Поред ћириличког Ворда и других програма, неопходно је обезбедити производњу и комерцијализацију ћириличких тастатура и њихово обавезно увођење у све образовне институције и све јавне службе и предузећа.
Аналитичари су и пре мене, као професор др Драгољуб Петровић, указали да су коначно увођење латинице у српски језик, а потом њена доминација, започели дословним спровођењем (са српске стране) одредница Новосадског договора.
Како бих ту чињеницу приказао у свој њеној непромишљености и неодговорности, послужићу се једним не баш пријатним поређењем. Код једног познатог тумача културних феномена и теоретичара значења, наишао сам на опис једне казне, сматрана је за најтежу, из неке од прошлих цивилизација. Осуђеника би део по део тела везивали за одговарајуће делове тела мртваца и тако га остављали. Тако смо ми, Новосадским договором, казнили своју ћирилицу везивајући је неодвојиво за хрватску латиницу! (Латиница, наравно, није „мртва”, то је најраширеније писмо на коме се развија данас највећи број култура и књижевности па и хрватска, али је у српском језику она била „мртво писмо”, као што је то и данас у руском, бугарском, грчком, хебрејском, арапском или јапанском, на пример) Та већ вишедеценијска „везаност” (казна!) учинила је да је „мртвац” временом преузео од „кажњеника” добар део животне енергије и у многим доменима српског језика се наметнуо као искључиво средство језичког комуницирања у писаном облику! При том су та „везаност” и српски непогрешиви осећај за „равноправност” и „толеранцију” учинили да многи корисници писма и не „знају” које писмо користе, неки сигурно мисле да пишући латиницу, пишу заправо ћирилицу.
Идеологизацију и политизацију „двоазбучја” у српском („српскохрватском”, [или, још горе: „српско-хрватском”, како законодавац пише по угледу на запад (Serbo-Croatian) — Д. М.]) језику, преко Новосадског договора, спровели су српски представници титоистичко-кардељевско-бакарићевског режима. Парадоксално је, само наизглед, да појачавање „латиничења” српског језика узима маха у периоду који је претходио распаду, у време распада и поготово након распада СФРЈ и нестанка илузија о „српскохрватском језику”: забрињавајућа већина новопокренутих „независних” новина, недељника, радио и ТВ станица, новооснованих странака, користе искључиво латиницу. Та се пракса и данас појачано наставља. Томе треба додати и убрзано умножавање броја рачунара чији корисници најчешће и не активирају српску ћирилицу у Ворду који користе! У једном зимушњем допису о проблемима писма који ми је објавио НИН, испуштен је управо пасус који о томе говори и у коме сам, отприлике, рекао да су, што се тиче штете према нашем националном писму, на истоме и ЈУЛ и раније ГСС и ЛСЦГ и ЛСВ и ДА и ДЦ и Г17, „комунистички” СЦ (Сава центар) и „грађански” РЕХ, марксистички БИГЗ и демократска Паидеиа (сиц!), независни XX Век и онај радничких универзитета, „независни” Време, Монитор а однедавно и Репортер, „жути” Телеграф и не знам чији и чему и по чему Национал (сиц!), „самоуправне” Дуга и Практична жена као и „шминкерски” Профил и „прозелитизована” дамска Јефимија (сиц!), титоистички и после српски али увек режимски Тањуг и „независна” БЕТА! Додаћу: као што је у међуратном времену највећи део публикација које је финансирала Коминтерна штампан латиницом, тако се и данас углавном латиницом штампају књиге, часописи, каталози које помажу разне иностране фондације. Наравно, и надајмо се, наметање латинице није саставни део углавном добрих и племенитих намера централа тих фондација, него је истрајавање на латиници својствено идеолошко-културолошкој мисији њихових овдашњих представника и корисника (погледати јавне конкурсе које објављују у новинама).
Како би размишљање и расправа о проблему писма у српскоме језику, па према томе и доношење ваљаних одлука у корист ћирилице били лишени „навијачких страсти” које су карактеристика данашње наше друштвене, културне и политичке стварности, желео бих да истакнем неколико ствари.
Потребно је да сви говорници, корисници и „актери” српскога језика, као и политичари и законодавци схвате да питање писма, то јест српске ћирилице у српском језику, није националистичко него национално и патриотско питање, као што је то питање граница, територије, монете, историјског и културног наслеђа, владавине права, грађанских слобода и људских права, вишестраначја, слободних избора, демократских институција.
Питање српске ћирилице и враћање места које јој припада у српскоме језику и култури треба деполитизовати и деидеологизовати и свести га на цивилизацијско-културолошку раван.
Како би се то место нашој ћирилици вратило брзо, ефикасно и дефинитивно, потребно је, с једне стране, стручним институцијама дати надлежност да оне доносе одлуке које се тичу језика и писма, као што је то случај у свим културама и језицима на које се треба угледати, а с друге стране, треба да и законодавни акт српскога језика — Правопис, и законски прописи о званичној, јавној и образовној употреби српске ћирилице у српскоме језику буду јасни, недвосмислени и обавезујући, као и сви закони у једној правној држави, уосталом. У том смислу су, поред наведених закона битни и закони о школству и школски програми. Тога су били свесни творци и потписници Новосадског договора и њихови политички и идеолошки заштитници. Подсећам да један од ставова договора гласи: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су, зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, и што ће се постићи у првом реду школском наставом.” (Правопис српскохрватскога књижевног језика, МС, МХ, Нови Сад, 1960, с. 7). Истичем овај део о школској настави, јер наша деца и данас по овом упутству уче оба писма иако је језик сада и поново само српски: у првом разреду ћирилицу а већ у другом (!), пре него што је савладају и науче како треба и прихвате је и схвате као своје писмо — уче хрватску латиницу! Ако је потребан коментар, он се сам по себи, и једини, намеће! У земљама и језицима где је ћирилица или неко друго нелатиничко писмо званично, деца уче латиницу онда када почну да уче стране језике који се пишу латиницом! Усудићу се да упутим једно упозорење и лингвистима и законодавцима: оставити у било ком виду трагичну формулацију о „двоазбучју” и „равноправности писама” у српскоме језику, значило би исто као кад би други одговарајући закони ове државе дозвољавали у земљи и закониту и „сиву” економију, или да ред одржавају и полиција али и разне милиције па и мафија, или да се поред националне монете као званично средство плаћања могу користити нека приватна или нека страна монета, на пример.
Као један од важних корака враћања ћирилици места које је имала и треба и данас да има у српскоме језику, култури и друштву, иако он изгледа маргиналан, сматрам усвајање јасних правила транскрипције српских имена, презимена, географских назива на стране језике, као што је то и рађено до увођења латинице у наш језик. О томе би требало да се позабави најпре Одбор за стандардизацију, да одреди та правила и унесе их у будући Правопис, а да их се одговарајуће службе које издају исправе и документа за иностранство придржавају. МУП и Министарство иностраних послова, на пример, као и преводиоци српских текстова на стране језике. Између више могућих транскрипција, можда је данас најадекватније изабрати ону на енглески, или евентуално на француски (која је нешто сложенија). Уосталом, ако се српски језик пише само својим писмом, преводиоци ће наша властита имена и називе на своје језике транскрибовати по правилима својих језика, као што то чине са руским, бугарским, хебрејским, украјинским, јапанским, кинеским... У француском језику су се, на пример, до средине 70-их година наша имена и називи писали транскрибовано, како би се и изговарали правилно. Ivo Andritch, Vouk Karadjitch, Djovan Tsvidjitch, Tsetigne, Sopotchani, а отада се пишу хрватском латиницом (или с дијакритичким знаковима) Ivo Andric, Vuk Karadzic, Jovan Cvijic, Cetinje, Sopocani те их више нико (осим студената српског или хрватског језика) не може коректно изговарати, него Иво Андрик, Вик Караџик, Жован Квижик, Сетенџ, Сопокани! Поред резултата Новосадског договора, томе је вероватно допринела и веома добро уређивана (под зналачком руком Ота Бихаљи-Мерина), илустрована и опремана ревија ЈУГОСЛАВИЈА која је излазила током 50-их година на француском, у којој наша имена, сем изузетних случајева, нису транскрибована. А у великој мери свакако и пракса издавања пасоша нашим грађанима хрватском латиницом. На пример, ја сам за Французе Радожисик и тако је, немарношћу наших служби, мој идентитет овде промењен. Писање наших имена у пасошима и другим исправама и документима ћирилицом и латиницом у транскрибованом облику, као што је то случај са руским, грчким, јапанским, бугарским пасошима, отклонило би многе неспоразуме, а у тој области нашој администрацији вратило традицију коју је имала до 1945. г. Осим тога, тиме би се у пасошима и другим исправама за иностранство доследније писала имена припадника мањина чији се језици пишу латиницом. Ту праксу транскрибовања, уз преводе потребних речи на енглески, треба применити и на писање информација за странце и туристе на паноима имена места, река, планина, манастира, назива улица, објеката, станица; и ту се треба угледати на Грчку, Бугарску, Русију, Израел, Јапан...
Између других бројних примера где је неопходно мењати досадашњу праксу, изабраћу као последњи данашње најмоћније средство, које, ако то хоћемо, може бити спасоносно за садашње безнадежно стање српске ћирилице у српскоме језику; рачунар са својим програмима, који ће ускоро сигурно постати и незамењиво помагало и средство и свих јавних служби и државне администрације у свим њиховим пословима. Поред ћириличког Ворда и других програма, неопходно је обезбедити производњу и комерцијализацију ћириличких тастатура и њихово обавезно увођење у све образовне институције и све државне и јавне службе и предузећа.
Ако хоћемо да будемо правна држава и функционишемо у складу са њеним принципима, онда сви закони важе за све. Ако је стари банкарски систем био укинут практично „преко ноћи” како би се успоставио нови на здравијим ногама, ако се чини све да се сузбије сива економија, ако се најзад ушло у надајмо се дефинитиван процес разграђивања и онемогућавања мафије и организованог насиља и криминала, ако се у многим другим областима очекују радикални потези за успоставу владавине права, зашто се прибојавати племенитог и патриотског чина враћања на његово место свог националног писма, једног од битних елемената и наше хиљадугодишње цивилизације и једног од симбола националног идентитета и културног самоодржања у вековима ропства и подаништва у окриљу Отоманског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке Републике?
М. Радојичић, 2004. г.