Osec'am vecheras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vec'e
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srec'e
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako chezne za svim shto bi zhivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nichega ne bi bilo mnogo:
tako su velike chezhnje mu i nade.
Osec'am da do sad sve je bilo shala
moga srca vrela;
da josh nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;
da ima u meni cela nezhna plima
rechi nerecheni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
~ KRAJ ~