| Транслитерација | Латиница | | laban.rsБиблиотекаЊегош → Карађорђе у Горском вијенцу

Малиша Станојевић

Карађорђе у Горском вијенцу: историја, литература, традиција

[Делитељ секције]

Карађорђев устанак — настајање нове српске државе

Карађорђе Петровић (1752-1817) „верховни вожд народа сербског” (како стоји на званичном печату из времена подизања Првог српског устанка, где је урезана његова пуна титула) пробудио је наду у српском народу, подигао га и започео остварење завета о освети Косова. У дугогодишњем сељачком рату и српској револуцији Карађорђе је пленио храброшћу и осећањем правде, а у плејади српских владара и револуционара, његова личност се одликује и осећањем државотворности. Први је назван Вождом, именом које значи: „први предводитељ”, „командант Сербије”. Свеукупном личношћу, историјском улогом, Карађорђе који од народа није назван ни кнезом, ни краљем, већ једноставно — Вождом, код Његоша је изазвао посебну пажњу и дивљење, оснажио мисаони и поетски занос о српству и косовском миту.

Повезано тесно с појмом историје, опеваним догађајима стварним, а не измишљеним, песничко стварање Петра Петровића Његоша II је на темељима историјске судбине која је основни покретач његове поезије. Његош у контексту историје и историчности од почетка свог поетског стваралаштва уграђује и ликове владара и државника, а поготову велича хероизам Карађорђа и истиче његове заслуге. Карађорђе је (један од осам историјских личности који је ступио на ратну позорницу), јунак који се везује за косовски мит враћајући наду и борећи се за „царство земаљско”, али и јунак који продужава овај мит уздизањем међу небеска бића, што и Његош чини у својим песничким и филозофским мислима. У досадашњим проучавањима и тумачењима знатан део Горског вијенца је сматран као апологија јунаштва и крваве борбе. То се може рећи и за песме у којима велича Вожда српског Карађорђа.

До појаве Горског вијенца о Карађорђу је подоста испевано и исписано. Карађорђе је, како за живота, а поготову после трагичне смрти, био епски јунак и лик који је често побуђивао пажњу народних певача и писаца. Опречна су приказивања Вожда, како у историографији, тако и у литератури. Док се једном страном појављује као горостас, творац српске револуције, епски јунак и легенда, другом својом страном приказују га као личност која не завређује место које му је у народу додељено. Било је историчара и писаца који су користећи разне описе догађаја из Карађорђевог живота и тумачећи их — стварали неповољну слику о Вожду Првог устанка.

Свеобухватним прегледом целокупног стваралаштва посвећеног Карађорђу, може се закључити да је превладала она слика која уздиже вођу српске револуције. Почетну светлост и оквире добила је стварањем значајног описа који је створен у народној епској песми Почетак буне на дахије, коју је испевао Филип Вишњић. Од тог почетка до данашњих дана изнова се јављају интересовања за нека додатна осветљења, тумачења или трагања у прошлост. Једна специфичност од почетка прати судбину уметничког приказа Вожда, а она се непосредно везује за догађај у Радовањском лугу. (Ваљда ни у једној књижевности, као што је овде случај, један јунак ни после педесетак књижевних радова, у разним жанровима и различитих вредности, не одваја се од другог вође истога народа). Вождова смрт и трагични крај уздижу га епским приказима и поетизацијом до високог историјског и уметничког доживљаја. Лик српскога Вожда прелама се, како кроз историјску призму тако и кроз поетску; стварајући услове за увек ново приказивање и тумачење. У свој својој драми и трагичности исказује посебну поуку и усуд који прати српски род, од издајства на Косову до овог чина.

Ова необична личност српске историје била је инспирација многих уметника, како сликара почев од Уроша Кнежевића до Лубарде; многих песника — од Симе Милутиновића Сарајлије, Пушкина, до Бојића, Ивана В. Лалића, Васка Попе, Танасија Младеновића, Матије Бећковића; романсијера — од Пере Тодоровића, Стојана Живадиновића до Косте Димитријевића; тако и понајвише у драмским приказивањима — од прве написане и изведене драма Јохана Кулмера, Јоакима Вујића, Иштвана Балога до савремених дремских писаца Ивана Студена, Жарка Команина, Мила Кордића. Наравно, о Вожду српском понајвише се говорило и певало у усменој традицији, у народним предањима и народној поезији, јер је то било време гуслара и певача, али и време приповедања. Но, од писаних и уметничких творевина најпре се појавила драма Јохана барона фон Кулмера богатог коњичког официра и писца, која је према истраживањима Алојза Ујеса изведена 1807. године, насловљена Храбри Срби. У предугом списку уметничке прозе и поезије о Вожду ваљало би издвојити обиман епски спев Симе Милутиновића Сарајлије Сербианка (1826) у коме опева хронику устанка и посвећује велику пажњу Карађорђу. Сарајлија је по повратку из Русије (1847) написао и велики крамски спев Трагедија сербског господара и вожда Карађорђа.

Његош је како се оправдано верује, под утицајем владике Петра I (написао подужу песму у духу народног певања У похвалу Кара-Ђорђу Петровићу) и Симе Милутиновића Сарајлије од почетка свог песничког рада величао Карађорђа. Карађорђев лик уградио је у свако од својих најзначајнијих дела. Свакако да је основно питање везано за поставку Посвете праху оца Србије испред свог спева Горски вијенац.

Његош је велики писац посвета. Скоро сва његова дела имају песму — посвету. Испеване су „српском роду”, Сими Милутиновићу, А. С. Пушкину... У овом случају Његош је написао песму са карактеристичним насловом Посвета праху оца Србије, а своје најбоље дело посветио је вођи Првог српског устанка.

[Делитељ секције]

Посвета праху оца Србије дуго није била предмет расправе, јер су се тумачи и истраживачи Његошевог дела већином бавили самим спевом. Имајући у виду владавину двеју династија у Србији, Карађорђевића и Обреновића, питање „оца Србије” наметало се поготову због тога што је титула „оца Србије” била додељена у Крагујевцу (1830) Милошу Обреновићу. Његош је одлуком да своје најбоље дело посвети Карађорђу у њему видео великог Вожда и „оца Србије”, али се определио и за општију концепцију приказа пада и уздигнућа српства, с тим што је значајнији до Горског вијенца посветио крвавој борби. У Посвети Карађорђе је један од осам хероја. Та чињеница, тј. сврставање Карађорђа по херојству и значају међу виђеније јунаке и државнике, као што су на пример Наполеон, Суворов, Карло, Кутузов... говори да је он свакако и „отац Србије”. Како је Посвета писана у Бечу и према неким истраживањима накнадно додата спеву Горски вијенац, то се једно време сматрало да је Његош „оцем Србије” назвао Милоша. То су биле свакако грешке, намерне или не, али су показале да се у неким временима тумачења могу сасвим променити. То је по свему судећи зависило од владавине династија, те су се и сама истраживања прилагођавала. Врло је интересантно да је у једном времену преовладавало мишљење о „оцу Србије” у корист Милоша, само због тога што се дошло до сазнања да је у Посвети било изостављено име Карађорђево, које је наводно накнадно унето. Имајући у виду да је у наслову стављена реч „праху”, то је извесно да се Посвета односи на мртвог Вожда (једна друга песма, Спровод праху С. Милутиновића потврђује ове наводе, тј. оправданост мишљења да Његош употребљава реч „праху” када говори о посветама мртвима), а и карактер лика је у овенчању „оца Србије” у лику Карађорђа. Имајући у виду да се Његош приклонио да Посвету напише „праху”, то се може тумачити као расутом праху по свим земљама где живе Срби, што на известан начин може да значи и подржавање политике Карађорђа, који је имао замисао да ослободи све Србе. Каснијим истраживањима отклоњена је и тврдња да су прекиди означавали изостављање стихова који су били уперени против Милоша. Његош се јасно определио за вођу ослободилачког устанка, против Милоша, кога су описивали у сасвим другом светлу, некада и више вреднованог, али за Његоша као компромисног и опортуног владара. Његош је у Посвети, насупрот других стваралаца, Милоша оставио по страни, величајући Карађорђа и налазећи у њему посебну поетску и небеску снагу, којом се може спасити од тираније и извојевати слобода.

Посвета праху оца Србије састављена је од 62 реда, 38 стихова и 24 празна реда означена низовима тачака. Стихови су испевани у свечарском тону, са дугим шеснаестерцем, наизменично римованим. У односу на Горски вијенац песма је самостална и посебно потписана са „СОЧИНИТЕЉ”. Назначено је и место, као и време настанка песме: у Бечу на Ново љето 1847. године. Први део песме чине 22 стиха који дају слику деветнаестог века „над свим вјековима” и приказује јунаке тога доба. Карађорђе је „бич тирјанах” и херој бесмртни. Његош глорификује Карађорђа као борца против Турске империје, као и у песми Заробљен Црногорац од виле, где га назива „Син Тополе, огледало Српства”. У стиховима где се опева тајна његовог успеха, Његош врши замену имена и курзивом исписује име Ђорђе. Овај детаљ се може тумачити као потреба стиха, али и указивање на посебно значење, тј. на величину скоро светитељску, јер то је његово крштено име. Пред таквим

... „Ђорђем се мрзну силе”,
Ђорђем су се српске мишице са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну — клетве у њих нема друге.”

Посвета, са својом формом оваквога типа, ретка је и по празним редовима. Празни редови су једнаке форме, како по дужини паузе, тако и визуелно — четири једнака дела по шест редова чине четири паузе. Права је реткост до сада била да се ова песма штампа, а да се не поштује њена форма укључујући и празне редове. Како се овакве песме сврставају у ред пригодних песама то се Посвета штампа и самостално. Међутим, када се ради о преводима Горског вијенца она се каткад изоставља.

Смрт Карађорђева и његов „трагически конац” опеван је у двостиху и чини посебан део. У другим деловима Његош ће да се обрати покољењима, која ће знати да анатемишу издајнике, а потом ће уз паузу празних редова да сликом контраста покаже светлост која ће вечно обасјавати великог јунака. Његош се овде, као и у другим својим песмама користи светлосном симболиком и изразиће се стихом „Пламен ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље...”

На крају песме, у последњем делу, опевано је српско херојско тројство. Као што на почетку песме Карађорђе спада у ред осам великих јунака, у светским оквирима, тако сада чини тројство с Душаном и Обилићем. Он је тај који је одагнао клетву с рода, протерао Турке и осветио Косово, што је био завет свих ранијих покољења.

Тумачи и критичари Његошевог дела налазили су извесне мањкавости и грешке у овој песми, с тврдњом да се то није понављало у самом спеву. Као и код других песама и у другим делима, Његош је неке стилске фигуре вероватно преузимао из старије епске поезије.

Пре појаве Горског вијенца, Његош је написао песме Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђа. Песма је објављена 1840. године. И у овој песми Његош у романтичарском заносу види јунака, хероја, устаника Карађорђа, који снагом вожда и витеза подиже Српство. У песми се први пут спомиње велико дело „оца отечества”, што само потврђује стално и непромењено Његошево цењење значаја Карађорђа и његовог дела. Ово је песма о Вождовој сабљи коју је Његош купио у Бечу 1837. године.

Веома је значајна за ову тему кратка песма Под сликом Карађорђевом. Она се састоји од једне строфе, тј. четири стиха веома необична по стилу и карактеру. Она гласи:

„Само име Карађорђе
кад Србину на ум дође,
запламти се крв у груди,
јуначко се срце буди.”

Занимљиво је да ову песму није објавио Његош, већ ју је саопштио Вук Врчевић, сведочећи како је Његош у својој соби држао Карађорђеву слику у минијатури.

У Лучи микрокозми срешћемо се са ликом Карађорђа где је средишња фигура свеколиког српства између Обилића и Душана — и „још кога српскога хероја”. Његош од Симе Милутиновића тражи да прогрми хуљењем против Вујице, Вука, Вукашина... Сима Милутиновић је овај завет испунио писањем драме о трагичној смрти Карађорђа.

Његошево приказивање Карађорђа је по одређењу епско. Карађорђе је више од вожда, од народног вође, он је оличење српскога народа. Он је из историјских догађања ушао у епски систем и поетику посебнога значења, прво кроз народне епске песме, а потом и кроз уметничку литературу. Историја је послужила као инспирација за тако вредна дела у којима није само Карађорђе, већ су ту и други ликови. Ликови епскога карактера чене посебан поетски систем, који се поготову код Његоша огледа у преузимању искуства и вредности које непрестано користе супстанцу из народне епике. Случај је тако хтео да су народне песме и литература касније били основа за историјску грађу. Како је кроз сво стваралаштво Његоша прожет историјски контекст, то се може закључити да је избор грађе извршила сама историја. Судбине људи и трагичност чинили су основу приказивања и ликова и догађаја. Каткада са већим лиризмом, каткад са јаком поетиком, догађаји и њихова трагика уливали су нову снагу. Вожд је био, свакако, непрестана инспирација многих уметника, а у Његошевом делу и епски лик са посебним значајем.

Карађорђеву смрт, трагичну погибију у Радовањском Лугу, Његош је у Посвети исказао изванредним, уметничким снажним стихом, пуним очигледне, али и прикривене симболике:

„твојој глави би суђено за вјенац се свој продати...”

Карађорђе се вратио у Србију, с намером да поново подигне народ, да узбуни сав поробљени Балкан, да започне велику, одсудну борбу за коначно ослобођење свих поробљених народа. Долазећи у Србију био је свестан и опасности којој се излаже. Дошао је спреман да Србији понуди избор — Карађорђева сабља или Карађорђева глава. Србија оличена у књазу Милошу и Милошевим једномишљеницима — одабрала је Вождову главу. Преовладало је уверење да ће управо одсечена глава Карађорђева бити највећи гарант Турцима да се „Србија земља умирила”. Свесном жртвом Карађорђе је заслужио Христов венац, венац мученички. Наведеним стихом Његош успоставља чврсту везу између Карађорђа и Косова. Једнако као што су се, према косовској легенди, кнез Лазар и његови витезови свесно жртвовали — жртвује се и Вожд. Кнез Лазар и његови витезови жртвом попут оне Христове окајавају властите грехове, али искупљују и грехове предака. То чине како би створили услове да се на темељима њихових жртава једнога дана подигне нова српска држава. Српска социјална и национална револуција (1804-1815) јесте испуњење косовског завета, најава коначног и потпуног ослобођења, зачетак нове српске државе. Једним јединим стихом, Његош је образложио свеколико присуство косовског мита у Горском вијенцу.

О песми Посвета праху оца Србије није се писало у тој мери као о самом делу Горски вијенац. Међу значајнија проучавања и тумачења могу се навести коментари Милана Решетара, коментар и тумачење Милана Шевића, белешке и објашњења Вида Латковића, студија о Његошу Миодрага Поповића, коментари Николе Банашевића и студија Јована Деретића. У наведеним коментарима Посвета је тумачена с једнаком пажњом као и Горски вијенац и чини значајну грађу за разумевање песничког дела великог писца српског романтизма.

Малиша Станојевић
Велика Плана, 1998. г.

[Малиша Станојевић]
[М. С.]

Малиша Станојевић рођен је у Рачи (крагујевачкој) 1949. године. До сада је објавио већи број научних радова, студија, есеја, приказа, критика, кратких прича, песама, текстова из области уметности и културног стваралаштва. Докторирао је на Филолошком факултету у Београду дисертацијом Краљ Петар Први као књижевни лик у писаној и усменој традицији. Објавио је поетско-алегорични роман Осено дрво живота и књигу песама Месец у сламеном шеширу. Приредио је са Слободаном Лазаревићем књигу Епохе и стилови у српској књижевности 19. и 20. века, а са Радмилом Петровићем монографију Слово и слика посвећену Живојину Андрејићу. Оснивач је и уредник Библиотеке „Лицеј”. Бави се проучавањем савремене српске књижевности и културне историје Срба. Члан је Удружења књижевника Србије и Савета Центра за митолошке студије Србије.

Кратка биографија Малишина са http://www.pbunjak.narod.ru/