| Транслитерација | Латиница | | laban.rsБиблиотекаЊегош → Су чим ћемо изаћ пред Милоша

Светозар Стијовић

Су чим ћемо изаћ пред Милоша

[Делитељ секције]

Његош и Бранко

Година 1847. једна је од најважнијих година српске историје, премда се не везује ни за једну битку, ни за једног владара...

Исте године, поред Вуковог превода „Новог завјета” и Даничићевог „Рата за српски језик и правопис”, појавиле су се и две књиге, два толико различита песника: Његошев „Горски вијенац” и „Песме” Бранка Радичевића. Његошев спев о слободи и Бранково лирски разиграно српско коло у тешким временима — а таква су била и кад су написани, као што су и данас кад их поново читамо, а нисмо их читати ни престајали — постају светионици родољубља и националне идеје

Велика је у српској култури година 1847. Она је својеврстан међаш епоха. Од ње почиње ново доба — доба народности у српском језику и српској књижевности. Те године објављена су четири капитална дела: Даничићев Рат за српски језик и правопис, Караyићев превод Новога завјета господина нашега Исуса Христа, Његошев Горски вијенац и Радичевићеве Песме. Стицајем околности, сва четири ова велика српска светионика појавила су се ван српских граница, али тамо где се српска духовност увелико осећала: Даничићев у Будиму, а остала три у Бечу. Тек обновљено српско штампарство у Србији и Црној Гори, иначе, било је направило свега неколико корака, а две непризнате српске државице тежиле су својим слободицама и ослобођењу поробљене браће. Већина Срба живела је или робовала у туђим царствима.

[Бранко Радичевић]
Б. Радичевић (рад Јована Поповића): „Црна Горо, поносито стење, круне српске ти драго камење”

Његошев Горски вијенац и Радичевићеве Песме настали су, дакле, у тешком времену и свакако су утирали пут и освешћењу и ослобођењу нације. Оба ова дела написана су на народном језику, односно највећим делом на одговарајућем дијалекту — Горски вијенац на зетској ијекавштини, а Песме на сремској екавштини. Његош је израз свог великог спева обогатио елементима из ранијих типова српског књижевног језика, то јест славенизмима, а Бранко је у своје стихове уносио облике из разних дијалеката, укључујући и ијекавизме.

И Горски вијенац и Песме далеко су, дакле, од Вуковог захтева да се писци морају придржавати „постојаних правила” у језику, а Горски вијенац се издваја још у једноме: штампан је старом графијом (једини од четири дела која 1847. годину чине преломном у српској култури). Ове чињенице, међутим, не супротстављају два велика песника Вуку, него сведоче о путу којим су ишли српски језик и српска књижевност у време њиховог понароднјавања. Значајно је овде да је у једном тренутку победило начело народности, а касније ће се прихватити и Вукова „постојана правила” у језику.

Ваља, иначе, рећи и то да је Његош од ране младости писао углавном на народном језику и да је Бранко ове песме стварао од 1843, те ће годину 1947. обележити појава великих дела на народном језику, а не сам чин писања на њему.

Огромна су остварења о којима овом приликом говоримо. Њихова тематика даје повода за многострана расуђивања, али је овога пута нашу пажњу потребно задржати на родољубљу и националној идеји у њима.

[Делитељ секције]

Карађорђе, бич тирјанах

Његошев Горски вијенац спев је о борби за слободу, у ком је, као нигде друго, утемељена и на највишим изданцима српске историје заснована српска национална идеја. Радичевићеве Песме су, и по садржини и по форми, нова поезија, збирка саткана стиховима од најтананије лирике до највиших патриотских узлета.

Већ у Посвети праху оца Србије, то јест вођи Првог српског устанка, блистају Карађорђе, који је увршћен у ред савремених европских ратних великана (

Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велинктон и Суворов,
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов

), Душан и Обилић (

Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће

), а опомињу „Вукашини”, којима је место у народној свести и Његошевом епу одредила народна песма (

Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине општа грми анатема

).

Карађорђе је дигнут изнад поменутих савременика, јер је он „бич тирјанах”, који „све препоне” прескаче и доспева „циљу великоме”:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Пред њим се „Фараона источнога мрзну силе” и од њега се „Стамбол тресе, крвожедни отац куге”. Он је вечити узор Србима, бесмртник чије ће дело време чинити све већим:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

И Радичевићев Карађорђе сија непролазном светлошћу, и његова је бесмртна улога дата у два стиха:

Ђорђе дође, сунце грану,
а Србији дан освану.

Горски вијенац почиње погледом у српску прошлост и у несреће које су нам Турци донели, да би се затим поставило питање косовског завета и опстанка (

Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?

).

И Бранков је поглед, иако углавном усмерен према младости, неретко окренут према прошлости:

Осетих се српске царевине,
Српске славе, српске госпоштине,
Осетих се последнјега доба,
Та краснога на Косову гроба.

Косово је код Радичевића општа мера (

Ао сунце, као небо ово,
Тако беше црвено Косово,
Од србињски тешки палошина
крв с' отвори ка морска пучина

— Ђачки растанак

).

[Делитељ секције]

Црна Горо, поносито стење

Црна Горо, поносито стење,
Круне српске ти драго камење,
Успомено пребелога данка,
Ког се сећа Србин кано санка!
Када гледнем твоје стене дивне
Срце младо у менека живне,
Јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
Очистила с' она веља брука
Што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
На Косову срећа саломила,
На ови је камен се врлетан
Одонуда довукао сјетан,
Па је овде крила обадвоја
Близу неба излечио своја,
Са неба и росом заливао,
Муњом витом крила завијао,
Повратио здравље и весеље,
Па удрио у бојеве веље, —
Ох бојева донде невиђени!
Ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
Свуда љути бојак и крешево,
Тако брате од Косова данка
Бој се тежак бије без престанка.

— Пут.

Ови последнји стихови, из Пута, који, иначе, глорификују Црну Гору, у корелацији су с онима из Горског вијенца (

Што утечле испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету слободу

), који је сликају као „саму славу” и „само прибјежиште, по Косову српскијех јунаках”, како ће касније у Лажноме цару Шћепану Малом рећи Његош.

[Делитељ секције]

Косово је грдно судилиште

Косово је и у Горском вијенцу, иако „грдно судилиште”, општа мера, овде изражена гллсом мнозине:

[Факсимил Његошевог рукописа: сви називи Горског вијенца]
Прва страница рукописа „Горског вијенца”: Његош се колебао око наслова — Изви искра? Извита искра? Извијање искре? Вијенац Горски и, најзад, Горски вијенац.

Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није,
од Косова, а ни пријед њега.

Главни Његошев симбол и Косова и јунаштва свакако је Обилић, „жертва благородног чувства”, уздигнут изнад Леонида и Сцеволе и свега познатог у хероици:

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.

Пред Његошевим Обилићем „блијеште очи”, Милоша ће „вазда светковат јунаци” и он ће им бити пред очима и на јави и у сну. Косово у Горском вијенцу сија и кроз круну Лазареву (

Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири!
Тад би ми се управо чинило
да ми свјетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе

), као што Лазарева смрт на Косову у Бранковом Путу опомиње на несрећу која траје: (

Ох јао је нама свима јао,
Како Лазо на Косову пао,
Ал' ономе јоште једно јао
Ко од пушке свога не копао!

).

Последнји цитирани стих подсећа на онај из клетве у Горском вијенцу (Главе мушке не копа од пушке), а и један и други до врхунца дижу култ јунаштва у борби Црне Горе за слободу.

Овде ваља поменути и тамну страну Косова, то јест лик Вука Бранковића, којега су оба песника, очито, видела очима народног предања. Његош Бранковића назива „поганим кољеном” (

Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?

), а Бранко помиње његову „бруку” на Косову (цитирано у делу о Црној Гори у Путу) и ноћ коју је он донео Србима (

Ноћ вам дође са Вука једнога,
Данак бели браћо са другога).

Душан је (у Посвети праху оца Србије) већ поменут као највиша мера српске славе, коју и Бранко на свој начин истиче у Ђачком растанку:

Све од мора Јадранскога
И од града тог Белога,
Све од оног Дренопоља
Што с' отеже Мору црну,
Све то Душан себи згрну,
То учини Божа воља,
Душан Душан бујна река,
Србин јунак па довека!

И Марка славе и Његош и Бранко, обојица у духу народне песме (Бранко и у шаљивом тону), с тим што Његош не заборавља ни Марковог Шарина, као што ни Бранко неће заборавити да уз Хајдука Вељка помене његовога Кушљу (

Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал' под небо српска слава!

).

Бранко, иначе, у првом стиху о легендарном јунаку Првога српског устанка „примећује” да „Ајдук Вељко зна љубити”, а онда истиче његово јунаштво (

Ал' и сабљом дивно бити,
Ајдук Вељко љути вуја,
Турци стадо јагањаца,
Ајдук Вељко ка олуја
Кад у јесен из кланаца
Свати лишће то по гори,
Па обори

).

Горски вијенац блиста славом још многих јунака, пре свега косовских (Југовићи, Иван, Милан) и снагом Мандушића и Мићуновића, а Ђачки растанак сјајем хероја из Првог српског устанка, и осталих, којима српска историја обилује (

Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,
Та има вас на иљаде,
Ал' бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!

). Сва њихова имена овом приликом није могуће набројити, али ваља истаћи да на јунаштво и родољубље обавезују и ликови жена код оба ова велика песника: Љубице и сестре Батрићеве у Горском вијенцу и Бранкове Црногорке у Путу (

Па кад војна ту погоди зрно,
Плаче л' љуба што се није врно?
Не, не плаче црногорска дика,
Већ потера војнова крвника:
„Стан' да т' кажем шта је Црногорка!”
Она виче, пуца прекоморка,
Турчин пада у зелену траву,
Љуба к њему па му скида главу,
Те је меће драгом више гроба,
Верна љуба и послије гроба

).

[Делитељ секције]

Србијанче, огњу живи, ко се тебе још не диви

Бранко нацију сазива и окупља у колу, почињући од Србијанца (

Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!

), а Његош дефинише простор Српства кроз „спомен”, то јест помен игумана Стефана после истраге потурица (

Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезовах нашега народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.
Вјерне слуге помјани, господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах
и Новака поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!

), што ће на свој начин урадити и Радичевић у Путу (

Све славуји са Дрине и Саве,
Са Неретве воде и Мораве,
И са Крке, Лима и Цетиње,
И са мора, оне воде сиње,
Долетеше, одма попадаше,
На јаворе дрва поседаше,
Запеваше српску царевину,
Српску славу, српску госпоштину,
И јунаке силне на стотине —
Ал' и друге беше ту милине

).

Није лако писати о Његошевом Горском вијенцу и Бранковим Песмама. Овај кратки текст само је један поглед на српско родољубље и на српску националну идеју у њима, на теме које није могуће једним чланком обухватити. Поглед на ова два дела могао је, свакако, бити и друкчији, и са другим примерима, јер су теме и остварења о којима је реч неисцрпни, те сваки напис ове врсте осуђују на недореченост. Уосталом, Горски вијенац и Бранкове Песме довољно је само цитирати, јер су их на најбољи начин протумачили сами аутори. Оба дела ушла су, и без тумачења, у народ, и оба га својом садржином и крепе и окупљају.

Нигде као у Горском вијенцу, ваља то увек истицати, није тако утемељена и на таквим ликовима заснована српска национална идеја и нигде тако нису осуђене неслога и издаја. Стотину и педесет година се у свим судбоносним тренуцима позивамо на Његоша и за идеју водиљу истурамо стихове из Горског вијенца. Век и по нас Бранко позива у српско коло (

[Петар Други Петровић Његош -- Владика Црногорски Раде Петровић]
Петар Петровић Његош пише у „Посвету праху оца Србије”: „Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души”.

Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога

), које је, на жалост, много ометано и које се и кидало.

Ова два колосална дела, Његошев српски манифест и Бранкова химна младости, али и опомена на прошлост и поглед у будућност, сијаће још јаче будућим поколењима, а нашем је пало у део да век и по њиховог живота обележимо у, опет, тешком времену, у нади да ће нас Његошеве и Бранкове поруке окупити, без остатка, у коло које се неће кидати и из којег ниједан Србин неће искакати. У том колу, ваља веровати, задржаће високо место сви Срби, а међу њима и Бранков Сремац (

Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!

) и Његошев Црногорац (

Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува

) — онако високо како им га је одредио велики песник и један од весника новога доба — Бранко Радичевић.

____
Професор др. Светозар Стијовић
____
Из историјског магазина Српско наслеђе бр. 14.
Професор др. Светозар Стијовић: „Српство у песничком делу Петра Другог Петровића Његоша”
URI: http://www.srpsko-nasledje.rs/