brzhe — gutate ochima modro nebo...

I odjednom: sve je to — samo ‚san’. Sunce je ruzhichasto i veselo, i zid — takva je radost pomilovati rukom hladni zid — i jastuk — beskrajno se nasladjivati udubljenjem od vashe glave na belom jastuku...

Eto to je otprilike ono shto sam prezhiveo kad sam jutros prochitao Drzhavne Novine. Bio je strashan san, i on se zavrshio. A ja, malodushnik, ja, bezvernik — ja sam vec' mislio na dobrovoljnu smrt. Stidim se sada da chitam poslednje redove koje sam juche napisao. Ali svejedno: neka, neka oni ostanu kao spomen na ono neverovatno shto je moglo biti — i chega vishe nec'e biti... da, nec'e biti!...

Na prvoj stranici Drzhavnih Novina je sijalo:

„Radujte se,

Jer ste od danas vi — savrsheni! Do danashnjeg dana su vasha cheda, mehanizmi — bili savrsheniji od vas.

Po chemu?

Svaka iskra dinamomashine jeste iskra najchistijeg razuma; svako kretanje klipa jeste besprekorni silogizam. Ali zar i u vama nije isto takav nepogreshivi razum? Filozofija dizalica, presa i pumpi jeste — dovrshena i jasna kao krug shestara. A zar je vasha filozofija manje shestarska?

Lepota mehanizma jeste u ritmu neumitnom i preciznom, kao klatno. Ali zar i vi — koji ste od detinjstva odgajani po Tejlorovom sistemu — niste postali precizni kao klatno?

I josh neshto:

Mehanizam nema fantazije.

Da li ste ikada videli da se za vreme rada na fizionomiji pumpnog cilindra — rasplinjava daleki, besmisleno sanjalachki osmeh? Da li ste ikada chuli da se dizalice noc'u u vreme odredjeno za odmor, nemirno vrte i uzdishu?

Ne!

A kod vas — crvenite! — Chuvari sve cheshc'e vide te osmehe i uzdahe. I — krijete ochi, istorichari Jedinstvene Drzhave mole da im se uvazhe ostavke kako ne bi zapisivali sramne dogadjaje.

Ali to nije vasha krivica — vi ste bolesni. Ime je ove bolesti:

Fantazija.

To je crv koji izgriza crne bore na chelu. To je groznica koja vas tera da trchite sve dalje — makar da to ‚dalje’ pochinje tamo gde se zavrshava srec'a. To je poslednja barikada na putu ka srec'i.

I radujte se: ona je vec' minirana.

Put je slobodan.

Poslednje otkric'e Drzhavne Nauke: centar fantazije jeste — bedni mozhdani chvor u oblasti Varolijeva mosta. Triput spaliti taj chvor X-zracima — i vi ste izlecheni od fantazije

Zauvek.

Vi ste — savrsheni, vi ste — ravni mashini, put ka stoprocentnoj srec'i je — slobodan. Zato zhurite svi — i staro i mlado — zhurite da se podvrgnete Velikoj Operaciji. Zhurite u slushaonice u kojima se vrshi Velika Operacija! Zhivela Velika Operacija! Zhivela Jedinstvena Drzhava. Zhiveo Dobrotvor!

...Vi — da vi sve to niste chitali u mojim beleshkama, slichnim nekakvom drevnom, fantastichnom romanu; da se u vashim rukama, kao u mojim, tresao evo ovaj novinarski list koji josh mirishe na boju; da ste znali, kao shto ja znam, da je to najistinskija realnost, ako ne sadashnja, a ono sutrashnja — zar ne biste i vi osec'ali isto ovo shto i ja? Zar vam se — kao kod mene sada — ne bi vrtelo u glavi? Zar vas ne bi — po ledjima i rukama — podilazili ovi jezivi, slatki, ledeni trnci? Zar vam ne bi izgledalo da ste vi — gigant, Atlas — i ako se uspravite da c'ete neminovno udariti glavom o staklenu tavanicu?

Dohvatio sam telefonsku slushalicu:

„I-330.. . Da, da: 330”, a onda, gushec'i se viknuo sam: „Vi ste kod kuc'e, da? Jeste li chitali — chitate li? Pa to je, pa to je... To je izvanredno!”

„Da...” dugo, mrachno c'utanje. Slushalica je jedva chujno zujala, neshto mislila... „Ja moram obavezno da vas vidim danas. Da, kod mene posle 16. Obavezno.”

Draga! Kako je — kako je mila! ‚Obavezno’... Ja sam osec'ao: osmehujem se — i nikako ne mogu da se zaustavim, i eto tako, ponec'u na ulicu ovaj osmeh — kao fenjer, visoko iznad glave...

Tamo, napolju, naleteo je na mene vetar. Vitlao je, zvizhdao, sekao. Ali ja sam samo josh veseliji. Vichi, zavijaj — svejedno: sad vishe nec'esh moc'i da oborish zidove. I nad glavom se survavaju chelichni letec'i oblaci — neka: nec'ete pomrachiti sunce — mi smo ga zauvek prikovali lancem za zenit — mi, Isusi Navini.

Na uglu — gusta gomila Isusa Navina stajala je priljubivshi se chelima za staklo zidova. Unutra, na zaslepljujuc'e belom stolu, vec' je lezhao jedan. Ispod beline su se videli bosi tabani, rastavljeni u obliku zhutog ugla, beli lekari — sagli se ka uzglavlju, bela ruka — pruzhila prema ruci nechim napunjen shpric.

„A vi — zashto ne idete”, upitao sam — nikoga, ili, tachnije, sve.

„A zashto ne vi?” okrenula se prema meni nechija lopta.

„Ja c'u posle. Ja moram josh prvo...”

Malo zbunjen, povukao sam se. Ja sam stvarno prvo morao da vidim nju, I. Ali zashto ‚prvo’ — nisam mogao sebi da dam odgovor...

Heling. Svetlucao je, blistao plavichasto ledeni Integral. U mashinskom odeljenju zujao je dinamo — nezhno, ponavljajuc'i nekakvu jednu te istu rech bez kraja — kao da je to moja, meni poznata rech. Sagao sam se, pomilovao dugu, hladnu cev motora. Draga... kako si — kako si, mila. Sutra c'esh ti — ozhiveti, sutra c'esh — prvi put u zhivotu zadrhtati od vatrenih, plamenih kapljica u tvojoj utrobi...

Kakvim bih ochima ja gledao na to moc'no stakleno chudovishte da je sve ostalo kao juche? Kad bih znao da c'u ga sutra u 12 — da c'u ga izdati... da, izdati...

Oprezno za lakat odstraga. Okrenuo sam se: tanjirasto, pljosnato lice Drugog Graditelja.

„Vi vec' znate”, rekao je on.

„Shta? Operacija? Da, zar je moguc'e? Kako svi, svi — odjednom...”

„Ma ne, ne to: probni let su odlozhili za prekosutra. Sve zbog te operacije... Uzalud smo terali svet, muchili se...”

Sve zbog Operacije... Smeshan, ogranichen chovek. Nishta ne vidi dalje od svog tanjira. Kad bi on znao da nije Operacije — kako bi on sutra u 12 sedeo pod katancem u staklenom kavezu, batrgao se i besneo.

Kod mene u sobi u 15.30 chasova. Ushao sam — i video Ju. Sedela je za mojim stolom, — koshchata, uspravljena, chvrsta — uchvrstivshi na ruci desni obraz. Mora da je vec' odavno chekala: jer kad mi je skochila u susret — na njenom obrazu je ostalo pet jamica od prstiju.

Jedan trenutak je u meni ono isto nesrec'no jutro, evo bash ovde, pored stola — ona pored I, razjarena... Ali samo za trenutak — i odmah je danashnje sunce sve izbrisalo. Tako se deshava kad u sunchan dan, ulazec'i u sobu, iz rasejanosti okrenete prekidach — sijalica se zapali, ali kao da je i nema — tako je smeshna, jadna, nepotrebna...

Bez predomishljanja pruzhio sam joj ruku, oprostio sam joj sve — ona je dohvatila moje obe, chvrsto ih, bodljikavo stegla, i uzbudjeno podrhtavajuc'i obrazima koji su visili kao drevni nakit — rekla:

„Chekala sam... ja sam samo na trenutak... samo sam htela da kazhem: kako sam srec'na, kako se radujem zbog vas! Shvatite: sutra ili prekosutra — bic'ete potpuno zdravi, vi c'ete se ponovo — roditi...”

Video sam na stolu listic' — poslednje dve stranice jucherashnje moje beleshke: kako sam ih sinoc' tamo ostavio — tako su i lezhale. Da je ona videla shta sam ja tamo pisao... Uostalom, svejedno: sad je to samo istorija, sad je to — do komichnosti daleko, kao kroz okrenuti dogled...

„Da”, rekao sam ja, „evo, molim vas: sad sam ishao bulevarom i ispred mene chovek, a od njega — senka na kaldrmi. Razumete li — senka svetli. I meni se chini — eto ja sam ubedjen — sutra uopshte nec'e biti senki, ni od jednog choveka, ni od jedne stvari, sunce c'e biti kroz sve...”

Ona na to nezhno i strogo:

„Vi ste fantasta! Deci kod mene u shkoli — ne bih dozvolila da tako govore...”

I josh neshto o deci, i kako ih je ona sve odjednom, u gomili, odvela na Operaciju, i kako su tamo morali da ih vezuju, i o tome da ‚voleti — treba nemilosrdno, da, nemilosrdno’ i da c'e se ona, izgleda, odluchiti...

Popravila je medju kolenima sivoplavichastu tkaninu; c'utec'i je, brzo — oblepila chitavog mene osmehom i otishla.

I — na srec'u, sunce se danas josh nije zaustavilo, sunce je letelo, i evo vec' je 16, ja lupam na vrata — srce lupa...

„Udjite!”

Na pod — pored njene fotelje, obgrlivshi njene noge, zabacivshi glavu uvis, gledati je u ochi — naizmenice, u jedno i u drugo oko — i u svakome videti sebe — u chudesnom ropstvu...

A tamo, iza zida, bura, tamo su oblaci sve chelichniji: neka! U glavi je tesno, neobuzdane — preko mere — rechi, i ja naglas zajedno sa suncem nekuda letim... ne, sad mi vec' znamo kuda — i iza mene su planete — planete koje bljuju plamen i koje su nastanjene vatrenim cvec'em koje peva — i planete neme, modre, gde je razumno kamenje ujedinjeno u organizovana drushtva — planete koje su dostigle, kao i nasha zemlja, vrhove apsolutne, stoprocentne srec'e...

I odjednom — odozgo:

„A zar ti ne mislish da je vrhunac — bash ovo kamenje ujedinjeno u organizovana drushtva?”

I sve je oshtriji, sve je tamniji trougao:

„A srec'a... Shta sa njom? Pa zhelje su muchne, zar ne? I jasno je: srec'a je kad nema vishe nikakvih zhelja, nema nijedne... Kakva je greshka, kakva je apsurdna predrasuda shto smo do sada pred srec'om — stavljali znak plus; pred apsolutnom srec'om je naravno, minus — bozhanstveni minus.”

Ja sam — sec'am se — rasejano promrmljao:

„Apsolutni minus je 273...”

„Minus 273 — bash tako. Malo je hladno, ali zar bash to ne pokazuje da smo mi — na samom vrhu.”

Kao ono onda, odavno — ona je govorila nekako za mene, mnome — razvijala je do kraja moje misli. Ali je u tome bilo neshto tako jezivo — nisam mogao — i sa naporom sam iscedio iz sebe ‚ne’.

„Nemoj”, rekao sam ja. „Ti... ti se shalish...”

Ona se nasmejala glasno — suvishe glasno. Brzo, u trenu, dosmejala se do nekakvog kraja, povukla se... Pauza.

Ustala je. Stavila mi je ruke na ramena. Dugo je, polako gledala. Onda me je privukla sebi — i nicheg vishe nije bilo: samo njene oshtre vrele usne.

„Zbogom.”

To je izdaleka, odozgo, i do mene nije doshlo odmah — mozhda kroz minut, kroz dva.

„Kako to ‚zbogom’?”

„Ti si bolestan, ti si zbog mene vrshio zlochine — zar te to nije muchilo? A sada je Operacija — i ti c'esh se izlechiti od mene. I to je — zbogom.”

„Ne”, povikao sam ja.

Nemilosrdno oshtar, crn trougao na belom:

„Kako? Ne zhelish srec'u?”

U glavi mi je neshto jurilo, dva logichka voza su se sudarila, naletela jedan na drugi, lomila, pucala...

„Dakle, shta je, ja chekam — biraj: Operacija i stoprocentna srec'a — ili...”

„Ne mogu bez tebe, ne zhelim bez tebe”, rekao sam ja ili sam samo pomislio — ne znam, tek I je chula.

„Da, ja znam”, odgovorila mi je. I onda — stalno drzhec'i na mojim ramenima svoje ruke i ne odvajajuc'i svoje ochi od mojih:

„Onda — do sutra. Sutra — u 12: sec'ash se?”

„Ne. Odlozheno je za jedan dan... Prekosutra...”

„Utoliko bolje za nas. U 12 — prekosutra...”

Ishao sam sam — po sumrachnoj ulici. Vetar me je okretao, nosio, terao — kao hartijicu; komadic'i chelichnog neba su leteli, leteli — kroz beskraj mogu leteti josh jedno dan-dva... Dodirivale su me unife prolaznika — medjutim, ja sam ishao — sam. Bilo mi je jasno: svi su spaseni, ali za mene vishe spasa nema, ja ne zhelim spas...

Da li verujete u to da c'ete umreti? Da, chovek je smrtan, ja sam — chovek: prema tome... Ne, nije to to, znam ja da vi to znate. Ali ja pitam: da li se vama deshavalo da poverujete u to, da poverujete do kraja, ne svojim umom, nego telom, da osetite da c'e jednom prsti koji evo drzhe bash ovu stranicu — biti zhuti, ledeni...

Ne, naravno, ne verujete — i zbog toga niste dosad skochili sa desetog sprata na kaldrmu, zbog toga sve do sada jedete, okrec'ete stranice, brijete se, osmehujete, pishete...

Isto to — da, bash isto to je danas sa mnom. Ja znam da c'e ova mala crna kazaljka na satu skliznuti ovamo, dole, ka ponoc'i, ponovo c'e se lagano podic'i navishe, prekorachic'e nekakvu poslednju crtu — i nastac'e neverovatno sutra. Ja to znam — ali ipak sve nekako ne verujem — ili se mozhda meni chini da su dvadeset chetiri sata — dvadeset chetiri godine. I zbog toga mogu josh poneshto da radim, nekud da zhurim, da odgovaram na pitanja, da se penjem po lestvicama na Integral. I josh osec'am kako se on ljulja na vodi, i shvatam — treba se uhvatiti za ogradu — a pod rukom je hladno staklo. Vidim kako prozrachne zhive dizalice, sagnuvshi zhdralovske vratove, istegnuvshi kljunove, brizhno i nezhno hrane Integral strashnom eksplozivnom hranom za motore. I dole na reci — jasno vidim modre, naduvene od vetra vodene zhile, chvorove. Ali kako: sve je to veoma odvojeno od mene, tudje, pljosnato — kao crtezh na listu hartije. I chudno je kako ravno, crtezhasto lice Drugog Graditelja — odjednom kazhe:

„Dakle, kako c'emo: koliko uzimamo goriva za motore? Ako rachunamo tri... tri i po sata...”

Preda mnom — u projekciji, na crtezhu — lezhi moja ruka sa brojachem, logaritamski brojchanik, cifra 15.

„Petnaest tona. Ali bolje uzmite... da: uzmite sto...” Ovo je zato shto ja ipak znam da c'e sutra...

I vidim sa strane — jedva primetno pochinje da drhti moja ruka sa brojchanikom.

„Sto? Zashto toliko mnogo? Pa to je — za jednu nedelju. Ma kako za nedelju: vishe!”

„Ko c'e ga znati... ko to zna...”

„Ja znam...”

Vetar fijuche, sav je vazduh krcat nechim nevidljivim do samoga vrha. Teshko dishem, teshko idem — i teshko, lagano, ne zaustavljajuc'i se ni na sekundu — mili kazaljka na satu akumulatorskog tornja tamo na kraju bulevara. Vrh tornja — u oblacima — taman, modar i tupo zavija: usisava elektrichnu energiju. Zavijaju dimnjaci Fabrike Muzichkih instrumenata.

Kao i uvek — u redovima, po chetvoro. Medjutim, redovi su nekako — labavi, i, mozhda od vetra — njishu se, povijaju. I to sve vishe. Eto sa nechim su se na uglu sudarili, ustuknuli, i vec' su zbijena, sledjena, tesna grudva shto ubrzano dishe; svi imaju odjednom druge gushchje vratove.

„Gledajte! Gledajte — eno tamo, brzhe!”

„Oni! To su oni!”

„...A ja — nec'u ni za zhivu glavu! Niposhto — bolje glavu u Mashinu...”

„Tishe! Ludache...”

Na uglu, u slushaonici — shirom otvorena vrata, a odande — lagana, glomazna kolona od pedesetak ljudi. Uostalom ‚ljudi’ — to nije to: nisu to noge — nego nekakvi teshki, okovani tochkovi koji se okrec'u pomoc'u nevidljivog dovoda; nisu to ljudi — nego nekakvi chovekoliki traktori. Nad njihovim glavama puca na vetru bela zastava sa izvesnim zlatnim suncem — a u zracima natpis: „Mi smo prvi! Mi smo vec' operisani! Svi za nama!”

Oni su lagano, nezadrzhivo preorali kroz gomilu — i jasno je da im je ovde umesto nas na putu zid, drvo ili kuc'a — oni bi isto tako, ne zaustavljajuc'i se, preorali zid, drvo, kuc'u. Evo — vec' su na sredini bulevara. Ruku pod ruku — razvukli su se u lanac, licem prema nama. A mi — napregnuto, narogusheno klupko — chekamo.

Vratovi su kao kod gusaka istegnuti. Oblaci. Vetar fijuche.

Odjednom su se krila na lancu, desno i levo, brzo povila i na nas — sve brzhe — kao teshka mashina nizbrdo, stegli su obruch — i prema razjapljenim vratima, u vrata, unutra...

Nechiji prodoran krik:

„Uteruju! Bezhite!”

I sve se survalo. Pored samog zida — josh stoje uzana prava vratanca, svi onamo — glavama napred — glave su se u trenutku izoshtrile kao klinovi oshtri su i laktovi, rebra, ramena, bokovi: Kao vodeni mlaz stisnut u pozharno crevo rasprskale su se noge poput lepeze i unaokolo sipaju trupkave noge, razmahnute ruke i unife. Odnekud, na trenutak, meni pred ochi — dvostruko izvijeno, telo kao slovo S, providna krila-ushi — i vec' njega nema, u zemlju, i ja sam sam — medju promichuc'im nogama i rukama trchim...

Da predahnem u nekoj kapiji — ledjima chvrsto naslonjen na vrata — i odjednom je uz mene, kao da ga je vetar pribio — majushni ljudski iverchic'.

„Ja sam za sve vreme... ja sam za vama... Ja nec'u — razumete li — nec'u. Slazhem se...”

Okrugle, majushne ruke meni su na rukavu, okrugle modre ochi: to je ona, O. I nekako sva klizi po zidu i stroposhtava se na zemlju. Kao klupche se savila tamo, dole, na hladnim stepenicama, a ja sam — iznad nje, gladim je po glavi, po licu — ruke su mi vlazhne: Ovako: kao da sam ja vrlo veliki, a ona — sasvim malena — maleni deo mene samog. To je neshto sasvim drugo nego prema I, i ja sad zamishljam: neshto je slichno moglo biti kod drevnih u odnosu prema njihovoj privatnoj deci.

Dole — kroz ruke koje pokrivaju lice — jedva chujno:

„Ja svake noc'i... Ja ne mogu — ako me izleche... Ja svake noc'i — sama, u tami o njemu mislim — kakvo c'e ono biti, kako c'u ga ja... Shto c'e meni tada zhivot razumete li? I vi morate — morate...”

Besmisleno osec'anje — ali ja sam stvarno ubedjen: tachno, moram. Besmisleno — zato shto je ova moja duzhnost josh jedan zlochin. Besmisleno — zato shto belo ne mozhe istovremeno biti i crno, duzhnost i zlochin se ne mogu poklapati. Ili u zhivotu nema ni crnog ni belog, i boja zavisi samo od osnovne logichke premise. I ako je premisa bila to shto sam joj ja protivzakonito dao dete...

„Pa dobro — samo ne treba, samo ne treba...” govorim joj ja. „Razumete li: moram vas odvesti kod I, kao shto sam vam onda predlagao, da bi ona...”

„Da.” (Tiho, ne sklanjajuc'i ruke sa lica). Pomogao sam joj da ustane. I c'utec'i, svako o nechem svom — ili, o jednom te istom, mozhda — ulicom koja je postajala sve tamnija, izmedju nemih olovnih kuc'a, kroz chvrshte grane vetra koje su nas shibale.

U nekakvoj prozirnoj, napregnutoj tachki — kroz fijuk vetra sam chuo pozadi poznate korake koji su shljapkali kao po barama. Na uglu sam se osvrnuo — medju prevrnutim oblacima koji su leteli, odrazhavali se u mutnom staklu kaldrme — ugledao sam S. Odmah su mi ruke, kojima sam neujednacheno razmahivao postale tudje, i ja glasno pricham O — da c'e sutra... da, sutra c'e biti — prvi let Integrala, da c'e to biti neshto nevidjeno, fantastichno.

O — zabezeknuto, okruglo, modro gleda na mene, na moje glasno, besmisleno razmahivanje rukama. Ali joj ja ne dam da dodje do rechi — govorim, govorim. A unutra izdvojeno — to chujem samo ja — groznichavo zuji i tucka misao: „Ne treba... treba nekako... Ne treba ga voditi sa sobom kod I...”

Umesto da skrenem ulevo — skrenem udesno. Most podmec'e svoja pokorna, ropska savijena ledja — nama troma... meni, O — i njemu S, koji je pozadi. Iz osvetljenih zgrada na onoj obali padaju u vodu svetiljke i raspadaju se na hiljade groznichavo skakutavih iskri, uprskanih pomamnom belom penom. Vetar bruji — kao da je negde u blizini zategnuta — debela basna zhica. I kroz bas — pozadi sve vreme...

Kuc'a u kojoj stanujem. Kod kapije O se zaustavila, pochela je neshto...

„Ne! Pa vi ste obec'ali...”

Ali ja joj nisam dao da zavrshi, zhurno sam je ugurao u kapiju — i mi smo unutra; u holu. Za kontrolnim stolom — poznati, opushteni obrazi, drhte uzbudjeno; unaokolo — zbijena gomila brojeva — nekakva prepirka, glave nagnute sa drugog sprata preko ograde — pojedinachno strchavaju dole. Ali o tome — posle, posle... A sad sam brzhe-bolje odvukao O u suprotni ugao, seo ledjima uza zid (tamo sam, iza zida, video: klizi po trotoaru napred i nazad tamna, glavata senka), izvadio sam notes.

O je lagano tonula u svoju fotelju — kao da joj se pod unifom isparavalo, kao da joj je kopnelo telo, i jedino je ostala prazna haljina i prazne ochi, koje su me upijale u svoju modru prazninu. Umorno:

„Zashto ste me ovamo doveli? Prevarili ste me?”

„Ne... Tishe! Gledajte tamo... vidite li — iza zida?”

„Da. Senka.”

„On je sve vreme za mnom... Ja ne mogu. Razume te li — ja ne smem. Odmah c'u napisati dve rechi — uzmite i idite sami. Ja znam: ostac'e on ovde.”

Ispod unife se ponovo pokrenulo nabreklo telo, malo se zaokruglio trbuh, na obrazima — jedva primetno svitanje, zora.

Gurnuo sam joj u hladne prste ceduljicu, chvrsto stegao ruku, poslednji put zahvatio ochima iz njenih modrih ochiju.

„Zbogom! Mozhda c'emo se josh nekad...”

Istrgla je ruku. Sagnuvshi se poshla je lagano, dva koraka, brzo se osvrnula, i evo je opet pored mene. Usne se michu — ochima, usnama, — sva ona — jednu te istu, meni jednu te istu nekakvu rech, i kakav neizdrzhljiv osmejak, kakav bol...

A onda savijeni ljudski iverchic' na vratima, majushna senka iza zida — ne osvrc'uc'i se, brzo — sve brzhe...

Prishao sam stochic'u Ju. Uzbudjeno, s negodovanjem shirec'i shkrge, ona mi je rekla:

„Razumete — kao da su svi poludeli! Evo on nas uverava, kao da je on lichno video kod Drevne Kuc'e nekakvog choveka — go i sav pokriven dlakom...”

Iz gomile sa nakostreshenim glavama glas:

„Tachno! I josh jednom ponavljam: video sam tachno.”

„Pa kako vam se to dopada, a? Kakvo buncanje!”

I to ‚buncanje’ je za nju tako ubedljivo, nesavitljivo da sam se ja upitao: ‚Da nije doista buncanje sve ovo shto se deshava sa mnom i oko mene u poslednje vreme?’ Medjutim, pogledao sam na svoje kosmate ruke i — setio se: ‚U tebi je, sigurno, kap shumske krvi... Mozhda te ja zbog toga i...’

Ne: na srec'u — nije buncanje. Ne: na nesrec'u — nije buncanje.

Taj dan je — nastao.

Brzhe da vidim novine: mozhda c'e — tamo... Chitam novine ochima (upravo ovako: moje su ochi sada — kao pero, kao brojach koji drzhish, osec'ash u rukama — to je tudje, to je instrument).

Tamo — krupno, preko cele prve stranice:

„Neprijatelji srec'e su budni. Drzhite se obema rukama za srec'u! Sutra se obustavlja posao — svi brojevi da se jave na Operaciju. Ko se ne javi — podlezhe Mashini Dobrotvora.

Sutra! Zar je moguc'e — zar je moguc'e da c'e biti nekakvo sutra?

Po svakodnevnoj inerciji pruzhio sam ruku (instrument) prema polici za knjige — slozhio sam danashnje Novine uz ostale, u zlatom ukrasheni povez. I uz put:

„Zashto? Zar nije svejedno? Jer ovamo, u ovu sobu — ja vishe nikada, nikada...”

I novine iz ruku — na pod. A ja stojim i unaokolo razgledam, celu, celu, celu sobu, hitno uzimam sa sobom — groznichavo trpam u nevidljivi kofer sve shto mi je zhao da ovde ostavim. Sto. Knjige. Fotelja. Na fotelji je onda sedela I — a ja dole, na podu... Postelja...

Onda minut, dva — besmisleno chekam nekakvo chudo, mozhda c'e — zazvoniti telefon, mozhda c'e ona rec'i da...

Ne. Nema chuda...

Odlazim — u nepoznato. Ovo su moji poslednji redovi. Zbogom — vi, nepoznati, vi, dragi, s kojima sam prozhiveo toliko stranica, kojima sam ja, razbolevshi se od dushe — pokazao sebe celog, do poslednjeg samlevenog shrafchic'a, do poslednjeg napuklog federa...

Odlazim.

Oh, da sam stvarno razbio sebe i sve druge u paramparchad, da sam se stvarno — zajedno sa njom — obreo negde iza Zida, medju zverima shto keze zhute ochnjake, da se stvarno vishe nikada nisam vratio ovamo. Hiljadu — milion puta bi bilo lakshe. A sad — shta? Da odem i udavim ovu... Ali zar bi to neshto pomoglo?

Ne, ne, ne! Uzmi sebe u ruke, D-503. Nasadi sebe na chvrstu logichku osovinu — makar na kratko, navali se iz sve snage na polugu — i kao drevni rob, okrec'i zhrvnje silogizma — dok ne zapishesh, dok ne osmislish sve shto se desilo...

Kad sam stupio na Integral — svi su vec' bili na okupu, svi na mestima, celo je sac'e gigantske, staklene koshnice bilo puno. Kroz staklo paluba — dole majushni- mravlji ljudi — pored telegrafa, dinama, transformatora, visinomera, ventila, kazaljki, motora, pumpi, cevi. U brodskom salonu — nekakvi ljudi nad tablicama i instrumentima — koje je verovatno tu postavio Nauchni Biro. A pored njih — Drugi Graditelj sa dvojicom svojih pomoc'nika.

Kod sve trojice su glave kao kod kornjache uvuchene u ramena, lica — siva, jesenja, bez zrakova.

„Shta je?” upitao sam ja.

„Tako... prilichno jezivo...” sivo se, bez zrakova, osmehnuo jedan. „Mozhda c'emo morati da se spustimo neznano gde. I uopshte — ne zna se...”

Bilo mi je nepodnoshljivo da gledam njih, njih koje c'u ja, evo bash ovim rukama, kroz jedan sat zauvek izbaciti iz udobnih cifara Satne Tablice, zauvek otrgnuti od materinske grude Jedinstvene Drzhave. Podsetili su me na tragichne likove ‚Trojice Oslobodjenika’ — chiju istoriju kod nas zna svaki uchenik. Ta pricha govori kako su tri broja, radi eksperimenta, bila na mesec dana oslobodjena od rada: radi shta hoc'esh, idi kuda hoc'esh To je bilo odavno, josh u III veku posle Tablice.. Nesrec'ni su se majali pored onih mesta gde su navikli da rade i gladnim ochima pogledali unutra; zaustavljali su se na trgovima — i po chitave sate pravili one iste pokrete koji su u odredjeno vreme dana postali vec' potreba njihovog organizma: testerisali su i strugali vazduh, nevidljivim chekic'ima kuckali, lupali nevidljive odlivke. I, najzad, desetog dana nisu vishe izdrzhali: uhvativshi se za ruke ushli su u vodu i uz zvuke Marsha tonuli sve dublje, dok voda nije prekratila njihove muke...

Ponavljam! Teshko mi je bilo da gledam njih, zhurio sam se da odem.

„Samo da proverim u mashinskom”, rekao sam, i onda — na put.

O nechem su me pitali — koju voltazhu da uzmemo za pochetnu eksploziju, koliko je potrebno vodenog balasta za zadnju cisternu. U meni je bio nekakav gramofon: on je odgovarao na sva pitanja brzo i precizno, a ja, ne prestajuc'i, — unutra, mislim o svome.

I odjednom u uzanom hodnichic'u — neshto mi je zapelo u to, unutra — i od tog trenutka, u sushtini, neshto zapoche.

U uzanom hodnichic'u promicale su sive unife, siva lica, i medju njima u jednom trenutku jedno: nisko natuchena kosa, ochi duboko ispod chela — onaj isti. Razumeo sam: oni su ovde, i ja ne mogu da odem od svega toga nikud, i izbrojani su mi minuti — nekoliko desetina minuta... Najsitnija, molekularna drhtavica po chitavom telu (ona vishe nije prestajala sve do samog kraja) — kao da je montiran ogroman motor a zgrada moga tela je suvishe lagana, i svi zidovi, pregrade, kablovi, nosachi, vatra sve drhti...

Josh ne znam da li je ona ovde. Ali sad vishe nemam vremena — poslali su po mene da shto pre budem gore u komandnoj kabini: vreme je za put... Kuda?

Siva, bez zrakova lica. Zategnute modre tetive dole, na vodi. Teshki, chelichni slojevi neba. I meni je teshko kao gvozhdje da podignem ruku, da uzmem slushalicu komandnog telefona.

„Uvis — 450!”

Potmula eksplozija — potres — besni belozeleni breg vode u krmi — paluba ispod nogu odlazi — mekana, gumena — i sve je dole, sav zhivot, zauvek... Za trenutak padajuc'i sve dublje u nekakav levak sve se unaokolo stezalo — reljefni modroledeni crtezh grada, okrugli mehuric'i kupola, usamljeni olovni prst akumulatorskog tornja. Onda trenutna vatirana zavesa oblaka — mi kroz nju — i sunce, plavo nebo. Sekunde, minuti, milje — modrina brzo stvrdnjava, puni se tamnilom, kao kaplje hladnog srebrnog znoja pomaljaju se zvezde...

I evo jeziva, neizdrzhivo jasna, crna, zvezdana, sunchana noc'. Kao da ste iznenada ogluveli; vi josh vidite da urlaju cevi, ali samo vidite: cevi su neme, tishina je. Tako je bilo nemo — sunce.

To je bilo prirodno, to je i trebalo ochekivati. Izashli smo iz zemljine atmosfere. Ali kako je sve to nekako brzo, iznenada — svi su se unaokolo preplashili, utishali se. A meni — meni je izgledalo chak lakshe pod tim fantastichnim, nemim suncem: kao da sam ja zgrchivshi se poslednji put, vec' prekorachio neizbezhni prag — i moje telo je negde tamo, dole, i ja jurim po novom svetu, gde sve i treba da bude drukchije, izokrenuto...

„Drzhite ovako” viknuo sam ja u mashinu — ili ne ja, nego onaj isti gramofon u meni — gramafon je mehanichkom, automatskom rukom gurnuo komandnu slushalicu Drugom Graditelju. A ja, sav prekriven najtananijom molekularnom drhtavicom koju jedino ja chujem — trchim dole, da potrazhim...

Vrata za brodski salon su ona ista: kroz jedan sat c'e teshko zveknuti, zalupic'e se... Pored vrata — nekakav meni nepoznati, niski, sa stotim, hiljaditim licem koje se gubi u gomili, a samo su mu ruke neobichno duge, do kolena: kao da su greshkom, na brzu ruku uzete od drugog chovechijeg kompleta.

Dugachka ruka se ispruzhila, pregradila:

„Kuda c'ete vi?”

Jasno mi je on ne zna da ja sve znam. Neka: mozhda tako treba. I ja odozgo, namerno oshtro:

„Ja sam graditelj Integrala. I ja rukovodim eksperimentima. Jeste li razumeli?”

Ruke nestadoshe.

Brodski salon. Nad instrumentima, nad kartama — glave zaokruzhene chekinjom — glave zhute, c'elave, zrele. Brzo sve u shaku — jednim pogledom — i natrag, hodnikom, niz stepenice, dole, u mashinsko. Tamo je vrelina i tutnjava od cevi razharenih eksplozija; u ochajnoj pijanoj igri od svetlucave ruchke, u jedva primetnoj drhtavici koja ne prestaje ni na jedan trenutak — strelice na brojchanicima...

I, najzad, — pored tahometra — on, nad belezhnicom sa nisko naklobuchenim chelom...

„Chujte...” (tutnjava: treba vikati na samo uho).

„Je li ona ovde? Gde je?”

U senci — ispod ochiju — osmeh:

„Ona? Tamo je. U radiotelefonskom...”

I ja — tamo. Tamo ih je troje. Svi su u prijemnim krilatim shlemovima. A ona — kao da je za glavu visha nego obichno, krilata iskrichava, zhivahna kao drevne valkire, i kao da su ogromne, modre iskre gore, na vrhu aparata — to je od nje, i od nje je ovde — lagani, opojni miris munje i ozona.

„Neko... ne, makar i vi...” rekao sam joj, teshko dishuc'i (od trchanja). „Treba da prenesem dole, na zemlju, na heling... Hajdemo, izdiktirac'u...”

Pored sobe sa aparatima je kabina mala kao kutijica. Za stolom sam pored nje. Nashao sam je, chvrsto sam stisnuo njenu ruku:

„Dakle? Shta c'e biti?”

„Ne znam. Shvatash li kako je to divno: ne znajuc'i — leteti — svejedno kuda... Brzo c'e 12 — i ne zna se: shta onda? I noc'... gde c'emo nas dvoje biti noc'u? Mozhda na travi, na suvom lishc'u...”

Od nje — modre iskre i miris na munju, i drhtavica u meni — sve cheshc'a.

„Zapishite”, kazhem ja glasno josh teshko dishuc'i (od trchanja). — „Vreme 11.30. Brzina: 6800...”

Ona — ispod krilatog shlema, ne odvajajuc'i ochi od hartije, tiho:

„...Sinoc' je doshla k meni sa tvojom ceduljicom... Znam — ja sve znam: c'uti. Ali dete je — tvoje? I ja sam je uputila — ona je vec' tamo, iza zida. Zhivec'e...”

Ja sam ponovo u komandnoj kabini. Ponovo — bezumna noc', sa crnim zvezdanim nebom i zaslepljujuc'im suncem; lagano od jedne minute do druge hramlje satna kazaljka na zidu; i sve je, kao u magli, odeveno u najtanju, jedva primetnu (samo meni) drhtavicu.

Nekako mi se uchinilo: bolje je da se sve to ne dogodi ovde, nego negde dole, blizhe zemlji.

„Stop”, viknuo sam u mashinu.

Josh uvek napred — po inerciji — ali laganije, laganije. Sad se Integral zakachio za nekakvu dlachicu sekunde, za tren je ostao da visi nepokretan, onda je dlachica pukla — i Integral kao kamen, nanizhe — sve brzhe. Tako u c'utanju, minuti, desetine minuta — chuje se puls — kazaljka pred ochima je sve blizhe ka 12. I jasno mi je: to sam ja — kamen, i ja — zemlja, i ja sam — od nekog bachen kamen — i kamen neminovno mora da padne, da udari o zemlju, da bi se u paramparchad... A shta ako je... — dole je chvrsti, modri dim oblaka... a shta ako je...

Ali gramafon je u meni — mehanichki, precizno, uzeo sam slushalicu, komandovao ‚prva brzina’ — kamen je prestao da pada. Umorno frkc'u samo chetiri donje izrasline — dve krmne i dve cheone tek toliko da bi paralisale tezhu Integrala, i Integral je, lako podrhtavajuc'i, chvrsto kao da je ukotvljen — zastao u vazduhu, na nekoliko kilometara od zemlje.

Svi su istrchali na palubu (sada je zvonce za ruchak) i, nagnuvshi se preko staklenog grudobrana, uzhurbano, bez predaha, gutali su nepoznati svet iza zida — tamo, dole. Boje c'ilibarske, zelene, modre: jesenja shuma, livade, jezero. Na kraju modrog tanjiric'a — nekakve zhute, koshtane razvaline, preti zhuti, usahli prst — mora da je kula drevne crkve, koja je chudom ostala u zhivotu.

„Gledajte! Gledajte! Eno tamo — udesno?” Tamo je zelenom pustinjom — kao mrka senka letela nekakva brza mrlja. U mojim rukama je dogled, mehanichki sam ga prineo ochima: do grudi u travi, sa uskovitlanim repovima, jurila je ergela mrkih konja, a na njihovim ledjima — oni, tamnosmedji, beli, crni...

Iza mene:

„Ja vam kazhem: — video sam — lice.”

„Idite molim vas! Prichajte vi to nekom drugom!”

„Evo vam, evo dogled...”

Medjutim, vec' su nestali. Beskrajna zelena pustinja... I u pustinji — punec'i je chitavu, i chitavog mene i sve — prodorni drhtaj zvona: ruchak, kroz minut c'e 12.

Rasturen na trenutne, nepovezane komadic'e — svet. Na stepenicama — nechija zvonka zlatna plochica — i to mi je svejedno: eto sad je krcnula pod mojom petom. Glas:

„A ja vam kazhem — lice!” Tamni kvadrat: otvorena vrata salona. Stisnuti, beli oshtro nasmejani zubi...

I u tom momentu, kada je beskrajno lagano, ne dishuc'i od jednog otkucaja do drugog, pocheo da izbija sat, i prednji redovi se vec' pokrenuli — kvadrat na vratima je odjednom precrtan dvema poznatim, neprirodno dugachkim rukama:

„Stojte!”

U dlan su mi se zarili prsti — to je I, to je ona pored mene: „Ko je to? Ti ga poznajesh?”

„A zar... a zar to nije...”

On je — na ramenima. Nad stotinom lica — njegovo stoto, hiljadito i jedino medju svim licima:

„U ime Chuvara... Vama — oni kojima govorim chuju me, svaki me od njih chuje — vama kazhem: mi znamo. Mi josh ne znamo vashe brojeve — ali mi sve znamo. Integral — nec'e biti vash! Proba c'e biti izvrshena do kraja, a vi — vi se sad ne smete pomac'i — vi c'ete svojim rukama to da uradite. A onda... Uostalom, ja sam zavrshio...”

C'utanje. Staklene ploche pod nogama su mekane, kao od vate, i ja imam mekane noge od vate. U isto vreme kod nje — savrsheno beo osmeh, besne, modre iskre. Kroz zube — meni na uho:

„A, to ste vi? Vi ste — znachi ‚izvrshili duzhnost’? Pa dobro...”

Ruka se istrgla iz mojih ruku, valkirski gnevnokrilati shlem — negde je daleko napred. Ja sam sledjeno, c'utec'i, kao svi, poshao u brodski salon...

„Pa nisam to ja — nisam to ja! Pa ja o ovome nisam ni s kim, nisam nikome osim onih belih, nemih stranica...”

U sebi sam joj — nechujno, ochajno, glasno — ovo dovikivao. Ona je sedela preko puta mene — chak me se nijednom nije dotakla ochima. Pored nje je nechija zrela, zhuta c'ela. Ja chujem (to je — I):

„’Plemenitost?’ Dragi profesore, pa chak prosta filoloshka analiza te rechi — pokazuje da je to predrasuda, zaostatak drevnih, feudalnih epoha... A mi...”

Osec'ao sam: bledim — i evo sad c'e svi to videti... Ali gramofon je u meni vrshio 50 utvrdjenih pokreta zhvakanja za svaki zalogaj, zatvorio sam se u sebe, kao u staru neprovidnu kuc'u — zatrpao sam vrata kamenjem, zamrachio prozore...

Posle toga — u mojim je rukama komandna slushalica, i let — u ledenoj, poslednjoj tugi — kroz oblake — u ledenu, zvezdanosunchanu noc'. Minuti, sati. I, ochigledno, u meni chitavo vreme groznichavo, punim gasom — logichki motor koga ni sam ne chujem. Zato shto je odjednom u nekakvoj tachki modrog prostranstva: moj pisac'i sto, nad njim — obrazi sa shkrgama Ju, zaboravljeni list mojih belezhaka. I meni je jasno: niko osim nje — meni je sve jasno...

Ah, samo da mi je — samo da mi je da se dochepam radija... Krilati shlemovi, miris modrih munja... Sec'am se — neshto sam joj glasno govorio, i sec'am se — ona je gledajuc'i kroz mene kao da sam od stakla — izdaleka:

„Zauzeta sam: imam vezu odozdo. Evo njoj izdiktirajte...”

U majushnom boksu, porazmislivshi trenutak, odluchno sam izdiktirao:

„Vreme — 14.40. Nanizhe! Zaustavite motore. Kraj je svemu.”

Komandna kabina. Mashinsko srce Integrala je zaustavljeno, mi propadamo, a moje srce — ne stizhe da pada, zaostaje, podizhe se sve vishe ka grlu. Oblaci — a onda u daljini zelena mrlja — sve je zelenija, sve je jasnija — kao vihor juri prema nama — sad c'e kraj...

Porcelanski belo, izoblicheno lice Drugog Graditelja. Verovatno da me je on — udario iz sve snage; ja sam o neshto glavom lupio i vec' gubec'i svest, padajuc'i — kroz maglu chujem:

„Kormilari — pun gas!”

Oshtar skok uvis... Vishe se nichega ne sec'am.

Chitave noc'i nisam spavao. Chitavu noc' — o jednom te istom... Glava mi je posle jucherashnjeg dana chvrsto stegnuta zavojima. Kao da to nisu zavoji nego obruch; nemilosrdan obruch od staklenog chelika mi je zakovan za glavu i ja sam — u jednom te istom iskovanom krugu: ubiti Ju.

Ubiti Ju, — a onda otic'i onoj i rec'i: „Da li sad verujesh?” Odvratnije je od svega to shto je ubiti nekako prljavo, starinski, razmrskati nechim glavu — od toga mi je chudan osec'aj necheg odvratnoslatkog u ustima, i ne mogu da progutam pljuvachku, chitavo vreme je ispljuvavam u maramicu, u ustima mi je suvo.

U ormanu mi je lezhala teshka klipna osovina koja je naprsla posle izlivanja (trebalo je da pogledam strukturu pre loma pod mikroskopom). Savio sam u trubu svoje beleshke (neka prochita chitavog mene — do poslednjeg slova), gurnuo sam unutra komad osovine i poshao nanizhe. Stepenishte je beskrajno, stepenice su nekako odvratno klizave, zhitke, chitavo vreme morash brisati usta maramicom...

Dole. Srce je zalupalo. Zaustavio sam se, izvadio osovinu — prema kontrolnom stolu...

Ali Ju tamo nije bilo: prazna, ledena tabla. Setio sam se: danas su svi radovi obustavljeni; svi moraju na operaciju i razumljivo je: ona nema radi chega da bude ovde, nema nikoga da zapisuje...

Na ulici sam. Vetar. Nebo je od chelichnih plocha koje jure. I isto onako kao shto je to bilo juche u jednom trenutku: chitav svet je razbijen na odvojene, oshtre, samostalne komade i svaki od njih, strmoglavo padajuc'i, za sekundu se zaustavlja, visi preda mnom u vazduhu — i bez traga isparava.

Kao kad bi se crna, precizna slova na ovoj stranici — odjednom pokrenula, u strahu pochela tamo-amo da skachu — i nema nijedne rechi, samo besmislica: plash... skoch... ka... Na ulici je ista takva rasuta, bez reda gomila — napred, nazad, ukoso, popreko.

I vishe nikog nema. I na sekundu se, jurec'i strmoglavice, sve sledilo, — eno, na drugom spratu, u staklenom kavezu koji visi u vazduhu — mushkarac i zhena — u poljupcu, stojec'i — ona se chitavim telom skrhano posuvratila unazad. To je — zauvek, poslednji put...

Na nekakvom uglu — shumi bodljikavi zhbun glava. Nad glavama — izdvojeno, u vazduhu — zaustavi rechi: ‚Dole Mashine! Dole Operacija’ i odvojeno (od mene) — ja mislim u sekundi: ‚Zar svako ima takav bol koji se mozhe istrgnuti iznutra — ali samo zajedno sa srcem, i svako treba neshto da uradi pre nego...’ I za sekundu nishta na celom svetu ne postoji osim (moje) zhivotinjske ruke sa chelichno teshkim zamotuljkom...

Sad — dechak: sav je — unapred, pod donjom usnicom senka. Donja je usnica prevrnuta kao posuvratak zasukanog rukava — prevrnuto je chitavo lice — on jeca — i od nekog koliko ga noge nose — za njim bat...

Od dechaka: „Da, Ju treba da je sada u shkoli, treba brzhe.” Potrchao sam ka najblizhoj metro-stanici.

Na vratima neko u trku:

„Ne idu! Vozovi danas ne idu! Onamo -”

Spustio sam se. Tamo je bilo — potpuno bunilo. Svetlost iz graviranih kristalnih sunaca. Chvrsto nabijen glavama — peron. Prazan, zaledjen voz.

I u tishini — glas. Ona se ne vidi, ali ja znam, znam taj elastichni, gipki glas shto shiba kao bich i tamo negde podignut prema slepoochnicama oshtri trougao obrva... Viknuo sam:

„Ta pustite me! Pustite me tamo! Ja moram...”

Ali nechija kljechta su me — za ruku, za ramena, ekserima. I u tishini — glas:

„...Ne: trchite gore! Tamo c'e vas — izlechiti, tamo c'e vas nakljukati masnom srec'om, i vi c'ete siti, i vi c'ete siti, mirno spavati, organizovano, po taktu c'ete hrkati — zar ne chujete vec' tu veliku simfoniju hrkanja? Smeshni ste: hoc'e da vas oslobode od izvijenih kao crvi, znakova pitanja, shto kao crvi grizu i muche. A vi stojite ovde i mene slushate. Brzhe — gore — ka Velikoj Operaciji! Shta vas se tiche shto c'u ja ostati ovde sama? Shta vas se tiche — shto ja nec'u da za mene zhele drugi, shto hoc'u nemoguc'e...”

Drugi glas — lagan, tezhak:

„Aha! Nemoguc'e? To znachi — trchi za tvojim glupavim fantazijama a one tebi pred nosom da vrte rep? Ne: mi smo — za rep, i to da ga savijemo pod sebe, a onda...”

„A onda c'ete se nazhdrati, zahrkati — i potreban vam je pred nosem novi rep. Kazhu da su drevni ljudi imali zhivotinju: magarca. Da bi ga primorali da ide samo napred — uvek ispred njushke, privezali bi mu shargarepu uz rudu, tako da je on nije mogao dohvatiti. A ako bi je dohvatio, smotao bi je...”

Odjednom su me kleshta pustila, jurnuo sam u sredinu gde je ona govorila — i u tom trenutku sve je pokuljalo, steglo se — pozadi uzvik: „Ovamo, ovamo idu!”

Svetlost je sevnula, ugasila se — neko je presekao kabl — i lavina, krici, krkljanje, glave, prsti...

Ne znam koliko smo se josh kotrljali u podzemnim hodnicima. Najzad: stepenice — sumrak — sve je svetlije — i mi smo ponovo na ulici — lepezasto, na razne strane...

Sam sam. Vetar, siv, nizak — sasvim nad glavom — sumrak. Na mokrom staklu trotoara — vrlo duboko — prevrnute sijalice, zidovi, figure koje se krec'u nogama uvis. I neverovatno tezhak zamotuljak u ruci — vuche me u dubinu, na dno.

Dole, za stochic'em, opet nije bila Ju, i prazna je, tamna — njena soba.

Popeo sam se u svoju sobu, upalio svetlo. Chvrsto stegnute obruchem, lupale su slepoochnice; hodao sam — prikovan za jedan isti krug: sto, na stolu beli zamotuljak, postelja, vrata, sto, beli zamotuljak... U sobi sleva su spushtene roletne. Desno: nad knjigom — chvrgava c'ela, i chelo — ogromna zhuta parabola. Bore na chelu — niz zhutih nerazumljivih redaka. Ponekad se susrec'emo ochima — i tad osec'am: ovi zhuti redovi su o meni.

...Dogodilo se to tachno u 21. Doshla je Ju — lichno. Razgovetno mi se urezalo u pamc'enje samo jedno: disao sam tako glasno da sam chuo kako dishem, i sve sam hteo da bude nekako tishe — a nisam mogao.

Ona je sela, popravila na kolenima unifu. Ruzhichastomrke shkrge su podrhtavale.

„Ah, dragi — da li je istina da ste ranjeni? Chim sam saznala — odmah sam...”

Osovina je preda mnom na stolu. Skochio sam dishuc'i josh glasnije. Ona je chula, zaustavila se na pola rechi, takodje je zbog nechega ustala. Video sam vec' ono mesto na glavi, u ustima mi je odvratno slatko... maramica, ali maramice nema — pljunuo sam na pod.

Onaj, iza zida desno — sa zhutim, pronicljivim borama — o meni. Potrebno je da on ne vidi, bic'e josh odvratnije — ako bude gledao... Pritisnuo sam dugme — iako nisam imao pravo, zar to sad nije svejedno — roletne su pale.

Ona je, ochigledno, osetila, shvatila, jurnula na vrata. Ali sam je ja pretekao — i glasno dishuc'i ni za sekundu nisam spushtao ochi sa onog mesta na glavi...

„Vi... vi ste poludeli! Ne smete...” uzmicala je natrashke, sela, tachnije — pala je na krevet — gurnula; drhtec'i, ruke medju kolena. Sav kao opruga, chitavo vreme je chvrsto drzhec'i ochima privezanu, lagano sam pruzhio ruku ka stolu — kretala se samo jedna ruka — dohvatio sam osovinu.

„Preklinjem vas! Dan — samo jedan dan! Sutra — josh koliko sutra — otic'i c'u i sve c'u uraditi...”

O chemu to ona? Zamahnuo sam...

Smatram: ubio sam je. Da, vi, nepoznati moji chitaoci, imate prava da me nazovete ubicom. Znam da bih spustio osovinu na njenu glavu da ona nije viknula:

„Za ime... za ime... Slazhem se — ja c'u... odmah.”

Drhtavim rukama je zderala sa sebe unifu — raspljoshteno zhuto, smezhurano telo se srushilo na krevet... I tek tad sam shvatio; ona je mislila da sam ja roletne — zbog toga da bih — da ja hoc'u...

To je bilo tako neochekivano, tako glupo da sam prasnuo u smeh. I u istom trenutku jako zategnuta opruga u meni je prsla, ruka mi je oslabila, osovina se stroposhtala na pod. Tad sam iz sopstvenog iskustva video da je smeh — najstrashnije oruzhje: smehom se mozhe ubiti sve — chak i ubistvo.

Sedeo sam za stolom i smejao sam se ochajnim poslednjim smehom — i nisam video nikakvog izlaza iz ove besmislene situacije. Ne znam chime bi se ovo zavrshilo da se razvijalo prirodnim putem — ali tad, odjednom nova, spoljashna komponenta: zazvonio je telefon.

Jurnuo sam, stegao slushalicu: mozhda je ona? I kroz slushalicu nechiji nepoznat glas:

„Odmah.”

Muchno beskrajno zujanje. Izdaleka — teshki koraci, sve blizhi, sve zvonkiji, sve chelichniji — i evo...

„D-503? Alo... Na telefonu Dobrotvor. Hitno kod mene!”

Cin — slushalica je spushtena — cin.

Ju je josh lezhala u krevetu, ochi zatvorene, shkrge shiroko razmahnute osmehom. Zgrabio sam s poda njenu haljinu, bacio preko nje — kroz zube:

„Hajde! Brzhe — brzhe!”

Ona se pridigla na laktove, grudi su se prosule u stranu, ochi okrugle, sva je pozhutela kao vosak. „Kako to?”

„Tako, hajde — oblachite se!”

Ona se sva zgrchila, chvrsto se uhvatila za haljinu, glas uveo.

„Okrenite se...”

Okrenuo sam se, naslonio sam se chelom uz staklo. Na crnom, mokrom ogledalu drhtale su sijalice, figure, iskre. Ne: to sam — ja, to je — u meni... Zashto On mene? Zar Mu je vec' sve poznato o njoj, o meni; o svemu?

Ju je vec' odevena, kod vrata je. Dva koraka prema njoj — stegao sam joj tako ruke kao da c'u bash iz njenih ruku kap po kap sada da iscedim ono shto je potrebno:

„Chujte... NJeno ime — vi znate o kome govorim — vi ste je pominjali? Niste? Samo istinu — to mi je potrebno... meni je svejedno — samo istinu...” „Nisam.”

„Niste? Ali zashto ste — kad ste vec' poshli tamo i saopshtili...”

Donja usnica je kod nje — odjednom izvrnuta, kao kod onog dechaka, — a iz obraza, po obrazima kapi...

„Zato shto sam se... bojala sam se shta c'e biti ako nju... da bi vi zbog toga mogli... prestati da vol... Oh, ja ne mogu — ja ne bih mogla!”

Shvatio sam: to je istina. Besmislena, smeshna, ljudska istina! Otvorio sam vrata.

Tako je chudno — u glavi mi je, kao prazna, bela stranica: kako sam tamo ishao, kako sam chekao (znam da sam chekao) nichega se ne sec'am, nijednog zvuka, nijednog lica, nijednog gesta. Kao da su bili presecheni svi kablovi izmedju mene i sveta.

Prenuo sam se — stojec'i vec' pred NJim, i bojim se da podignem ochi: vidim samo NJegove ogromne, zhelezne ruke — na kolenima. Te ruke su pritiskale NJega samog, savijale kolena. Lagano je micao prstima. Lice — negde u magli, gore, i samo zato shto je njegov glas dopirao sa takve visine — nije grmeo kao grom, nije me zaglushivao, nego je ipak lichio na obichan ljudski glas.

„Dakle — i vi takodje? Vi — Graditelj Integrala Vi — kome je bilo omoguc'eno da postane najvec'i konkvistador. Vi — chije je ime trebalo da zapochne novu, blistavu glavu istorije Jedinstvene Drzhave... Vi?”

Krv mi je navrela u glavu, u obraze — opet bela stranica: samo u slepoochnicama — puls, i odozgo gromki glas, ali ni jedne jedine rechi. Tek kad je uc'utao, prenuo sam se i video: ruka se pokrenula, teshka kao sinje olovo — lagano je milela — u mene uperen prst.

„Dakle? Zashto c'utite? Tako je ili nije? Dzhelat?”

„Tako je”, pokorno sam odgovorio. I dalje sam jasno chuo svaku NJegovu rech.

„Pa shta onda? Vi mislite — bojim se ja te rechi? A da li ste pokushali nekad da zderete sa nje ljushturu i da pogledate shta je tamo unutra? Sad c'u vam pokazati. Sec'ate li se: modri brezhuljak, krst, gomila. Jedni — gore, poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi — dole, poprskani suzama — gledaju. Ne chini vam se da je uloga onih, gornjih — najtezha, najvazhnija? Ta da nije njih, zar bi bila rezhirana sva ta velichanstvena tragedija? NJih je izvizhdala neprosvec'ena gomila: ali ih za to autor tragedije — Bog — mora josh obilnije nagraditi. A zar taj hrishc'anski, najmilosrdniji Bog koji lagano spaljuje na paklenoj vatri sve nepokorne — zar on nije dzhelat? I zar ima manje onih koje su hrishc'ani na lomachama spalili nego samih spaljenih hrishc'ana? Pa ipak — shvatite to, pa ipak su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd? Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu chovekovu razboritost. Chak i onda — divalj, kosmat — onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema chovechanstvu jeste bezuslovno nechovechna, i nesumnjivo obelezhje istine jeste njena surovost. Kao shto je nesumnjivo obelezhje vatre da spaljuje. Pokazhite mi vatru koja ne zhezhe? Dakle, — dokazujte, pobijajte!”

Kako sam ja mogao da diskutujem! Kako sam mogao da sporim kada su to bile (ranije) moje misli — samo ih nikada nisam umeo zaodenuti u tako iskovan, blistav oklop. C'utao sam...

„Ako to znachi da se sa mnom slazhete — onda da govorimo kao odrasli kad deca odu na spavanje: sve do kraja. Ja pitam: za shta su se ljudi — od samih pelena — molili, o chemu su sanjali, zbog chega su se muchili? Da bi im neko jednom zauvek rekao shta je to srec'a — i da bi ih onda prikovao za tu srec'u lancem. Shta mi sad drugo radimo ako ne to? Drevni san o raju... Setite se: u raju vishe ne znaju za zhelje, ne znaju za sazhaljenje, ne znaju za ljubav, tamo su — blazheni, sa operisanom fantazijom (samo su zbog toga i blazheni) — andjeli, rabi bozhiji... I u ovom trenutku, kad smo mi vec' dostigli taj san, kad smo ga dohvatili evo ovako (NJegova ruka se stegla: da je u njoj bio kamen — iz kamena bi briznuo sok), kad je josh samo ostalo da se odere plen i podeli na komade — bash u tom trenutku vi ste — vi ste...”

Zhelezna jeka se iznenada prekinula. Ja sam — crven kao gvozdeni odlivak na nakovnju pod udarcima malja. Malj se c'utke nadneo, i chekati — to je josh... strash...

Odjednom:

„Koliko vam je godina?” „Trideset dve.”

„A vi ste tachno — kao dva shesnaestogodishnjaka naivni! Chujte: zar vam stvarno nijednom nije palo na pamet da ste im vi — mi josh ne znamo njihova imena, ali smo ubedjeni da c'emo od vas saznati — da ste im vi bili potrebni samo kao Graditelj Integrala — samo zato da bi preko vas...”

„Nemojte, nemojte”, i viknuo sam ja.

„...Isto je to tako kao kad se zaklanjate rukama i vichete metku: vi josh slushate vashe smeshno ‚nemojte’, a metak vas je vec' probio, vi se vec' grchite na podu.”

Da, da: Graditelj Integrala... Da, da... i u istom trenutku: besno sa drhtavim, crvenim shkrgama kao cigla lice Ju — onog jutra kada su obe kod mene u sobi...

Sec'am se sasvim jasno; nasmejao sam se — podigao ochi. Preda mnom je sedeo c'elavi, sokratovski c'elav chovek, a na c'eli — sitne kapljice znoja.

Kako je sve jednostavno. Kako je sve velichanstveno banalno i do komichnosti jednostavno.

Smeh me je gushio, istrzao se u kolutovima. Zapushio sam usta shakom i jurnuo navrat-nanos napolje.

Stepenice, vetar, mokri, skakutavi komadic'i svetlosti, lica, i u trku: „Ne! Da je vidim! Samo josh jednom da je vidim!”

Onda — ponovo prazna bela stranica. Sec'am se samo: nogu. Ne ljudi, nego bash — nogu: neujednacheno tapkaju, odnekud odozgo na kaldrmu padaju stotine nogu, teshka kisha nogu. I nekakva vesela nestashna pesma, i uzvik — verovatno meni: „Ej! Ej! Ovamo, k nama!”

Onda — pust trg do vrha nabijen jakim vetrom. U sredini — mutna, glomazna, stravichna gromada: Dobrotvorova Mashina. I od nje — u meni nekakav, reklo bi se, neochekivani eho: snazhno beli jastuk; na jastuku zabachena unazad sa poluzatvorenim ochima glava; oshtra, slatka linija zuba... I sve je ovo nekako apsurdno, uzhasno povezano sa Mashinom — ja znam i kako, ali josh nec'u da vidim, da kazhem naglas — nec'u, ne treba.

Zatvorio sam ochi i seo na stepenice koje vode gore, prema Mashini. Mora da je padala kisha: lice mi je bilo mokro. Negde daleko, potmuli krici. Ali niko ne chuje, niko ne chuje kako ja vichem: spasite me od toga — spasite!

Kada bih imao majku — kao shto su imali drevni ljudi: moju — bash moju majku. Pa ja da nisam za nju — Graditelj Integrala, i broj D-503, i molekul Jedinstvene Drzhave, nego prosto ljudsko parche — parche nje same — izgazheno, zgnjecheno, izbacheno... I neka ja pribijam druge ili neka mene pribijaju drugi — mozhda je to jedno te isto — samo da ona chuje ono shto niko ne chuje, da njene starachke, zarasle u bore usne -

Ujutro u trpezariji — sused s leve strane mi je uplasheno shapnuo:

„Pa jedite! Gledaju vas!”

Ja sam se — iz sve snage — osmehnuo. I osetio sam to — kao nekakvu pukotinu na licu: osmehujem se — krajevi brazde se razilaze sve shire — i od toga osec'am sve vec'i bol...

Dalje je bilo ovako: tek sam uspeo da podignem kockicu na viljushku, kad je odjednom zadrhtala viljushka u mojoj ruci i zveknula o tanjir — i zadrhtali su, zazvechali stolovi, zidovi, posudje, vazduh, i spolja je nekakva ogromna, do neba, zhelezna okrugla jeka — preko glave, preko kuc'a — i daleko zamire u jedva primetnim, sitnim, kao oni na vodi, krugovima.

Video sam da su se u trenu olinjala, i izbledela lica da su se zaustavljala u punom radu usta, da su se zamrzla u vazduhu viljushke.

Onda se sve pomeshalo, sishlo sa vekovnih trachnica, svi su skochili sa mesta (ne otpevavshi himnu) — kojekako, ne onako po taktu, dozhvakavajuc'i, nego davec'i se, hvatali su jedni druge: „Shta je? Shta se desilo? Shta je?” I — neuredjeni komadi nekada harmonichke velike Mashine — svi su pojurili nanizhe, prema liftovima — niz stepenishte — stepenice — topot — odlomci rechi — kao komadic'i iscepanog pisma koje je uskovitlao vetar...

Tako isto su kuljali i iz svih susednih kuc'a, i kroz trenutak je bulevar bio kao kap vode pod mikroskopom: infuzorije zatvorene u stakleno prozrachnoj kapljici izgubljeno jure: u stranu, navishe, nanizhe.

„Aha”, nechiji likujuc'i glas — preda mnom potiljak i upren u nebo prst — vrlo se jasno sec'am zhutoruzhichastog nokta i u dnu nokta — beo; kao da se pomalja iza horizonta — polumesec. I to je kao kompas: stotine ochiju, sledec'i taj prst, okrenulo se nebu.

Tamo, spasavajuc'i se od nekakve nevidljive potere, jurili su oblaci, pritiskivali, preskakali jedni preko drugih — i obojeni kao oblaci, tamni aeroplani Chuvara sa opushtenim crnim surlama cevi — i tamo josh dalje, na zapadu, neshto slichno -

U pochetku niko nije shvatio shta je to — nisam shvatio chak ni ja kome je (na nesrec'u) bilo otkriveno vishe nego svima drugima. To je bilo slichno ogromnom roju crnih aeroplana: negde u neverovatnoj visini — jedva primetne brze tachke. Sve blizhe; u visinama su promukle, grlene kapi — najzad, nad nashim glavama su ptice. U oshtrim, crnim, prodornim strmoglavim trouglovima punile su nebo; bura ih je dole obarala; one su se spushtale na kupole, na krovove, na stubove, na balkone.

„Aha-a”, likujuc'i potiljak se okrenuo — video sam onog, shto gleda ispod ochiju. Medjutim, od predashnjeg u njemu je ostao sada samo nekakav naslov; on je sav nekako izmileo iz onog svog vechitog natushtenog chela, i na njegovom licu — oko ochiju, oko usta — kao pramenovi kose rasli su zraci; on se osmehivao.

„Shvatate li”, kroz zvizhduk vetra, kroz krila, graktanje, — doviknuo mu je. „Shvatate li: Zid — Zid su digli u vazduh! Shva-ta-te li?”

Usput, negde na zadnjem planu, promichu figure — glave su izduzhene — trche brzhe unutra, u kuc'e. Nasred kaldrme — brza, a ipak nekako spora (od tezhine) lavina operisanih koji korachaju onamo — na zapad.

...Kosmati pramenovi zrakova oko usnica, ochiju. Uhvatio sam ga za ruku:

„Chujte: gde je ona — gde je I? Tamo iza Zida — ili... Meni je potrebno, — chujete li? Odmah, ja ne mogu...”

„Ovde je — viknuo je on pijano, veselo — snazhni zhuti zubi... Ovde je ona, u gradu, u akciji. Oho — mi smo u akciji!”

Ko su to — mi? Ko sam to — ja?

Pored njega je bilo pedesetak takvih istih kao shto je on koji su izmileli iz svojih tamnih natmurenih chela, glasni, veseli, sa snazhnim zubima. Gutajuc'i otvorenim ustima buru, mashuc'i naizgled mirnim i bezopasnim elektrokutorima (gde su ih samo nabavili?), — krenuli su isto onamo, na zapad, za operisanima, ali zaobilazno — paralelnim 48. bulevarom...

Saplitao sam se o jake savijene palamare od vetra i trchao ka njoj. Zashto? Ne znam. Spoticao sam se, puste ulice, tudj divlji grad, neprekidna likujuc'a ptichija graja; smak sveta. Kroz staklo zidova — u nekoliko kuc'a sam video (urezalo mi se u pamc'enje): zhenski i mushki brojevi su se bestidno sparivali — ne spustivshi chak ni roletne, bez ikakvih bonova, usred bela dana...

Evo kuc'e — njene kuc'e. Shirom otvorena, bespomoc'na vrata. Dole, za kontrolnim stolom — prazno. Lift je zastao usred shahta. Gubec'i dah, potrchao sam gore po beskrajnim stepenicama. Hodnik. Brzo — kao paoci u tochku — brojevi na vratima: 320, 326, 330... I-330, da!

I kroz staklena vrata; sve je u sobi rasuto, zbrkano, zguzhvano. U zhurbi preturena stolica — nichice, sa sve chetiri noge uvis — kao lipsala zhivotinja. Postelja je nekako besmisleno, ukoso odmaknuta od zida. Na podu — osuti, izgazheni listic'i ruzhichastih bonova.

Sagao sam se, podigao jedan, drugi, trec'i: na svima je bilo D-503 — na svima sam bio ja, kapi mene, rastopljenog, izlivenog preko ivice. I to je sve shto je ostalo...

Zbog nechega nije moglo vishe biti da oni ovde ovako ostanu na podu, i da se po njima gazi. Zahvatio sam josh pregrsht, stavio na sto, izravnao oprezno, pogledao — i... nasmejao se.

Ranije to nisam znao — sad znam, i vi to znate; smeh mozhe biti raznih boja. To je samo daleki eho eksplozije u vama: mozhda su to praznichne, crvene, modre, zlatne rakete, mozhda su — poleteli uvis komadic'i chovechijeg tela...

Na bonovima se pojavilo meni potpuno nepoznato ime. Brojeve nisam zapamtio — samo slovo: F. Zbacio sam sve bonove sa stola na pod, izgazio ih — izgazio sam sebe potpeticom — evo ovako, ovako — i izishao...

Sedeo sam u hodniku na prozoru naspram — sve neshto chekajuc'i, tupo, dugo. Sleva su zashljapkali koraci. Starac: lice — kao mehur probushen, prazan, sa omlitavelim borama — a iz probushenog mesta josh curi neshto prozirno, lagano se sliva nanizhe. Polagano, nejasno sam shvatio: suze. I tek kad je starac vec' bio daleko — iznenada sam se setio i viknuo ga:

„Chujte — chujte, da ne znate: broj I-330...”

Starac se okrenuo, ochajno odmahnuo rukom i oterao dalje...

U suton sam se vratio kuc'i. Na zapadu se nebo svake sekunde grchilo — bledoplavichastim trzajima — i otuda — potmulo, prigushen tutanj. Krovovi su bili nachichkani crnim utuljenim ugarcima: ptice. Legao sam na krevet — i odmah me je kao zver pritiskao, pridavio san...

bachena cigareta.)

Prenuo sam se — jaka svetlost od koje te bole ochi. Zazhmurio sam. U glavi — nekakav pokretljivi modri dim, sve je u magli. I kroz maglu:

„Ali ja nisam palio svetlo — kako je...”

Skochio sam — za stolom, poduprevshi rukom podbradak, sa osmehom, gledala je na mene I...

Za tim istim stolom ja sada pishem. Vec' je proshlo tih deset-petnaest minuta, nemilosrdno uvijenih u najzategnutiju oprugu. A meni se chini da su se tek sada za njom zatvorila vrata, i da je josh moguc'no dostic'i je, uhvatiti za ruke — i mozhda c'e se ona zasmejati i rec'i...

I je sedela za stolom. Nagrnuo sam prema njoj.

„Ti si, ti si! Ja sam bio — video sam tvoju sobu — mislio sam, ti si...”

Ali na pola puta sam naleteo na oshtra, nepokretna koplja trepavica, zaustavio se. Setio sam se: tako me je isto pogledala onda na Integralu. I sada treba odmah sve u jednoj sekundi moc'i kazati — tako da bi poverovala — inache nikad vishe...

„Slushaj I — ja moram — ja moram da ti sve... Ne, ne, ja c'u odmah — samo da otpijem malo vode...”

U ustima je suvo, kao da je sve oblozheno upijac'om hartijom. Sipao sam vodu — i ne mogu: stavio sam chashu na sto i chvrsto dograbio bokal obema rukama.

Sad sam spazio: modri dim je od cigareta. — Ona je prinela ustima, povukla, zhudno progutala dim — onako isto kao ja vodu, i rekla:

„Ne treba. C'uti. Svejedno je vidish li ja sam ipak doshla. Tamo dole me chekaju. I ti hoc'esh da ovi nashi poslednji trenuci...”

Bacila je cigaretu na pod, sva se previla preko naslona fotelje unazad (tamo na zidu je dugme i teshko ga je dohvatila) — i zapamtio sam kako se zaljuljala fotelja i podigle se od poda njene dve nozhice. Onda su pale roletne.

Prishla je, obgrlila me chvrsto. NJena kolena kroz haljinu — lagani, nezhni, topli otrov koji sve obavija...

I odjednom... Deshava se: vec' sav utonesh u slatki i topli san — odjednom te neshto probode, stresesh se, i opet su ochi shiroko otvorene... Tako je i sad: na podu u njenoj sobi izgazheni ruzhichasti bonovi, a na jednom: slovo F i nekakve brojke... U meni su se one splele u jedno klupche, i ja chak ni sad ne mogu da kazhem kakvo je to bilo osec'anje, tek stisnuo sam je tako da je od bola vrisnula...

Josh jedan minut — od tih deset ili petnaest, na snezhnobelom jastuku — zabachena glava unazad sa poluzatvorenim ochima, oshtra, slatka linija zuba... I to me chitavo vreme neprestano, besmisleno, muchno podsec'a na neshto na shta ne treba da me podsec'a, na shta sad ne bi trebalo... I ja je sve nezhnije, sve surovije stezhem — sve su jasnije modrice od mojih prstiju...

Ona je rekla (ne otvarajuc'i ochi — to sam primetio):

„Kazhu da si juche bio kod Dobrotvora? Je li to istina?”

„Da, istina je.”

I tad su se ochi shirom otvorile — i ja sam sa uzhivanjem gledao kako je brzo bledelo, topilo se, ishchezavalo njeno lice: samo ochi.

Isprichao sam joj sve. I samo — ne znam zashto... ne, nije tachno, znam — samo sam jedno prec'utao — ono shto je On na kraju govorio da sam im ja bio potreban samo...

Postepeno kao fotografija prilikom izazivanja, izashlo je i njeno lice: obrazi, bela linija zuba, usne. Ustala je, prishla krilu ormana sa ogledalom.

Opet suvo u ustima. Sipao sam sebi vode ali mi je bilo odvratno da je pijem — stavio sam chashu na sto i upitao:

„Ti si zato i dolazila — jer ti je bilo potrebno da saznash?”

Iz ogledala na meni — oshtri, podsmeshljivi trougao obrva, podignutih uvis, prema slepoochnicama. Ona se okrenula da mi neshto kazhe, ali nishta nije rekla.

Nije potrebno. Ja znam.

Da se oprostim sa njom? Pokrenuo sam svoje — tudje — noge, zakachio stolicu — stolica je pala nichice, mrtva kao ona tamo — kod nje u sobi. Usne su joj bile hladne, nekad je isto tako bio hladan pod evo ovde, u mojoj sobi pored kreveta.

A kad je otishla — seo sam na pod, nagao se nad cigaretu koju je bacila ...

Ja ne mogu vishe da pishem — nec'u vishe!

Sve je to bilo kao poslednje zrno soli bacheno u zasic'eni rastvor: brzo, bockajuc'i se iglicama, razmileli su se kristali, ochvrsli, smrzli se. I bilo mi je jasno: sve je resheno — sutra ujutru c'u uraditi to. To je bilo isto shto i ubiti sebe — ali, mozhda c'u tek tada i vaskrsnuti. Jer samo ubijeno mozhe i da vaskrsne.

Na zapadu se svakog trenutka u modrim grchevima trzalo nebo. Glava mi je gorela i lupala. Tako sam presedeo chitavu noc' i zaspao tek oko sedam ujutru, kad se tmina vec' povukla, pozelenela, i kad su pocheli da se naziru krovovi zasejani pticama...

Probudio sam se; vec' je deset (zvona danas, ochigledno, nije bilo Na stolu je — josh od juche — stajala chasha s vodom. Zhedno sam ispio vodu i odjurio: ja sam morao sve to shto pre, shto je moguc'e pre.

Nebo — pusto, plavo, do dna izjedeno burom. Bodljikavi uglovi senki; sve je izrezano od modrog jesenjeg vazduha — tanano je — strah te je dotac'i se: sad c'e krcnuti, razleteti se kao staklena prashina. Tako je i u meni: ne sme se pomisliti, ne treba misliti, inache -

I ja nisam mislio, chak, mozhda, nisam ni video kao shto treba, nego sam samo registrovao. Eto na kaldrmi — odnekud grane, lishc'e je po njima zeleno, kao c'ilibar, kao malina. U visinama ukrshtajuc'i se, jure ptice i aera. Evo — glava, otvorenih usta, ruke mashu granama. Mora biti da sve ovo viche, grakc'e, zuji...

Onda — puste ulice kao chumom ochishc'ene. Sec'am se: sapleo sam se o neshto nepodnoshljivo meko, podatno, a ipak nepokretno. Nagnuo sam se: lesh. Lezhao je na ledjima rashirivshi savijene noge, kao zhena. Lice...

Poznao sam debele, crnachke usne, — kao da i sad prskaju smehom. Chvrsto zatvorivshi ochi, smejao mi se u lice. Sekunda — prekorachio sam preko njega i potrchao — zato shto vishe nisam mogao, ja sam morao da uchinim to shto pre, inache — osec'ao sam — slomic'u se, savic'u se, kao preopterec'ena shina...

Na srec'u — to je bilo vec' na dvadeset korachaji, evo i table — zlatnim slovima ‚Biro Chuvara’. Na pragu sam se zaustavio, udahnuo vazduha koliko sam mogao — i ushao.

Unutra, u hodniku — u beskrajnom lancu, u potiljak, stajali su brojevi sa listic'ima, sa debelim sveskama u rukama. Lagano su se pokretali po korak, po dva — i opet zaustavljali.

Ja sam se ustumarao pored lanca, buchalo mi je u glavi, hvatao sam ih za rukave, molio ih — kao shto se bolesnik moli da mu se shto pre da neshto shto bi trenutnim najoshtrijim bolom odjednom preseklo sve.

Nekakva zhena, chvrsto utegnuta pojasom preko unife, sa jasno isturene dve zadnje polulopte neprekidno vrti, cima ukrug, kao da su joj tamo ochi. Obrecnula se na mene:

„Boli ga stomak! Odvedite ga u klozet — tamo, druga vrata desno...”

I na mene — smeh: i od tog smeha neshto prema grlu, i ja c'u ovog trenutka vrisnuti ili... ili...

Odjednom me je neko otpozadi dohvatio za lakat. Okrenuo sam se: prozrachne, krilate ushi. Ali one nisu bile ruzhichaste kao obichno, nego svetlocrvene: jabuchica se na grlu pokretala — svakog chasa mozhe prekinuti tananu navlaku.

„Zashto ste vi ovde?” upitao je on, brzo se ushrafljujuc'i u mene.

Grchevito sam se uhvatio za njega:

„Brzhe — k vama u kabinet... Ja moram sve — odmah! To je dobro shto c'u bash vama...

To je mozhda uzhasno shto c'u bash vama, ali to je dobro, to je dobro...” On je nju takodje znao, i zbog toga mi je bilo josh tezhe, ali mozhda c'e on isto tako uzdrhtati kad chuje, i mi c'emo ubijati onda udvoje, ja nec'u biti sam u ovom poslednjem mom trenutku...

Zalupila su se vrata. Sec'am se: dole se ispod vrata zakachila nekakva hartijica i zagrebala po podu kad su se vrata zatvarala, a onda, kao da je zvono prekrilo nekakvu narochitu, bezvazdushnu tishinu. Da je on rekao makar jednu rech — bilo kakvu — najbeznachajniju rech — sve bi grunuo odjednom. Medjutim, on je c'utao.

I napregnuvshi se sav toliko da mi je zazvonilo u ushima — rekao sam (ne gledajuc'i):

„Chini mi se da sam je uvek mrzeo, od samog pochetka. Borio sam se. Uostalom — nemojte, nemojte da mi verujete: mogao sam, ali nisam hteo da se spasem, hteo sam da poginem, to mi je bilo milije od svega... to jest ne da poginem, nego da ona... Pa chak i u ovom trenutku — u ovom trenutku kad vec' sve znam... Znate li, znate li da me je zvao Dobrotvor?”

„Da, znam...”

„Ali ono shto mi je On rekao... Shvatite — to je isto tako kao kad bi sad izvukli ispod vas pod — i vi sa svim shto je evo ovde na stolu — sa hartijama, mastilom... mastilo se prosipa i sve je umrljano...”

„Dalje, dalje! I pozhurite. Tamo i drugi chekaju.”

I onda sam ja — zagrcavajuc'i se, zbunjujuc'i se — sve shto je bilo, sve shto je ovde zapisano i o sebi pravom i o sebi kosmatom, i o onome shto je ona rekla onda o mojim rukama — da, bash je od toga sve i pochelo — i kako tad nisam hteo da izvrshim svoju obavezu, i kako sam sebe zavaravao, i kako je ona nabavila falsifikovano uverenje, i kako sam ja rdjao iz dana u dan, i hodnici dole, i kako je tamo — iza Zida...

Sve ovo — u neposrednim grumenima, komadima — zagrcavao sam se, nedostajalo mi je rechi. Krive, dvostruko izvijene usne podsmeshljivo su mi dodavale potrebne rechi — ja sam zahvalno klimao: da, da... I gle (shta je to?) — on vec' govori umesto mene, a ja samo slusham: „Da, a posle... Tako je bash i bilo, da, da!”

Osec'am: kao od etara — pochinje da biva hladno evo ovuda, oko vrata, i s teshkoc'om pitam:

„Pa kako to — pa to vi niotkud niste mogli...”

NJegov je osmeh — c'utke — sve iskrivljeniji... I onda:

„A znate — vi ste hteli neshto od mene da zatajite, eto, nabrojali ste sve one koje ste primetili tamo iza Zida, a jednog ste zaboravili. Kazhete — ne? A zar se ne sec'ate da ste tamo, letimice, na tren — videli tamo... mene? Da, da: mene.”

Pauza.

I odjednom — meni je kao munja, sinulo u glavi, bestidno jasno: on — on je takodje njihov... I chitav ja, sve moje muke, sve ono shto sam, malaksavajuc'i, poslednjom snagom doneo ovde, kao podvig — sve je to samo smeshno, kao drevna anegdota o Avramu i Isaku. Avram je — sav u hladnom znoju — vec' zamahnuo nozhem na svoga sina — na sebe — kad odjednom odozgo glas: „Ne treba! Shalio sam se...”

Ne odvajajuc'i ochiju od osmeha, koji se sve vishe krivio, odupro sam se rukama o ivicu stola, lagano, lagano sam sa foteljom odjezdio. Onda odjednom — chitavog sebe — obuhvatio oberuchke — i pored uzvika, stepenica, usta — koliko me noge nose.

Ne sec'am se kako sam se obreo dole, u jednom javnom klozetu na metro-stanici. Onamo, gore, sve je propadalo rushila se u celoj istoriji najvec'a i najrazumnija civilizacija, a ovde po nechijoj ironiji — sve je ostajalo kao i pre, divno. I pomislite samo: sve je to — osudjeno; sve c'e to zarasti u travu; o svemu c'e tome biti samo — ‚mitovi’...

Glasno sam zajechao. I u istom trenutku sam osetio — neko me nezhno gladi po ramenu.

To je bio moj sused, koji je imao sedishte levo od mene. Chelo — ogromna c'elava parabola, na chelu zhuti nerazgovetni redovi bora. I ti redovi su o meni.

„Ja vas razumem, potpuno vas razumem”, rekao je on. „Ali se ipak umirite: nemojte. Sve c'e se to vratiti, neminovno c'e se vratiti. Vazhno je samo da svi znaju za moje otkric'e. Govorim o tome vama prvom: ja sam izrachunao da beskrajnosti nema!”

Zaprepashc'eno sam ga pogledao.

„Da, da, kazhem vam: beskrajnosti nema. Ako je svet beskrajan — onda srednja gustina materije u njemu mora biti ravna nuli. A poshto ona nije nula, mi to znamo, onda je, dakle, vasiona — konachna, ona ima sferichnu formu i kvadrat vasionskog radijusa, y² = srednjoj gustini pomnozhenoj sa... Eto, meni samo i treba da izrachunam brojni koeficijent i onda... Shvatate li: sve je konachno, sve je jednostavno, sve je izrachunljivo; a onda c'emo mi pobediti filozofski — shvatate li? A vi mi, poshtovani, smetate da zavrshim izrachunavanje, vi vichete...”

Ne znam chime sam vishe bio potresen: njegovim otkric'em ili njegovom chvrstinom u tom apokaliptichkom trenutku: u njegovim je rukama bila (video sam to tek sad) belezhnica i logaritamske tablice. I shvatio sam: chak i ako sve propadne moja je duzhnost (prema vama moji nepoznati, voljeni) — da ostavim svoje beleshke u dovrshenom obliku.

Zatrazhio sam od njega hartije — i ovde sam zabelezhio ove poslednje redove...

Hteo sam vec' da stavim tachku — onako kako su drevni ljudi stavljali krst nad jamama u koje su trpali mrtvace, ali mi je odjednom olovka zadrhtala i ispala iz prstiju...

„Slushajte”, vukao sam suseda. „Ma slushajte, kad vam kazhem! Vi morate — vi mi morate odgovoriti: a tamo gde se zavrshava vasha konachna vasiona? Shta je tamo dalje?”

On nije uspeo da odgovori: odozgo — niz stepenice — tutanj...

Dan je. Vedro je. Barometar 760.

Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta dvadeset stranica? Zar sam ja nekada osec'ao — ili sam uobrazhavao da osec'am ovo?

Rukopis je moj. I nadalje — isti taj rukopis, ali na srec'u — samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmislenih metafora, nikakvih osec'anja: samo chinjenice. Zato shto sam zdrav, zato shto sam potpuno, apsolutno zdrav. Osmehujem se — ne mogu da se ne osmehujem, iz glave su mi izvadili nekakav trn, u glavi mi je lagano, prazno. Tachnije: nije prazno, nego nema nicheg stranog shto bi smetalo osmehivanju (osmeh je normalno stanje normalnog choveka).

Takve su vam chinjenice. Te iste vecheri su mog suseda, koji je otkrio konachnost vasione, i mene, i sve one koji su bili sa nama — pohvatali, jer nismo imali uverenje o Operaciji — i odvezli nas u najblizhu slushaonicu (broj slushaonice mi je odnekud poznat: 112). Ovde su nas privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.

Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i isprichao mu sve shto mi je bilo poznato o neprijateljima srec'e. Zashto li mi je ranije to moglo izgledati teshko? Ne razumem. Jedino objashnjenje: moja predashnja bolest (dusha).

Uveche tog istog dana — za istim stolom sa NJim, sa Dobrotvorom — sedeo sam (po prvi put) u chuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu zhenu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je zhena uporno c'utala i osmehivala se. Primetio sam da ima oshtre i vrlo bele zube i da je to lepo.

Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike ochi — bilo je to vrlo lepo. Kad su ispod zvona pocheli da izvlache vazduh — ona je zabacila glavu, zatvorila ochi; stisnute usne — to me je na neshto podsec'alo. Gledala me je, grchevito se drzhec'i za naslone fotelje — gledala je dok joj se ochi nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoc'u elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta — a ona ipak nije rekla ni rechi. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom zhenom, bili su chasniji: mnogi od njih su pocheli da govore josh od prvog puta. Sutra c'e se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mashine.

Ne treba odugovlachiti jer je u zapadnim kvartovima josh — haos, jauk, leshevi, zveri, i na zhalost, znatna kolichina brojeva je izneverila razum.

Medjutim, na 40. bulevaru je uspela montazha privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da c'emo pobediti. Josh vishe: ubedjen sam — mi c'emo pobediti. Jer razum mora da pobedi.

1920

KRAJ