Oldos Haksli

O. L. Haksli (16.7.1894. g. – 22.11.1963. g.)

Oprechnih mishljenja nema; svi su tako obradjeni da ne mogu a da ne rade ono shto treba. (Vrli novi svet)

Zarad drushtvene stabilnosti ljudi su se odrekli lichnih sloboda, nauka je zamenila religiju i sluzhi kao neprikosnoveni posednik istine, umetnosti je ishchupana sushtina, jer je dopushtena samo laka i povrshna zabava, konverzacija je svedena na trivijalne, hiljadu puta izgovorene fraze, promiskuitetno ponashanje se podstiche, a droga (bilo hemijska, bilo medijska) sluzhi kao nezamenljivo sredstvo za uspavljivanje svesti i stvaranje virtuelne stvarnosti. Iako ovim rechima opisujem radnju u najboljem romanu Oldosa Hakslija „Vrli novi svet", jeste li ovaj opis mogli da razlikujete od stvarnosti u kojoj zhivite?

... industrijska civilizacija je moguc'a jedino ako nema samoodrcianja. Trazhi se samopovladjivanje, ogranicheno jedino zahtevima higijene i ekonomike. Inache dolazi do zastoja u industrijskom razvoju. (Vrli novi svet)

Oldos Haksli se rodio 16. jula 1894. godine u Godalmingu, u Engleskoj, u porodici chiji chlanovi su generacijama predstavljali istaknute chlanove visokog drushtva. Oldosov deda, Tomas Henri Haksli bio je zoolog, ali se najvishe istakao kao „Darvinov buldog", jedan od najvec'ih propagatora Darvinove teorije evolucije u XIX veku, dok c'e skoro jedan vek kasnije, 1963. godine, Endrju Haksli, Oldosov polubrat, postati jedan od dobitnika Nobelove nagrade za medicinu. Leonard, Oldosov otac, pored toga shto je bio uchitelj i pisac, posedovao je veoma dobro opremljenu laboratoriju u kojoj je mladi Haksli sticao svoja prva znanja, dok je sa zvanichnom nastavom zapocheo u osnovnoj shkoli „Hilsajd", gde mu je predavala njegova majka Julija, po zanimanju uchiteljica. Kasnije se mladi Haksli upisao na Iton, jedan od najchuvenijih engleskih koledzha.

Iton je rezervisan samo za decu iz najvishih kasta. (Vrli novi svet)

Iako je porodica imala drugachije planove za mladog Oldosa, sudbina se isprechila i odredila mu da ne ide stopama uglednih rodjaka; sudbina, koja ga je izolovala od drushtva i tako mu omoguc'ila dublje spoznavanje stvarnosti i jasnije uochavanje pogreshnih tokova kojima se chovechanstvo kretalo i krec'e, a chemu su, u ne maloj meri, doprinosili upravo i njegovi najblizhi. A sudbina se u njegovom sluchaju zvala keratitis (zapaljenje rozhnjache), od kojeg je oboleo u svojoj chetrnaestoj godini, usled chega je narednih nekoliko godina bio gotovo u potpunosti slep. Chim mu se vid malo povratio, umesto da se posveti medicini ili biologiji, Oldos se upisao na Oksford, da bi studirao englesku knjizhevnost. Diplomirao je 1916. godine, usred Prvog svetskog rata, od kojeg je, zbog svoje bolesti bio izuzet.

Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlac'eni kavezi. (Oldos Haksli)

Ubrzo po zavrshetku formalnog shkolovanja, Haksli je zapocheo svoju knjizhevnu karijeru, objavljujuc'i uglavnom satirichne priche u kojima je ismevao modu i manire visokog drushtva u Britaniji, da bi se potom okrenuo poeziji i objavio chetiri zbirke, pre nego shto se definitivno posvetio pisanju romana. Pisao je eseje i chlanke za razlichite chasopise, ali nije bio dovoljno plac'en, pa ga je i dalje izdrzhavao otac. Godinu dana je proveo kao predavach francuskog jezika na Itonu, gde je predavao i Eriku Bleru, kasnije poznatijem pod svojim pseudonimom, Dzhordzh Orvel. Haksli je brzo napustio ovaj posao, jer se nije snalazio u ulozi predavacha.

Shto je kod nekoga vec'a moc' i originalnost uma, to on vishe naklinje religiji i samoc'i. (Oldos Haksli)

Godine 1919. Haksli se ozhenio sa belgijankom, Marijom Nis (sa kojom c'e ostati u braku sve do 1955. godine, kada je ona umrla od raka; godine 1956. ozhenio se po drugi put, sa Laurom Archer, koja se, poput njega, bavila pisanjem, te ostala upamc'ena kao njegov prvi biograf). U svom prvom romanu, „Kromov kukavichluk" (1921), Haksli kritikuje Viktorijanske i Edvardovske drushtvene principe koji su doveli do stvaranja povoljne klime za izbijanje Prvog svetskog rata. Proganjala ga je spoznaja da pred njegovim i ochima chitave Evrope, sve shto je nekada imalo neku vrednost nivelisano, da je svaki smisao obesmishljen i da se ogromna praznina, poput crne rupe u svemiru, krec'e chovechanstvom i nemilosrdno ga guta. U pismo svom ocu, Haksli je objasnio da je ovaj roman napisao zhelec'i da prikazhe „zhivot i razmishljanja veka koji je bio svedok nasilnom unishtavanju svih merila, konvencija i vrednosti jedne epohe."

Treba da saznash istinu i istina c'e od tebe napraviti ludaka. (Oldos Haksli)

Godine 1925. rodjena je Margaret Tacher, buduc'a premijerka Velike Britanije, u Rusiji je Sergej Jesenjin, chuveni pesnik, navodno izvrshio samoubistvo, a Oldos Haksli se po prvi put uputio u Sjedinjene americhke drzhave. Ipak, ono shto je tamo video duboko ga je pogodilo. Bio je svedok radjanja necheg novog, necheg shto ga je zabrinjavalo i obespokojavalo. U Evropi su sva merila unishtena, a avet amerikanizacije nadvijala se nad njom i spremala se da je pokori. Kada se vratio kuc'i, zapisao je:

U Americi se trenutno redefinishu sve vrednosti, deshava se radikalna promena (na gore) u ustanovljavanju novih standarda.

Prepun uzhasavajuc'ih utisaka, po povratku sa putovanja u Ameriku, on zapisuje svoja zapazhanja, pravi skice i slazhe sve potrebne elemente u temelj svog najboljeg romana, kojem c'e dati ironichan naziv po jednoj rechenici iz „Bure", drame koja se pripisuje Shekspiru — „Vrli novi svet", koji je objavio 1932. godine (sam Shekspir je posebna tema, a veliki broj istaknutih intelektualaca ne samo da je izrazhavao sumnju da je Vilijam Shekspir ikada ishta napisao, vec' je i imenovalo ser Francisa Bejkona kao originalnog autora tih dela; pored toga, dela obiluju rozenkrojcerovachkom, templarskom i slobodnozidarskom tematikom, ritualima i simbolima, a poznato je da Bejkon nije bio samo najucheniji chovek svoga doba, vec' i vodec'i Rozenkrojcerovac). Haksli je bio uvredjen sveprisutnom komercijalizacijom, otvorenim i snazhnim podsticanjem seksualnog promiskuiteta i stvaranjem individua koje su orijentisane iskljuchivo na zadovoljavanje povrshnih zhelja. Upravo u Americi, Haksli je naleteo i na knjigu Henrija Forda (kasnije jednog od glavnih likova koji se fizichki ne pojavljuju ali su intelektualno sveprisutni u „Vrlom novom svetu", toliko glavnog da je zamenio i samog Boga), imuc'nog industrijalca i velikog propagatora nacizma, choveka koji je na svom radnom stolu umesto zhenine drzhao sliku Adolfa Hitlera. Henri Ford u medijima nije bio predstavljan samo kao uspeshan industrijalac, on je predstavljao uzor novog veka. Pohlepa, zhudnja, momentalno zadovoljavanje nametnutih instant zhelja, slepi materijalizam i obozhavanje tehnologije — sve to zajedno Haksli je uspeo da objedini u svojoj distopijskoj viziji buduc'eg chovechanstva. Kada je dvadesetak godina kasnije napisao esej o sopstvenom delu, sa ochajanjem je konstatovao: „Nisam ni pomishljao da c'e se sve odvijati tako brzo."

... sva nasha nauka je samo jedan „Narodni kuvar", sa ortodoksnom teorijom kuvanja koju niko ne sme da dovodi u pitanje, i spiskom recepata kome se nishta ne sme dodavati bez odobrenja glavnog kuvara. (Vrli novi svet)

„Vrli novi svet" dochekan je „na nozh" kako od knjizhevnih kritichara, tako i od sveukupnog medijskog establishmenta, te je roman tek decenijama kasnije stekao svoj kultni status. Ali, to i ne treba da nas chudi. Haksli je u svom delu uspeo da objedini sve mane savremenog drushtva, ne uklanjajuc'i svoju zhaoku ni od koga, vec' sve podvrgavajuc'i zhestokoj kritici. Tako su i imena likova nastala kao spoj razlichitih, stvarnih i uglednih lichnosti, onih ljudi koji su na razlichitim poljima kreirali ili doprinosili stvaranju „vrlog novog sveta", sveta u kojem je individualnost ukinuta, gde je Bog zamenjen naukom, tehnologijom i Henrijem Fordom, i gde se sve meri iskljuchivo profitom i isplativoshc'u. Tako imamo Bernarda Marksa, jednog od glavnih protagonista u romanu, chije ime je nastalo stapanjem Bernarda Shoa (chuvenog dramskog pisca koji se u periodu izmedju dva svetska rata otvoreno zalagao za socijalizam, a Haksli je u socijalizmu video samo drugo lice kapitalizma, odnosno samo josh jedno sredstvo za porobljavanje ljudi) i Karla Marksa; Leninu Kraun, koja je ime dobila po Lenjinu a prezime, ironichno, po engleskoj rechi za kraljevsku krunu; Benita Huvera, koji ime nosi po Benitu Musoliniju (italijanskom fashistichkom diktatoru i engleskom shpijunu, kako su otkrili nedavno obelodanjeni spisi iz arhive britanske tajne sluzhbe) i Herbertu Huveru, tadashnjem predsedniku SAD; tu je i Darvin Bonaparta, nastao po uzoru na Charlsa Darvina i Napoleona Bonapartu (a ovaj spoj nikako nije sluchajan, jer je Darvinova teorija evolucije na intelektualnom polju krenula u pokoravanje sveta bash kao shto je Napoleon to pokushao da uchini fizichki); zatim imamo Mustafu Monda, koji svoje ime duguje Mustafi Kemalu Ataturku, osnivachu moderne Turske, a prezime odeljenju „Brunner Mond" u okviru hemijske fabrike „Imperial Chemical Industries"; nikako ne smemo zaboraviti da spomenemo i Morganu Rotshild, chije invetivno ime i prezime je nastalo iz spoja dve najmoc'nije dinastije u tom trenutku, porodice Morgan (koja je pre Rokfelerovih slovila za najimuc'niju porodicu na tlu SAD, mada se kasnije ispostavilo da je najvec'i deo njihovog kapitala takodje pripadao porodici Rotshild) i Rotshilda, koji i danas vazhe za najbogatiju porodicu na svetu.

Iznad glavnog ulaza, rechi: LONDONSKI CENTAR ZA INKUBATORSKU PROIZVODNJU I SISTEMSKU OBRADU i, na reljefu u obliku shtita, geslo Svetske Drzhave: ZAJEDNICA, ISTOVETNOST, STABILNOST. (Vrli novi svet)

Kao shto ni imena likova Haksli nije prepustio sluchaju, tako ni nijedan drugi element u romanu nije sluchajan, vec' plod zhelje autora da ukazhe (onima koji su dovoljno pronicljivi) na mnogostruke veze koje se pletu unutar tokova moderne civilizacije. Roman otvara direktor Londonskog centra za inkubatorsku proizvodnju, koji vodi grupu mladih studenata kroz sva odeljenja svoje fabrike upoznajuc'i ih sa najsavremenijom tehnologijom, a time i nas, chitaoce, sa nachinom na koji se stvaraju novi „vrli" ljudi.

„Koliko da dobijete opshtu predstavu", objashnjavao bi im. Jer neku opshtu predstavu bi, naravno, morali da imaju, ako svoj posao treba da obavljaju inteligentno — ali shto je moguc'no bledju, ako treba da postanu dobri i srec'ni chlanovi drushtva. (Vrli novi svet)

U „Vrlom novom svetu" svet je ujedinjen pod zajednichkim nazivom — Svetska drzhava. Tom drzhavom vladaju regionalni Upravljachi, kojih ima ukupno deset. Zhene vishe ne radjaju (u odredjenoj starosnoj dobi njima se uklanjaju jajnici), vec' se deca dobijaju iz epruveta. Narator nam objashnjava da je na taj nachin dovrshen proces zapochet sa Sigmundom Frojdom, jer „gospod Frojd je bio prvi koji je otkrio zastrashujuc'e opasnosti porodichnog zhivota. Svet je bio pun ocheva — dakle pun bede; pun majki, dakle pun svakojakih perverzija od sadizma do nevinosti; pun brac'e, sestara, stricheva, strina — pun ludila i samoubistva." Tokom chitavog romana, na mestima gde mi danas uobichajeno spominjemo Boga, stanovnici „vrlog novog sveta" koriste dva imena — Forda i Frojda, pa tako govore: „Gospode Forde" ili „Gospode Frojde", „Forda mi"; koriste termine kao shto su „njegovo fordstvo" ili se organizacije zovu poput „Kola fordovskih sestara". Takodje, godine se dele na one pre i posle Forda (radnja romana se odvija 2540. godine ili po novom kalendaru 632. godine posle Forda, odnosno 632 godine posle proizvodnje prvog primerka automobila „Model T"). Poistovec'ivanje Forda i Frojda, naravno, nije sluchajno, i njih dvojica u romanu zapravo predstavljaju dva lica jednog istog bic'a, bic'a kojem je cilj da ubedi ljude da nisu nishta drugo do prazne, materijalne ljushture i da se jedina srec'a krije u zadovoljavanju materijalnih potreba, neprekidnoj kupovini i svakodnevnom odlasku kod psihijatra koji se nec'e baviti vashom dushom (koju uostalom i ne priznaje kao zaseban entitet, jer je polazishte savremene psihoanalize, nazhalost, zasnovano na ideologiji materijalistichkog pozitivizma), vec' indoktrinacijom i socijalizacijom u postojec'i poredak stvari. Otuda stanovnici Svetske drzhave i ne umeju normalno da razgovaraju, vec' je njihova konverzacija (ukoliko se takvom uopshte mozhe nazvati) svedena na besmisleno ponavljanje hiljadu puta ponovljenih fraza. Jer, njihova indoktrinacija je zapochela josh u periodu dok su se nalazili u epruveti.

Proces Bokanovski je jedan od najvazhnijih elemenata drushtvene stabilnosti!... Standardni ljudi i zhene u jednoobraznim serijama... Princip masovne proizvodnje najzad primenjen u biologiji. (Vrli novi svet)

U okviru Londonskog centra postoje razlichita odeljenja u kojima se vrshi selekcija i odradjuju potrebni tretmani ne bi li se, na kraju, dobili odgovarajuc'i chlanovi drushtva. U „Sali za drushtveno predodredjenje" vrshi se selekcija po kastama, od Alfi (intelektualaca, chija je sudbina da budu lideri na razlichitim drushtvenim poljima, a izmedju ostalog, neki od njih c'e postati i buduc'i Upravljachi sveta) do Epsilona (tupih fizichkih radnika, nesposobnih za bilo kakvo razmishljanje). Proklamovani cilj Svetske drzhave jeste srec'a celog drushtva, ali je srec'a definisana kao sposobnost zadovoljavanja potroshachkih potreba, odnosno kao moguc'nost trenutnog pristupa svakog chlana drushtva hrani, drogama, seksu i novim stvarima. „Bolje nove nabavljati nego staro popravljati. Novu robu u novu sobu", glasi jedna od deviza Svetske drzhave.

... to je tajna srec'e i vrline — voleti ono shto mora da se radi. To je svrha celokupne obrade: navesti ljude da vole svoje neizbezhnu drushtvenu sudbinu. (Vrli novi svet)

„Vrli novi svet" je svet otudjenosti, potroshachkog mentaliteta, lazhne srec'e i neprikosnovenih autoriteta. Za razliku od romana „1984" (1949) Dzhordzha Orvela (a koji je nastao po uzoru na „Vrli novi svet", bash kao shto je „Vrli novi svet" nastao po uzoru na roman „Mi", ruskog pisca Jevgenija Zamjatina, iako je Haksli negirao da je to delo prochitao pre nego shto je zapocheo rad na sopstvenom), gde vlast uspostavlja i odrzhava svoj autoritet pomoc'u sile i apsolutne kontrole (pa je zato atmosfera u tom svetu tako sumorna i siva), vladari u „Vrlom novom svetu" su se opredelili da stvore ljude kakvi su im potrebni (pa atmosfera u ovom delu nije sumorna, vec' laka, jer odishe povrshnom srec'om i trivijalnim zabavama). U oba dela akcenat je na tehnologiji, ali dok se Orvel posvetio tehnologiji u sluzhbi masovne kontrole, Haksli se prvenstveno bavi biologijom, jer je ona upotrebljena za stvaranje onakvih ljudi kakvi su vlasti potrebni. U „vrlom svetu" nauka se poshtuje iznad svega, ali ne sva nauka, vec' samo ona chija istrazhivanja sluzhe interesima vladajuc'e elite. Pomoc'u vakcinacije (koja se obavlja josh dok se plod nalazi u epruveti) gushe se ili podstichu zheljene osobine i na taj nachin stvaraju ljudi-zombiji, odnosno prazne chaure koje svrhu svog zhivota nalaze jedino u pokornom sluzhenju vladarima (industriji), a jedini odushak pronalazi u zabavi (koja, ponovo, donosi profit toj industriji). Svetska drzhava podstiche jedino onu nauku koja podupire njena shvatanja sveta, dok se svaka nezavisna potraga za istinom smatra opasnom i seche se u korenu.

„Pochec'u iz pochetka", reche D. C. a revnosniji studenti zapisashe njegovu nameru u svoje sveske: pocheti iz pochetka. (Vrli novi svet)

Kada se rode, deca prolaze kroz chitav niz „hipnopedijskih" postupaka, chime se nastavlja proces njihovog oblikovanja. „Hipnopedija" je uchenje u snu, chime je Haksli zheleo da ukazhe na podsvesne uticaje kojima su ljudi neprestano izlozheni a da to i ne primec'uju: od filmova, muzike, nauke, tehnologije, knjiga, pa do reklama. To su sublimirane poruke, skrivene, kojima se ljudima namec'u uzori ponashanja i modeli koje treba slediti. Sushtina „hipnopedijske" obuke svodi se na neprekidno ponavljanje jednih te istih fraza, od kojih c'e biti sachinjen kasniji zhivot svakog choveka i koje c'e oni potezati svaki put kada nemaju odgovor na sushtinska ili bolna pitanja sa kojima se suochavaju. Tako c'e svaki put, suocheni sa neprijatnom situacijom, ljudi u „vrlom" svetu posegnuti za „somom", halucinogenom drogom koja ulepshava stvarnost, a pri tom c'e se pozivati na duboko u podsvest usadjene „hipnopedijske" fraze kao shto su „Gram u pravi chas — to je pravi spas", ili „Bolje gram nego sram". Poshto je kolektivno uzdignuto na najvishi pijedestal, svako lichno osec'anje (svaka emocija, svako samostalno razmishljanje) predstavlja opasnost po drushtvo i zato kad bilo koji pojedinac oseti neshto svoje, neshto lichno, on automatski ponavlja „Kad jedinka neshto oseti u dushi, zgrada celog drushtva pochne da se rushi", guta tablete chudotvorne „some" i uchestvuje u zajednichkim orgijama.

Forda slavimo, orgije pravimo;
Puno some, puno seksa,
Parimo se bez kompleksa. (Vrli novi svet)

Glavni junak ovog romana je Dzhon, mladic' je chija majka nekada bila u vezi sa direktorom Londonskog centra, ali se tokom obilaska „Rezervata divljaka" izgubila i zauvek ostala u njemu. U „Rezervatu" zhive Indijanci i to zhivotom kojim su zhiveli i pre dolaska Evropljana na njihov kontinent. Kao jedini belci, Dzhon i njegova majka su diskriminisani, shto mladog Dzhona tera u samoc'u u kojoj on otkriva drugachije svetove i stiche naviku da razmishlja. Ipak, njih dvoje su iz razlichitih razloga diskriminisani: Dzhon, prosto jer je beo, a njegova majka, jer je zadrzhala sve navike iz „vrlog" sveta i nastavila sa njihovom primenom. Dzhonova majka je od epruvete uchena da „svako pripada svakome", te da je najvec'i greh ukoliko su momak i devojka zajedno u vezi duzhe od nekoliko meseci i pri tom josh nemaju seksualne afere sa drugima. Stoga ona spava sa svim mushkarcima u indijanskom selu i na sebe navlachi gnev Indijanki, tih „divljakusha", koje se vezhu za samo jednog mushkarca i josh im radjaju decu. Kao shto je vec' napomenuto, u „vrlom" svetu nema vishe radjanja, jer se deca prave u fabrikama, pa je otuda u tom svetu najgora i najchudnija rech, rech — majka; kada chuju tu rech zhitelji „vrlog sveta" ne mogu a da ne pocrvene, kao da su chuli najstrashniju psovku. „Rezervat" i „vrli svet" su naizgled dve suprotnosti, dve krajnosti, ali ukoliko ste pazhljiviji jasno c'ete uochiti da kao shto Ford i Frojd predstavljaju dva lica istog bic'a, tako i ove dve suprotnosti, zapravo, predstavljaju dva lica istog sveta. Razlikuju se samo po sredstvima koja koriste, ali oba sveta su podjednako zatvorena, podjednako progone ili teraju u izolaciju ljude koji se razlikuju, koji misle sopstvenom glavom, koji ne dopushtaju da im se namec'u lazhne vrednosti. U oba sveta mudri ljudi zhive usamljeno.

Nerazvijenost kostiju i mishic'a odvojila je Bernarda od njegovih blizhnjih, a osec'anje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok josh jache izolovanosti. Helmholca je, medjutim, chinila tako nelagodno svesnim sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednichka im je bila svest da obojica imaju izrazhenu individualnost. (Vrli novi svet)

Dzhon je rastao u uverenju da je „vrli svet" zaista pun blagodeti, jer ga je njegova majka (zhena rodjena iz epruvete, te zhestoko postidjena shto je nazivaju tim pogrdnim imenom) uspavljivala sa prichama o prelepom i srec'nom svetu u kojem nema starenja, u kojem ljudi lete u modernim mashinama i postoji charobna „soma" koja odstranjuje sve boli. Pored toga, Dzhonovo obrazovanje je zasnovano na Shekspirovim delima, iz kojih se on nije mogao nauchiti prirodnom stanju stvari, vec' je sve veshtache tvorevine iz tih dela shvatao bukvalno, josh uvek ne umejuc'i da chita jezik simbola. Zato kada bude stupio u taj „vrli svet", Dzhon c'e se potpuno razocharati, toliko da c'e na kraju i sam otic'i u drugi esktrem, pokushati da ozhivi neshto shto je odavno prevazidjeno i na kraju se ubiti. Pre svega toga, Dzhon c'e se zaljubiti u Leninu josh tokom njene posete „Rezervatu" (Bernard Marks, glavni protagonista romana do pojave Dzhona, odveshc'e Leninu Kraun u „Rezervat" kao na neku vrstu egzotichnog turizma, opasan provod u „svetu divljaka"; tu c'e oni prisustvovati prastarim, okrutnim obichajima za dozivanje kishe, te se s radoshc'u vratiti u „vrli svet", a sa sobom c'e povesti i Dzhona i njegovu majku. Obredi kojima su prisustvovali samo su ogoljeno nasilje kojem oni svakodnevno prisustvuju i u kojem uchestvuju i u svom „vrlom svetu", ali kojeg nisu svesni, jer je ono nashminkano i prikriveno, a oni samo indoktrinirani i naucheni da ga ne vide. Tako, na primer, oni nec'e nalaziti nishta strashno u izolovanju Dzhonove majke na samrti, jer u „vrlom svetu" postoje posebne ustanove u kojima ne samo shto ljudi umiru, vec' se i deca obuchavaju da smrt prihvataju kao neshto veselo i chak korisno, jer: „Nekad se P2O5 gubio svaki put kada bi nekog spalili. Sada se kaptira vishe od devedeset osam odsto. Vishe od kilogram i po iz prosechnog odraslog lesha. Dakle, samo u Engleskoj, gotovo chetiri stotine tona fosfora godishnje... Lepo je pomisliti da smo drushtveno korisni i posle smrti. Djubrimo biljke", objashnjava jedan od likova). Odnos izmedju Dzhona i Lenine je odlichan primer sukobljavanja razlichitih pogleda na zhivot, razlichitih vrednosti. To je pogled jednog idealiste, koji se uzdizao u samoc'i, chitajuc'i knjige i jedne praktichne zhene, koja nikada nije zhelela nishta vishe no da bude kao i svi ostali. Iako oni gaje medjusobne simpatije (koje u Lenininom sluchaju idu chak dotle da se zaljubljuje u Dzhona i zheli da bude samo sa njim, shto je nechuveno u „vrlom svetu" gde svako pripada svakome), njihovi porivi izviru iz razlichitih izvora. I Dzhon je ludo zaljubljen u Leninu, ali romanticharski i dok on u njoj traga za ljubavlju, ona u njemu trazhi samo partnera za seks; on zheli iskrene emocije, ali Lenina, od epruvete odgajana da bude prazna, trivijalna osoba, zheljna jedino instant uzhitaka, nije u stanju da mu ih pruzhi. U Svetskoj drzhavi, kada zhele da pohvale neku zhenu, ljudi kazhu da je ona bash „pneumatichna" (ponovo automobilski zhargon), ali isti taj izraz koriste i za opis udobne fotelje, chime nam Haksli poruchuje da u „vrlom svetu" ne samo da vishe nema nikakvih emocija, vec' je i sam seks sveden na nivo robe shiroke potroshnje.

Nejasno se pribojavao da ona ne prestane da bude neshto chega bi se on osec'ao nedostojnim. (Vrli novi svet)

I, kao shto se to deshava u zhivotu, sistem nastavlja sa svojim postojanjem uklanjajuc'i svaku pretnju, odnosno sklanjajuc'i ljude koji samostalno misle. Iako vec' vekovima stvaraju ljude po sopstvenim zheljama, Upravljachi sveta su svesni da stvaranjem Alfi (malobrojne, ali preko potrebne intelektualne kaste) moraju i da rizikuju. Naime, i unutar indoktriniranih Alfi javlja se mali broj onih pojedinaca koji ne pristaju da budu slepi poslushnici i zhele da misle sopstvenom glavom. Tako su Bernard i Helmholc (jedini Bernardov prijatelj, veoma produhovljeni chovek, gladan novih duhovnih iskustava koje nije mogao da ima u svetu trivijalnosti) prognani na ostrvo (Haksli koristi ostrvo kao simbol izdvojenosti od drushtva, mesto na kojem se istaknuti pojedinci samostalno razvijaju, bez opasnosti da ugroze drushtveni poredak), dok je Dzhon ostavljen u „vrlom" svetu kao jedini primerak „divljaka" i turistichka atrakcija. Pokushavajuc'i da vodi drugachiji zhivot, Dzhon se naselio u jednom od svetionika, u kojem je pokushavao da vodi asketski zhivot: sam je uzgajao povrc'e u bashti, meditirao je i rigorozno se kazhnjavao svaki put kada je imao „greshne" misli. Stanovnici „vrlog sveta" su se odushevljavali ovom chudnom pojavom i dolazili su u sve vec'em broju da uzhivaju u Dzhonovom samokazhnjavanju. Sve se zavrshava kada Dzhon shvati da mu je dostojanstvo zauvek oduzeto, da mu je svako pronalazhenje smisla nedostizhno, pa izvrshava samoubistvo.

Ne mozhe se igrati elektromagnetski golf po pravilima centrifugalne lore. (Vrli novi svet)

Oldos Haksli je zhiveo na relaciji Engleska — Italija — Francuska sve do 1937. godine, kada je jasno uochio da svet jurisha ka novom globalnom ratu, pa se preselio u Los Andjeles i pokushao da izgradi karijeru kao scenarista. Ipak, u Holivudu se nije proslavio, jer su njegove tekstove moc'ni holivudski producenti smatrali suvishe teshkim i nefilmichnim. Po dolasku u Ameriku otkrio je u sebi nove sklonosti, pre svega ka misticizmu, pa se uchlanio i do kraja zhivota ostao vazhan chlan jednog mistichkog kulta. Pored toga, interesovao se za hipnozu, prisustvovao brojnim seansama za prizivanje duhova i pocheo da eskperimentishe sa drogama. Godine 1953. po prvi put je probao meskalin (halucinogenu drogu koja se dobija od kaktusa pejotla koji raste u Meksiku i Teksasu, a koji su josh Asteci koristili radi padanja u trans; prvi je o ovom kaktusu pisao franjevachki misionar Bernardino de Sdzhahagun 1560. godine, da bi 1888. godine nemachki toksikolog Luis Levin uspeo da iz osushenog kaktusa izoluje jedan alkaloid, a njegov kolega Artur Hefter, malo kasnije, josh chetiri. Godine 1919. meskalin je sintetizovan u laboratoriji, te prvo postao omiljen medju psihijatrima jer je izazivao pravu „orgiju vizija", a potom stekao i kultni status medju evropskim intelektualcima. Ironichno, Haksli je upravo u romanu „Vrli novi svet" pisao o meskalinu i kritikovao ga.) koju mu je dao njegov psihijatar, Hamfri Ozmond, a potom je pocheo da koristi i LSD, a sve u nadi da c'e pomoc'u narkotika dobiti mistichne vizije drugih svetova. Kada je prvi put probao meskalin uhvatila ga je panika, jer posmatrajuc'i obichnu bashtensku stolicu pomislio da se nalazi pred Stashnim sudom. Dalje eksperimentishuc'i s drogama, Haksli je napisao i svoju studiju na tu temu, naslovljenu „Vrata percepcije" (The Doors of Perception), koja c'e kasnije odusheviti mladog Dzhimija Morisona, te c'e on po njoj nazvati svoj bend „The Doors". Iako je ova knjiga izazvala negativne rekacije od strane njegovih kolega knjizhevnika (chak ga je kritikovao i Tomas Man, koji je do tada podrzhavao njegov rad, smatrajuc'i pisanje takvog shtiva neodgovornim i opasnim), „Vrata percepcije" su postala gotovo istog trenutka bestseler. Na neki nachin, sam Oldos Haksli je postao sve ono protiv chega je nekada pisao. Do kraja zhivota je eksperimentisao s drogama i pisao na tu temu, chak i na samrtnoj postelji trazhec'i od svoje zhene da mu ubrizga 100 miligrama LSD-a.

Vreme proshlo i buduc'e moju dushu strashno muche... Uz gram „some" sve se reshi, sadashnje se vreme smeshi. (Vrli novi svet)

Istoga dana kada je ubijen predsednik Sjedinjenih americhkih drzhava, Dzhon F. Kenedi, 22. novembra 1963. u svom domu, od posledica raka, umro je i Oldos Haksli. Bez obzira na njegovo ponashanje u drugoj polovini zhivota, kada je vishe iz ochajanja nego iz znatizhelje krenuo putem narkotizovanja svesti, iza Hakslija je ostao jedan maestralan roman, remek-delo koje bi trebalo s vremena na vreme nanovo ishchitavati, ne samo zbog njegovog satirichnog, a ipak dubokog stila, niti samo zbog fantastichnog predvidjanja buduc'nosti (izuzetno je zanimljivo prochitati razgovor stanovnika Svetske drzhave o nekom filmu koji su gledali, jer se njihovi utisci svode na specijalne efekte, uzbudjenost zbog realistichnog prikaza detalja, dok je sama pricha i tematika potpuno nebitna), vec' zbog jednog dodatnog kvaliteta koje je ovo shtivo dobilo — a to je njegova esejistichnost. Chitajuc'i ga danas, mi imamo priliku da kritichki i detaljno razmatramo upravo sve ono shto nas okruzhuje. Iluzorno bi bilo pomisliti da c'e uchenje lekcija iz ovog dela uticati na promenu tokova kojima svet ide (uostalom, oni koji ovim svetom upravljaju i ne chitaju knjige, a ako ih i chitaju, ne obaziru se na njihove pouke, odluchni da sprovedu svoje sebichne ciljeve), ali, kao pojedinci, chitanjem mozhemo proshiriti sopstvenu svest, otvoriti unutrashnje ochi (bez pomoc'nih hemijskih sredstava) kojima c'emo sagledati stvarnost koja se krije iza privida i prepoznati sve zablude i varke koje nam se serviraju kao najvec'e istine. Ta produhovljenost c'e nas uchiniti pronicljivima, ali i usamljenima u svetu u kojem svi ostali veruju u nametnute lazhi, pa zato i postoje brojne izreke koje upozoravaju da mudost i istina nisu za sve ljude. Ne mozhe svako da nosi to breme.

Uvrede su se odbijale od debelog oklopa gluposti koji ih je shtitio; gledali su ga bezizrazno, s tupom i mrgodnom ozlojedjenoshc'u u ochima. (Vrli novi svet)

____
© Dragan Matic': „Oldos Haksli”
Original teksta nalazi se na e-adresi:
URI: http://www.creemaginet.com/sajt/oldos-haksli-biografija
Vebsajt „Mreza Kreativnih LJudi” (K veliko, LJ veliko)

Radovi O. Haksli

Vrli novi svet (PDF)
Brave New World, 1932, (engleski j.)
O divnый novый mir, (ruski j.)

O piscu na drugim jezicima

„A. L. Huxley” (engleski j.)
„A. L. Haksli” (ruski j.)